Uputismo se tamo – nadomak slavnog grada, jedinog zaista urbanog i modernog na Kosovu i Metohiji, danas.
Priština je nekada, po veličini i po statusu, bila regionalni centar obrazovanja, industrije, privrede, kulture… Sa raznih strana dolazili su i naseljavali se, u grad otvorenog srca i uma, profesori, inženjeri, novinari, umetnici. Vrvela je Priština od života kao što sada vrvi od centara za šoping, sa kojih trešte reklame stranih brendova – jedinih profitera rata. Nuk ka me Prishtine – nema više Prištine – naziv je poglavlja u romanu Metohijski sfumato objavljenom na 20. godišnjicu Martovskog pogroma. Zapamtili su srpski studenti poruku kojom su ih iz grada proterivale dojučerašnje komšije, stanodavci, kolege.
I okolina naše volje Prištine nije se bolje provela. Svaki kontakt sa gradom je izgubljen. Sela više ne žive nego izumiru, izolovana od sveta i dešavanja. Mnogo je Srba iz njih, u blizini Prištine, otišlo, mnogo stradalo, mnogo je domova spaljeno… Među retkima gde se i danas čuje srpski glas je Slivovo.
- Pre rata ovde je bila milina. Radilo se i po fabrikama i poljoprivreda. Selo puno, dece mnogo. Moje odeljenje imalo je preko 20 učenika. Od rata nema ništa. Svi odoše.
Priča nam otac dečaka zbog koga smo često u ovom bajkovitom mestu. Kaže da je ono odavno srpsko i albansko, ali da je njih danas mnogo više. Naseljavaju se svakodnevno, posebno iz grada, u potrazi za tišinom i zdravljem. Na pitanje imaju li problema, kaže da ih za sada nije bilo, ali da se nikad ne zna kroz vreme. Mada, iskren je, bolje je i tako nego da ostanu sasvim sami. Nažalost, budućnost svoje dece ne može da vidi ovde. Stariji sinovi, već sada su, zbog posla, daleko od kuće.
Nikola je njegov treći sin, u svom selu ostao je kao jedini školarac, ide u sedmi razred. Na pozdrav i pitanje kako je i šta radi, odgovara.
- Čuvam koze i igram šah. Pazim i na Dragana – ponekad – kad hoće da sluša.
Sa Nidžom odlazimo u šetnju do škole, smeštene u privatnoj kući Srbina koji je otišao. Nikada se od 99. godine srpska deca nisu vratila u svoje učionice.
Na kratko krademo Nikolu od stada i mlađeg brata, da odigramo partiju šaha. Omiljenu igru igrao je u školi sa učiteljicom. Otkako je prešao u starije razrede protivnik mu je kompjuter. Priznaje, nije mnogo zanimljiv, ali mu znači kad nema s kim.
Naša prva poseta Nikoli Stankoviću bila je pre tri godine. Trebalo je vremena i ljubavi da dobijemo njegovo poverenje i drugarstvo. Zna se – ko može sam – bira društvo, ali se iskreno raduje dragim ljudima. Takva radost odaje se u očima i vrednija je od reči. Nidža nam je uvek poklanja.
- Krenuo sam na fudbal u Gračanicu. Tata me vozi. Dobar sam. Izdvojio je od novosti. - Nastavnici dolaze svaki dan. Učim. I kratko opisao svoje aktivnosti.
Nikola je bio jedan od prvih učesnika naše prošlogodišnje škole za decu iz ovakvih enklava. Već prvog dana, pa sve do kraja, nikada nismo uspeli da im ispunimo jednu želju – da dovoljno igraju fudbal. Ova deca toliko su bila željna da sa vršnjacima odigraju meč, da je u sled sve skromnosti u kojoj žive, samo ta, jedina želja i zahtev, dirala u srce. Hoćemo li i ove godine u Letnju školicu, pitamo ga.
- Može. Ali da bude malo više fudbala. Unapred ističe naš drugar.
Završavamo partiju šaha i krećemo nazad. Ostavljamo Nidžu sa svojim stadom, kraljevima i kraljicama pod miškom. Znamo šta sledeći put da donesemo – kopačke i loptu. Mašemo, sviramo...i nadamo se da ćemo ovog leta uspeti da mu ispunimo želju da igra fudbal u Letnjoj školici. Verujemo da će nam u tome mnogi dobri ljudi pomoći.
SRBIN KOJI TRENIRA RUSKE KOŠARKAŠE: Sačuvati sportsku formu u nesportskim uslovima
Izvor: Pravda/HO “Kosovsko Pomoravlje”/Marija Vasić
