Piše: Petar Davidov
Podsećam…
...Tih godina jedini čovek koji nije pljuvao u Rusiji je bio Eskim jer mu se pljuvačka smrzavala od hladnoće. Odvratan odnos pun mržnje prema Rusima od strane bivše braće na obodu njihovih granica, arogantno i neprirodno ponašanje nebeskih partnera i njihovo prosvetiteljstvo sa „Snickersima“ koji su bleštali svojim plavim sjajem nasuprot pravog ubistvenog delovanja ovog paketića. Odvratnost železničkih platoa. LJuske i kore sa opušcima na trotoarima. Smrad u prolazima. Profesori i doktori nauka koji prodaju na pijacama poslednje što imaju. Invalidi koji prose milostinju u metrou. Radostna saopštenja o dovezenoj prekookeanskoj „humanitarnoj“ (no nimalo humanoj) pomoći (sećam se - jednom su dovezli prljave gaće iz Nemačke), kao i o sledećoj tranši pomoći koju su najavljivali spikeri na radiju uz trijumfalnu intonaciju. Bahatost i gađenje od strane spoljašnjeg vivisektora se podudarala sa neskrivenom, nekakvom patološkom mržnjom iznutra. Da: Rusiju su mrzeli i sami Rusi. I desilo se onako, na veliko, baš po ruski do kraja, kao kod Dostojevskog u njegovim „Demonima“. Nemojte biti sarkastični prema ljubaznom društvu pijanog predsednika ili ka drugom ratu na Kavkazu kada je pretilo da zauvek izgubimo pristojno društvo.
Više sam voleo da sedim „u Evropi“. Čistije je i nekako mirnije, a možete i jezike učiti. Nezainteresovano i povučeno sam se smejao zajedno sa drugovima-prijateljima nad narednim kuriozitetima „u Rusiji“: pijani Jeljcin diriguje orkestrom, rublja je opet „riknula“ i još neke zabavne stvari. Imao sam druga posla tako da nisam obraćao mnogo pažnje na ponižavajuće poruke, komentare ili zajedljive fraze. Tačnije, trudio sam se da ne obraćam pažnju. Bez obzira na sva moja uverenja, ja sam, ipak, shvatio da se, sve ovo, odnosi i na mene. Ne mogu reći da sam zbog ovoga bio jako srećan: to je sramota za državu uprkos mojoj prividnoj apolitičnosti.
Stoga, kada su odjednom civilizovani mediji preneli da ruski varvari, negde na Balkanu, imaju nekakvu svoju braću, koje je trebalo ogaditi po svaku cenu, sreći nije bilo kraja: kakvi su to ljudi koji se ne mogu nazvati ljudima? Da, to su Srbi, loši Srbi, velikodržavni šovinisti koji tlače borce za slobodu na tamo nekakvom Kosovu.
O takvim Srbima i Srbiji ja ništa nisam znao. Počeo sam da dobijam neka saznanja o njima iz izvora iz kojih su dolazile i informacije o Rusiji. Ako govorimo o zemljama «civilizovanog sveta» (u prvom redu o SAD) govorilo se sa poštovanjem o Americi, sa servilnošću prema njoj. A ona je o nama govorila sa osećanjem superiornosti kao kod vivisektora koji secira organizam koji proučava uz civilizovanu zabrinutost. Srbe sam ja osetio našim - instiktivno. To je kao u tuči ili lošem razredu: ako tuku ili maltretiraju pored tebe i još nekoga, onda ne možete da ne osećate prema njemu, ako ne ljubav, onda saosećanje prema sabratu zbog nesreće. A naš „razred“ je istinski loš što i praksa pokazuje.
Sedim ja tako, sa pivom u ruci, u nekom Diseldorfu, gledajući pobedničke izveštaje najpoštenijih i najobjektivnijih novinara sveta, izveštavajući sa oduševljenjem o velikoj zabrinutosti miroljubive organizacije NATO za bezbednost na Balkanu. Odjenom sam video da mi, Rusi, nismo sami. Zahvaljujući Srbima shvatio sam da zvati se Rusom nije sramota.
Ostavio sam pivo i počeo sam čitati. Danima sam čitao. O! Ispostavilo se da, negde na Balkanu, postoji zemlja čiji narod otvoreno govori da smo braća. Probajte da čujete ovo od Engleza ili bilo koga drugoga. I ne računajući na američko zagovaranje o „prijateljstvu naroda“ i vrednostima međunarodnog prijateljstva. Zanimljivo, mislim, kakvo „prijateljstvo“: ono više liči na okupaciju –k ulturnu (od identiteta evropskih naroda pod mudrim rukovodstvom SAD-a nije ostalo ni traga), okupaciju - ekonomsku (sada nije neophodno biti doktor ekonomskih nauka da bi shvatio ko je gazda u bivšoj Evropi) i u krajnjem slučaju vojna okupacija.
