Trenutno je u žiži zanimanja, od zvezda našeg atlantističkog NVO sektora, Dinko Gruhonjić, o kome sam prošli put pisao, a i u ovom članku ću se na njega docnije vratiti.
Ali, njegov sjaj privremeno je zaklonio jednu drugu NVO prvakinju, Aidu Ćorović, čiji je slučaj možda još bolji pokazatelj stanja ne samo u ovdašnjem „civilnom sektoru“, već i u medijima, pa i u društvu.
Svi koji malo duže pamte sećaju se da je Ćorovićeva svoju NVO karijeru započela 1994. u Novom Pazaru, kao lider NVO Urban-in. Kritikovala je rat i nacionalizam, a njeno glavne polje delovanja bila je muslimanska (bošnjačka) zajednica u Raškoj (Sandžaku), u kojoj je promovisala „građanske vrednosti“.
Tako je bilo sve do 2013. godine, kada je započela njena tranzicija iz „kritičarke bošnjačkog nacionalizma“ u „kritičarku srpskog nacionalizma“, odnosno njena selidba iz Novog Pazara u Beograd, gde se zatim i uzdigla u heroinu borbe protiv „srpskog fašizma“ (Aida Ćorović, 2021: „Srbija je fašističko društvo“).
Kako se desilo da se jedna od retkih građanskih kritičarki bošnjačke zajednice premetne u samo još jednu vatrenu borkinju protiv „velikosrpskog nacionalizma“? Prelomni trenutak se, rekao bih, desio 2011. kada je Ćorovićeva u listu „Danas“ objavila članak u kome je kritikovala jedan skup mladih muslimana.
Na tom skupu su, naime, devojke ritualno pozvane da se pokriju, što su dvanaest njih i učinile (snimak ovde). Aida Ćorović je u svom članku osudila „pomodan pristup u nošenju hidžaba iza koga ne stoji ništa drugo do degradirajući stav da žena samu sebe doživljava kao trgovinsku robu sa sertifikatom ponuđenu na bračnom tržištu“.
Naime, kako je objasnila Ćorovićeva, „nije retkost da u gradu u kom se, manje-više, svi poznajemo (misli se na Novi Pazar – S. A.), devojke koje imaju ozbiljnu narkomansku prošlost, a neretko im je to i sadašnjost, pribegavaju pokrivanju i na taj način ‘peru’ svoje biografije i socijalni život“.
Ćorovićeva je, zatim, javno pozivanje devojaka da se pokriju nazvala „novom papazjanijom ‘skuvanom’ u kuhinji velikog majstora manipulacije masama, spin-doktora muftije Zukorlića“.
Optužila je Zukorlića da ima „potpunu kontrolu svega što se dešava u Islamskoj zajednici i oko nje“, i da „polako, ali sigurno, dodaje ciglu po ciglu svojoj maloj džamahiriji u kojoj će biti neprikosnoveni vođa i vlasnik svega što u tom vilajetu diše i hoda“.
A ono što je, zatim, psihološki verovatno bilo odlučujuće da naša aktivistkinja promeni „polje rada“, bilo je to što je „Danas“, posle njenog teksta, kao odgovor, objavio jedan krajnje uvredljiv tekst Aide Rašljanin, predsednice Muslimanskog omladinskog kluba Islamske zajednice u Srbiji (koja je, na pomenutom skupu, i pozivala ostale devojke da se pokriju).
Rašljaninova je, naime, u tom članku, na „vrijeđanje čednih muslimanki i njihovu usporedbu s trgovačkom robom, narkomanijom i socijalno devijantnim osobama“, odgovorila otvoreno diskvalifikujući Ćorovićevu. „Kada god neko lice“, napisala je ona, „bez biografije, bez fakultetskog obrazovanja, bez kučeta i mačeta, isfrustrirano ličnim životnim neuspjehom, u samom vrhuncu klimaksa, želi skrenuti pažnju na sebe, uhljebi se u kakvu nevladinu organizaciju, prikopča na neki fond“.
Nazivajući je nadimkom „Šica“, Rašljaninova se zapitala kako „osoba sa srednjoškolskom spremom, dakle čak i bez fakultetske diplome, bez ikakvih relevantnijih referenci u biografiji, samo sa pečatom lokalne nevladine organizacije, pa čak i naglašeno isfrustrirana neuspjehom u ličnom ‘džender’ životu (u jeku klimaksnih nadražaja), može biti toliko značajan faktor da joj se posvećuje takav medijski prostor“.
To se, po Rašljaninovoj, može razumeti samo kao „direktan politički uticaj Šicinih mentora i na srbijanske medije“. Ona je protestovala zašto „bilo koji srbijanski medij osigurava prostor psihički neuravnoteženim i nimalo relevantnim osobama da raspravljaju o stvarima koje ni površno ne poznaju, a kamoli da imaju intelektualnu i naučnu težinu iste kritizirati“.
Da li mislite da bi „Danas“ ovakav tekst objavio da je njegova oštrica bila usmerena prema borkinji protiv srpskog nacionalizma? Naravno da ne bi. Ali, kada je reč o unutarsandžačkim sporovima, onda ovaj uvredljivi spis Rašljaninove odmah postaje, kako je objasnio „Danas“ u redakcijskom odgovoru na kritike, ipak „vrlo relevantna informacija za javnost o kakvom se tipu mišljenja radi u nekim muslimanskim krugovima“.
Društveni pritisak na Ćorovićevu u Novom Pazaru doveo je zatim do toga da joj je u novembru 2013. dodeljena stalna policijska pratnja, posle čega je ona protestno napustila vodeći položaj u svojoj NVO – i potom prešla za poslanicu DS u Skupštini Srbije (2014-2016).
