Piše: Cvijetin Milivojević
I, šta nam je činiti kada na dnevni red Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (GS UN) stigne predlog rezolucije o „danu sećanja“ na „zločin genocida“ koji su, na teritoriji opštine Srebrenica, počinili neki zloičinci, navodno u ime Srba, istog onog naroda koji je, u 20. pretrpeo, ako bismo merili tim nemačko – ruandsko – američkim merilima, najmanje tri, ne genocida nego genocida nad genocidima – onaj u Prvom (austrougarski krvavi „rukopis“ koji je Mačvu i Podrinje očistio od žena, dece i staraca), preko onog u Drugom svetskom, do onih u ratovima na prostoru bivše SFRJ, devedesetih? A za koje ne postoje ne samo nikakve godine, meseci i dani, nego ni minuti ni sekunde „sećanja na žrtve“…
Vrhovnik srpski „zna za jadac“: eno, da lobira u GS delegirao je čoveka čiji je, već viđen, izbor na mesto generalnog sekretara UN, baš on opstruisao jer je Vrhovnikovo Visoko Ulizištvo (pr)ocenilo da Jeremić Vuk baš i nije Srbin od najboljeg štofa, pošto mu je, Bože moj, jedan deda bio ravnogorac, a drugi partizan muslimanske veroispovesti. Vrhovnik se dosetio, eto, i da će, inicirati slične rezolucije o proglašenju dana sećanja na genocid nad Srbima u Kragujevcu,u Jajincima i Kraljevu, u Jasenovcu i tako dalje, da ne govorimo da svaki koncentracioni logor, prvenstveno za Srbe, te Jevreje i Rome, na teritoriji NDH, zaslužuje zaseban dan suza, ako se već otvara ovaj trend „kulture sećanja“ na žrtve, a „mi, kao, nećemo reći ko je to počinio“. Hajde, bolje ikad nego nikad, ali ova politika „tuk na luk“, „ako vi nama, onda ćemo i mi vama“, samo je dokaz da ni ova, baš ni kao prethodne vlasti u Srbiji, nema čak ni ozbiljnu viziju, a nekmoli državnu i nacionalnu stratetiju.
. . .
Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948. godine (usvojena, bez prava retroaktivnog delovanja, tek tri godine nakon što je nacistička Nemačka počinila najveći genocid u istoriji, sa više od 20 miliona mrtvih!), u članu drugom, identifikuje dva elementa „zločina genocida“. Jedan je „mentalni element“ (namera) koji označava „nakanu da se potpuno ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa ka takva“. Drugi je „fizički element“ (akcija) koji uključuje pet dela: „ubijanje pripadnika grupa (određenog naroda), uzrokovanje teških telesnih i mentalnih povreda pripadnicima grupe, namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji prouzrokuju njeno potpuno ili delimično uništenje, uspostavljanje mere s namerom sprečavanja rađanja u okviru grupe, prinudno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu“. Ovaj, drugi član Konvencije uključen je u Rimski statut Međunarodnog suda za zločine, ali i u statute međunarodnih sudova za ratne zločine za Ruandu i bivšu Jugoslaviju.
U članu trećem, pak, prepoznaje se pet kažnjivih oblika „zločina genocida“: genocid, konspiracija (postojanje plana za izršenje), podsticaj, pokušaj i saučesništvo.
U ad hok Tribunalu u Hagu 47 Srba osuđeno je na 700 godina robije, a sa bošnjačko-muslimanske strane, za krvave ratne događaje u istočnoj Bosni – baš niko.
Poređenja radi, pred međunarodnim vojnim tribunalom u Nirnbergu (20.11.1945 - 1.10.1946) za smrt najmanje 20 miliona ljudi tokom Drugog svetskog rata bila su optužena samo 24 najviša državna, vojna funkcionera i politička funkcionera Trećeg Rajha. Svi su bili optuženi za neko (ili za sva) od četiri krivična dela: učestvovanje u zajedničkom planu ili zaveri za sprovođenje zločina protiv mira; planiranje, započinjanje i vođenje agresorskih ratova i drugih zločina protiv mira; ratni zločini; zločini protiv čovečnosti.
