Piše: Cvijetin Milivojević
Obavezuje li ovu državu, po Bečkoj ili nekoj drugoj konvenciji, nečije lično „usmeno prihvatanje“, ako ga je uopšte bilo? A ako ga je i bilo, ko su ti meritorni svedoci tog svetogrdnog čina?
Već godinu dana Vrhovnik srpski uporno ponavlja da u Briselu i Ohridu nije ništa potpisao, doduše, možda, veli, jeste nešto usmeno prihvatio, ali dve stvari nikada nije i neće da prihvati, dok, uprkos tome, Srbija, sve vreme, implementira premnogo toga što, navodno, nije prihvatila?!
Čusmo, međutim, da je, pre večere kod Makrona, naš predsednik priznao da je već „implementirao“ tri stvari koje, inače, kao, nije prihvatio.
A čak i ako jeste - delimično ili skroz, usmeno ili kako bilo da bilo, svejedno - nešto prihvatio, obavezuje li to Srbiju ili Srbija ima (po svom unutrašnjem ili po međunarodnom pravu) pravo da odbije takvo eventualno „(ne)prihvatanje“? Da li Vrhovnikova „reč“ obavezuje i sve nas da se pomirimo s tim da, kako on to voli da kaže, „Srbija drži reč“?
.....
Naši pravni stručnjaci, oni mahom bliski opoziciji, tvrde da je usmeno prihvatanje evropskog sporazuma o Kosovu u Briselu bilo nezakonito, da je predsednik Srbije time prekoračio ustavna ovlašćenja, ali pošto je taj sporazum ipak pravno obavezujući, jedini izlaz je da se predsednik razreši.
Drugi tvrde da je, sa aspekta međunarodnog prava, sasvim nebitno u kojoj formi je Vrhovnik prihvatio sporazum, pismeno ili usmeno, jer je on time prihvatio nezavisnost Kosova sa svim atributima te državnosti, ali za utehu, to još uvek - nije prihvatila država Srbija. Ali, kažu da usmeni sporazumi važe jednako kao i oni koji imaju pisani trag i – obavezujući su.
Takozvani „evropski posrednici“ Žozep Borelj i Miroslav Lajčak, te nekakav nadriposrednik iz Severne Amerike Gabrijel Eskobar, pak, tvrde da je postignuta „saglasnost o normalizaciji (ma šta to značilo)odnosa između Srbije i Kosova“, da se ona nalazi u tekstu Sporazuma iz Brisela, i da čak ni Vučić ne osporava da je u toku implementacija tog sporazuma.
Galimatijas pravi.
Pa, hajde da vidimo šta je pre večere na kojoj je postigao još jedan „istorijski sporazum“ sa „Francuskom koju volimo kao što je ona (valjda, nekada, ali baš davno, davno) volela nas“, a propo ovih sporazuma, sa godinu dana docnje, prvi put nešto konkretnije prozborio naš Vrhovnik.
„Predsedniče Makron, ono što ste rekli da su obe strane nešto učinile govoreći o Beogradu i Proštini, moram vam reći da nisu obe strane. Jedna strana nije ispunila ni jednu tačku ni Ohridskog ni Prvog ni Drugog briselskog sporazuma, već ta jedna strana je napravila izbore sa izlaznošću 3,4 odsto. Kada ste mi rekli „potpisujte peticiju, biće to dovoljno“, oni nam ni posle toga ne daju izbore. Provode eksproprijaciju na severu KiM, dovode svoje policajce i vojnike iako na to nemaju pravo. Ne vodi se istraga protiv onih koji su pucali na našu decu koja su nosila badnjak, nema istrage za ranjavanje Srba, svi samo pominju Banjsku. Pitanje dinara je pitanje opstanka Srba na KiM. A što se tiče Ohridskog sporazuma Srbija je ispunila već tri, iako nije morala ni jednu, i samo da Vas podsetim na prvu tačku, a to je formiranje ZSO, koja nije pomerena sa mrtve tačke“ - rekao je predsednik Republike Srbije.
Da pojasnim ovaj mazohizam: Vrhovnik se hvali time da je Srbija ispunila tri stavke (dala tri ustupka nezavisnom Kosovu) iz sporazuma koji, bar se tako ovde tvrdi, nije ni prihvatila, a nekmoli potpisala!? Šta više, Vrhovnik završava zdravicu time što obećava Makronu da ćemo „raditi sve da Srbija i u budućnosti drži svoju reč“!
Kakva reč, čija reč, za šta reč, o čemu je reč, ko ga je ovlastio da u naše ime za nešto nekome daje reč – o svemu tome građanima Srbije predsednik Srbije nije zucnuo ni reč.
