Piše: Cvijetin Milivojević
O tome kolika je važnost lokalne samouprave u krvotoku jednog državnog organizma, zborili su i pisali umni ljudi u Srbiji još u 19. veku.
Političar, profesor prava, sudija, jedno vreme i predsednik Vlade Kneževine Srbije Aćim Čumić, inače redovni član Srpskog učenog društva (preteče SANU), potom i novoosnovane Srpske kraljevske akademije, u svom „Predlogu odseku istoričkom i državničkom Srpskog učenog društva za izučavanje života naroda srpskog“, 1871. godine, napisao je i ovo:
„Uređenje je opštinsko jedno od najvažnijih pitanja u životu naroda. Država, crkva, familija i opština. To su četiri osnovne ustanove (institucije) ljudskog društva. Čovek usamljen nije u stanju da podmiri svoje potrebe. Zato se udružava i pravi različite zajednice da se tako osnaži i da postigne ono, što usamljen ne bi mogao postići. Jedna od prvih i najvažnijih zajednica ljudskih, koja ima mloge potrebe čovekove da podmiri, i koje može samo ona kao što valja podmiriti, to je opština. Opština je škola u kojoj se čovek uči i navikava popustati od svog egoizma, razumevati, da je opšti interes i njegov interes, mariti za opštim stvarima. Tek sa poprišta opštinskog uzdiže se čovek do idee države i opštosti. U opštini dakle i opštinom probuđuje se i stvara patriotizam – ova najveća vrlina naroda i snaga državna.
Opština razvija umne moći čovekove. U Opštini uči čovek zakone braniti i poznavati, uči se redu, slobodi i kuraži. Ova ljubav k pravdi i slobodi, ova sjajna crta čolvekova: kuraž, to su najsnažniji čuvari državni i društveni. U opštini dalje uči se čovek poznati i ceniti svoju važnost građansku.
Opština je dalje predugotovna škola za ustavni, državni život. Opština je predugotovna škola za državnika. Zadatak je opštinski podoban zadatku državnom. Radeći opštinske poslove državnik ne dolazi docnije u državne poslove kao početnik već kao spreman i izvešten.
Opština je osnov ekonomskog, duhovnog i moralnog razvitka, svesti o opštnosti i patriotizma.“
Zašto se onda jedino u današnjoj Srbiji lokalni izbori u svim gradovima i opštinama ne održavaju u istom danu i zbog čega se, jedino kod nas, lokalni izbori obesmišljavaju tako što se obavezno natkriljuju tzv. velikim političkim izborima?
U svim članicama Evropske unije i u svim zemljama u okruženju (Crna Gora, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska...) izbori za lokalne nivoe vlasti su, po pravilu, razdvojeni od parlamentarnih i predsedničkih, izbora.
U BiH su, recimo, između lokalnih i „političkih“ (parlamentarnih, za centralne i entitetske organe vlasti) izbora dve godine razmaka.
U Francuskoj su poslednji lokalni izbori održani 2020, a predsednički dve godine kasnije.
Prethodni nemački savezni izbori, za izbor članova Bundestaga, održani su 2021. godine, dok su, recimo, lokalni izbori u saveznim državama Bavarska i Hesen održani prošle jeseni.
U Hrvatskoj se, osim lokalnih, razdvajaju termini čak i ostalih nivoa izbora. Iako je ova godina tamo „superizborna“, ne pada im na pamet da, zbog navodne „uštede“ izbornih troškova, sve te izbore spoje u jednom danu. Zato su izbori za Hrvatski sabor 17. aprila, izbori za Evropski parlament 9. juna, a izbori za predsednika Republike se očekuju krajem decembra. Dok su poslednji lokalni izbori, na kojima su birani načelnici opština, gradonačelnici i župani, kao i predstavnici u gradskim i opštinskim većima i županijskim skupštinama, održani 2021.
U Velikoj Britaniji su lokalni izbori održani 2023, a opšti se očekuju u drugoj polovini ove godine. Tamo se značaj glasa sa „lokala“ potencira i na parlamentarnim izborima, pa je, za izbore u Donji dom britanskog parlamenta, zemlja podeljena na 650 izbornih jedinica, što znači da se bira 650 poslanika od kojih svaki predstavlja svoju lokalnu zajednicu. Inače, ingerencija lokalnih vlasti u Ujedinjenom Kraljevstvu se tiče konkretnih životnih problema, od rada škola do odnošenja smeća, za razliku od Srbije, u kojoj doskorašnji gradonačelnik prestonice i šef privremene uprave u Beogradu, sledeće lokalne izbore u glavnom gradu najavljuje kao „vrednosne“, gde će se odlučivati o sudbini države i naroda?!
I tako dalje…
U danu dok ovo pišem, ponovo se ovde razvejava atmosfera tipa „koga još briga za tamo neke lokalne izbore“, kada se nad Srbijom nadvila pretnja ulaskom Kosova u Savet Evrope, kada Amerikanci, Britanci i Nemci pojačavaju presiju na Republiku Srpsku, kada teroristi ubijaju civile po Moskvi...
