Piše: Vladimir Dimitrijević

PITANJE KONTRATRADICIJE

Knjiga „Velika podvala lukavoga“ je remek – delo čitanja kontratradicije, kako je Rene Genon nazivao simulakrumske forme oponašanja istinskog posvećeništva. U njoj je Rade Janković primenio svoj, hirurški precizan, instrumentarijum da bi pokazao kako se srpski narod, vođen svojim, čas konfuznim, čas zlonamernim, elitama, našao u samozaboravu iz koga se teško podići. Iako je naša nevolja davno počela, ona je dobila svoj apogej u doba komunizma, kada su sile tajne službe, naša verzija „nevidljive ruke“, uobličile strukture koje je trebalo da, na duži vremenski period, možda zauvek, emituju lažne signale iz jazbinskih emisionih vrela oca laži i njegovih „performera“. 

Velika sposobnost sintetičkog razmišljanja omogućila je Radetu Jankoviću da nam daje istoriosofske slike širokog zamaha – dovoljno je samo pogledati njegovu priču o partijskoj ćeliji kao parodiji rimokatoličke verske organizacije:“Hrišćanska crkva ima dva stepena inicijacije: na prvom su oni koji se pripremaju za krštenje („oglašeni“), na drugom su oni koji su već kršteni („verni“). Komunistička partija takođe ima dva stepena pseudoinicijacije: na prvom stepenu su oni koji se pripremaju za prijem u partiju („kandidati“), na drugom su oni koji su već primljeni u partiju („članovi partije“). Organizaciona šema Partije bila je takođe parodija crkvene organizacije. Na vrhu je „Generalni sekretar“ sa ovlašćenjima „božjeg namesnika“ na zemlji („Rimski papa“). „Politbiro“ je parodija „Svete stolice“ u koju ulazi i „Rimski papa“. „Generalni sekretar“ i „Politbiro“ upravljaju partijom između dva „partijska kongresa“ (dve „Biskupske konferencije“). Osnovna organizaciona forma je „partijska ćelija“, što odgovara katoličkoj župi“. Na čelu župe su „župnici“ („sekretari ćelija“). Iznad njih su „biskupi“ („Sekretari okružnih komiteta“) a iznad ovih „nadbiskupi“ („Sekretari pokrajinskih komiteta“).“

RAT RODITELJA PROTIV BOGA, RAT DECE MEĐU SOBOM

Svetom, naravno, upravljaju nevidljive sile zla, čiji je cilj da čoveka potčine i liše slobode. Međutim, njihova  delatnost je moguća samo zato što je čovek, kako kaže otac Justin Ćelijski, tragično lakoveran za zlo i tragično teškoveran za dobro, pa ide linijom manjeg otpora ka sopstvenoj propasti.  Osnovno pitanje savremene Srbije – kako smo došli do zločina koje je počinio dečačić u OŠ „Vladislav Rinikar“ – Rade Janković rešava formulom Vladike Nikolaja: ako su roditelji ratovali protiv Boga, deca će ratovati jedno protiv drugog. Titov poslušnik iz građanske klase, sovjetski špijun Vladislav Ribnikar, pravi je primer nastanka „nove klase“, koja je prigrabila vlast u ime slobode, jednakosti i bratstva, ali je čitav „radni  narod“ učinila svojim robljem i taocima, pa su njihovi potomci sastavni deo sadašnje „nove klase“, pravi „Beograd na vodi“, koji brod Srbije vodi da se razbije o podvodno kamenje Novog svetskog poretka. 

Samo u takvom poretku moguće je da nas slučaj u „Ribnikaru“ dodatno smete sa puta umesto da nas osvesti:“Od sada će Lukavi ulaziti u čoveka javno, ne skrivajući se, kao što naučnik ulazi u svoju laboratoriju; izvodiće svoje eksperimente javno, pred publikom, i uz njeno učešće, kao „Dr Voland“ onomad u „moskovskom varijeteu“. Kad eksperiment pođe po zlu, kao u slučaju „Ribnikar“, Lukavi će se pojaviti u liku nekog „eminetnog psihoanalitičara“ i reći će: „Ne, ne! To nisam ja! U pitanju je podsvest.“ Oko njega će se odmah okupiti čitav tim lekara koji će predlagati razna lekarstva: odmah oduzeti svo vatreno oružje! (Ali zašto ne i hladno? Čovek se može ubiti i nožem, i sekirom, i motornom testerom?); odmah zaposliti još 1.000 policajaca! (I šta? Koga će da jure?); odmah povećati plate prosvetnim radnicima! (A zar nije pametnije da ih naoružamo pištoljima? I da im podelimo pancirne prsluke?); ubica je bolesnik i treba ga lečiti! (Ali zašto baš u Americi? I zašto posebnim avionom a ne redovnom avio-linijom? I zašto ga prati čitav tim medicinskog osoblja? Da ne skoči iz aviona?)... Povrh svega Lukavi nam se još i ruga!“