Tokom Nirnberškog procesa izrečeno je 12 smrtnih kazni vešanjem; tri kazne doživotnog zatvora (dvojica od trojice osuđenih su pušteni na slobodu, navodno zbog lošeg zdravlja, već posle 10 godina); dve kazne od 20, te po jedna od 15 i 10 godina zatvora; jedan optuženi se ubio pre početka suđenja, jedan je proglašen zdravstveno nesposobnim za suđenje, a dvojica su oslobođeni. Jedan od te dvojice oslobođenih pred Nirnberškim sudom bio je niko drugi do Franc fon Papen, nemački kancelar iz 1932. i vice-kancelar pod Hitlerom od 1933. godine, koji je kasnije je osuđen samo „pred sudom za denacifikaciju“ na „osam godina teškog rada“, ali je, posle žalbe, pušten dve godine kasnije. A Hans Friče (vođa odeljenja za vesti u nacističkom ministarstvu propagande - suđeno mu umesto Jozefa Gebelsa, koji se ubio odmah posle Hitlera) – je potpuno oslobođen!
. . .
Ovo je taj trenutak u svetu u kome bi mnogi da operu svoj obraz i da izvrše reviziju sopstvene nečasne uloge u istoriji, pogotovo kada je reč o ulogama pojedinih država i naroda u minulim ratovima. Trenutak kada se pokušava jedino ispravnom pokazati, recimo, uloga Rusije ili NATO-a povodom rata u Ukrajini; a opravdanje za masovne izraelske zločine protiv civilnog muslimanskog stanovništva Gaze tražiti u prethodnim masakru koji je Hamas počinio nad civilima uz pojas Gaze.
Ovo je vreme u kome svetski silnici, proskribujući male zemlje i narode, mnogo manje odgovorne za zla ovoga sveta, pokušavaju da speru vlastitu savest za činjenje i nečinjenje u bezbrojnim slučajevima masovnih zločina širom sveta.
Za njih Srebrenica nije mit, kao što bi to želeo narod žrtava – Srebrenica je za te moćnike „smokvin list“ i pokušaj da SAD i NATO zemlje koje su, samo u proteklih nekoliko decenija, krivci za smrt više miliona muslimana na Bliskom istoku i severu Afrike, preko Srebrenice i uz pomoć „kulture sećanja“ na Srebrenicu, naprave nekakav „most“ sa tim, s pravom ogorčenim, islamskim i arapskim svetom. I, da: da se, istovremeno, zaboravi i trrenutna ključna uloga NATO licemera u fizičkom zatiranju palestinskih muslimana u Gazi.
Termin „genocid“ je izmislio Rafel Lemkin, pravnik poljskog porekla koji je bio savetnik Ministarstva rata SAD u toku Druge svetske vojne. Za razliku od etničkog čišćenja, gde je cilj da se data teritorija „očisti“ od određene grupe ljudi (naglasak je na proterivanju, mada je obično zastupljeno i fizičko uništenje), kod genocida je cilj fizičko istrebljenje.
E, sad, ta i takva Nemačka i, zamislite, Ruanda inicijatori su današnje rezolucije, a (ko)sponzori su, i to vredi zabeležiti za buduća pokolenja: SAD, Francuska, Slovenija, Italija, Lihtenštajn, Irska, Finska, Nizozemska, Albanija, Turska, Jordan, Malezija, Čile, Novi Zeland, Severna Makedonija, ali i ambasador BiH pri UN, iako za taj čin nema odluku Predsedništva BiH koje je jedino nadležno za vođenje spoljne politike te države.
Predlog rezolucije poziva da se 11. jul proglasi za Međunarodni dan refleksije i sećanja na žrtve genocida u Srebrenici 1995. Takođe, piše da se „bez rezerve osuđuje svako poricanje genocida i pozivaju sve članice UN da čuvaju utvrđene činjenice, uključujući i kroz svoje obrazovne sisteme, razvijajući posebne programe za negovanje sećanja, kako bi se sprečio revizionizam i ponavljanje genocida u budućnosti“, a osuđuju se i „svi akti glorifikovanja osuđenih za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid, uključujući i odgovornih za genocid u Srebrenici“. Poziva se generalni sekretar UN da uspostavi informativni program UN „Genocid u Srebrenici i UN“ započinjanjem aktivnosti u sklopu priprema za obeležavanje 30. godišnjice, 2025, i dalje zahteva od generalnog sekretara da skrene pažnju na rezoluciju svim državama članicama UN, organizacijama iz sistema UN i organizacijama civilnog društva.