A daj Bože, da i ovaj tim za borbu protiv ulaska Kosova u Savet Evrope, nije formiran ne da se bori već da statira u „borbi“ za koju je neko unapred dogovorio da će biti izgubljena?
. . .
Već u preambuli (evropskog, EU) Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, piše da su „ugovorne strane svesne da su „nepovredivost granica i poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta i zaštita nacionalnih manjina osnovni uslov za mir“.
A u članu 1 tog nemačko-francuskog („Evropskog“) plana, stoji da će dve stran(k)e međusobno razvijati normalne, dobrosusedske odnose na bazi jednakih prava i da će „obe strane međusobno priznati relevantna dokumenta i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, tablice vozila i carinske pečate“.
Ispalo je da se, od tada do danas, sve zaista i odvijalo po tom planu i da je to upravo sve ono što je naš vrhovni komandant iscrpno raportirao maršalu Makronu, kao sve ono što je naše Vrhovništvo već izručilo suverenoj Republici Kosovo.
U članu 2 piše da će se obe strane rukovoditi svrhom i principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje i zaštiti ljudskih prava i nediskriminacije.
U članu 4 da se „Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“. I, da, to je upravo ono što vidimo da se, uz kilavo i mlako, kao, protivljenje Srbije ovih dana dešava uoči najavljenog prijema Kosova u Savet Evrope.
Vidljivo je, takođe, da član 11 upućuje na to da se obe strane obavezuju da će – „poštovati Mapu puta za implementaciju priloženu ovom sporazumu“, što se umnogome i realizuje..
Usledilo je, 19.3.2023, u Ohridu, dogovaranje Aneksa Sporazuma o putu normalizacije odnosa između Beograda i Prištine (sajt Evropske službe za spoljne poslove objavio da je „postignut dogovor posle 12 sati razgovora“). Kurti je, nakon toga, izjavio: „Imamo dogovor, druga strana beži od potpisivanja“. A naš Vrhovnik je rekao: „Dogovorili smo nekoliko tačaka, zadovoljan sam zbog toga. Proces tek počinje.
U Aneksu se Kosovo i Srbija nedvosmisleno identifikuju kao dve (odvojene) države, ugovorne strane, koje „primaju k znanju da će Sporazum i Aneks za implementaciju postati sastavni delovi odgovarajućih procesa pridruživanja Kosova i Srbije EU“, kao i da će EU posrednik odmah započeti proces izmene merila za Poglavlje 35 za Srbiju zbog novopreuzetih obaveza Srbije!? A „Kosovo i Srbija se slažu da neće blokirati primenu niti jednog člana“…
Srbija, dakle, dobija nove uslove, zahteve i prepreke na svom „evropskom putu“, a Kosovo ekspresnu nagradu – ubrzavanje puta ka EU, najavu ulaska u Savet Evrope, čak i najavu pristupanja NATO-u!?
I sve je to, tvrde evropski posrednici – prihvatio, doduše usmeno, ali jednako obavezujuće, Vrhovnik srpski!?
. . .
Najdirektnije objašnjenje kako međunarodni okupatori Kosova i Metohije tumače nečiju „reč“, dao je austrijski diplomata, eks predstavnik EU u razgovorima u Rambujeu i bivši visoki predstavnik za BiH Vofgang Petrič: „Sporazumi Kosova i Srbije su validni, jer su dogovoreni pred međunarodnim svedocima, a usmeni pristanak premijera ili predsednika važi isto koliko i njegov potpis, usmeni pristanak znači i međunarodnu validnost.“
To je – tumači Petrič – „evropska praksa u slučajevima kada dva visoka političara, šefovi država dogovore i preuzmu obaveze pred međunarodnim svedocima, a u ovom slučaju to je EU“. Dakle, ne međunarodno pravo već, pazite sad – „evropska praksa“, ma šta to značilo i na ma koji deo Evrope se to odnosilo.
Kakav je, sad pa to, masovni svedok nekakva imaginarna EU, da li su svedoci svi građani svih država članica EU ili samo briselska EU administracija?
Da li su to Savet bezbednosti ili Generalna skupština Ujedinjenih nacija ovlastili, a da mi ne znamo, EU ili nekoga iz EU da bude svedok Vučićeve „usmene saglasnosti“? Da li će neko iz sadašnje ili bivše vlasti u našoj zemlji konačno da prizna da Tadić – Jeremićeva nesrećna rezolucija iz 2010, dogovorena sa EU iza leđa Rusiji i Kini, ma kako loša bila, ipak EU-i daje samo mandat da „olakša dijalog između Beograda i Pritšine“, a ne da arbitrira između Beograda i Prištine i svim nedozvoljenim sredstvima prisiljava Srbiju da prizna kao državu nezakonito čedo NATO-a???
