Nije prvi put da Gruhonjić na ovaj način vređa srpski narod ili neistomišljenike, da li je bilo reakcija i ranije?
O tome se odavno govori. Dovoljno je čitati tekstove profesora Slobodana Antonića, u kojima se godinama detaljno analiziraju antisrpski diskursi Gruhonjića i njegovih istomišljenika. U zvaničnim telima Univerziteta u Novom Sadu profesor Slobodan Orlović postavljao je pitanje da li bi neko sa takvim stavovima trebalo da bude profesor univerziteta u Srbiji. Kolege su ga, naravno, preglasavale. No, rekao bih da je ovde sam Gruhonjić manje važan. Mnogo je ozbiljnije pitanje podrška koju mu daje značajan deo naše akademske javnosti, uz gromoglasne objave nekoliko televizija i listova. Sve su to simptomi nesrećnog stanja na našem univerzitetu i u našem društvu.
U protestnom pismu konstatujete da je srpski univerzitet u stanju duboke moralne krize. Na koji se sve način to ispoljava?
Veliki deo zaposlenih na srpskim univerzitetima više ne oseća da pripada na bilo kakav, duhovno obavezujući način srpskoj kulturi i predanju. Naprotiv, rekao bih da se tu čak neguje specifičan prezir prema „neobrazovanoj“ i „neukoj“ masi onih koji su, uzgred budi rečeno, još od 1808. godine gradili i, kada je moralo, svojom krvlju branili srpski univerzitet i koji ga danas, svojim znojem i mukom, finansiraju. Na to osećanje duga i pripadnosti niko ne može da bude nateran ili obavezan – tu je reč o dubinskoj i svakodnevnoj ljudskoj moralnosti. Sa druge strane, na srpskim univerzitetima razvija se idolopoklonički, podanički odnos prema gotovo svemu što dolazi iz inostranstva, naročito sa Zapada. Pseća odanost prema stranim gospodarima i prezir prema sunarodnicima – to je tipično stanje kolonijalne potčinjenosti. Iz takvog stanja proizilazi duhovna i naučna jalovost, jedno specifično stanje ne samo moralne, nego i intelektualne kastriranosti. Ona podrazumeva papagajsko ponavljanje i puko prepisivanje, umesto originalnog, autentičnog mišljenja, preko potrebnog svakom naučnom i umetničkom radu.
Da li je autonomija univerziteta postala paravan za antisrpsko i antidržavno delovanje dela tzv. intelektualne elite?
Autonomija univerziteta mora da postoji, jer obezbeđuje preko potrebnu slobodu naučnog i umetničkog rada. Ona, međutim, ne treba da znači samo slobodu od srpskih naeakademskih uticaja. Šta je sa zapadnim, kolonijalnim, ponekad otvoreno antisrpskim uticajima, koji se kriju iza naučne retorike, blještave spoljašnjosti velikih univerziteta, njihovih beskrajnih finansijskih resursa i luksuznih izdanja? Oslobođena pritisaka srpske države, naša univerzitetska elita predala se stranoj, mekoj moći. I nju uzgajaju, baš kao na drugim svetskim univerzitetima. I ona se iznutra obnavlja na osnovu poslušnosti i lojalnosti NATO ideologijama i interesima. Čast izuzecima, profesorima i istraživačima koji misle svojom glavom, ali oni su, na srpskim univerzitetima, samo greška u već dobro uhodanom sistemu. Pogledajte koliko je srpskih akademaca potpisalo proglas podrške profesoru univerziteta Gruhonjiću da, uz pomoć stotina hiljada dolarskih „grantova“, slobodno i javno pozdravlja NATO agresiju na Srbiju 1999, uz sladostrasno citiranje ratnohuškačkih senatskih beseda DŽozefa Bajdena, da se zalaže za konačni prestanak beogradskog „smrada“ koji se, uprkos pravednom bombardovanju, „opet širi Balkanom“, da „srbijansko društvo“ naziva „duboko fašizovanim“ i „duboko degenerisanim“, da piše da su noge naših devojaka sve kraće, a naša čela sve niža. Ima još mnogo njegovih istomišljenika koji Srbe na takav način javno vređaju. Ali se postavlja pitanje: je li to jezik i postupanje profesora univerziteta?
Postoji i zakon koji sankcioniše govor mržnje, ali čini se da on često ne važi kada su u pitanju napadi i uvrede na račun srpskog naroda i to u državi Srbiji. Zašto?
To bi trebalo pitati one koji nam sasvim ozbiljno tvrde da se zakonsko sankcionisanje govora mržnje ne može odnositi na većinsku, srpsku zajednicu. Sličnu muku muče i u zapadnim društvima i na njihovim univerzitetima, gde je dozvoljeno javno vređati Engleze ili Francuze, ali ne i manjine. No, za razliku od ovih naroda, Srbi su se samo u 20. veku suočili sa tri pokušaja da budu uništeni. U ovom trenutku traje genocid nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. On po svim svojim mračnim projavama odgovara danas opšteprihvaćenoj definiciji genocida Ujedinjenih nacija iz 1948. godine. Mi nemamo pravo na bilo kakvu toleranciju prema ovakvim javnim uvredama, koje previše podsećaju na antisrpsku propagandu koja je prethodila zatiranjima Srba u 20. veku. Nije ovde reč samo o odbrani naše nauke i univerziteta; treba braniti, doslovno, živote naše dece, u Gračanici, Novom Brdu, Orahovcu, Velikoj Hoči, Banjoj Luci, Brčkom, Foči, Palama, u Beogradu i Novom Sadu. Oni koji misle da su u Beogradu bezbedni, neka se sete okupacija i masovnih likvidacija 1914-1918, 1941-1945. Mi smo i danas okupirana zemlja. Na Kosovu i Metohiji imamo strane trupe. Ta činjenica se ovde stalno mora ponavljati.