A onda ide licemeran poziv „svim zemljama da u potpunosti ispunjavaju obaveze u skladu sa Konvencijom UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida u skladu sa međunarodnim običajnim pravom o sprečavanju i kažnjavanju genocida, imajući u vidu relevantne odluke Međunarodnog suda pravde“. Dakle, poziv svim osim njima samima – inicijatorima i sponzorima tog akta za koje ne važi obaveza odgovornosti prema njihovim nedelima.
. . .
Prema zvaničnim podacima koje niti jedna od tri konstitutivne nacionalne strane u BiH ne spori, u BiH je, tokom rata od 1992. do 1995. godine poginulo ukupno 97.207 osoba. Od tog broja, Bošnjaka (Muslimana, kako se do 1993. identifikovao ovaj narod) je 64.036, Srba 24.905, Hrvata 7.788 i 478 osalih. Sporno je, međutim, ostalo koliko je među žrtvama bilo vojnika i vojnoangažovanih ljudi, a koliko civila, jer svaka strana povećava u svom korpusu broj stradalih civila u odnosu na uniformisana lica.
U Memorijalnom centru u Potočarima je pokopano više od 8.000 žrtava. Ali, činjenica je da to nisu samo ljudi iz Srebrenice (u presudama pojedinih srpskih osuđenika pominje se upravo „ograničeni lokalni genocid“ u toj oštini) nego iz 14 opština istočne Bosne. Kao što je izvesno da svi ukopani nisu stradali 11. jula 1995 i narednih dana, nakon ulaska Vojske Republike Srpske u to mesto, da su mnogi poginuli tokom rata koji je prethodno trajao tri i po godine, a nemali broj sahranjenih preminuo je nakon okončanja ratnih sukoba.
Da li je to onda genocid, „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“, „zločin protiv čovečnosti“, „masovno kršenje međunarodnog ratnog prava“, „masovni zločin“, „mega zločin“, pošto je već termin „holokaust“ ekskluzivno rezervisan isključivo za jevrejske žrtve tokom Drugog svetskog rata?
Vlada Republike Srpske je, 2019, formirala međunarodnu komisiju za istraživanje svih naroda u srebreničkoj regiji od 1992. do 1995. godine, na čijem je čelu bio izraelski akademik Gideon Grajf. Ova komisija je, de fakto, dovela u pitanje pojedine presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, u kome se tvrdilo da su „u julu 1995. snage Vojske RS ubile oko 8.000 dečaka i muškaraca u Srebrenici i okolini“.
Komisija je konstatovala da, iako nije uzimala u obzir ubistva van onih koja se vezuju za Srebrenicu, „prepoznaje činjenicu da je više hiljada ljudi, najčešće ratnih zarobljenika, ubijeno na najstrašnije načine i da odgovorni za te zločine moraju biti kažnjeni“.
Ali, komisija tvrdi da „ni pojedinačnog zločina genocida, ni genocida uopšte, nije bilo u Srebrenici“. Predsednik komisije Grajf je rekao da je veoma važno da se „pojam genocida kao zločina ne sme izvrtati“ i da definicija genocida koju je postavio Haški tribunal neće izdržati „test vremena“, jer „ako taj pojam nastavi da se koristi olako, kao u slučaju Srebrenice, on će izgubiti smisao, a optužbe za genocid će se u budućnosti vezivati za svaki sukob i, najvažnije, onda neće biti ni posledica“.