Nakon isteka poslaničkog mandata ostala je Beogradu i – tako smo dobili još jednu borkinju protiv srpskog nacionalizma i fašizma. Od tada je Ćorovićeva, u „građanskoj Srbiji“, pod apsolutnom zaštitom: listu „Danas“ više ne bi palo ni na kraj pameti da objavi i najblažu kritiku bilo čega što kaže ili uradi naša heroina, a kamo li nekakve lične uvrede.
Sada se vraćam na Dinka Gruhonjića i njegove skandalozne klevete protiv Beograda, Srba, Srbije i Republike Srpske, koje kreću još od 2008. godine, i traju u jednom sramotnom nizu sve do danas. Mogli bismo se zapitati zašto Gruhonjić malo ne „šara“, pa osim srpskog ne kritikuje i druge nacionalizme u Vojvodini – mađarski, hrvatski, ukrajinski… ili kulturrasizam navodne „vojvođanske nacije“?
Odgovor je jasan – jedino je „srpski nacionalizam“ ne samo najbezbednije, već i najunosnije napadati.
Po tumačenju naših građanističkih profesora prava – a smeo bih se kladiti da strogo formalno zapravo ne greše – u Srbiji se „govor mržnje“ ne može odnositi na Srbe.
Kako je to objasnila profesorka Vesna Rakić Vodinelić, KZ čl. 387 st. 4 – „zagovaranje ili podstrekivanje na mržnju… zasnovanu na verskoj pripadnosti, nacionalnosti… kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine“ – ne tiče se napada na Srbe:
„Naravno da ne može većina biti diskriminisana govorom mržnje, jer je svaka većina jača i dominantna. Ne postoji u Srbiji govor mržnje prema Srbima, jer bi to značilo da su oni manjina, a oni to nisu“ (ovde; na ovo upozorava i Ćirjaković 218).
Kao što je to ironično formulisao i Slobodan Vladušić (str. 83), „ključna teorijska naracija Megalopolisa jeste da većina nikada nije ugrožena“. To znači da za Srbe i Srbiju možete da kažete bilo šta, za to nećete odgovarati – ne samo pravno, već što je važnije ni u javnosti.
U tom smislu, kada Dinko Gruhonjić kaže da se u Srbiji „slavi smrt, a ljudski život vrijedi koliko jedan metak. Ili trzaj noža“, onda je takva rečenica samoočigledno neistinita (dakle, kleveta) – jer da je istinita, ona faktički ne bi ni mogla biti izgovorena.
Ali, nikome u „građanskoj Srbiji“ ova belodana kleveta neće zasmetati – ni toliko da kredibilitet Gruhonjića, kao „novinara“ i „profesora“ i najmanje bude doveden u pitanje, pa da se možda njegovi iskazi i o drugim stvarima makar malo uzimaju s rezervom.
Ili kada Gruhonjić o Srbima bukvalno govori kao o „ljudima čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika“, proričući da će im u budućnosti „noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji“, a čija deca – jer se njegove uvrede prostiru i na decu – žele „samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli“ (sic!), onda to nije rasizam – ne u pravnom smislu KZ čl. 387 st. 4, za koji nas je profesorka Rakić Vodinelić već lepo podučila da ne važi za Srbe – već u društvenom smislu elementarne građanske pristojnosti. Ali ne, ni to neće i ne može dotaći našu „građansku Srbiju“ – pa šta, čovek se malo zaneo u kritici srpskog nacionalizma, uu jaka stvar, šta mari…
Čak i kada Gruhonjić dirne u ono što je „građanskoj Srbiji“ najsvetije – njen Beograd-svet, dakle kada kaže za Beograd: „Teško je verovati da može da postoji takva koncentracija zla na tako malom prostoru“, ili kad objavljuje kako se „zadah kleronacionalizma i šovinizma iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom. (…) taj smrad mora prestati“! – čak ni onda nema veze – ne misli on na nas već na nacoše, to je samo slikoviti rečnik, i mi Srbiju zovemo Smrdija…
Uz bezbednost, kritika „srpskog nacionalizma“ vam komparativno, otvara i vrata uspeha, pa ćete tako s mnogo manje truda ostvariti finansijska, društvena, pa i akademska postignuća, nego što je to uobičajeno.
O pravoj poplavi donacija za Gruhonjićevu NVO pisao sam prošli put, a ranije sam već analizirao i akademsko čudo od Gruhonjićevog doktorata (ovde 41-42). Nemam nikakve sumnje da bi se mnoge kolege koje danas potpisuju peticije za zaštitu Gruhonjićevih „akademskih sloboda“ i same stresle od „kvaliteta“ njegove akademske produkcije – ali, kao što to s gorčinom napisa profesor Časlav Koprivica, Dinko koji „od akademskih kvalifikacija ima jedino srbofobiju“ pokazuje da u današnjoj Srbiji, nažalost, nekad i samo to ume da bude dovoljno da se dogura do univerzitetskih zvanja.
Miloša Kovića, kome su Englezi na englesku temu objavili knjigu u Oxford University Press (što je praktično nemoguće, ali se ipak desilo), hteli su da izbace s našeg Univerziteta zbog „nekvalifikovanosti“. Ali je zato Gruhonjić – koji ne zna čak ni da postavi hipoteze u svom „doktoratu“ – „ugledni univerzitetski profesor“, koga univerzitet mora da pazi kao malo vode na dlanu.
Tako je to u zemlji koja je (polu)kolonija, s kulturom autošovinizma kao preovlađujućom. I dok se ne reši taj bazični problem – teško da može i da bude drugačije.
Bombardovanje Beograda 1941. godine: Herojski otpor pilota i napad na Treći rajh
Slobodan Antonić (Rt.rs)
