Ulazimo u DNR: „Otišla bih negde!“- stenje saputnica u autobusu. Okrećem se:“Šta nije u redu?“.-Godinu dana nisam bila u svom domu, u Donjecku. Sada će početi kontrola, stajaćemo u redu tačno tri sata. Sećam se kako smo, pre godinu dana, odlazili, naježim se od toga: ljudi su tu danima stajali. No, na iznenađenje, ako ne i na čuđenje saputnice, kroz kontrolno-propusni punkt prošli smo za pet sekundi: pokazali smo ruski pasoš, vojnici su se nasmešili i odmahnuli rukom, rekli su, prolazite brže-ne zadržavajte se- to je cela procedura.Prijatno. Iz Rusije u Rusiju, izgleda, nije tako teško ući.

Idemo u Donjeck. Ono „otišla bih“ od saputnice mi ne daje mira. Pitam je, gde živite sada. „Živim sa unukom u Anapi, imamo naš stan. Kao da svega ima“. „Ako svega ima , i to još u Anapi, ima i čaja i nije na Severnom polu- gde se to vi spremate da idete?“. Uzdah: “Bilo gde-samo da je podalje. U Evropu...Na ovo se čak i mladi vozač sa mirnim izgledom lica razbesneo:“A to znači da je tamo bolje, zar ne?! Slušajte, vi živite u Anapi-sami kažete da imate svoj stan, da je sve kod vas u redu, a ko će ovde u Donjecku da radi? Na kraju krajeva sve ovo treba obnoviti. Uzgred, vaš unuk nema ništa protiv da radi? Besposlenih u Donbasu nema-dođite, radite. Zbog čega svi vi bežite, a ? Zar se vama u Rusiji ne živi ?“ Saputnica se nije predavala ali očigledno nije bilo prigovora, pa je sa uzdahom završila započeti nered: „ Ne znam“, Momak je rezimirao: “Žao mi je što ne znate. A evo, ja znam: nikuda ja s Donbasa neću mrdnuti. Čisto iz principa: moja zemlja, moj grad, moj dom i živeću sa porodicom ovde, baš ovde!“ Teško je reći da li je on ubedio ovu ženu koja je želela „prosto da ode“, i nije do mene bilo da ulazim u njihov spor: osećajući pritom samo stoti deo od onoga što su doživeli ljudi iz Donjecka, kako bih sudio po njihovim pričama ili čak, samo, usputnim primedbama, odnosno to nije dovoljno kako bih preuzeo na sebe ulogu sudije. Možda bih se nad tom željom „da se ode u Evropu“, tužno osmehnuo: nagledao sam se tamo svega i svačega. U svakom slučaju to nije izlaz. Nimalo nije kao u raju. Čak nije za upoređenje ni sa Severnim polom-tamo su medvedi druželjubiviji od ljudi i manje ujedaju jedni druge.

KADA SE IMA O ČEMU ĆUTATI

Takve žalosne misli ne mogu a da ti se ne pojave u glavi dok ideš po gradskoj „Aleji anđela“. Teško je čitati listu dečjih imena koja se stalno nadopunjuje na spomeniku od kamena. Poslednja dopuna je od 1.septembra ove godine. Deca su išla u školu i ubili su ih nacisti uz povike „nezavisnosti“. Fotografije, igračke, sveće,papirne ikone...Aleja se nalazi nedaleko od obale Kaljmiusa, lokalne reke. Ribar stoji i pažljivo nadgleda plovak. Čiča je sam počeo razgovor. Videlo se da mu je prekipelo, želeo je da razmeni reč sa nekim.