On je, takođe, ocenio da „broj bošnjačkih žrtava u samoj Srebrenici ne prelazi 3.714, uglavnom pripadnika ABiH, uz 2.000 srpskih žrtava“, dok se ukupan broj ubijenih i poginulih Bošnjaka u svim podrinjskim opštinama poklapa sa brojkom 8.000 koliko bošnjačka strana tvrdi da je ubijeno „bošnjačkih dečaka i muškaraca“ samo u Srebrenici. Podsećanja radi, srpska strana smatra da je, za tri i po ratne godine, u celom ovom kraju stradalo između 3.500 i 4.000 Srba.
Grajf, inače stručnjak za holokaust, ali i autor knjige „Jasenovac ‒ Aušvic Balkana”, dodatno je gurnuo prst u oko zagovornicima kvalifikovanja srpskog naroda kao genocidnog, time što je u pismu uredništvu „Los Anđeles tajmsa”, podsetio da je „jasenovački logor bio jedan od najbrutalnijih i najozloglašenijih od ukupno osam logora smrti u Drugom svetskom ratu i da je tamo sprovođeno 57 metoda ubijanja“, kao i da je, njegova osnovna svrha bila da sprovede genocid nad Srbima, kao i Jevrejima.
A pogotovo je izazvao odijum podsećanjem da je prof. Menahem Šelak, iz Jad Vašema, „odredio 700 hiljada kao konačni broj ubijenih u Jasenovcu, od kojih je bilo najmanje 500 hiljada Srba“, a usput izneo i tvrdnju da je „blizu 20 hiljada jevrejske, srpske i romske dece logoraša tamo brutalno ubijeno, od ukupnog broja od 76 hiljada dece koja su stradala u „Ustaškom konačnom rešenju”, započetom šest meseci pre „nacističkog konačnog rešenja“.
I direktor Centra "Simon Vizental" Efraim Zurof podsetio je da izvorna definicija reči „genocid“ jeste „pokušaj da se uništi jedan čitav narod, a to nije ono što se desilo u Srebrenici, nego se tamo desio ratni zločin".
„LJudi koji žele da dobiju neku podršku ili finasijska sredstva za neku tragediju koju su preživeli, naravno da žele tu tragediju da predstave kao najgoru moguću. Genocid je jedna od najgorih mogućih tragedija i zbog toga mnogi ljudi pokušavaju da tvrde da su njihovi neprijatelji želeli da počine genocid protiv njih i da su ga počinili. Međutim, to često nije slučaj“, rekao je Zurof, nedavno, za beogradsku televiziju N 1, naglašavajući da „Generalna skupština UN nije telo koje može da odredi šta je genocid, jer su to ljudi koji zastupaju određene države i ponekada glasaju ne zbog istine, već zbog politike“.
Skupština srpskog entiteta u BiH je najavila usvajanje ovog Grajfovog izveštaja o zločinu u Srebrenici, uz obrazloženje da neće dozvoliti da se „potomci žrtava genocida iz Jasenovca, Prebilovaca, Garavica i Starog Broda na Drini, u UN, proglase genocidnim narodom i da oni koji su sprovodili genocid nad Srbima i drugim narodima širom Evrope i sveta, ostatku nedoklanog srpskog naroda zapadno od Drine zalepe etiketu koja pripada njima, a ne Srbima“.
U prethodnom neuspelom pokušaju usvajanja rezolucije o Srebrenici (2015. godine) koji je, tada pred Savetom bezbednosti, „sponzorisala“ Velika Britanija, u prvobitnom tekstu je na čak 35 mesta pomenut pojam „genocid“, uz podsećanje na pojedinačne presude ad hok Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju.
. . .
U knjizi „NJemačka i „njezini“ Hrvati“ („Razlog“, Zagreb, 2013), Ulrih Šiler konstatuje da, iako je „prijeporno i sigurno će ostati prijeporno koliko su ljudi pobile ustaše u Jasenovcu, i drugim logorima za uništavanje“, „srpski, hrvatski i inozemni povjesničari polaze od toga da je u hrvatskoj ustaškoj državi život zacijelo izgubilo 400.000 ljudi, od toga oko 300.000 Srba“ i da – „genocid nije upitan!“
Pavelića je Hitler, od 1941. do 1945, primao u vizitu najmanje četiri puta. Prvi put - pošto je prethodno Ribentrop dao konture zadatka Paveliću („srpski element treba istrijebiti, Srbe iseliti nekamo na Istok“) – 6. juna 1941. godine. „Da bi hrvatska država postala sasvim solidna, mora se pedeset godina voditi nacionalno netolerantna politika, jer od prevelike tolerancije može u takvim stvarima na žalost nastati samo šteta“, savetovao je, prema zapisniku sa tog susreta, Hitler Paveliću, dajući mu „ carte blanche“ za genocid nad Srbima u Hrvatskoj i BiH.
