Piše: Cvijetin Milivojević

Da li simpatizeri opozicije u prestonici, iz izbora u izbore, počev od onih 2022, preko onih iz prošlog decembra do ovih koji uskoro slede, sve više postaju talac te iste opozicije – bilo one što „bira borbu“ izlaskom na izbore u junu ili one što „bira bojkot“ da bi odgodila izbore za jesen -  koja ih, konstantno, sluđuje i dovodi u zabludu? I silom gura u ono stanje (gaslajting prema Robin Stern) u kome manipulator (opozicija) od građana, potencijalno svojih glasača, stvara izmanipulisane žrtve koje počinju da sumnjaju u vlastite misli i osećanja i preuzimaju navijačke slike stvarnosti koje im serviraju ti partijski manipulatori...?

Ima li uopšte izlaza iz ovog procesa gaslajtovanja (termin nastao po komadu „Plinska svetlost“ Patrika Hamiltona“) u kome kod opozicionog simpatizera dolazi do nervoze, gubitka samopouzdanja i vere u pravi izbor, pa čak i izborne i postizborne depresije?

Ovi što se „bore“ - „Biram Beograd!“; „I ja sam Beograd!“ -  pristali su samo na obećanja. I to načelna. To im je, naime, bilo dovoljno da najave izlazak na izbore, u neravnopravnu utakmicu protiv „Beograda sutra“.

Demokratska stranka (DS) neće, pa hoće „jer je to odluka većine u Srbiji protiv nasilja (SPN)“, pa neće ako, pa hoće, ali pod uslovom... 

Tu su i tradicionalni „izlazači“ na sve Vrhovnikove izbore. Jer, „nema tih izbornih uslova pod kojima taj i taj ne bi izašao na izbore“ -  to bi mogla da im bude parola, kao nekada, ali obrnuta, kod liberala Nikole Miloševića i Koste Čavoškog što je bila…

Sledeći zaluđenici su „bojkotaši iz principa“, oni što će da bojkotuju beogradske, a pojma nemaju hoće li i ostale u stotinak i više gradova, opština i gradskih opština.

Onda se, kao duh iz boce, pojavljuje Savo Manojlović (koji se nekoliko godina nećkao na pozive da se i formalno uključi u politiku), najavljujući samostalni izlazak na izbore u Beogradu. Obrazloženje: žele da „razbiju apatiju“, bojkot je ionako postao besmislen onog momenta kada je veći deo opozicije odlučio da izađe na lokalne izbore 2. juna, a „pogotovo je je besmislen, ako izlazite na ostale lokalne izbore, a beogradske bojkotujete“. Zbog čega bojkot opozicija, pak, sumnja da je Manojlović „tajni adut“ ili „džoker“ onog dela bivše SPN koji „bira da se bori“, ali nema pravog kandidata za gradonačelnika.

„Nestorovićevi“, oni koji su ostali uz njega, sigurno izlaze na beogradske izbore, ali ovaj put su digli letvicu više: i dalje nisu spremni da podrže ni sadašnju vlast ni sadašnju opoziciju u Beogradu, ali su, u slučaju dobrog rezultata, spremni da razgovaraju sa onima koji bi želeli da podrže manjinsku vlast „Snage naroda“!

Pravni savetnik pokojne koalicije SPN Tanasije Marinković, opet, smatra da su stranke koje su ušle u izborni proces odustale od borbe za izborne uslove, te da će oni koji izlaze na „neustavne i nezakonite“ izbore učešćem „pokušati da doprinesu legitimitetu samih izbora, ali i legitimizaciji krađe koja se desila na prošlim izborima“. 

A najopasnija po zdrav mozak opozicionog glasača je činjenica da, kao što je, posle aprilskih izbora u Beogradu, 2022, tadašnja opozicija, jednom posetom Vrhovnikovom kanabetu, izigrala poverenje i izdala izbornu volju svojih birača (70 hiljada glasova tada je opozicija imala više od Vrhovnikove koalicije), tako se, na kraju, nije snašla ili nije htela da se snađe ni nakon prošlogodišnjih izbora kada je osvojila 100.000 glasova više od vlasti! 

A pitanje je da li ti birači imaju još strpljenja i motiva da izlaze, a nekmoli glasaju za višestruke povratnike gubitnike.

.  .  .