Tako plaćamo danak lažima tzv. „permisivnog društva“, koje je propagirala Frankfurtska škola, i čiji je glasnogovornik, u ime CIA, Herbert Markuze, pozivao na „erotsku revoluciju“ i razbijanje tradicionalne porodice, da bi stigla sreća celog čovečanstva u hedonizmu opisanom u „Vrlom novom svetu“ Oldouza Hakslija – „Forda slavimo, orgije pravimo. Puno some ( droge, nap.V.D. ), puno seksa, parimo se bez kompleksa“. 

I, ako tako živimo, moramo izumreti.

SVETOZAR MARKOVIĆ I KOMUNISTI 

Knjiga Radeta Jankovića nas, na sasvim novi način, suočava i sa našom političkom tradicijom – on poriče da je Svetozar Marković puki preteča srpskih komunista, i pokazuje da je dotični, u stari, bio konzervativac. O tome je pisao i naš poznati književni kritičar Predrag Protić:“U igri koju istorija često ume da igra, jedan od najvećih konzervativaca devetnaestog veka postao je tvorac socijalizma u Srbiji. Čitavo književno delo Svetozara Markovića prožete je jednim „žalom za starim“ vremenima.Postojao je jedan miran, spokojan svet, okupljen i vezan za zadrugu, a onda je došao surovi kapitalizam, taj svet razorio i železnicom još ga i dalje razara. Treba zaustaviti tu lokomotivu koja će uništiti taj svet, i taj konzervirani svet preneti jednoga dana u socijalizam. Ako se ovako interpretira ideologija Svetozara Markovića, onda između njega i Laze Lazarevića nema nekih velikih razlika. I kod Jakova Ignjatovića, kome je Skerlić vratio jedan deo književnog ugleda, postoji neka vrsta izgubljenog raja.Postojali su stari i novi majstori, jedan spokojni svet u kojem su živeli gospodar Sofra Kirić i preci Vase Rešpekta, a onda se nešto desilo, banula je katastrofa i stari dobri svet otišao je u nepovrat. Seoski zelenaši kod Milovana Glišića srušili su onaj svet u kome su mirno živele udovica Miona i tetka Desa. Pa i moderna srpska književnost u tom istom smislu je konzervativna. I kod Kočića i kod Ćipika, postoji jedan izgubljeni raj. Svi maštaju o izgubljenom raju, niko ne govori o obećanoj zemlji“.

A revolucionari su, dželatski, želeli Obećanu zemlju. Nisu tražili obnovu porodične zadruge, kojoj se nadao Svetozar Marković. 

TRAGEDIJA SRBIJE

Tragedija Srbije je u tome što je, zahvaljujući svojim elitama, uključenim u okultne lože, pomislila da se brzo može presazdati vekovna zgrada predanja, i da će nastati „kristalni dvorac“ kome se rugao Dostojevski u „Zapisima iz podzemlja“. Rade Janković nas opominje:“Sve do ubistva kneza Mihaila u Topčideru 1868, mi smo kao narod kako-tako uspešno održavali ravnotežu između modernizma i tradicije. Niko, pa ni nepismeni Miloš, nije se zanosio iluzijom da je dovoljno odbaciti prošlost i odmah uskočiti u Evropu! Ali „Neko“ se umešao – „Neko“ kome je bilo potrebno da poverujemo u tu iluziju! - i ravnoteža je narušena.“ Ta nestabilnst traje do danas. I mi nestajemo u ništavilu koje se hrani gubitkom ravnoteže. 

Put Zapada bio je put Dekartovog racionalizma, koji ne bi mogao bez rozenkrojcerskog, antihrišćanskog i okultističkog, prosvetiteljstva, o kome je pisala Frensis Jejts. „Mislim, dakle postojim“ kobna je reč novovekovne epohe, jer je, kako je govorio otac Justin, inteligencija bez ljubavi  gotov đavo. 