Autor konstatuje da je, odmah posle toga, po ličnom ovlašćenju Pavelića, Eugen Dido Kvaternik postao „arhitekt uništavanja Srba, Židova i Roma“, a njegovom „mračnom carstvu“ pripadala su 22 koncentraciona logora. Kvaternik se, pre završetka rata, poverio svom prijatelju sa studija da verue da će, ipak,, Englezi da dobiju rat, ali nema veze – „onda u Hrvatskoj više neće biti Srba“, a radilo se o „barem 1,9 milijuna Srba“. Vjekoslav Maks Luburić je, prema istom autoru, bio najvažnija osoba Pavelićevog poverenja – „izvršitelj terora“ koji je, još u septembru 1941. pozvan na „studijsko putovanje“ u nemačke logore smrti, da bi, na osnovu uvida u nemačka iskustva, učinio „učinkovitijim“ i hrvatske logore smrti.
. . .
Za ilustraciju, evo i dva karakteristična govora koja definišu nemačke genocidne namere.
Hitler je, 30. januara 1939, iz Rajhstaga javno obznanio svoje proročanstvo da će, ako se zapadne sile budu protivile njegovim osvajačkim namerama prema Čehoslovačkoj i Poljskoj, evropski Jevreji „platiti“ istrebljenjem: „Tokom moje borbe za vlast, pre svega, jevrejska rasa je moja proročanstva dočekivala podsmehom kada sam govorio da ću jednog dana preuzeti vođstvo države, a time i čitavog naroda, i da ću, između ostalog, rešiti i jevrejski problem. Smejali su se grohotom, ali mislim da je već neko vreme taj smeh vrlo kiseo. Danas ću ponovo biti prorok: ako međunarodni jevrejski finansijeri iz Evrope i sveta uspeju da ponovo gurnu zemlje u svetski rat, ishod neće biti boljševizacija sveta i pobeda jevrejstva nego istrebljenje jevrejske rase u Evropi!“
Zadatak ubijanja (šest) miliona Jevreja Hitler je poverio Hajnrihu Himleru, a on je, u jednom obraćanju SS-vođama, 1943, zaključio: „Znamo kako bi nam teško bilo danas kad bismo i dalje imali Jevreje u svakom gradu kao tajne sabotere, agitatore i podstrekače. Bogatstvo koje su posedovali, mi smo im oduzeli, sve to bogatstvo se predaje Rajhu. Imamo moralno pravo, imamo dužnost prema našem narodu da uništimo one koji žele da unište nas.“
. . .
Ratni lider i „otac nacije“ (Muslimani su kao narod priznat u bivšoj SFRJ, 1993, političkom odlukom, preimenovani u Bošnjake) Alija Izetbegović je, kao pripadnik organizacije „Mladi muslimani“, krajem četrdesetih godina prošlog veka „odležao“ tri godine robije. Svoju „Islamsku deklaraciju“, objavljenu 1970, započinje rečima: „Naš cilj: Islamizacija Muslimana. Naša deviza: Verovati i boriti se BISMILLAHIRRAHMANIRRAHIM!“
Ova knjiga je (kasnije je napisao i „„Islam između Istoka i Zapada“, „Problemi islamskog preporoda“) korišćena protiv njega i drugih panislamista na „sarajevskom procesu islamskim fundamentalistima“ 1983. godine, kada je osuđen na 14 godina zatvora za „napad na socijalizam“ i „želju da se gradi Islamska država u Bosni“. Kazna mu je skraćena, a Izetbegović je 1988. godine pušten na slobodu.