Zbog čega o svemu ovome ćuti sam Vrhovnik srpski? Zašto, umesto da demantuje ovo što mu imputiraju NATO dužnosnici, on, preko svojih propagandnih čauša spinuje javnost da to, zapravo, možda i jeste istina?
Zar upravo sve to nije priznao u svom obraćanju Markonu, pre večere na Jelisejskim poljima? Reče li (i priznade) on da je Srbija već ispunila, iz Briselskog i Ohridskog sporazuma, baš tako reče, i lične karte i saobraćajne tablice itd, a oni, eto, neće čak ni ZSO?
I ko je, kada i s kojim ovlašćenjem ovlastio, ako je ovlastio, Vučića da daje nekakvu „reč“,a koja se odnosi na mogućnost odricanja od 15 odsto teritorije Srbije koja je, po Ustavu ove zemlje – „nedeljiva“?!
Da li je sve baš sasvim tako, neumitno i neizvežno, „bez alternative“?
. . .
„Bečka konvencija o ugovornom pravu“ (potpisana 1969. u Beču, u SFRJ ratifikovana 1980. godine, a na koju se danas, glede ovih sporazuma, svi pozivaju) - već u preambuli konstatuje da su „principi slobodnog pristanka i dobronamernosti i pravilo pasta sunt servanda opšte priznati“, a u članu 1 piše da se konvencija „primenjuje na ugovore između država“.
Pa, da li su „Priština“ i „Beograd“, kako mi to utešno zovemo, činjenicom da su srpski pregovarači ušli u nekakvo „ugovaranje“ sa delom teritorije Srbije čiju nezavisnost ne priznajemo, ipak, čak i za naš Vrh Vrhova - dve zasebne države?!
Kako Konvencija pojašnjava da izraz „ugovor“ označava „međunarodni sporazum zaključen pismeno između država“, a primera radi, kroz ceo Ohridski sporazum iz marta 2023. se stalno pominju Srbija i nekakvo Kosovo kao „ugovorne strane“ - kako to promače genijalcima iz Vrhovnikovog pravnog tima? Izraz „treća država“, pak, označava „državu koja nije članica ugovora“, pa je na mestu pitanje je li ta „treća država“ možda onaj međunarodni „svedok na venčanju“ koga pominje Volfgang Petrič?
U Konvenciji piše i da „svaka država ima sposobnost da zaključuje ugovore“, iz čega se da zaključiti da su naši „(ne)prihvatači“, ulazeći u briselsko i ohridsko ugovaranje sa Pritšinom, prihvatili da je i Kosovo „država“!?
Konvencija, dalje, kaže da se jedno lice smatra predstavnikom države u cilju usvajanja ili overavanja teksta nekog ugovora ili izražavanja pristanka države da bude vezana ugovorom, „ako podnese odgovarajuće punomoćje“.
Nameće se vrlo precizno pitanje za Anu Brnabić (Vrhovnikova Tajnica) kao tadašnju predsednicu Vlade - jer Vlada, a ne predsednik Republike, po Ustavu, „vodi unutrašnju i spoljnu politiku“ – da li je potpisala nekakvo punomoćje Vučiću pre Brisela i Ohrida i za šta ga je, tačno, Vlada ovlastila, ako ga je za bilo kakvo ugovaranje ovlastila?
Ili, ako je Vrhovnik prihvatio nekakav međunarodnopravni akt bez ovlašćenja Vlade, šta je Vlada odlučila povodom toga, je li i ona prihvatila taj ugovor i ako jeste, zašto ga nije uputila Narodnoj skupštini na ratifikaciju?
Bečka konvencija definiše, naime, da pristanak jedne države da bude vezana ugovorom može biti izražen „potpisivanjem, razmenom instrumenata koji sačinjavaju ugovor, ratifikacijom, prihvatanjem, odobravanjem ili pristupanjem ili na svaki drugi dogovoren način“. Ovde se, elem, pominje odobravanje, ali nigde usmeno, svejedno da li sa ili bez svedoka.
Predviđa se i mogućnost „izražavanja pristanka radi vezivanja ugovora putem ratifikacije“. Ali, kako, navodno, srpska strana nije ništa potpisala, tako ni u Skupštini Srbije nije bilo nikakve ratifikacije.