Konstatacija da je naše društvo duboko podeljeno odavno važi. Je li to posledica jedne vrste specijalnog rata koji decenijama pomažu i finansiraju oni kojima odgovara da “polome” Srbiju da bi je do kraja rasparčali?
To je rutinska operacija. Već u srednjem veku, rimokatolička Evropa je u krstaškim pohodima kolonizovala teritorije nevernika i jeretika. Cela istočna Nemačka nekada je bila naseljena polapskim Slovenima, čiji su poslednji ostaci Lužički Srbi i Česi. Nad pravoslavnim Srbima, Grcima i Rusima to se sprovodi bar od 13. veka. Proces kolonizacije zapadnoevropske velike sile naročito uvežbavaju i sprovode od 15. veka, od početka tzv. „velikih geografskih otkrića“, pošto su istrebili svoje Jevreje i Mavre. U 19. veku, zlatnom dobu kolonijalizma, te prakse su posebno usavršene. Hitler i Pavelić to samo nastavljaju. Firer se u Majn Kampfu sa divljenjem poziva na anaglosaksonska, američka i britanska kolonizatorska isustva. Sada su, u ojačanim i udruženim silama Rusiji i Kini, rešenim da se brane, konačno udarili na „tvrd orah“.
I vi ste bili meta zbog “prosrpskih stavova”, kako ste uspeli da pobedite u toj harangi?
Najvažnije, višestruko sam „prebacio“ broj potrebnih stručnih i pedagoških poastignuća potrebnih za izbor u zvanje redovnog profesora. Iz svog iskustva, međutim, mogu da posvedočim kako se autonomija univerziteta zloupotrebljava kako bi se zabranila svaka vrsta različitog mišljenja i kako bi se neometano sa univerziteta prognali neposlušni profesori i studenti. Isti ljudi, koji su na Filozofskom fakultetu u Beogradu glasali za proterivanje Maje Nikolić i Nebojše Šuletića i iz nastave Aleksandra Fotića, koji su sa Univerziteta u Beogradu proterali nekoliko studenata jer su se usudili da mene biraju za mentora na doktorskim studijama, koji su dva puta pokušali da i mene oteraju sa univerziteta (kroz iste progone prošao sam 2016-2017. i 2021-2022. godine), danas brane pravo Dinka Gruhonjića na „slobodu misli i govora“. Važno je, međutim, da naglasim i da među braniteljima Gruhonjića ima i onih koji su potpisali apel za prestanak progona nada mnom. Dubravka Stojanović, jedna od četvoro onih koji su u progonima bili najistaknutiji i koji su pokušali da mi sudskim progonom zabrane da slobodno svedočim o tome šta se događa u srpskoj nauci i na Filozofskom fakultetu u Beogradu (dobio sam, za sada, 7 od 8 sudskih procesa koji su se vodili protiv mene po njihovim tužbama), danas štiti pravo Dinka Gruhonjića na slobodu misli i govora.
Na kraju pisma kažete da javnost mora da zna da ovakvi neoustaški i antisrpski stavovi ne predstavljaju Beogradski ili Novosadski univerzitet, da ne čine većinu, ali u javnosti je utisak da su oni glasniji. Zašto mnogi naši intelektualci ćute, strahuju da se izjasne?
O razlozima ćutanja intelektualaca već sam mnogo toga rekao. Naši mediji uveliko su kolonizovani, i zato je ova manjina toliko glasna i uticajna. Postavlja se, međutim, pitanje, gde je srpska država koja jedina može da bude brana pred talasom kolonizacije? Ona popušta svaki put kada se nađe pod pritiskom zaštitnika srpskih autošovinista. Pogledajte šta se događa na „tržištu udžbenika“ kojim danas vladaju nemački i hrvatski izdavači. Odustalo se čak i od inicijative da se bar za identitetske predmete uvedu jedinstveni udžbenici, u izdanju jednog, srpskog državnog izdavača. Što je najgore, srpska država je stala iza očigledno iz inostranstva vođenog projekta umanjivanja broja srpskih žrtava u logoru smrti Jasenovac i genocidu 1941-1945. godine.
Kako komentarišete pokušaj Sarajeva da novom rezolucijom o Srebrenici srpski narod proglasi genocidnim, ukine Srpsku?
Gruhonjićev diskurs u potpunom je saglasju sa ratnohuškačkom, šovinističkom propagandom muslimanskog Sarajeva, koje bi da na silu, uz pomoć NATO država, ukine Republiku Srpsku. Glavna tema ostaje hrvatsko-muslimanski genocid nad Srbima 1941-1945, kao i današnji genocid nad Srbima Krajine, Kosova i Metohije. Ovakvim rezolucijama to treba sakriti i relativizovati. I, što je još važnije, treba propagandno pripremiti ukidanje Srpske, rasparčavanje Srbije, pretapanje Srba u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Sloveniji u druge narode. I danas, kao i 1804, 1914, 1941, 1991-1999, mi vodimo borbu za osnovni opstanak, za pravo na život, da ne budemo uništeni i iz istorije izbrisani.
Izvor: Večernje novosti