Evo nekoliko citata iz tog – ispostaviće se - programskog dokumenta Stranke demokratske akcije (SDA), vodećeg nacionalnog, verskog i političkog pokreta Muslimana / Bošnjaka u BiH:
„... Može li zemlja koja ne zna šta je i odakle vuče korijen imati jasnu predstavu o tome kuda ide i čemu treba da stremi? Dva karakteristična trenutka iz povijesti Islama – jedan iz doba uspona, drugi iz doba dekadencije – mogu vrlo jasno ilustrirati djelovanje ovog zakona. Muhamed a.s. je umro 632. godine, a nepunih sto godina nakon toga duhovna i politička vlast Islama obuhvaćala je ogromno područje od Atlanskog oceana do rijeke Inda i Kine, i od Aralskog jezera do donjih slapova Nila. Ova jedinstvena ekspanzija, s kojom se ne može usporediti nijedna ni prije ni poslije nje, stvorila je zatim prostor za razvoj islamske civilizacije s tri kulturna kruga: u Španjolskoj, na Srednjem Istoku i u Indiji, koji u povijesti pokrivaju razdoblje od skoro tisuću godina. Što Muslimani znače danas u svijetu? Pitanje bi se moglo postaviti i na drugi način: koliko smo mi Muslimani? Mi smo porobljeni: u jednom trenutku 1919. godine nije postojala ni jedna nezavisna muslimanska zemlja, stanje koje nije zabilježeno nikada ni prije ni poslije toga. Mi smo neprosvijećeni: ni u jednoj muslimanskoj zemlji pismenost između dva velika svjetska rata nije iznosila više od 50 %. Nasuprot tomu, u islamskoj Španjolskoj X i XI vijeka – prema Dreperu – nije bilo nepismenih.
... Tko se digne protiv Islama, neće požnjeti ništa osim mržnje i otpora.
... Najkraća definicija islamskog poretka definira ga kao jedinstvo vjere i zakona, odgoja i sile, ideala i interesa, duhovne zajednice i države, dobrovoljnosti i prisile. Islamsko društvo bez islamske vlasti je nedovršeno i nemoćno; islamska vlast bez islamskog društva je ili utopija ili nasilje.
... Muslimansko društvo je zajednica sastavljena od Muslimana. Ne postoji sistem ustanova, odnosa i zakona, koji bi se mogli odvojiti od ljudi koji su njihov subjekt i za koje bi se moglo reći: to je islamski sistem. Nijedan sistem nije islamski ili neislamski po sebi. On je to samo po ljudima koji ga čine.“
A evo kakvo je, prema istom tekstu, bilo poimanje odnosa vere, države i njenih institucija, Izetbegovića koji je, iz pozicije svetovne vlasti (posle višestranačakih izbora 1990. on postaje prvi predsedavajući Predsedništva BiH), obećavao izgradnju „građanske BiH“:
„Nespojivost Islama i neislamskih sistema: Nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija. Polažući pravo da sam uređuje svoj svijet, Islam jasno isključuje pravo i mogućnost djelovanja bilo koje strane ideologije na svom području. Nema, dakle, laičkog principa, a država treba da bude izraz i da podržava moralne koncepte religije.
... Islamsko društvo kao zajednica vjernika, u svojoj osnovi sadrži jedan religiozni, emocionalni momenat pripadnosti. Ovaj elemenat je najjasnije vidljiv i sadržan u džemaatu, kao osnovnoj jedinici islamskog društva, jer džemaat stvara jednu vrstu javnog mišljenja koje djeluje bez nasilja, ali ipak vrlo efikasno, protiv potencijalnih prekršilaca društvenih i moralnih normi.
... Jedinstvo Muslimana: Islam sadrži princip ummeta, tj. težnju za ujedinjenjem svih Muslimana u jedinstvenu zajednicu – vjersku, kulturnu i političku. Islam nije nacionalnost, ali jeste nadnacionalnost ove zajednice. Islam je prva, a panislamizam druga točka, kojom se definira granična linija između islamskih i neislamskih tendencija u današnjem muslimanskom svijetu. Jedna zajednica utoliko je islamskija, što Islam više određuje njene unutrašnje, a panislamizam njene vanjske odnose. Islam je njena ideologija, a panislamizam njena politika.
