Pravda

Piše: Protojerej Andrej Tkačov

Nekog filozofa u stara vremena ljudi su prekoreli zbog toga što je apolitičan i što se uopšte ne zanima za poslove otadžbine. „Nipošto nije tako, – rekao je, – veoma se zanimam za svoju otadžbinu,“ – i pritom je rukom pokazivao prema nebu. Danas je teško naći hrišćanskog sveštenika koji bi odgovorio na sličan način, a filozof je bio Grk, paganin.

Diogen je obilazio pijacu s fenjerom u ruci i govorio je da traži čoveka. Tako je svim slušaocima stavljao do znanja da nisu ljudi, već da su u najboljem slučaju čovekolika bića. Veoma je vređao one koji su ga videli i čuli. U suštini, nazivao ih je mazgama ili bubašvabama. Međutim, kao prvo, radio je to tako da glupi ne shvate. A kao drugo, nije bilo moguće kazniti Diogena. On je sam sebe kaznio pre toga. Išao je nag, živeo je u buretu i večito bio gladan. Bio je slobodan od ljudi i zbog toga je mogao da im govori istinu koja ih je razobličavala.

Slično su kasnije postupali hrišćanski jurodivi. LJudi su ih trpeli po nužnosti. Da su imali bilo kakav društveni status ljudi bi ih rastrgli. Jer pravoslavno carstvo takođe može ličiti na zatvor ako niko ne govori istinu vladaru. Pravoslavnom carstvu su potrebne pustinje u kojima su nastanjeni neustrašivi kaluđeri i jurodivi podvižnici na gradskim ulicama. Ove dve kategorije svetaca vlast najmanje može da rani. Sve ostale, uključujući i patrijarhe, može da svrgne, guši, proganja i blati. Tako je Zlatousti bio ponižen i proteran bez obzira na svetiteljski čin, narodnu ljubav i istinsku pravednost.

Zlatousti je takođe govorio da retko pred sobom vidi ljude, nego da vidi bića koja liče na ljude. Međutim, ova bića su tvrdoglava kao magarci, pohotna kao pastuvi, lukava kao lisice i otrovna kao zmije. I Zlatoustom to nije oprošteno. Umro je u progonstvu kao brod kojeg su talasi izbacili na pustinjsku obalu daleko od domovine.

Postojale su stvari kojeg su Zlatoustog mogli da liše. Mogle su mu se skinuti rize, mogao se proglasiti jeretikom, protiv njega se mogao okupiti sabor, njegovo ime se moglo osramotiti. Onaj ko visoko stoji ranjiv je sa svih strana i otvoren je za svaku buru. Unapred mi je žao onih koji stoje na visinu. Na svoju visinu treba da se penju kao na stratište za javno pogubljenje. Samo u tom slučaju će moći da kažu reči svetog Vasilija upućene prefektu Modestu: „Slab sam i samo ću prvi udarac osetiti. Ne bojim se progonstva, zato što je svuda Gospodnja zemlja. Nemam imovine. Ne bojim se smrti pošto će me sjediniti s Bogom.“

Ispostavlja se da čovek treba da umre pre smrti kako bi hrabro dočekao smrt koja dolazi. Ovo je i Platon govorio. Filozofija, veli on, ne uči čoveka toliko da živi koliko da umire. Ovi stari su, kako god okrenemo, shvatili mnoštvo stvari. Nije slučajno što su oci Crkve preorali svoj um i srce plugom filozofije pre nego što su u njih posejali semena Jevanđelja. I Vasilije Veliki i Grigorije Bogoslov dok su živeli u Atini nisu odlazili samo u hramove, već i u škole. Kao što je kasnije učio Vasilije, oni poput pčela nisu sletali na svaki cvet. A s onog na koji bi sleteli nisu sve odnosili. Nisu bili pohlepni na znanje, već izbirljivi. Da njihov um nije bio obogaćen svime čime su uspeli da se obogate, bili bi isposnici i podvižnici, ali nikad ne bi postali vaseljenski učitelji.

Ako čovek samo uči, može se na nesreću desiti da se radoznaloj duši javi Mefistofel kao Faustu.

Znanja ima mnogo, a u duši nema mira. Zašto da ne dođe? Znači, treba otvoriti prozore kabineta da bi se čula vaskršnja zvonjava. I iz kuće treba izlaziti bar jednom nedeljno na liturgiju. Onda će život srca dovesti život uma u ravnotežu i čovek neće morati da se boji krajnosti.

Duša sve treba pomalo da proba. Treba da beži od ljudi i posle izvesnog vremena treba da se vraća ljudima. Treba da se moli odrekavši se hrane i vode i zatim opet treba da jede i da pije osetivši da ne ume ni da se moli ni da posti kako treba. Čovek treba da stiče svoje unutrašnje iskustvo i da ga zatim proverava na osnovu knjiga svetih ljudi. Ponekad ne treba da čita ništa osim Psaltira i Jevanđelja. A povremeno dobra knjiga, pročitana po prvi ili ponovo – nije važno, treba da dâ duši mir i temu za razmišljanje.

Stari – nisu nimalo stari. Oni su naši savremenici i čak i sagovornici. Od pamtiveka ljudi rešavaju iste zadatke koji su nastali od iste krvi za obitavanje na celom svetu. I sav njihov zadatak je da traže Boga, da li će Ga osetiti i da li će Ga naći, iako je On blizu svih nas (Dap. 17, 26-27).