Pogledajte sad ovaj paradoks: Lokalne izbore za grad Beograd i preostalih 115 gradova i opština (računajući i lokalne samouprave na KiM), prema zakonu, treba da raspiše predsednica Narodne skupštine koja je, osim, odnedavno, na čelu zakonodavne, još uvek, protivzakonito, i na vrhu izvršne vlasti kao predsednica (naprednjačke) tehničke Vlade, a i dalje je, usput budi rečeno, i - „poverenica Gradskog odbora SNS Beograd“!? Da li neko još veruje u „nepristrasnost“ Vrhovnikove Tajnice (šefice beogradskog SNS) kada je reč o biranju termina lokalnih izbora? Ona je otprilike onolika kolika i „neutralnost“ predsednika Republike koji je, nedavno, protivzakonito, licitirao da bi beogradski izbori mogli biti „oli 28. aprila oli 2. juna oli, možda, nekog drugog dana“?!
Vrhovnik i njegove dvorske ulizice, na svaki pomen uzurpiranja sve tri grane vlasti, od strane, po Ustavu, protokolarnog predsednika Republike – skaču kao opareni. Te, on je na poslednjim predsedničkim izborima osvojio 2.224.914 glasova, odnosno 58,59 odsto glasova birača koji su izašli na izbore, te... Odmah se zaklanjaju iza naroda, iza ogromne podrške građana, iza, „u istoriji nezabeleženog“, predsednikovog rejtinga.
Sve liči na onaj primer iz novije istorije srpskog višepartizma, kada je Slobodan Milošević, najpre, početkom 1994, osuđivao tadašnje rukovodstvo Republike Srpske zbog organizovanja referenduma o odbacivanju Vens-Ovenovog plana: „Raspisali su referendum da bi sakrili svoju odgovornost iza leđa građana i naroda, koji svakodnevno krvari i koji su o pravom stanju stvari obavestili onoliko koliko su želeli. Raspisali su referendum da bi građane učinili odgovornim za državnu politiku, za koju nisu pitali građane i koju građani nisu vodili.“
A onda se, isti taj Milošević, samo četiri godine kasnije, organizujući sličan referendum, i sam „zaklonio“ iza vlastitog naroda. Naime, Narodna skupština Republike Srbije, baš na predlog Miloševića (koji tada nije bio predsednik Srbije već Savezne Republike Jugoslavije?!), u aprilu 1998, raspisala je i organizovala referendum o međunarodnom posredovanju u sukobu na KiM. Referendumsko pitanje je glasilo: „Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?“ Na referendum je izašlo 5.297.776 birača ili 73,05 odsto upisanih birača. Protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na KiM izjasnilo se 94,73 odsto, a „za“ je bilo samo 3,41 odsto glasača.
Već narednog proleća, Miloševićev režim ne samo da je, uprkos aklamativnom protivljenju građana, prihvatio „učešće stranih predstavnika“, nego i ulazak NATO trupa na KiM.
Da utvrdimo gradimo: Na izborima za Skupštinu grada Beograda, za dve vladajuće koalicije („AV – Srbija ne sme da stane“ i „Dačić premijer“) je glasalo 411.910, a protiv vladajućih koalicija (znači, za opozicione stranke) 507.691 birač. Dakle, 106 hiljada glasača više. Kao što je i na beogradskim izborima 2022. godine, opozicija dobila 70.000 glasova više od vladajuće koalicije.
Ako bi se svi lokalni izbori u svim gradovima, opštinama i, tamo gde ih ima, gradskim opštinama održavali u istom danu, time bi se ozbiljno demotivisali „šetajući glasači“. Stranke koje su, do sada, mešetarile na taj način, više ne bi toliko rizikovale, već bi, eventualno, selile birače samo iz mesta gde im baš baš „preliva“ i to, prevashodno, u naselja gde im baš baš fali glasova.
Ukoliko bi se, uz to, uvela i odrednica da glasačko pravo za lokalne izbore jedan građanin ne može ostvariti u dva mesta u okviru jednog četvorogodišnjeg izbornog ciklusa, onda bi baš dobro porazmislili oni što svako malo menjaju prebivalište isključivo radi plaćene glasačke „ekskurzije“.
