Devojčicama Milici i Bojani svakoga dana dolazi učiteljica koja ih podučava u staroj seoskoj školi, dok stariji dečaci moraju da putuju do škole. NJihov tata i stric Novica osim što po ceo dan decu razvozi od škole do kuće, ne stiže da radi drugi posao. Zaseok u kome žive, ostao je gotovo sasvim pust. Čitavih kilometar ili dva do kuće nema puta, tako da je zimi i u kišno doba vozilom nemoguće prići.
Najbliže komšije su im Albanci, sa kojima ne kontaktiraju mnogo. S prvim mrakom povlače se u svoja četiri zida. Sami ne idu nikuda. Veliko, seosko dvorište, dve drvene stative, ljuljaška od lanaca okačena o jednu staru krušku, njihov je park i igralište.
Pitam Bojanu da li im nedostaju drugari. Odgovara mi stidljivo, klima glavom i obara pogled.
-Kako to izgleda kada ste u školi samo vas dve? Ne objašnjava mi, sleže ramenima tužno i očima traži svoju sestru i školsku drugaricu Milicu.
- Teško je, objašnjava Novica, - nikoga nije briga što smo mi ovde. Dao sam poslednje pare prošlog meseca da nasipam ovaj put koliko-toliko. Išao sam u opštinu sto puta da pitam da nam pomognu – briga njih što ovde živi jedan Srbin, neće ni da dođu da vide.
Nažalost, slična situacija je svuda gde Srbi na Kosovu žive u opštinama koje vode Albanci. Ne mogu da ostvare osnovna prava, čak ni da zaštite svoju imovinu. Uglavnom su prepušteni sebi, pomireni sa tim, nadaju se da im ih niko neće dirati i tražiti i to jedino što im je ostalo – dom.
Gledajući fotografiju na kojoj smo, ispred manastira, tokom prošlogodišnjeg izleta za decu iz enklava, najmlađi Bojan na pitanje koji je ovo manastir, odgovara:
- Manastir sa puno dece.
Nesvesno, dečje, jasno je rekao da su za njega drugari, kojih je željan, prava svetinja.
- Nemanja, Lazar, Luka… - Prepoznaje i nabraja lica sa slike Milica. Kaže da jedva čeka da se i ove godine okupe u Letnjoj školi, koju smo zahvaljujući prilozima naših dobrotvora, organizovali prošlog leta.
Škola – kamp za decu iz udaljenih, kosovskih geta, bio je neverovatan doživljaj za ove mališane koji čitav raspust provedu sami, u planini. Učili su o svom jeziku, veri i igrali se. Nadamo se da će nas i ove godine, naši dobri prijatelji podržati i pomoći da im detinjstvo učinimo bogatijim za neke lepše uspomene.
Ovakva deca odrastaju u stalnoj neizvesnoti, u strahu i strepnji, u brizi roditelja zbog vesti koje im svakodnevno stižu. Koliko je za njih važno pružiti im mogućnost da se igraju, uče i budu bezbrižni, makar i u školicama kakva je naša, potvrđuje i otac Novica Ristić.
Više o Letnjoj školi za decu iz enklava, saznajte na: www.kosovskopomoravlje.org/letnja-skola-2024-2/
- Bilo im je lepo, igrali su fudbal, družili se, smejali, pričali – sve ono što inače ne mogu da rade. Oni kući nemaju društva, nema dece, nemaju s kim, jedino sami.
Svako dete i svi roditelji na Kosovu, kaže Novica, koji žive ovako kao mi – a ima nas mnogo, treba da imaju prilike da se deci pruži ovako nešto.
Zbog toga je ovo, još jedna humanitarna misija, u kojoj nam je neophodna podrška, da deci pružimo ljubav, pažnju i detinjstvo kakvo zaslužuje svako dete sveta.
Marija Vasić
Izvor: Pravda.rs