A u predvečerje najpoznatije bojktot kampanje u Srbiji, u kasno leto 1997, stvari su se odvijale ovako:

DS je, te 1997, slično opoziciji danas, ondašnjim vlastima, ispostavio tri zahteva: „Cela Srbija, jedna izborna jedinica. Ravnopravna zastupljenost u medijima. Efikasna kontrola izbora.“

Sve su to pratili plakati objašnjenja: „Pet puta do sada imali smo nepoštene izbore. Trebaju li nam i šesti? Posle svakih izbora narodu je gore! Posle svakih izbora manjina postaje bogatija, većina siromašnija. Posle svakih izbora dalje smo od rešenja... 1990: „Sa nama nema neizvesnosti“, 1992: „Tako treba“, 1993: „Srbija se saginjati neće“, 1996: „Idemo dalje“... a šta smo dobijali u realnosti posle tih izbora? Budi hrabar, reci DOSTA!“

Udarni slogan DS-a za antiizbornu kampanju 1997. bio je: „Ija! Ija! I ja idem na ove izbore jer verujem da neće biti krađe!“ A na slici – Magarence NJako ili Kadišon. Drugi slogan: „ 'Ajmo, 'ajde, svi u bojkot!“

Gensek SPS-a Gorica Gajević zaključila je da „u osnovi bojkota leži strah od reči i volje građana!“ Premijer Mirko Marjanović je u Aleksandrovcu saopštio da „industrijska proizvodnja u Srbiji beleži najveću stopu rasta u Evropi.“ 

Zoran Đinđić je poručio iz Subotice: „Nećemo izbore kao u Africi niti mafiju kao u Latinskoj Americi!“. Dok su  na mitingu u Feketiću, gde je Milošević otvarao deonicu autoputa, njegove pristalice pevale „Kliče soko sa Gaizmestana, Obiliću čuvaj Slobodana“ .

Među javnim ličnostima koje su optirale za bojkot bio je i istoričar Predrag Marković, aktuelni potpredsednik SPS: „Ja sam za bojkot. Nema smisla igrati utakmicu gde su sudije i delegati pripadnici protivničkog tima. Izborni sistem je tako napravljen da preko 120 mandata mora da pripadne komunistima i raznim njihovim mutantima.“ 

DSS izlazi sa plakatom: „Izbori? Ne, hvala.“; „Bojkot. Moj izbor.“ Slika „jadac vulgaris“ na tanjiru, uz opis: „Deo pilećeg skeleta. U Srba simbol za prevaru. Izreka: Znam za jadac“ – „Uputstvo za bojkot izbora: Izlazak na biračko mesto nije bojkot izbora. Bojkot nije cepanje, precrtavanje, dopisivanje, ni predavanje praznog biračkog listića. Bojkot izbora je samo NEIZLAZAK na biračko mesto. NJihovi izbori nisu Vaši izbori. Sačuvajte svoj glas, biće Vam potreban.“ 

Čak je i Aleksandar Vučić, gensek SRS, izjavio za „Demokratiju“ da je „u slučaju pogoršanja medijskih uslova“ i on lično - za bojkot!

Specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk je, isto kao Kristofer Hil danas, bio rezolutan: „Glupo je bojkotovati izbore!“ Požalio se da je iz opozicije „bezrezervnu podršku za taj stav dobio jedino od Vuka Draškovića“. Đinđić je upitao Holbruka da li bi i on prihvatio ovakve izborne uslove u svojoj zemlji.

Pošto je prethodno lidera Srpskog pokreta obnove (SPO) primio u audijenciju direktor „najveće medijske kuće na Balkanu“  Hadži Dragan Antić (Struja), SPO je krenuo sa kampanjom „Svi za Srbiju - Srbijo, izađi!“ A „Politika“ uredno beleži reči Vuka Draškovića: „Oni što bojkotuju izbore su kukavice! Ovogodišnji izborni uslovi su desetostruko bolji od lanjskih!“
Prestonica je bila išarana grafitima: „DŽaba vam izbori“.

Čitaoci „Demokratije“ predlagali su da građani, umesto na birališta, 21. septembra (Mala Gospojina) odu na Šabački vašar ili na izlet ili na neki stranački skup ili da, prosto, ostanu kod kuće. A DS je u finišu antiizborne kampanje promovisala poruku „Ne pristupiti biračkom mestu“, predlažući da se, „umesto na lažne izbore“, prošeta ili ode u Sabornu crkvu, „izađe iza kuće ako nas potera“,  pročita bajka o Crvenkapi i vuku ili taj dan prespava i sanja o normalnom životu i pristojnim i poštenim ljudima.

