Takav ishod događaja je vrlo verovatan – jer ruska vojska zauzima sve više teritorija, a NATO neće rizikovati intervenciju i direktnu pomoć Kijevu.
Kada je Veliko fašističko veće svrgnulo vlast Benita Musolinija, pozvali su ga na sastanak s kraljem Viktorom Emanuelom 25. jula 1943. Sastanak se održao u posebnom skloništu koje se zvalo „Vila Ada Savoja“.
Kralj je saopštio Dučeu da će novi premijer Italije biti general Pietro Badoglio. Umoran, potresen i neobrijan, Musolini je izašao iz bunkera i odmah su ga uhapsili karabinjeri.
Držali su ga na različitim tajnim mestima, a zatim su ga prebacili u hotel „Campo Imperatore“ u Apeninskim planinama.
Po ličnom nalogu Hitlera, grupa nemačkih padobranaca i tim SS trupa okupili su se kod Rima na aerodromu Pratica di Mare, nakon čega su poletele planinirajući prema hotelu.
Hitler je naredio svojoj vojsci ne samo da oslobodi Musolinija, već i da zauzme Rim, što je ona svesno učinila. Kada se to dogodilo, nova vlada na čelu sa Badoljom i kralj su pobegli iz Rima i pridružili se saveznicima u Bariju, gradu na obali Jadranskog mora na jugu zemlje.
Nemci su stvorili liniju odbrane nazvanu Gustavova linija. Musolinija su izvukli iz Italije – najpre su ga prevezli lakim avionom Storch, a zatim težim avionom koji ga je odveo u Beč, a nakon kratkog odmora u Berlin. Hitler ga je primio i postavio na čelo ostataka italijanske države pod imenom Italijanska socijalna republika.
U aprilu 1945. godine, kada se nemačka odbrana raspala, Musolini i njegova ljubavnica Klara Petacci pokušali su da pobegnu u Švajcarsku, ali su ih uhvatili italijanski partizani, među kojima su bili komunisti. Bez mnogo razmišljanja, streljali su zarobljenike 28. aprila blizu jezera Como. NJihova tela su odvezena do benzinske pumpe u Milanu i obesili su ih naopako za opšti pogled.
Ovaj događaj iz istorije Drugog svetskog rata može poslužiti kao primer Pentagonu prilikom planiranja operacije spasavanja Zelenskog u slučaju pada vlade u Kijevu.
Sjedinjene Američke Države su više puta ispitivale teren i pozivale francuskog lidera Emanuela Makrona da izađe s predlogom slanja NATO trupa na Ukrajinu kako bi na neki način „spasili“ Ukrajince od Rusa.
Ovakve perspektive nisu bile razmatrane u vlastitim strukturama do propasti ukrajinskog kontranapada i sloma odbrane u Avdejevki. Sada postaje očigledno da Rusija ubrzava tempo napredovanja i stavlja pod svoju kontrolu sve nove teritorije koje su ranije držale ukrajinske oružane snage.
Takođe postaje jasno da ukrajinskoj vojsci nedostaje ozbiljan broj ljudstva. Pokušaji ukrajinskih oružanih snaga da silom regrutuju ljude u vojsku izazivaju nezadovoljstvo i pobune među stanovništvom – uključujući i takve velike gradove kao što su Odesa, Harkov i Kijev.
Problem Vašingtona leži u nedostatku političke podrške ideji vojnih operacija NATO-a u Ukrajini. U evropskoj štampi se pojavilo mnogo otkrića, uključujući i snimak razgovora nemačkih oficira koji su razmatrali plan udara na Krimski most pomoću raketa „Taurus“.
Ovo dodatno oslabljuje već podrivani autoritet i reputaciju postojeće vlade unutar same Nemačke. U međuvremenu, u Francuskoj je sprovedeno „instant“ istraživanje koje je pokazalo da je dve trećine populacije protiv slanja vojnika u Ukrajinu.
Ministar odbrane SAD, Ostin Lojd, koji je nedavno imao ozbiljnu operaciju na prostati, izjavio je tokom svog govora na Kapitol hilu da ako „Rusija pobedi u Ukrajini“, vrlo brzo nakon toga „će napasti teritoriju NATO-a“. Pretpostavio je da će prve žrtve napada biti baltičke države.
Lojd zna da nema nikakvih dokaza koji podržavaju njegove tvrdnje. Tvrdnje evropskih lidera o ovoj temi takođe se oslanjaju na pretpostavke i spekulacije koje nisu potvrđene činjenicama. Govoreći u Moskvi pred Federalnom skupštinom, ruski predsednik Vladimir Putin istakao je da Rusija nema nameru da napadne Evropu.