Ovde vredi podsetiti da je i posle potpisivanja Prvog briselskog sporazuma, u proleće 2013, Vrhovnik (tadašnji PPV) tvrdio da će „Srbija ispoštovati sve svoje međunarodno preuzete obaveze“, za razliku od „zavetnica tišine“ iz Ustavnog suda koji su se zaklinjali da je taj sporazum samo „politički akt“ koji ne proizvodi nikakvo međunarodnopravno dejstvo.
Stoji, takođe, da parafiranje teksta važi kao i potpisivanje ugovora, ali naše Vrhovništvo tvrdi da nije parafiralo ni francusko-nemački plan „dogovoren“ u Briselu 28. Februara 2023, ni potonji Ohridski sporazum! Pa, šta onda – što bi rekao Vrhovnik…
Konvencija, recimo, dozvoljava mogućnost pristanka jedne državeda bude vezana samo delom ugovora (ne za sve odredbe), ali to samo pod uslovom ako to dozvoljava ugovor ili ako ostale države ugovornice na to pristanu, ali takve opcije nema u tekstovima tzv. Evropskog i Ohridskog sporazuma.
Ostalo je jedino da se nadamo da će u našu korist to „kumovi na venčanju“ (Borelj i Lajčak) ili druga ugovorna strana (Kurti!) da posvedoče.
U trenutku potpisivanja, ratifikovanja, prihvaćanja, odobravanja ugovora ili pristupanja ugovoru, jedna država može staviti rezervu (osim ako ta rezerva nije zabranjena ugovorom), ali s obzirom da je reč o navodnom „usmenom prihvaćanju“, ostaje nam samo da verujemo ili ne verujemo učesnicima i svedocima takvog netransparentnog dogovaranja. Nema potvrde da su ni druga ugovorna strana ni „svedoci“ prihvatili rezerve za koje naš Vrhovnik tvrdi da ih je izrekao na najmanje dve stavke francusko-nemačkog plana i njegovog ohridskog aneksa.
„Pacta sunt servanda“ je temeljno pravilo međunarodnog ugovornog prava koje znači da svaki međunarodni ugovor na snazi vezuje države članice, pa su one, shodno tome, dužne da ga savesno ispunjavaju.
Kaže se da se jedna država ne može pozvati na činjenicu za to što je njen pristanak da bude vezana ugovorom izražen na način da se narušava odredba njenog unutrašnjeg prava u vezi sa nadležnošću za zaključenje ugovora, kao na slučaj manljivosti - osim ako ova povreda nije bila očigledna i ne odnosi se na neko pravilo unutrašnjeg prava od suštinskog značaja.
I ovde leži mogućnost da se obori prihvatanje ovakvih sporazuma protiv interesa države Srbije, jer je „(ne)prihvatač“ osoba koja nije nadležna za to nego je uzurpator ovlašćenja koja mu, po Ustavu Srbije, ne pripadaju.
Ništavost, gašenje ili otkazivanje ugovora, povlačenje jedne članice ili obustavljanje primene ugovora, kada su rezultat primene ove konvencije ili odredaba ugovora, nemaju, prema Bečkoj konvenciji, nikakvog uticaja na dužnost države da ispunjava svaku obavezu pomenutu u ugovoru kojoj podležu u skladu sa međunarodnim pravom nezavisno od ovog ugovora.
Ali, možda je i tu šansa, ako možemo da argumentujemo stav da je Rezolucija 1244 iz 1999, a ne ovi sporazumi, jedini legalan i legitiman akt sa stanovništa međunarodnog prava, na osnovu koga bi mogao da se uređuje budući status KiM.
Takođe, „država se može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom, ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen i koja je sačinjavala bitnu osnovu pristanka te države da bude vezana ugovorom“. To dolazi u obzir, ako je tačno ovo što tvrdi Vrhovnik da je dogovoreno da se pre realizacije bilo koje od ovih tačaka dva sporazuma formira ZSO, kao preostala obaveza Prištine iz Prvog briselskog sporazuma iz aprila 2013. Godine.
U igri je onda i član 49 Bečke konvencije koji govori o „prevari“, tj. slučaju „ako je država navedena da zaključi ugovor obmanljivim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima“ - možda su nas Nemci i Francuzi obmanuli - ona se može pozvati na prevaru koja čini ništavim pristanak da bude vezana ugovorom.
