-Ne, meni ne smeta to što mi nismo, još uvek, postali šampioni Rusije. Sad smo na 5. mestu na tabeli. Najglavnije je da u ekipi postoji volja za pobedom, devojke podržavaju jedne druge. Postoji zdrav sportski duh i velelepna fizička spremnost. Peto mesto za nas nije „malo“ , ono je vredno u ovakvim žestokim uslovima dugih košarkaških takmičenja. Zato ne očajavamo i produžavamo da radimo, shvatajući pritom, da pobeda ne dolazi nikome sama.-Uroš Cvetić se osmehuje: zna, kao prvo, da njegov tim igra pošteno, kao drugo, baš zbog takvog odnosa ka sportu i ljudima, „Čevakatu“ vole i cene navijači.
Uroš Cvetić je trener vologodske košarkaške ekipe „Čevakata“ koji je odgovoran za opštu fizičku spremnost sportista i radi ovde već tri godine. Pre toga je radio u kurskom „Dinamu“, još ranije je trenirao kineske sportiste. Ali, kaže on, uz svo dužno poštovanje prema Kini, Rusija je Srbinu draža. Možda zbog toga što je prostranija. Uostalom, nije stvar samo u geografiji, ako razumete šta hoću da kažem.
Kako bi razumeli jedni druge, Rusima i Srbima nije potreban veliki trud. Reklo bi se da se razumeju na prvi pogled i na pola reči.
Uroše, pitam, - kako ste naučili ruski jezik i još da bude bez stranog akcenta?
-Upravo onako kako ste vi naučili srpski: uzeo i naučio. Problema nije bilo. Plus, znate, imamo slični mentalitet, dobre zajedničke odnose, srodnost jezika - kakvi onda mogu biti problemi!
Klima, na primer. Tmurno proleće, blato, kiša ili sneg - kako to utiče na vaše raspoloženje? Ne vuku li vas topli srpski krajevi?
- Ponekad me, naravno, vuku: dešava se da mi nedostaje sunce. Ali iz iskustva znam da je vreme promenljiva stvar; i sunce će izaći, i zelenilo će se pojaviti, i nebo će se očistiti. To se ne tiče samo meteorologije.
- Da, kada govorimo o vremenu u „velikom sportu“: kako ocenjujete otvoreno ruganje prema Rusiji od strane aktuelnih organizatora Olimpijskih igara? Ne možete da imate svoju zastavu, ni pod kojim uslovima ne bi tebalo da imate svoju himnu, a sama reč „Rusija“ treba da bude zabranjena.
- Upravo onako kako su se rugali Srbiji u nedavnoj prošlosti. Mi smo kroz sve ovo prošli u vreme rata sa NATO paktom.“Jezivi srpski varvari“, „srpski neljudi“, „ceo civilizovani svet osuđuje Srbiju“ - sve je to već bilo, sve je to poznato od ranije. Sada je prešlo na Rusiju. O čemu smo vas, inače, još 90-ih godina , u razgovorima upozoravali: “Ruska braćo, to što vidite u Srbiji danas, doći će i kod vas: napad na Rusiju je počeo sa napadom na Srbiju“. I nije reč samo o sportu (nekakvi olimpijski principi!), koji su samo deo našeg života, baš kao kultura, nauka,industrija.
Kako su Srbi mogli da se odupru ovakvim poniženjima, takvom pritisku?
- Čini mi se, pre svega, spoznajom i shvatanjem da mi stradamo zbog istine. To ti daje snagu, to shvatanje da stradaš zbog istine. Kao drugo, po mom dubokom ubeđenju, veliki značaj ima samopoštovanje: ne obazirući se na sve pokušaje da vas ponize, da gazite po blatu, ti ne gubiš dostojanstvo jer se ne dodvoravaš onima koji su sebe označili „civilizovanim“ i koji su prisvojili sebi pravo da ti sude. Ako sebe uvažavaš, sebe lično, svoj narod, svoju zemlju-onda ćeš se izvući iz svakog izazova.
Srpski sport ne može a da ne izaziva poštovanje: vaš fudbal (izvinite za poslednji prijateljski meč u Moskvi), košarka, tenis, rukomet - uspesi Srba su impresivni. Kako ste uspeli da sačuvate sportsku formu u nesportskim uslovima?
- Mislim da je to zbog velike pažnje na razvijanju ne samo „velikog sporta“, ne samo na usmerenju ka postizanju rekorda po svaku cenu, već istrajnost u očuvanju tzv. masovnog sporta. Jednostavno rečeno, sport - po mom ubeđenju, treba da se navikne na svoje mesto u društvu. Fudbalski, košarkaški, rukometni tereni ispred svih domova, odlasci na bazen: to treba da budu ciljevi, a ne histerična „naoštrenost“ ka rekordima. Ako sport i fiskultura postanu navika ljudima biće, verujte, i rekorda. Ne mogu svi biti kao Nikola Tesla, ali svi, ili velika većina, mogu da usvoje osnovna pravila matematike i fizike. Tada, iz takvog društva, možete očekivati da se pojavi genije. Isto je i sa sportom: dozvolimo da on postane navika ljudima. Tačnije, dozvolimo da ponovo postane navika, kako je to bilo kod vas ranije - tada će biti i stvarnih ozbiljnih šampiona.
Dakle, po vašim rečima nije sve izgubljeno?
- Apsolutno ništa nije izgubljeno. Za sportistu je prava propast ako upadne u histeriju: sport prdestavlja dostojnu, upornu borbu čoveka, pre svega, sa samim sobom. Pobediti sopstvene slabosti-to je najmoćnija pobeda. Sve ostalo će proći kao što prođe i tmurno vreme. Ovo je moj stav koji želim da prenesem, kako našim sportistima-tako i svim Rusima: poštujte sebe i nemojte se saginjati.
Izvor: Pravda/Petr Davыdov
Prevod: Dragan Nikolić