.   .   .

Kako je došlo do podela u opoziciji uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora 1997. i zašto je deo opozicije pokrenuo bojkot kampanju, a drugi deo ušao u „đavolji pakt“ sa strankama Slobodana Miloševića i Mirjane Marković?

Posle tromesečnih demonstracija 1996/1997. godine, zbog pokušaja Miloševićeve vlasti da pokrade pobedu opozicije na lokalnim izborima, koalicija „Zajedno“ (činili su je SPO, DS i Građanski savez Srbije) je preuzela vlast u velikom broju gradova i opština u Srbiji, uključujući i Beograd i ostale najveće gradove, pa se s pravom očekivalo da će taj trijumf da dodatno zacementira uspehom i na parlamentarnim i predsedničkim izborima krajem leta 1997.

Đinđić je postao prvi čovek Beograda, a Milošević, u međuvremenu, predsednik SR Jugoslavije, pa je ostalo upražnjeno mesto šefa države Srbije. Drašković je tražio ekspresnu podršku od koalicionih partnera za kandidaturu za predsednika Srbije koju nije dobio, pa su njegovi partijski poslušnici, uz pomoć SPS-a, krenuli u rušenje gradonačelnika Đinđića.
Draškovićevo sve češće pojavljivanje na državnoj televiziji, Đinđić je komentarisao primenjenom „slovenskom antitezom“: „Kada bi u Bastilji od jedne ćelije napravili apartman i dozvolili nekome da ga koristi, da li bi postao hotel sa tri zvezdice? Nizom pojedinačnih privilegija se ništa ne dobija. Slučajno je jedan čovek sada korisnik tih privilegija, moglo je da ih bude i više. Nisam primetio da ta privilegija koju koristi Drašković, važi i za nekog drugog. Nisam primetio ni da se time promenio način izveštavanja državnih medija o drugim važnim stvarima.“

On je obećao da će antiizborna kampanja ići u dva pravca – podsticanje ljudi da ne izađu na izbore i korišćenje mehanizama građanske neposlušnosti u cilju onemogućavanja izbora – ali da njegova stranka nećeo voditi kampanju protiv stranaka koje učestvuju na izborima, već će samo „obašnjavati narodu da održavanjem takvih izbora Srbija samo gubi.“
Na kraju, 40 dana pre izbora, da na njih izađe, iz tzv. demokratske opozicije, odlučio je samo SPO, a za bojkot su izabrali DS, DSS i GSS.

Portparol SPS Ivica Dačić bio je uveren da će “građani bojkotovati njihov bojkot“. 

Drašković se nije skidao sa državnih TV ekrana, naglas je hvalio izborne uslove koji su „bolji neko ikad u proteklih sedam godina“ i tvrdio da se „obećanja predsednika Slobodana Miloševića o fer i korektnim izborima i izbornim uslovima ispunjavaju“.

Zbog toga ga je zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić osumnjičio da je sklopio dogovor sa SPS-om: „Drašković je gospodar državne televizije. Ako je državna televizija bila TV Bastilja dok ju je Drašković napadao, onda je to i sada - samo što je sada Drašković u njoj.“ 

Republička izborna komisija (RIK) saopštila je da je antiizborna kampanja protivna Ustavu i izbornom zakonu. 

Pokrenuta je i građanska kampanja „Osvetlite Srbiju“ uglednih javnih ličnosti u prilog bojkotu izbora. Glumac LJuba Tadić stariji objasnio je da će građani, paljenjem baklji, sveća i upaljača, „pokušati da osvetle Srbiji put za izlazak iz mraka u kojem se nalazi“. 

Vesna Pešić je očekivala da će se „građani koji su zimus učestvovali u protestu opredeliti za bojkot izbora, dok će vanstranačke ličnosti koje su takođe učestvovale u tromesečnim demonstracijama dati bojkotu javnu dimenziju“. 

U Beogradu je započeo generalni štrajk radnika Gradskog saobraćajnog i Gradske čistoće, u organizaciji paradržavnih sindikata, a uz podršku SPS, JUL i SPO, sa ciljem obaranja gradonačelnika Đinđića.