Utopistički patos nasilnog darivanja sreće, o kome je govorio otac Georgije Florovski, nije mogao bez racionalističkog prosvetiteljstva koje je, u stvari, kontratradicija luciferijanstva. 

Kada je duhovno saziranje zamenjeno plitkom racionalističkom analitikom, svet je krenuo ka ivici ponora. Svako sledeće otkriće tajno prirode vodilo je ka samoubistvu - dovoljno je setiti se nuklearne energije koja se, pre bilo kakve električne struje, pretvorila u atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki. 

PUTEM ZAPADA 

Srbi su, u 19. veku, preko svojih mladića, krenuli putem Zapada:“Po povratku u Beograd, kad su razvezali zavežljaje koje su sa svojih studija doneli u Srbiju, pored „neophodnih znanja“ naši mladići doneli su još: kartezijanski metod u njegovom najtvrđem kazuističkom obliku; romantizam sa njegovim „crnim mislima“, vetrovima koji fijuču, maglama, vampirima, tamom, jezom i melanholijom na granici depresije; nihilizam ruskih anarhista; spiritualizam u filozofskoj verziji gospodina Bergsona i teozofskoj verziji gospođe Blavacki; čitavu jednu alhemičarsku radionicu upakovanu u „Pandorinu kutiju“ na kojoj je pisalo nadrealizam; internacionalizam, feminizam, socijalizam, kosmopolitizam... Ničea, Frojda, Marksa, Markiza de Sada... Tu se skrivao Lukavi! Tamo gde je tradicija videla samo jednu Istinu, sada je bilo mnoštvo raznih, međusobno protivrečnih „izama“. Celina Istine se raspala na mnogo sitničavih objašnjenja. Svako ko postoji, rekao bi Dekart, ima pravo da misli!“

Tako smo, sledeći Francusku revoluciju, dobili i njene ishode.   

Rade Janković je surov i precizan – pokazuje prve plodove iluminatskog prosvećivanja u Francuskoj revoluciji:“Zemlja koja se s pravom dičila lepotom, ukusom, ljupkošću; koja je izmislila otmenost, uglađenost i prefinjenost u umetnosti, postaće poprište krvavih bahanalija. U narednih pet godina, od 1789-1794, Pariz će videti: ljude koji vise obešeni na uličnim fenjerima; procesije koje umesto krsta i Bogorodice nose aristokratske glave nabijene na vrh koplja; krv koja se u potočićima sliva na kaldrmu i prostitutke koje ližu krvavo sečivo giljotine; piljarice koje umesto zlatnog nakita nose ogrlice od testisa i nanizanih ljudskih prstiju...“

A sve je bilo u ime slobode, jednakosti i bratstva!

MAJSKI PREVRAT 

Srbe je duh Francuske revolucije zahvatio u Majskom prevratu 1903, kada se na nama ispunila Šekspirova reč iz „Hamleta“ - da je ubistvo kralja vrtlog koji sve povlači za sobom. Bez obzira na namere zaverenika, i na sav njihov patriotizam, zločin na početku 20. veka doneo je jednom narodu neviđena stradanja u tom istom stoleću. Rade Janković nas opominje:“Bezmalo 120 godina živimo u zaleđenom vremenu: čerečenje leševa kraljice Drage i kralja Aleksandra i čerečenje leševa „žestokih momaka“ sa beogradskog asfalta dešavaju se po istovetnoj matrici... Ista sila pokreće ruku Belivuka koji istranžirane ljudske komade potapa u kiselinu i ruku oficira koji sabljom probada matericu kraljice Drage i otvara joj utrobu.“

Noć pijana od krvi, koju je opisao Dragiša Vasić, u vreme Majskog prevrata još uvek đak, izgledala je sablasno:„To beše jedan od noćnih fijakera što se danju i ne pojavljuju, vučen užasno malaksalim mrcinama. U njemu, jedan drugom u krilima, sedelo je oko osam oficira; među njima jedan sa zavojem na obrazu. Svi oni mahali su pijano rukama, u kojima su držali revolvere, pa su pevali i vikali u jedan glas nekim promuklim, užasno neprijatnim kricima. Na onom zadnjem sedištu kola, lica zemljano crnog, stajao je uspravno potpukovnik Mišić i vitlao revolverom oko glave, nadvikujući se proderanim, strašnim, neljudskim glasom.“

I počelo je krvavo kolo.