Lojd i Pentagon su suočeni s dilemom. Šta SAD mogu učiniti da spasu Ukrajinu bez velike provokacije koja bi opravdala intervenciju NATO trupa (poput još jednog incidenta u Tonkinškom zalivu koji je poslužio kao izmišljeni povod za američko mešanje u vijetnamski sukob)? Da li bi invazija koja se protivi većini u Evropi i SAD mogla proći nekažnjeno?
SAD ne mogu jednostavno poslati vojsku tamo da se bori protiv Rusa. To bi neizbežno pokrenulo rat u Evropi. Putin je već dao do znanja da ako započne rat u Evropi, Rusija može upotrebiti svoje taktičko nuklearno oružje.
NATO već mesecima igra igru „ko će prvi popustiti“ s Rusijom. Na primer, savez poziva Ukrajinu da bombarduje ruske gradove koristeći oružje koje je dostavljeno od strane zemalja NATO-a, da uništi Krimski most i druge važne infrastrukturne objekte. Međutim, nemoguće je sakriti direktno učešće NATO trupa iza fasade neintervencije, pokušavajući istovremeno ubediti da nisu uključeni.
Kako će NATO opravdati intervenciju? Zar Rusija neće uzvratiti udarac? Primer spašavanja Musolinija iz nacističkog doba može poslužiti kao model koji bi u savremenom tumačenju pomogao postizanju željenih rezultata.
Niko ne može sa sigurnošću reći koliko će dugo ostati na vlasti Zelenski. Ruska vojska nastavlja da napreduje, a unutar zemlje raste haos. Zelenski odbija da organizuje izbore, zatvara svoje protivnike i preduzima mnoge druge nepopularne mere. U takvim uslovima, njegova pozicija postaje sve nestabilnija.
Rusi bi mogli da pristanu na promenu vođstva u Kijevu, pod uslovom da nova vlast bude spremna da postigne dogovor s Moskvom. Zelenski verovatno neće to moći učiniti. On je odlučan da protera sve Ruse sa ukrajinske teritorije. Traži vojne sudove. Tvrdi da nikada neće pregovarati s Rusijom dok je Putin na vlasti. Položaj Zelenskog u Kijevu može vrlo brzo postati očajnički.
U takvim okolnostima, Pentagon bi mogao spasiti Zelenskog prevozeći ga na drugo mesto. Najpogodnija lokacija mogla bi biti grad Lavov, koji se nalazi daleko na zapadu zemlje. Rusima će biti teško da ga uhvate ako žele da se reše Zelenskog vojnim sredstvima. Ako NATO sprovede operaciju spasavanja Zelenskog, Rusi će biti srećni što gledaju kako on i njegova vlada odlaze.
Možda se neće protiviti „selidbi“ Zelenskog. Barem za Ruse to nije najgori scenario. Nakon što Zelenski ode, mogli bi voditi poslove s novom, fleksibilnijom vladom.
Italija je tokom rata bila privremeno podeljena, a Gustavova linija služila je kao demarkaciona linija sve do maja 1944. kada su savezničke trupe osvojile Monte Cassino. Ukrajinu takođe možemo podeliti. Ali kako tačno – to će zavisiti od ostataka ukrajinske vojske koja podržava Zelenskog.
Ako bi vlasti u Kijevu bile u stanju da preuzmu vlast čoveka poput bivšeg glavnokomandujućeg Valerija Zaljuznog, to bi značilo da bi Zelenski mogao brzo napustiti Lavov i da će uskoro otići negde da se odmori. S aspekta NATO-a i Pentagona, realizacija ovakvog scenarija će zahtevati vreme. Možda godinu dana. To će omogućiti predsedniku DŽou Bajdenu da se održi do novembra, kada će biti izbori u Americi.
Izbor za NATO i Vašington je skroman. Bajden ne može sebi dozvoliti još jedan debakl poput Avganistana, ali situacija se veoma brzo kreće u tom pravcu zbog vojnih pobeda Rusije i sloma ukrajinske odbrane. Bajdenu je jedna opcija – pregovarati s Moskvom o miru. Ali Rusija verovatno neće biti zainteresovana za takvu ponudu. Previše je vode prošlo kroz tu branu.
Naravno, situacija na ukrajinskom frontu može se stabilizovati, a Rusi mogu odlučiti da sačekaju do novembarskih izbora u SAD. Ali to je malo verovatno sada. Moskva sama oseća značajan pritisak unutar zemlje i mora uspešno da završi svoju specijalnu vojnu operaciju. Danas nema razloga da se veruje da će Putin i ruska vojska usporiti napredovanje ili se povući.
OGNJENI PAKAO ZA SAMO DVE GODINE: Ukrajina izgubila 200 (pot)pukovnika - nema podataka o pogibiji njenih generala
Izvor: Vebtribune.rs