Za one u opoziciji danas koji idu na izbore „grlom u jagode“, uz obrazloženje da stranka van parlamenata finansijski ne može da (pre)živi, kao nauk, još jedan Đinđićev odgovor iz tog perioda: „Kad me pitaju šta će biti sa strankom ako četiri godine ne bude izbora i ako sve bude kao do sada, ja odgovaram pitanjem: Čoveče, šta će biti sa tobom, šta će biti sa tvojom decom? Pusti stranke, baš me briga šta će biti sa DS. Hoće li ova zemlja za četiri godine postojati. To vam je kao onaj vic kada pitaju drvoseču što se muči sa tupom sekirom, što ne ne naoštri, a on odgovori - nemam vremena, čeka me još pola šume. Krajnje je vreme da stanemo i naoštrimo testere“.

Koštunica je tada koštuničinski zaključio da će se „uspeh bojkota pokazati možda malo sporije nego uspeh stranaka koje izlaze na izbore“.

Govoreći o atmosferi u kojoj se organizuju izbori, Đinđić je upozorio na to da “u efektu stada postoji element stampeda” i da,„kad se strah suviše akumulira onda i eksplodira, a onda imate anarhiju“. 

.  .   .

Epilog: 

Na parlamentarnim izborima koalicija SPS-JUL-ND osvojila je 110 mandata, SRS 82 mandata, SPO 45, koalicija „Vojvodina“ 4, Demokratska alternativa 1, Savez vojvođanskih Mađara4, koalicija „Lista za Sandžak“ 3, a Demokratska koalicija „Preševo-Bujanovac“ 1 mandat. To znači da je tadašnja opozicija, matematički, bez problema, mogla da formira vladu bez koalicije SPS-JUL-ND, ali se to, očekivano, nije dogodilo, jer su kumovi Drašković i Šešelj gajili veći animozitet jedan prema drugom, nego što su obojica zajedno imali zamerki na račun vladavine Slobodana Miloševića.

Na ponovljenom glasanju za izbor predsednika 5. oktobra, Šešelj je dobio 1.733.859 glasova, a Lilić 1.691.354. Međutim, RIK  je „utvrdio“ je da je na birališta izašlo manje od polovine od ukupnog broja upisanih birača i da nijedan kandidat nije dobio potrebnu većinu glasova. Šešelj se nije puno bunio. Isto kao što to neće učiniti ni posle ponovljenih izbora (7. i 21. decembra), za koje su „crveni“ umesto Lilića, Šešelju isturili Milana Milutinovića i koji je, navodno, prema izveštaju RIK-a, pobedio lidera SRS. Za ćutanje o ovom izbornom inženjeringu,  radikali su, u martu 1998, nagrađeni ulaskom u vladu, zajedno sa SPS-om i JUL-om..

A Đinđić je zaključio da „prvi put od 1990, možemo da kažemo da su se sva kukavičja jaja našla u jednoj korpi“.

.  .  .

Neke moje kolumne na temu bojkota objavljene u listu „Demokratija“, 1997. godine, potom sakupljene u knjizi „Na prvu loptu – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“:

„Šest puta viđeno“ (Demokratija, 31.7.1997)

Prvo, pod firmom borbe za ravnopravne izborne uslove, postavljaju maksimalističke zahteve, a na kraju, čak ni kompromis ne osvoje, već pristanu i na poniženje.
Onda prete li prete bojkotom…

Ideja o ujedinjenju toliko ih posvađa da, umesto koalicionih partnera, u predizbornoj kampanji, postanu ljuti neprijatelji.

I, epilog: uvek se neđe neki električni zec koji prvi povuče nogu, pa se posle izbornog poraza međusobno optužuju ko je izdao «zajedničku stvar».

1990. 1992 (dva puta). 1993. 1996. 1997. Ima li tome kraja? Odgovor zna Slobodan Milošević, vrhovni komandant većine opozicionih lidera. 

Nedići, kvislinzi ili vizionari (Demokratija, 6-7.9.1997)

Dan posle Male Gospojine, kad veliki režiser ponovo vrati Srbiju u pređašnje, permanentno vanredno stanje, a gospoda «najmiliji predsednikovi opozicionari» iščile sa Milanovićevog TV ekrana, bojim se da ću, opet, biti pristrasan.

Možda sam politički naivac, ali, izgleda, da ja duže pamtim zatvorske dane šefa SPO i šefa SRS nego li oni sami. Što su izbori bliži, to su izjave ljubavi bivših robijaša prema bivšem šefu apsane – ljubavnije. S tim što se ovaj drugi, radikalniji i mrgodniji, dakle, onaj koji je podržavao krađu na lokalnim izborima – više mršti, tj. delimično oponaša opozicionara.