Tu je i mogućnost poništenja ugovora u slučaju da je pristanak neke države na ugovor „dobijen putem korupcije njenog predstavnika, neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima“. Usput budi rečeno, o ovome bi mogao da se pozabavi i naš Zakon o sprečavanju korupcije, odeljak koji se bavi „sukobom interesa“ javnih funkcionera. A možda je i ucena našeg Vrhovnika razlog za (ne)prihvatanje tog sporazuma, jer ne zaboravite da je on skinut sa američke crne liste, tek 2012, a Doglavnik Dačić 2008, obojica u momentima kada su bivali nagovoreni i pristajali da formiraju „evroatlantističku“ vladu, suprotno većinskoj izbornoj volji njihovog biračkog tela.
Konvencija u članu 51 spominje i „prinudu“ kao „izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom koje je dobijeno prinudom izvršenom nad njenim predstavnikom putem postupaka ili pretnji upućenih lično njemu lišeno je svakog pravnog dejstva“ . Kaže, takođe, da je „ništavan i svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile kršenjem principa međunarodnog prava koji su uneti u Povelju UN“.
I zaista, ne treba isključiti ni tu mogućnost, da je upravo ovakva neka vrsta prinude nad našim pregovaračem ili pretnja našoj državi u pitanju, razlog zašto on još uvek, ne ume da odgovori da li nosi tetki lek ili je, ipak, muzičar.
I, verovatno, najvažniji paragraf Bečke konvencije: „Suštinsko kršenje dvostranog ugovora od strane jedne članice ovlašćuje drugu članicu da se pozove na kršenje kao razlog za prestanak ugovora ili obustavljanje njegove primene u celini ili delimično.“
Više je nego dovoljno argumenata i za ovu soluciju. Dovoljno je samo vratiti se na Rezoluciju 1244 UN..
Još jedno, dosta važno, pitanje: Imaju li dva ugovora iz proleća 2023. svog „depozitara“ koji, prema slovu Konvencije, može da bude „jedna ili više država, međunarodna organizacija ili glavni administrativni funkcioner takve organizacije“?
Ako takav postoji, ko je to; ko ga je predložio; da li se naša strana zaista složila s tim?
A pošto je dužnost depozitara (uzmimo da su to Borelj i Lajčak) da „obezbedi čuvanje originalnog teksta ugovora, ali i punomoćja koji mu budu predati“ – hajde da proverimo, pod jedan, postoje li stvarno takvi ugovori i nečiji parafi ili potpisi na njima, te, pod dva, da li postoji punomoćje našem Vrhovniku, makar i sa potpisom Vrhovnikove Tajnice, da ugovara odustajanje od dela teritorije Srbije?!
Još jedno važno pitanje. U završnim odredbama Konvencije piše da je ona „otvorena za pristupanje svakoj državi“, a instrumenti za pristupanje se deponuju kod generalnog sekretara UN. Čekajte, ako Kosovo nije država članica OUN, kako može da ima međunarodnopravnu sposobnost da potpisuje ugovore?
. . .
U februaru 1872. srpska vlada je predala (turskoj) Porti notu o Malom Zvorniku koji je, po Hatišerifu iz 1833. i razgraničenju koje je potom usledilo, skupa sa selom Sakar, sve skupa 300 kuća, pripao Kneževini Srbiji, a tursko stanovništvo koje je trebalo da se iseli u roku od pet godina, to nije učinilo. Neizvršenje odredaba od strane Stambola, davalo je Srbiji mogućnost da i ona prenebregne svoje obaveze, a da pred međunarodnom zajednicom za to ne snosi odgovornost.
Kneževsko namesništvo je Rusiji (koja je bila garant izvršenja Hatišerifa) uručilo memoar kojim se od nje traži da podrži njihovu nameru da Srbija, u slučaju da Porta ne izvrši svoju obavezu proglasi državnu nezavisnost, a ako bude napadnuta od Turske, da odgovori prihvatanjem rata. A najkonkretniji rezultat tog dogovora na kruti stav Porte, bila je odluka srpske vlade da nadalje prestane da isplaćuje danak Turskoj.
Vek i po kasnije, elem danas, „živi nismo“ kako li ćemo izdržati do 2026, kada bi, konačno, prema Makronovom obećanju, „Luj Viton“ trebalo da stigne u „Beograd na vodi“? Kao što smo, kao žedni kišu, pod Borisom Prvim Lepim, iščekivali „Ikeu“, jer tamo gde stigne „Ikea“, tamo će sve rajsko cveće da procveta..
A Kosovo? Kao po onoj izreci „Dobričine Ričarda“ iz almanaha „prvog velikog Amerikanca“ Bendžamina Franklina (18. vek) - koga još briga za Kosovo: „Ništa se brže ne suši od suza.“
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