KRV I NOVA KLASA

Srbi su u 20. veku prolili more sopstvene krvi. Rade Janković se pita:“Koja je to ala toliko žedna krvi?... To sigurno nije čovek! Ali može da ima ljudsko obličje!... I kad piše o prošlosti, on ima sposobnost da vam istoriju prikaže bez mirisa krvi, bez zadaha ljudskih leševa i bez udela koji Lukavi ima u svemu tome. U javnosti se pretstavlja kao „akademski istoričar“. Danas je on glavni jatak Lukavoga.“

Tako se, u nas, postepeno rađala „nova klasa“, koja je počela da živi po propagandnim zakonima uspeha što vodi u nedođiju:“„Nova klasa“ je napravila svoj model etikecije: apsolutno potčinjavanje autoritetu iz koristoljublja (Titu, Miloševiću, Vučiću); negovanje tela (bildovanje, botoksiranje, ugradlja silikona); zabava (noćna okupljanja, tompusi, viski, kokain); razonoda (jedrenje, tenis, golf, lov), moda (odela, duboki dekolte, skupoceni nakit i automobili)...“ I još:“Pravoj aristokratiji trebalo je petsto godina da iz svoje grube, sirove, vojničke forme pređe u svoju meku, ušuškanu, razmaženu formu; srpskoj „Novoj klasi“, međutim, bilo je dovoljno samo pet godina da iz glomaznih cokula, čojanih pantalona i okrpljenih šinjela pređe u lakovane cipele, bela odela i svilene toalete.“    

Dok je prava aristokratija uvek samožrtvena ( jer, plemstvo obavezuje, a, kako je govorio vladika Danilo, na Gospoda liči gospodin ), prevratnička kakistokratija maskirana u aristokratiju naprednosti žrtvuje druge da bi mogla da vlada i uživa. Nema čoveka koji im se suprotstavlja a da ga neće ubiti – zašto bi bilo drugačije? Marks, Engels i Lenjin su ih, uostalom, učili da se „besklasno društvo“ ne može ostvariti bez žrtvovanja bližnjih, kojima se đubri tle buduće sreće beskrajnih pokolenja. Ubijaju se ljudi, da bi se, u zanosu transhumanizma, čovek uklonio sa obzorja istorije, i da bi ostao čist razum – veštačka inteligencija.

ČOVEČANSTVO PRED SAMOUKIDANJEM

Prelazna forma je kiborg, ali konačni cilj je uništenje čoveka kao takvog. 

Sve je počelo u Srednjem veku, kada je lik Božji u nama sholastika Zapada svela na razum, zaboravljajući slobodu i ljubav. I eto nas pred samoukidanjem, o čemu je pisao Momir Bulatović u svom tekstu „Budućnost bez poslova“ još 2017. godine:“Mnoge evropske države su već objavile zakonske projekte po kojima u veoma bliskoj budućnosti ljudi više neće biti ovlašćeni da upravljaju kamionima i autobusima. Pravdajući se razlozima bezbjednosti i poštovanja ljudskih života, one će snagom zakona ove poslove prepustiti robotima. Stotine hiljada ljudi će ostati bez posla, prihoda za svoje porodice, ali i bez ikakve šanse za bilo kakvo zaposlenje u budućnosti.U sve više restorana lanaca brze hrane u Americi klijent ukuca narudžbu na ekranu jedne mašine i podigne jelo koje mu je servirala druga mašina. U međuprostoru neće vidjeti nijednog čovjeka, iz prostog razloga što u tom procesu uopšte i nema ljudi. U razgranatoj svjetskoj trgovini ogromni brodovi nose desetak hiljada kontejnera s kraja na kraj svijeta. NJima upravlja svega dvadesetak pomoraca po brodu. U lukama stotine hiljada kontejnera se pretovari u toku jednog dana. Dizalicama kojima upravljaju roboti i kamionima koje ne voze ljudi. NJima je čak zabranjen boravak u zonama pretovara, kako ne bi ometali mašine u radu. Kao u prizorima iz naučnofantastičnih filmova, u kojima sve teče normalno, ali u kojima je ljudska vrsta iznenada nestala.“

Engleski pisac Česterton je govorio da je ludak onaj koji je izgubio sve osim razuma. Sveden na razum, čovek je ukinuo sebe veštačkom inteligencijom.