... Odgoj naroda, a naročito sredstva masovnog utjecaja – štampa, radio, TV i film – treba da budu u rukama ljudi čiji je islamski moralni intelektualni autoritet neosporan. Što možemo očekivati ako sa džamije i TV tornja dolaze narodu sasvim oprečne poruke?
... Islamski preporod ne može započeti bez vjerske, ali se ne može uspješno nastaviti i dovršiti bez političke revolucije. Naš put ne polazi od osvajanja vlasti, nego od osvajanja ljudi.
... Islamski poredak može se ostvariti samo u zemljama u kojima Muslimani predstavljaju većinu stanovništva. Bez ove većine, islamski poredak se svodi samo na vlast (jer nedostaje drugi elemenat – islamsko društvo) i može se pretvoriti u nasilje. Nemuslimanske manjine u sastavu islamske države, uz uvjet lojalnosti, uživaju vjerske slobode i svu zaštitu.
... Islamski poredak ne može se ostvariti bez islamske vlasti. Naš put ne polazi od osvajanja vlasti, nego od osvajanja ljudi, islamski preporod je prvo prevrat u oblasti odgoja, tek zatim u oblasti politike. Moramo, dakle, biti prvo propovjednici, a zatim vojnici. Naša sredstva su osobni primjer, knjiga, riječ. Kada će se ovim sredstvima pridružiti i sila? Islamski pokret treba i može prići preuzimanju vlasti čim je moralno i brojno toliko snažan da može ne samo srušiti postojeću neislamsku, nego i izgraditi novu islamsku vlast.
... Islamski preporod - vjerska ili politička revolucija? Islamski poredak je jedinstvo vjere i društveno – političkog sistema. Dalek put do njega vodi kroz vjersku obnovu ili političku revoluciju? Islamski preporod ne može započeti bez vjerske, ali se ne može uspješno nastaviti i dovršiti bez političke revolucije.
... Panislamizam i nacionalizam: Prirodna funkcija islamskog poretka je težnja za okupljanjem svih Muslimana i muslimanskih zajednica u svijetu. U današnjim prilikama ova težnja znači borbu za stvaranjem velike islamske federacije od Maroka do Indonezije, od tropske Afrike do centralne Azije.
... U muslimanskom svijetu bez Islama nema ni patriotizma. Panislamizam je uvijek izvirao iz samog srca muslimanskog naroda, nacionalizam je uvijek bio uvozna roba... Svaka muslimanska zemlja može graditi svoju slobodu i blagostanje samo ako time gradi slobodu i blagostanje svih Muslimana. Alternativa pred svakom muslimanskom zemljom je jasna: ili ujedinjena s drugim muslimanskim zemljama osigurati opstanak, napredak i snagu da se suoči sa svakim iskušenjem, ili iz dana u dan sve više zaostajati i padati u zavisnost od bogatih stranaca.“
. . .
U intervju koji sam, neposredno pred prve višestranačke izbore u BiH, radio za beogradski list "Student" (pod naslovom Ni „cviće“ ni „cveće“, objavljen 18.10.1990), tadašnji vođa SDA, rahmetli Alija Izetbegović, odgovorio mi je, između ostalog, i na pitanja hoće li BiH postati islamska republika i ko to uvodi šerijatsko pravo u SDA i BiH i ima li SDA nameru „da zatvori zelenu panislamsku transverzalu i potvrdi narodnu pesmu da je „od Zenice do Teherana“ baš sve „zemlja Muslimana“?
Zvaničnici SDA tvrdili su tada da je SDA „skupila pod svoje skute 700.000 članova i prerasla u disciplinovan populistički pokret svih jugoslovenskih Muslimana“. Baš u tom trenutku došlo je do rascjepa u, do tada naizgled, jedinstvenoj stranci, a njeno liberalno (kako samo sebe naziva) krilo osnovalo je novu stranku – Muslimansku bošnjačku organizaciju, a „disidenti“ Adil Zulfikarpašić i dr Muhamed Filipović tvrdili su da je SDA „konzervativna i militantna organizacija klerikalnog tipa, prepuna hodža i doušnika SDB-a, u koju se na velika vrata uvode šerijatska pravila; da se kliče Sadamu Huseinu, da se na stranačkim skupovima nose arapske galabije i zastave Arabije i da se strankom diriguje iz Zagreba, a Muslimani – Sandžaklije huškaju na Srbe“.