A Srbi - da, veruju u Rusiju, vole je i strašno su zabrinuti što je pala u hibernaciju ili tačnije rečeno u jezivi san sa mamurlukom. U pratnji namrštenih i zbunjenih pogleda nemačkih „drugova“ pošao sam na službu u srpsku crkvu. Sa čuđenjem sam otkrio da razumem skoro sve i ne samo na liturgiji već i u razgovoru sa parohijanima, izbeglicama iz Hrvatske i Bosne. Početne i netačne informacije o Srbima su dokazane kao lažne. Bratski odnos Srba prema Rusima je potvrđen.
Ne, nisam postao redovni parohijanin srpskih hramova ili prisustvovao redovno sastancima u izbegličkim klubovima - to nije bio slučaj. Prosto sam počeo da pamtim, da zapisujem priče, događaje iz zemlje čija se sudbina pokazala toliko slična našoj. A Srbi su mi govorili: “Mi smo mala Rusija. I budi uveren da vas očekuje ista stvar koja se desila Srbiji ili čak i gore od toga. Na nama testiraju vašu rusku budućnost. Sačekajte, uskoro će vas bombardovati“. Ovo je nešto u šta ja zaista nisam mogao da poverujem: da će kulturni, zapadni svet početi da bombarduje Rusiju: ne momci, u ovo sigurno neću poverovati. Četvrt veka kasnije sećam se svoje nepoverljivosti sa stidom i tužnim osmehom.
...Bila je to neka vrsta divljeg oduševljenja sa kojom su pokazivali „Milosrdnog anđela“! Sa kakvom su radošću prijatelji gledali vesti kada su saznali da je Amerika dozvolila ujedinjenoj Nemačkoj da učestvuje u operacijama NATO-a u Srbiji! Gde je nestao sav onaj jučerašnji pacifizam koji je grozno osuđivao „Miloševića i njegovu bandu“! Kakav je smeh bio kada su pokazali rakete sa natpisom „Srećan Vaskrs“! Sediš unutar ovog ushićenja i shvataš da se oni ne smeju samo nad Srbima koji su «dužni da shvate šta je to pravi poredak», nego i nad Rusima koji su u sramnom dremežu. A takođe, i nad Hristom - „pa gde si Ti da spasiš svoje pravoslavne Srbe? Hehe“. Ove reči na raketama nisu postigle ono na šta su računali njihovi autori: s druge strane, isto se ovo čulo na drugim jezicima i u drugoj zemlji od tadašnjih radostnih gledalaca koji su prolazili mimo Golgote. I ovde je kraj. Raskršće. Krst. Ili i dalje produžavate da mrmljate nešto o civilizaciji, kada svojim očima vidiš kako sama ta civilizacija sa oduševljenjem uništava srednjevekovne manastire, kao i bolnice, kuće i ljude, pritom nazivajući sebe vašom prijatelьom; ili ćeš priznati sebi da nešto nije u redu u ovom lepom društvu. Ne mogu da izvlačim kombinacije jer to postaje šizoidno, a imam i mnogo drugih obaveza.
Te godine, uprkos svim naporima, nisam uspeo da stignem u Srbiju - uticale su i mladost, i besparica, i zatvorena granica sa Srbijom. Tek posle petnaest godina počeo sam da dolazim na Kosovo. Video sam kako brzo i uz kakav samozaborav je išlo konačno rešenje srpskog pitanja (Endlösung der Serbenfrage). Upoznao sam budućeg kuma svoje dece. Svojim očima sam video rezultate mirovnih operacija posvećenog Zapada. Razgovarao sam sa ljudima koji, zaboravivši na sve svoje nevolje, te dočekuju kao najrođenijeg. Dobio sam od novih vlasnika Kosova i njihovih albanskih poslušnika status persone non-grata. Iznova i iznova se vraćam u Srbiju sam, sa porodicom ili sa prijateljima. Sve u svemu veselo provodim vreme. Baš te 99-e podvučena je crta i zaveden je red: sad smo na ili-ili. Vreme je za buđenje. Naš narod se tuče. Kako sam video kasnije, ova godina je bila godina krštenja za celu Rusiju. Izgleda da je stiglo buđenje.
A, Srbi, posebno oni koji su ostali na Kosovu, se smeju: „Shvati? Nema zla bez dobroga! Nas su bombardovali - vi ste se probudili. Daće Bog da ojačate. Nama nije strašno, pretrpećemo. Samo da se vi probudite“. Onda su počeli istinski da plaču. Naročito kada bi dolazili do groblja. Tamo su dečiji grobovi. Takva je ovde NATO terapija.
Jasno je da od bivših prijateljskih odnosa sa Evropom nije ostalo ni traga, ispostavilo se da su Srbi bili u pravu kada su stotinu i jedan put molili da joj ne verujemo. Uostalom. Već nema nikakve Evrope: postoji teritorija koja je potpuno potpala pod mentalnu okupaciju Vašingtona koja potpuno zavisi od njegovih hirova. Kao što narkoman ili pijanica ne može samostalno da donosi odluke - tako ne može i Evropa koja se predala na milost i nemilost dileru preko okean. Trezan bolje vidi. Rusija se blagodareći Srbiji otreznila. Sada radi i deluje. Zbog ovoga mi izražavamo zahvalnost Srbima.
Ostale tekstove Petra Davidova čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
Prevod: Dragan Nikolić
