Piše: Petar Davidov
U najtežim godinama Otadžbinskog rata, u 1942.g, ruski pesnik Konstantin Simonov napisao je stih “UBIJ GA“ („Ako ti je drag tvoj dom“), ovde je reč o tome da je svaki Rus, štiteći svoju porodicu, dužan da se rukovodi ljubavlju ka ženi, deci, roditeljima, i ako to ljubav traži da se ubije neprijatelj, onda treba „koliko ga puta vidiš-toliko ga puta ubij“. Stih je strašan i ovde pesnik opisuje slike u kojima je sam bio učesnik i svedok i ne ostavlja mesto za žalost ka neprijatelju.
Neprijatelj je nazvan „fašistom“ i nema ni reči o Nemcima u tom strašnom stihu. To jest, jasno je stavljeno do znanja da Rusija ne ratuje sa nekim određenim narodom već sa onim u šta su se preobratili ljudi dozvolivši sebi da postanu fašisti. Čak, i ovde je jasno rečeno: mi ratujemo, ne sa ljudima, već sa neljudima (prisetimo se Patrijarha Pavla: „Budimo ljudi!“).
Prema anketama, velika većina Rusa ne oseća mržnju prema Ukrajincima i smatraju rat, koji je sada u Ukrajini, građanskim ili početkom rata protiv NATO-a. Najčešće kažu:“Mi ćemo morati da ponovo gradimo razrušene gradove i sela, puteve i brane, i najglavnije-obnoviti „dušu“. Da, neizbežno će doći vreme „sakupljati kamenje“: hajde da pogledamo kako to Rusija radi u oslobođenim zemljama od nacista. Brzi pregled-nećemo ulaziti u detalje.
I, evo:
-nedavno je potpuno obnovljena železnička pruga od Rostova na Donu do Donjecka i Marijupolja, a s jeseni će je spojiti sa Sevastopoljem;
-grade se dobri, kvalitetni putevi u Donjecku, Zaporožskoj i Hersonskoj oblasti kojih ranije uopšte nije bilo;
-aktivno se sprovodi gasifikacija sela;
-obnavljaju se ili grade bolnice, škole, centri za socijalnu pomoć;
-najaktivnijim tempom se grade stanovi, a obnovljeni Marijupolj je daleko od jednog primera;
-značajno su porasle penzije, socijalna davanja (mnoga davanja su se pojavila prvi put, ranije ljudi, jednostavno, nisu znali za njih);
-tako i na Krimu…
...možemo beskonačno nabrajati. Jedno je jasno: ljudi su videli da, od kako je počela da pristiže Rusija, život je postao bolji, ne samo sa psihološkog stanovišta (možemo spokojno govoriti maternjim jezikom i ne bojati se terora) već i sa materijalnog stanovišta. Zbog čega, na primer, žitelji Krima nimalo ne žale o , deset godina ranije, donetoj odluci da se vrate u Rusiju? Sve je jednostavno i čisto, mirno i dostojanstveno, zbog čega bi se ljudi vraćali u siromaštvo i poniženje? Još su i most izgradili, najduži u Evropi. Nekada mi se čini da Rusi uopšte nisu skloni samoreklami:“ Zašto vikati na svakom uglu, šta smo sve postigli? Uradili smo i to je dobro“-to je kvalitet, s jedne strane dostojanstvo, s druge strane to neće zatvoriti usta majstorima reklame ( i antireklame) sa zapada. Postoji anegdota: obala La-Manša, na njoj ruski tenkovi. Na jednom tenku sede trojica tenkista, puše zamišljeno , gledaju na talase. Jedan od njih kaže ostalima:“Informacioni rat smo sa vama, momci, posle svega-izgubili. Umiremo od smeha, ali govoriti o svojim dostignućima je ipak neophodno, zbog toga što nije izmišljotinja već potrebna stvarnost: hoćeš da vidiš kako je „loše“ u Rusiji? Evo, budaletino, gledaj kako je „loše“. Uporedi šta je bilo i kako je danas.
Sasvim druge vesti dolaze iz onoga što je ostalo od Ukrajine koja je upala u nacističko bezumlje. Potopljeni kijevski metro je već postao javna priča u tužnim memovima na internetu.Kanalizacija koja ne radi , vodovodi, isključenja struje, razrovani putevi-to je tipična slika Ukrajine koja se “ bori da bude evropska strana 404“. Isplata socijalnih (umalo nisam napisao „suicidnih“) davanja, ukoliko se sprovodi, je u stvari dug na račun dotacija od dragih zapadnih prijatelja? Za to su se borili? Dugove morate vraćati, a vraćaće ih vaša deca i unuci-ne mislite, valjda, da će ih vraćati Rusija? Kako možete verovati u iskreno prijateljstvo sa onima koji vas vide samo kao topovsko meso, i kao ratne majmune u ratu protiv Rusije? Da li vi stvarno mislite da se oni interesuju za Ukrajince koji i danas žive u ovoj zemlji? Vidimo da ih zemlja-teritorija mnogo interesuje. Samo se ta zemlja-teritorija već odavno ne nalazi u vlasništvo samih Ukrajinaca, kako to da razumemo? Stiče se utisak da Ukrajinom sada upravljaju ljudi čiji su preci skakali po palmama i jeli jedni druge u vreme kada je Jaroslav Mudri uveo napredni sistem obrazovanja u Rusiji, osnovao je gradove, razvijao komunikacije-imate li na ovo šta da kažete. Da li vi zaista računate da će vam, u stilu najbolje tradicije sovjetske perestrojke, „Zapad pomoći“? Čime se završava ta pomoć u prošlosti, zar se ne sećate, završava se ljudima koji su svoju decu nazivali Barjaktarima, Džavelinima, Hajmarsima? Lično za vas, za narod Ukrajine, neće biti izgrađeno ništa. Osim, verovatno grobalja i krematorijuma. Da li je vlasnik Ukrajine- ukrajinski narod, recite? Nije li jednostavnije da sačekate, dok domorodci koji žive na zemlji koja pripada meni, ne prerežu grlo jedni drugima? Evo, meni se čini da postoji nevelika razlika u pristupima Zapada i Rusije prema Ukrajini. Jednima je potrebna zemlja-teritorija, drugima je potrebna duša. Ako je duša zdrava i zemlja će procvetati, pogledajte zemlje koje su oslobođenje od nacizma. Ako je duša bolesna „zemlja 404“ će prestati da bude mem. Isto tako i narod.
„Ruska propaganda!“ „Rusija živi u siromaštvu!“ „Rusija je okupator!“ Setite se , okupatori ne grade škole i bolnice za lokalne žitelje koje, ne bez osnova, smatraju za rođake. Okupatori ne plaćaju po 700.000 rubalja materinskog dodatka i druge pogodnosti. Ne grade domove i puteve. Ne ćute skromno o svojim uspesima. Proverite, idite da sami vidite, pogledajte kako žive Rusi i Ukrajinci u oslobođenim zemljama. Vize, inače, nisu potrebne.
Izvor: Pravda/ Prevod: Dragan Nikolić