Izetbegović se u intervjuu pohvalio da njegova stranka ima „devedesetpostotnu“ podršku sandžačkih Muslimana i najavio da će „zatražiti kulturnu autonomiju Mulimana za Sandžak“. Odbacio je neke tvrdnje da Srbiji i Jugoslaviji preti nekakav „balkanski Iran“, jer „naš cilj nije ni socijalistička ni islamska već građanska BiH, a građanska republika će podrazumijevati vjerske slobode za sve, pa i za Muslimane“.
Rekao mi je i da poštuje princip da su vera i država odvojene: „Pogledajte i Vi ovaj naš program i siguran sam da, iako niste Musliman, možete staviti potpis na njega, a da ne izgubite ništa od Vašeg srpstva, odnosno pravoslavlja, to je jedan nadnacionalni bosanskohercegovački program jer se, uz zalaganje za čitav niz opštih demokratskih vrijednosti, zalaže i za očuvanje BiH“.
Izrazio je rezervu prema ideji Predsedništva SFRJ o referendumu o budućnosti zajedničke države SFRJ, jer je za SDA prioritet – „integritet, suverenitet i državnost BiH i očuvanje unutrašnjih granica Jugoslavije“. To, zato što je, kako je rekao, „sasvim siguran da bi najmanja pomjeranja granica dovela prvo do sporadičnih sukoba koji bi potom zahvatili veliki dio Jugoslavije, a rat bi u BiH bio najkrvaviji“.
Konačno, 26. januara 1992. Izetbegović će, u Skupštini BiH, najavljujući plebiscit o otcepljenju BiH od SFRJ, protivno plebiscitarnoj volji Srba kao konstitutivnog naroda, izreći onu proročku rečenicu: Žrtvovat ćemo mir za suverenu Bosnu!
. . .
Jedan od osnivača SDA i političkih lidera Srebrenice uoči i na početku rata u BiH, Ibran Mustafić, u svojoj knjizi „Planirani haos“, tvrdio je da su između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice ubili njihovi sunarodnici tokom sukoba i tokom proboja pripadnika Armije BiH ka Tuzli, u julu 1995. Za Nasera Orića je govorio da je bio „gospodar života i smrti“ u Srebrenici i da bi mu da je on, Mustafić, mogao da mu sudi u Hagu „presudio najmanje 20 godina za zločine nad Srbima, a za zločine nad sunarodnicima najmanje 200.000 godina zatvora“. Mustafić je tvrdio da je Srebrenica „dogovorni genocid između međunarodne zajednice, odnosno Klintona i Izetbegovića koji je gurnuo narod pod četnički nož, da je državni izdajnik i koljač sopstvenog naroda u Srebrenici, isti kao i Karadžić, Milošević i Mladić, samo što se od ovih boljem nismo ni nadali”.
Mustafić je upozoravao i na to da je, iako je Rezolucijom UN od 18. aprila 1993. Srebrenica proglašena za demilitarizovanu zonu i stavljena pod zaštitu UN, u jesen te godine stigla je naredba Generalštaba i Drugog korpusa ABiH da se od dobrovoljaca formira 8. operativna grupa koja je kasnije prerasla u 28. diviziju sa pet brigada i jednim Samostalnim bataljonom - sa 5.500 muslimanskih vojnika unutar te enklave pod zaštitom UN. Takođe je upozoravio i da postoje velike manipulacije imenima žrtava u Srebrenici, da je veoma teško može utvrditi tačan broj ubijenih i nestalih u tom gradu, i da je iz Izetbegovićevog okruženja su još od leta 1992. godine započeo „sprovođenje projekta po kome je jedino bitno da se prikaže što više bošnjačkih žrtava", dok je ratni komandant Orić, zajedno sa najbližim saradnicima, evakuisan na bezbedno mesto, neposredno pre pada ove enklave.
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
