Ako bi na kraju tog puta Srbija stvarno dobila nuklearku, to bi po jednim stručnjacima bio nepotreban i neisplativ epilog, dok drugi smataju da bismo tako dobili pouzdan izvor bazne energije, što bi pomoglo dekarbonizaciji energetskog sektora.
- Srbiji nije potrebna ekspolatacija nuklearne energije, ne zato što mislim da je to štetno, već zato što mislim da je to neisplativo u odnosu na goriva koja trenutno imamo u izobilju, a koja ne koristimo (biomasa, biogas, hidroenergija, pa čak vetar i sunce) - kaže za Novu ekonomiju stručnjak za energetsku politiku Miodrag Kapor.
Kapor ukazuje da bi sprovođenje projekata nuklearnih elektrana koštalo milijarde evra, za šta će Srbija morati da se zaduži na inostranom tržištu ili da poveća poreze. On smatra da ne postoji veća zavisnost u energetici od nuklearne zavisnosti i zavisnosti od prirodnog gasa, a da je Srbija već sebe dovela u veštačku zavisnost od prirodnog gasa zbog odnosa sa Rusijom. I naučni saradnik SANU Ilija Batas Bjelić ocenjuje da Srbiji nisu potrebne nuklearne elektrane, niti u kontekstu toga da Srbija ima povećanu tražnju za energijom, niti u smislu da ne znamo da proizvedemo energiju iz nekih drugih izvora.
Prema njegovim rečima, tema nuklearne energije u Srbiji se medijski vraća da se pokaže kako "ćemo sutra postati deo Zelene agende“, ali kako kaže, "niti je to prečica da to postanemo, niti je to naša suštinska energetska tema“. Slobodan Bubnjević iz Instituta za fiziku u Beogradu podseća da izgradnja nuklearnih reaktora i u mnogo bogatijim državama uvek predstavlja veliki nacionalni poduhvat. Prema njegovim rečima, reč je o projektima koji se grade deceniju ili dve i nema čak ni političke stranke koja tako dugo može ostati na vlasti da bi ga dovršila, ako nije usvojen opšti nacionalni konsenzus.
Ovakvi objekti se grade sa idejom da obezbede veliku energetsku nezavisnost i da snažno ojačaju ekonomiju, uz svesne rizike, a ceo poduhvat zahteva velika sredstva i silan napor celog društva koje oko toga mora imati saglasnost. Zato je svačije pojedinačno mišljenje o tome, bilo da je ono za ili protiv, a naročito kad je u funkciji neke lobi grupe ili dnevne politike, zapravo irelevantno - kaže Bubnjević za Novu ekonomiju.
Stručnjak za energetiku Željko Marković, međutim, smatra da bi nuklearne elektrane mogle da pomognu dekarbonizaciji srpske energetike, pošto ne emituju ugljen dioksid. On podseća da se srpska elektroprivreda oslanja na proizvodnju struje iz lignita, budući da dve trećine električne energije dobijamo iz termoelektrana na ugalj te da bi pored proizvodnje struje trebalo dekarbonizovati i transport, odnosno napustiti upotrebu fosilnih goriva.
- Jedini način kako da to zamenimo su čista električna energija ili neka alternativna goriva kao što je zeleni vodonik za čiju proizvodnju je potrebna struja, a koji se onda koristi u gorivnim ćeilijama. To znači da ćemo povećati potrošnju struje, jer će nam ona biti potrebna i za električna vozila i za dekarbonizaciju sektora - kaže Marković za Novu ekonomiju.
On naglašava da su potrebne ozbiljne studije da bi se dao odgovor na to koliko bi Srbiji bilo potrebno nuklearnih elektrana, instalisanih kapaciteta, kao i na to da li ići samo sa modularnim elektranama koje nisu još komercijalno korišćene, da li ići na klasičnu tehnologiju, odnosno velike nuklerane blokove od jednog, dva gigavata ili neku vrstu hibridnog rešenja.
Marković ukazuje da gradnja nuklearki košta oko 5.000 evra po kilovatu snage, što znači da bi jedan blok od 1 GW koštao 5,6 miljardi evra, a ako bi trebalo da napravimo 2 GW to bi bila investicija od desetak milijardi evra.
Izvor: Nova ekonomija