PAKLENE REKE U NAŠEM UMU 

Rade Janković je u svojoj knjizi dao niz vrhunskih portreta srpskih intelektualaca koji su se dobrovoljno pustili niz crne matice adskih reka: Lete ( reke samozaborava i metafizičke demencije ), Kokita ( na čijim obalama ostaju oni koji nemaju da plate obol paklenom čamdžiji Haronu, pa večno lutaju ), Aheronta ( reka bola po kojoj splavari Haron sa dušama što ih odvozi u nevid ), Flegetona ( ognjene reke, u kojoj gorimo i sagorevamo u svojim strastima ), Eridana ( strahotne, ledene reke otuđenja od bližnjih), Stiksa ( reke mržnje i Kainovog kompleksa ). Srećemo među plovcima adskih reka i Dimitrija Mitrinovića, koji je, u ime utopije, krenuo putem okultizma, pa je radio na ujedinjenju Evrope i propagandi NJu Ejdža, a, zbog magijskih moći, plašili su ga se, kažu, više nego Alistera Kroulija. Tu je i Jovan Skerlić, za koga Branko Lazarević kaže:“U crkvu nikad nije išao. Sveću nikad nije palio. Slavu nije slavio.“ Čak i načitani diplomata Branko Lazarević nije odoleo zamkama libertenstva, pa se posle čudio kako su došli komunisti – oni nikad ne bi ni došli na vlast da libertenski amoralizam nije uništio same osnove društva.

METAFIZIKA GLUME

Rade Janković je veliku pažnju posvetio glumi, i onoj običnoj i onoj metafizičkoj, pokazujući da će antihrist, poslednji lažni mesija u zlu ujedinjenog čovečanstva, takođe biti konačni glumac. Uostalom, kako reče NJegošev vladika Danilo:“Ad na mene sa prokletstvom riče, sva mu gledam gadna pozorišta“. A pozorište je od pozor, što je nekad značilo „sramota“. Janković veli:“Kontratradiciji uvek prethodi izvrtanje temeljnih principa. Tako je i ovde, u „pozorišnoj umetnosti“: ontološki pojam biti izvrće se u svoju suprotnost - izgledati.“ I onda dolazimo do konačnog trijumfa laži – jer, kako kaže Janković, „kad svi u jednom društvu postanu glumci, čitava stvarnost postaje predstava!“ U toj prestavi Srbi su od Karađorđa stigli do Karađoza, koji, zidajući Prokletu avliju kao Beograd na vodi, svedoči o blizini potopa čitave naše istorije u slivniku u kome smo se obreli, i u kome je pukost postala konačna utvarnost čoveka i sveta, tradicije i budućnosti.

Baveći se „filozofijom palanke“ i „slučajem Konstantinović“, Rade Janković nas podseća da je i otac drugosrbijanštine posledica simulakrumskih procesa u nastanku „nove klase“:“U nastojanju da dokaže postojanje „srpskog nacizma“ palanački filozof u liku Radomira Konstantinovića prihvata ulogu društveno priznatog „isterivača đavola“, neka vrsta državnog činovnika, dobro plaćenog i situiranog, u kriptokomunističkoj predstavi „egzorcizma“ koju režira Lukavi. Ovaj egzorcizam je lažan, ne zato što palanački filozof ne isteruje demona zla – jer bi u tom slučaju morao da se okrene protiv komunističke „Nove klase“! – nego naprotiv čini sve da od demona zla koji se ugnjezdio na Dedinju napravi „heroja“ -  zato demona zla nalazi na pogrešnom mestu.“

Dok se Debeli Mrtvac Groz ne sahrani, nema Srbima zore. Dok se Lenjin ne ukloni sa Krasnog trga, Rusima nema budućnosti. 