- Ovde je tiho mesto, ima o čemu da se ćuti. Ja ne volim buku, možda sam zato i ribolovac. Pucnji, kanonade? A ti nisi odavde, razumem: ovo se naši sa „ovima“ razjašnjavaju“-oslobađaju Avdejevku. Žure. Ceo život živim u Donjecku, imam 63 godine. Rudar sam. Meni izgleda da je bilo bolje da su radili na razvijanje ljudske savesti nego što su zemlju rasparčaili  i bilo bi bolje nego u ovim „Evropama“. Evo, baš tako. Kako je sa penzijom, kako ste uopšte? Znaš, bivaju takva vremena, kada se novac i penzija nađu, ne u drugom  već u četvrtom planu. Ja mogu, naravno, da kukam kako loše živim, kako su mi mala primanja, kako jedva sastavljam kraj s krajem. Mogu zbog podeljene porodice da tugujem, ali neću. Ne volim da  kukam. Ne podnosim cmizdravce. Nije vreme za kuknjavu, slažete se? Zbog toga i dolazim, ovde, na Kaljmiusu, skoro svaki dan-lovim sebi ribu, razmišljam i molim se. Kako o čemu, naravno, razmišljam i molim se za mir.Neću da raspravljam o ratu- ko sam ja da sa svog divana dajem savete našoj vojsci kako da pravilno oslobode Ukrajinu od nacizma , a? „Ždunovi“? Oh, jeste: dok sediš u autobusu svačega ćeš se naslušati. Kad ih bolje pogledaš vidiš da se za jedan tren združe. A tu je još i podlost, najpodlija podlost, od naših bivših dragih sugrađana-gorostasa. „Lepestki“ (protivpešadijske mine) – čuo si za njih? Da, to su mine...Takve „lepestke“ nam oni do današnjeg dana seju po Donjecku, one koje padnu na zemlju-naša vojna inžinjerija brzo sakupi. Mnoge, od tih mina, zastaju u krošnjama drveća, kada pada lišće-zajedno sa njime padaju i mine. Razmišljaš, zbog čega meštani hodaju tako obazrivo? Baš zbog toga, moraš gledati ispred nogu. Koliko je do sad slučajeva bilo. A ponekad se desi i nešto što je smešno. Šta je to smešno: idem mirno ulicom a u susret mi dolazi tetka, sva radosna. Nosi u rukama nešto. Pogledam: „lepestok“. „Majko, šta to radiš?!“-vičem. –Položi to sranje na zemlju, zovi inžinjerce!“ A ona odgovara:“ Da, evo, na putu sam je našla, nosim je na posao. Neka kolege vide šta sam našla“. Zaustavio sam tetku, pozvao sam inžinjerce i oni su se toga rešili. Takve su naše donjecke stvarnosti. Sada su počeli za odmazdu da biju raketama „Hajmers“, skotovi. Pre neki dan poginula je žena na raskrsnici- nečija majka, supruga. To je pomoć od „slobodoljubive Ukrajine“, zar ne? Koliko je ljudi umrlo od ove „pomoći“, koliko je osakaćeno. Od njihove strane „pomoć“ a sa naše strane krv i suze.

A ribu, između ostalog, otpuštam nazad u Kaljmius-toliko sam ih u svom životu nalovio da mi više i ne trebaju. Neka živi i pliva-riba, takođe, već ima mamu i oca, a ima i decu!

SUZE SVETLOSTI

Zadušnice. Parastos u Sabornoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg. Stotine ljudi se moli za svoje bližnje. Mole se i za one daleke: koje je rat rastavio, gde su oni, da li su živi ili mrtvi, Bog zna. Obratio sam pažnju na naš život koji je daleko od fronta, koji ima svoja iskušenja, kakva je to razjarenost sa kojom mi , hrišćani, žurimo da sudimo, ili jednostavno da osudimo sve one koje ne volimo: Naš patrijarh nije onakav kakav bi trebao da bude; isto i episkopi; i sveštenici se nisu izgradili da hodaju utabanom stazom. Ovde je, gledam, usredotočena molitva, jedinstvo u iskušenjima i zajedničkoj nevolji, spremnost da se pomogne i sve to kod ljudi stvara jedan svetli osećaj. Reči sveštenika, koji podseća na to, da su kod Boga svi živi, koji priziva da se ni u kom slučaju ne ostavi rođena Crkva, da se ne upušta u „transevropski“ raskol, osećam da se ne doživljava kao danak učtivosti već da to leži u srcu. Suze koje se kod nekog pojavljuju nisu obične već su stradalničke. Zamislite: kanonada nad Donjeckom, grmljavina, rika, eksplozije i tiha ,usredotočena, svetla molitva. Ovde, složićete se, nema laži. Dakle, radi izbavljenja od laži, kojih., avaj, ima toliko mnogo u našim životima, ja bih preporučio, mnogima od nas, da jednostavno dođu u  Donbas. Ne, ni u kom  slučaju (bar za sada) u nekom idiotskom „turističkom putovanju“, već da svojim očima vidite, da se uverite, da rat, koji se dešava danas, je daleko od toga da je to samo Specijalna vojna operacija, već da je to rat za srce, za um, jednostavno za intelekt čoveka. Sa jedne strane je mašta o „čipkanim gaćicama“-zbog čega se može izgubiti stotine hiljada života. S druge strane je čisto shvatanje: ako se smisao života nalazi u takvim „čipkama“ onda mi kao ljudi i hrišćani nismo vredni prebijenog groša.

Izvor: Pravda/Petr Davыdov
Prevod: Dragan Nikolić