Umesto da se što pre, za trajno, razdvoje lokalni od političkih izbora - a gotovo sve stranke i vlasti i opozicije u Srbiji se „kunu“ u neophodnost decentralizacije i davanja većih nadležnosti lokalnoj samoupravi u Srbiji – režim je krenuo u novu spin kampanju pokušaja legalizacije nečega što je i nelegalno i nemoralno i politički nefer. Nameće se diskurs po kome svako ko dovodi u pitanje pravo glasanja državljana Srbije koji prebivalište imaju izvan ove zemlje da, osim zemlje i mesta u kome stalno žive, glasaju i na lokalnim izborima u nekom mestu u Srbiji – vodi nekakvu kampanju protiv Srba izvan Srbije?! Istovremeno, ovdašnji režim odbija da odgovori zašto je, ako već svaki Srbin izvan Srbije ima pravo na (dvojno) državljanstvo Srbije, to pravo uspelo da ostvari samo 10 odsto građana Republike Srpske. Da li to znači da se obaveza protivzakonitog glasanja na lokalnim izborima u Srbiji koristi kao sredstvo ucene prema Srbima koji žive s one strane Drine, a žele da imaju i državljanstvo Srbije?
Ta licemerna praksa, u komunikologiji poznata kao teorija Elizabet Noele – Nojman, „spirala tišine“, zasniva se na tezi da su promene javnog mnjenja proces čija dinamika nastaje zbog pretpostavke pojedinca o tome kakvo je mišljenje većine, a masmediji su najznačajniji izvor tih pretpostavki. Pojedinci se orijentišu prema većinskom mišljenju o kome sude na osnovu poruka putem medija. Pretpostavke o većinskom mišljenju izazivaju posledice po ponašanje i u ličnim razgovorima, zbog čega su ljudi skloniji glasnom izražavanju svog mišljenja kada misle da se slažu sa većinom, a povlače se i ćute ako smatraju da su u manjini.
Ta „spirala tišine“ je, usput budi rečeno, u kombinaciji sa permanentnim kreiranjem tzv. referendumskog ozračja „za i protiv Vučića“ (na koje se opozicija redovno „peca“) i jedna od odgonetki „uspeha“ svih, pa i lokalnih, izbornih lista nadenutih imenom i prezimenom našega Vrhovnika.
A propagandna kanonada i zaglušujuća buka iz svih režimskih artiljerijskih oruđa i oružja, uoči nadolazećih lokalnih izbora, umnogome podseća na prepotopsku političku komunikaciju u Srbiji uoči Timočke bune.
Knez, pa kralj, Milan Obrenović poznat i po tome što je dva mandata za sastav vlade poverio ondašnjim naprednjacima (videlistima) Piroćancu, pa Garašaninu, ovome prvome tako što je „radikalima oteo skupštinu, a za poslanike proglasio ljude koji su dobijali po samo nekoliko glasova“ (odakle li vam je ovo poznato?), saopštio je, malo pre Timočke bune iz 1883, svom naprednjačkom predsedniku vlade: „G. Piroćanac, ovako stvari ne mogu da idu. Ovaj narod ne ume da podnese slobodu i ja ću da vam kažem pravo da radim sada kod vaše skupštine za ograničenje malo... Uostalom, ustav je promenjen protiv ustava za vreme moga maloletstva. Da se vratimo na stanje koje je onda vladalo pa ja nisam protivan praviti narodu razložne koncesije, ali ne baš da mi se nameta sistem po kome ja ne bih imao nikakve inicijative.“
Dotle „slobodoljubivi“ kralj postavio je retorsko pitanje „da li je zemlja u stanju da izdrži slobode koje su joj date“ i na njega sam dao – negativan odgovor! I promptno, uz obrazloženje da su ga neke novine „koristile da se u narod unosi rastrojstvo protivno državnom redu i jedinstvu“, pooštrio Zakon o štampi i slobodi štampe, a suspendovao Zakon o zborovima i udruženjima.
Prvi zakon o opštinama u Srbiji datira još iz 1839. godine.
A ako i dalje, u godini 2024, bilo ko ima dilemu, šta je to i ko građanin sa pravom oglasa na lokalnim izborima, neka zaviri u Zakon o uređenju varoških opština Kneževine Crne Gore, iz daleke 1903. godine, i član 3. u kome jasno piše: „Opštinar je jedne varoši svaki državljanin crnogorski, koji je u njoj stalno nastanjen, starosjedilac ili doseljenik, kao i državni stanovnici, sveštenici oba reda, učitelji i neukazni službenici, državni i opštinski stanovnici dok u toj opštini službu vrše i svi drugi crnogorski državljani, koje opština prima u svoju zajednicu.“ Ni manje ni više.
U završnom izveštaju Kancelarije OEBS za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) u kojem se analiziraju uslovi izbora održanih 17. decembra 2023, na žalost – ni reči o neophodnosti razdvajanja lokalnih od političkih izbora!
Rezolucija Evropskog parlamenta, s druge strane, poziva čak i na „nezavisnu međunarodnu istragu o neregularnostima parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora, sa posebnim osvrtom na izbore za Skupštinu grada Beograda“, ali ni evroparlamentarcima ne smeta činjenica da spajanje i preklapanje, u istom danu, lokalnih sa „velikim“ političkim izborima u Srbiji odavno nije izuzetak nego – pravilo!?
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