NISMO JEDNAKI U ZLOČINU

Znajući za metafizičnost UDBE, koja je počela masovnim ubistvima inakomislećih, a dočela stvaranjem firmi poput GENEKS-a, iz kojih se rodio duh titoističkog kapitalizma naših dana, Rade Janković u svojoj knjizi ne dozvoljava nijednog drugosrbijancu da se pretvara u slobodoljupca i antišovinističkog sveca:“Nismo svi jednaki u zločinu! Jednaki smo u slobodi koja nam je Bogom dana, a krivica za zločin se individualizuje! Zato Bora Ćosić nema prava da govori o „srpskom bojovniku koji negde u Bosni šutira glavu ubijenog Bošnjaka“ – a da pri tom prećutkuje da to nije srpski ratnik - nego specijalac one „Službe“ kojoj je i on, Bora Ćosić, kao skojevac služio. Skojevci su bili i njegovi sadašnji „neprijatelji“: Mira Marković i Slobodan Milošević. I oni su služili „Službi“.“ I poručuje mu, u ime svih nas, koji ne pripadamo svetu udobokratije:“Šta mi, pravoslavni tradicionalisti, imamo sa vašim neraščišćenim računima? Kao i onaj jadni „Bošnjak“ i mi smo žrtve vaših udbaških, kriptokomunističkih, nikad dovršenih građanskih ratova! Nisi ti, Ćosiću, pobegao u Rovinj od mene, nego zato što si kod hrvatskih udbaša (Boljkovića, Špegelja, Manojlića, Tuđmana) našao sigurnije utočište od progona srpskih udbaša (Radmila Bogdanovića, Jove Kapičića, Bakočevića, Šešelja i pročih, i pročih, i pročih...).“

Najvažnije je da pamtimo: nismo jednaki u zločinu!

KRIPTOKOMUNIZAM NA DELU 

A metoda rušenja samoistovetnosti Srba, ona koja je rodila drugosrbijanštinu na čelu sa Konstantinovićem, dokazivačem da su Srbi nacisti, „kao od majke rođeni“ u svom izvornom mračnopalanačkom duhu, bila je veoma suptilna. Rade Janković nas opominje:“Izgleda da je unutar sistema „Nove klase“, pre svega u Partiji i Službi, postojalo uže jezgro koje se ozbiljno bavilo izučavanjem i primenom teorije italijanskog komuniste Antonija Gramšija (1891-1937). Ne treba podcenjivati to tajanstveno jezgro. Oni su u izvesnom smislu bili vizionari i pre svih zaključili da je Gramšijeva koncepcija tzv. kulturne hegemonije delotvornija od Lenjinove boljševičke ortodoksije. Grubom silom (policijskim terorom) izaziva se revolt, otpor i na kraju krajeva raspad unutar nomenklature „Nove klase“, što se i desilo 1948. Meka sila (promena svesti), pak, razara tradicionalne društvene vrednosti bez otpora, pripremajući tako teren za skok u tobože „novi ambijent“ (postkomunizam) u kojem će komunistička ortodoksija nastaviti da deluje ali sada nevidljivo, subverzivno, podmuklo – kao kriptokomunizam.“

O tome je naš ugledni tumač koprokulture titoizma, Bogdan Zlatić, pisao:“Instaliranje staljinističkog tipa upravljanja državom trajalo je do Vidovdana 1948. kada je objavljena rezolucija IB. Nakon ove objave način upravljanja se ne menja, nego se dovršava pravljenjem gulga za masovnu izolaciju i prevaspitavanje renegata od revolucije. Pored toga u zavereničkoj strukturi (vrhuška) započinje probražaj tajnih službi u pravcu stvaranja moderne kriptokratije uz podršku britanske obaveštajne logistike. Princip vladavine kriptokratije predviđa detaširanje pripadnika tajnih službi u sve sfere javne uprave i društvenog života – od privrednih društava i institucija kulture do crkvene organizacije. Sedamdesetih godina prošlog veka dovršava se formiranje ove kriptokratije kao partije u Partiji SKJ, koja zaverenički upravlja i Partijom, i državom, i društvom, i to tako što sprovodi odluke donete izvan vidokruga javnosti, pa i same Partije, dakle, u maniru tajnog društva. Partija se konačno konstituiše kao javna organizacija sa tajnim ciljevima. Na taj način se kontrolišu ne samo zbivanja u društvu nego se iniciraju pravci unutar tih zbivanja. Kako je Brozova Jugoslavija sve vreme u bezbednosnom smislu pod patronatom hladnoratovskih sila i u kolonijalnom statusu, napredovanje u ovim kriptokratskim strukturama, povezano je sa uvođenjem u tzv. više strukture (službe), odnosno, znači pripadnost inostranim bezbednosnim strukturama. U ove strukture takođe spadaju i psevdoinicijatička društva koja koriste simboliku slobodnog zidarstva, surogati viteških redova srednjeg veka i staleška građanska udruženja, a zapravo predstavljaju koordinaciona tela raznih segmenata domaćih i stranih obaveštajnih i bezbednosnih struktura.“

U tom „kripto – svetu“ i danas živimo. I nikako da se izbavimo. Mi mislimo jedno, ono ispadne drugo; mi radimo jedno, a oni nas vode u drugo; mi bismo ka svetlosti, a ono – na dnu jame. Jer je sve „kripto“. 

NA ĐUBRIŠTU ISTORIJE  

Naročito je bitna Jankovićeva priča o Mediali i njenom duhu, čije je oličenje bio obdareni Leonid Šejka, što je pokušao da se izbavi od ugovora koji je potpisao sa đavolom nazvanim Grupuleks. Iako su medialisti bili antikomunisti, duh vremena je radio svoje, pa Janković beleži:“Omiljena komunistička fraza o „đubrištu istorije“ korespondira sa đubrištem Leonida Šejke, i to ne samo na verbalnom već i na semiološkom nivou; jer i u učenju komunista, kao i u shvatanju medialista, đubrište je središte dijalektičkog procesa („istorijskog materijalizma“) – na njega se baca „stari poredak“ i od njega počinje novo,  „srećno doba“ čovečanstva (komunizam). U oba slučaja đubrište je demonistička profanacija „svetog mesta“ – mesto sa kojeg započinje preobražaj kulture i umetnosti (Mediala) i mesto sa kojeg započinje društveni preobražaj (komunizam).“

I sve se završava potpunim trijumfom kontratradicije:“Tako donosilac ove obnove - „Nova klasa“ - postaje plen Lukavoga. Time u društvu, koje se već raspalo u procesu modernizacije, nastaju sada, u novom komunističkom i potonjem kriptokomunističkom poretku, dva društvena staleža: demonizovana „Nova klasa“ sa svojim bogatim arsenalom kontratradicije, i seosko - felaško – stanovništvo sa svojom obnovljenom paganskom tradicijom. Tako, svi zajedno upregnuti, i selo i grad, rade u korist Lukavoga. Obnavljaju se stari i rađaju novi kultovi „vođa“, „očeva naroda“, „proroka“ i „vidovnjaka“... I magija cveta poduprta novim tehnologijama (film, radio i televizija)... Umetnost sve to sublimira i nastaju: Mediala, Rokeri („Crni leptir“), „Crni talas“ (i u njemu Beli Bora), „Crveni talas“ (Bata Živojinović i LJubiuša Samardžić), sabrana dela Markiza de Sada, Bulgakov (Majstor i Margarita) i na samom vrhu... Marina Abramović.“ 

U pitanju je koprokultura poslednjih vremena. Revolucija nas je dovela u smrt.

Rušenje revolucionarnih ideala vodi jedinstvu razočarenja. Po Alberu Kamiju, svet je postao jedinstven, ali jedinstven u nihilizmu. Srušeno je carstvo milosti, ali se ruši i carstvo pravde. Tako se pokazuje “paradoks pobunjenika”: “Čim pobunjenik udari, on seče svet nadvoje. On se podigao u ime istovetnosti čoveka sa čovekom, a žrtvuje tu istovetnost zapečaćujući u krvi razliku”.

Kami je sve ovo znao kao razočarani revolucionar i nihilista svestan celine zbivanja na obzorju istorije. Rade Janković sve ovo dokazuje kao pravoslavni hrišćanin.

RATUJMO ZA VREDNOSTI

U drugom delu knjige, autor nudi obnovu Srpstva kao povratak našim tradicionalnim vrednostima. 

Janković nas podseća:“Taloženje iskustva stiče se u kulturi, a prenošenje tako nagomilanih osobina, koje čine sopstvo jednog naroda, vrši se tradicijom. Zato Lukavi najpre napada kulturu i prošlost jednog naroda. Svi ratovi i sve revolucije vode se protiv prošlosti a pod izgovorom budućnosti. Cilj je da se uništi tradicija! – zato je svaka kontratradicija po svojoj prirodi demonska. Demonska, to znači amoralna! - jer moral postoji samo tamo gde je tradicija očuvana. Tamo gde je moralni poredak čvrst, stabilan, dakle trajan, tamo su i vrline – a gde su poroci i nemoral, tamo nema ni slobode. Tradicionlana doktrina, dakle, izvodi slobodu iz etike a ne obrnuto. U kontratradicijskim sistemima pak, a svi novovekovni sistemi su kontratradicijski, počev od Francuske revolucije (1789) do danas, moral je podređen tzv. „slobodi izbora“ – moralno je ono što „većina odluči“, dogovori se, te je tako moralni poredak modernih društava prost zbir pojedinačnih odluka, što znači: krhak, nestabilan i privremen. U svim modernim društvima danas trajni su samo: sloboda bez morala i znanje bez vrline! Ali, da li to još uvek sloboda? Jer, i titanija je sloboda - ali za tiranina!“

Za tiranina, a ne za običnog čoveka. A mi smo obični ljudi, željni pravde i slobode.

KAMEN KOJI ODBACIŠE ZIDARI

Pristali smo, veli Janković, na kontrainicijaciju, i sada smo na ivici nestanka:“Kamen koji su odbacili moderni zidari postaće „kamen od ugla“ u hramu Slobodnih zidara na Avali, takozvanom „Spomeniku neznanom junaku“. Seni hrabrog srpskog vojnika ugrađene su u temelj masonskog hrama na Avali. Polaganje krvne žrtve u temelj građevine, radi osvećenja gradnje, postoji u gotovo svim paganskim tradicijama. Zato je u zidine „Skadra na Bojani“ uzidana „mlada Gojkovica“; zato se u našim krajevima čak i danas, pre prvog kamena, u temelj polaže zaklani petao, ili se krvlju mladog jagnjeta škropi kamen temeljac. Tada krvna žrtva dobija sakralni karakter. Žrtva se prinosi demonima koji borave u podzemlju da bi se ovi umilostivili, da građevinu poštede svoje rušilačke moći. Time se destruktivne podzemne sile transformišu u sile „pozitivnog dejstva“. Zle sile se ritualno pretvaraju u „dobre“ sile. Tako je, na simboličan način, preko ritualne fraze „Spomenik neznanom junaku“, hrabri srpski vojnik absorbovan u paganski masonski hram – postao je sredstvo u funkciji njegove „sakralizacije“. A to znači: u smeru koji je suprotan vertikali Kosovskog zaveta. Ovim je i smisao žrtvovanja srpskog vojnika potpuno izopačen: prekinuta je vertikala između junačkog čina i istinske svetosti, i umesto podrške sa Neba - nacija se sada okreće podzemnim demonskim silama.“

To jest, kad čujete da vam progresivci i levičari viču, u euforiji, „Ide gas“, ne zaboravite: to može biti poruka iz Aušvica, pred konačno globalističko „tuširanje“. 

POVRATAK BOGU I SEBI 

I zato nam sva ova ubistva, od škole u Beogradu do sela oko Mladenovca. I zato osećanje da se ništa ne može uraditi, ma koliko da vučemo i potežemo. A rešenje je jedno – Hristom ka Ocu i Duhu Svetom, obnovom puta u Carstvo Nebesko kao jedinog puta koji nije besputica.

Hrišćani su rodoljubi. Kako kaže Simona Vej o patriotizmu koji je utemeljen u hrišćanskom pogledu na svet: „ To je samilost prema Otadžbini. Postoji jedan slavan jemac. Jovanka Orleanka je govorila da oseća sažaljenje prema kraljevini Francuskoj. Ali možemo navesti beskrajno viši autoritet. U Jevanđelju, ne možemo pronaći znak da je Hristos osetio prema Jerusalimu i Judeji bilo šta što bi ličilo na ljubav, osim jedino ljubavi sadržane u sažaljenju. On nikada nije pokazao prema svojoj zemlji nekakvu privrženost neke druge vrste. Ali samilost je pokazao više nego jednom. Oplakivao je grad, predviđajući kao što je to bilo lako u to vreme, razaranje koje će se uskoro srušiti na njega. Govorio mu je, kao nekom živom biću: ‘Jerusalime, Jerusalime, koliko puta sam želeo…’ Čak i dok je nosio svoj krst, on je prema njemu još ispoljavao samilost“. Samilost prema otadžbini – to je rodoljublje.

Rade Janković je napisao knjigu samilosti i istine. Patriotsku knjigu. I zato je vredi čitati. I zato je vredi imati pred sobom, čak i ako se ne složimo sa svakom rečenicom u njoj napisanom. Hvala mu zbog toga.  

Izvor: Pravda