Epilog: nisam siguran da podržavam i ove druge, koji čak i u bojkotu ne mogu da se ujedine, ali mi se, moguće i pogrešno, čini da je predsednik svih stranaka Srbije, bar za sada, u ime vlasti dokinuo opoziciju.

Prema tome, nije kriv veliki režiser. Voleo bih da sam ja krivac.

Gradilište ili čistilište (Demokratija, 15.9.1997)

Srbija je danas veliko gradilište – kako to reče prvi graditelj juče u Feketiću, a prekjuče Mirko Marjanović poruči iz Jabučkog Rita, Dragan (muž Edit) Tomić iz Bujanovca, Svetolik Kostadinović iz niškog dispanzera, Živko Šoklovački iz nekog gasovoda, Dojčilo Radojević iz Mrčajevaca…

„Srbija u pokretu“, „Srbija u reformama“, „Korak u 21. vek“, neki su od naslova srpskog putovanja u blagostanje.

U podnaslovu, doduše, piše: pola Srbije (nešto malo više ili nešto malo manje, svejedno) neće izaći na izbore, Amerikanci odriču legitimitet i legalitet gospojinskog glasanja i tako dalje.

No, koga to još zanima, ako je svakodnevni sadržaj deskripcije srpske stvarnosti tako svetao: kriminal cveta, snajperisti imaju pune ruke posla, studentske lidere privode na informativne policijske tretmane, aktiviste opozicije tuku ili im prete, marka opet skače. Republika Srpska podriva se direktno iz Beograda, Kosovo i dalje tabu tema, a Evropa i svet sve dalje... Sve garnirano „pink“ muzikom iz „Košave“ ili „Madone“.

Post skriptum: Svaka sličnost sa Latinskom Amerikom je slučajna.

Zaplet raspleta (Demokratija, 23.12.1997)

Strah od fašizacije Srbije bio je jači od želje za uspostavljanjem smenjive vlasti. Između dve imaginacije je mazohistička Srbija, ne hoteći da reskira, izabrala da opstane pod već proverenim jahačima apokalipse.

Levici – samo divljenje! Dva puta, u samo godinu dana, uz obilatu pomoć tzv. narodne (konstruktivne) opozicije, Slobodan Milošević, u poslednjem trenutku, dobija izgubljeni meč.
To što su Vuku Draškoviću, Zoranu Đinđiću, Vojislavu Koštunici ili Vesni Pešić podjednako daleko i „crveni“ i „crni“, ni po muke, da svi oni skupa nisu svojim činjenjem ili nečinjenjem pomogli režimu da – za ko zna dokle – cementira svoj status.

Jer, nikada rejting ovog režima u poslednjih deset godina nije lošije stajao, i nikada lakše ovaj režim nije konstituisao novu vlast: predsednik Skupštine, predsednik Republike, samo naivni mogu da poveruju da i Vlada neće biti takoreći skroz „leva“…

Da li je prekjuče bilo krađe ili nije, potpuno je nevažno, jer, kao što Šešelj prošle godine nije podržao one koji su protestvovali protiv lopova, tako je malo verovatno da će oni onomad pokradeni, danas stati u Šešeljevu odbranu.

U Srbiji će se, dakle, još dugo vojevati bitka za prvog do NJega. Tron nije sporan. To je u srpskoj politici, ma šta o tome politički čistunci mislili, jedino shvatio moj poznanik Žarko Jokanović koji je od „Slobo, Sadame“ evoluirao u „Slobo, majstore“.

Druga mogućnost je militaristička platforma Vojislava Koštunice: može opozicioni front, ali pod uslovom da svi potpišu da nikada ni pod kojim uslovima neće sarađivati sa socijalistima.

Treća opcija, ignorisanje Miloševićeve snage i čekanje demokratskih izbornih uslova koji će pasti s neba, nepoštena je prema onom delu biračkog tela koje istinski želi promene, a nema vremena da čeka.

.   .   .

Đinđić je, te 1997, priznavao da neizlazak na izbore nije idealno rešenje: „Neizlazak na izbore je teška odluka, izlazak takođe. Štete ima i u jednom i u drugom slučaju. Naše je da procenimo šta je manja greška. Iz izbora koji slede ništa neće proizaći za narod i to me utvrđuje u uverenju da je doneta pravilna odluka. Mi smo odlukom da ne izađemo na izbore pokazali da postoji principijelnost.“ 

Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda