Hristov ulazak u Jerusalim obeležava tri presudne stvari. Prvu, NJegov izbor da krene onom stazom kojom se opredeljuje zauvek za Carstvo nebesko i za ono mesto koje ima čovek kada izabere taj put. No da bi se taj put izabrao, neophodno je da se prethodno prođe jednom stazom na kojoj se pojavljuje neminovna izdaja. Izdaja je onaj momenat kada Hristos biva prokazan i kada On, obrativši se svojim hapsiteljima kaže: Sad je vaš čas i vast tame. U tom trenutku izgleda da je sve kao tama i da se ništa ne događa mimo toga. Potom je taj trenutak doveden do treće tačke koja obeležava NJegovo raspeće, koje je NJegov podvig.
Dakle, u tom odnosu između jednog izbora, jedne izdaje i jednog podviga krije se celina istorijskog puta, kako čoveka tako i naroda. Ta celina puta podrazumeva put kojim ide kosovska tradicija našeg naroda, koja se takođe sastoji iz ta tri momenta: Lazarevog izbora – trenutka kada knez Lazar bira Carstvo nebesko sa onim besmrtni stihovima narodnog pevača zemaljsko je za malena carstvo, a nevesko uvek i doveka, zatim onaj put koji je narodno pamćenje kao neka vrsta pregleda onoga što se kolektivno misli obeležilo imenom, neistorijski tačno, ali mitski određeno, Vuka Brankovića, kao jedne izdaje koja prati istorijski put čoveka i, potom, treći momenat, zabeležen i na stubu kosovskome u stihovima despota Stefana Lazarevića, i zabeležen u stihovima Jefimijinim – put podviga, koji obeležava Miloš Obilić.
I kada se moglo učiniti u tami turskih vekova da je to nešto što je ostalo samo zauvek iza nas, NJegoš je u Gorskom vijencu, u toj knjizi u kojoj se crnogorska istorija pojavljuje u svom mitskom ruhu, posvetio delo prahu oca Srbije. Dakle, na tom mestu i u toj posveti NJegoš je poređao sva tri momenta Hristove i kosovske sudbine. NJegoš je tu, prvo, obeležio Karađorđa u znacima njegovoga izbora. To su oni stihovi: Da, viteza sustopice tragičeski konac prati, tvojoj glavi bi suđeno za vjenac se svoj prodati. Glava koja je došla i za venac, bilo herojski bilo mučenički jeste glava koja obnavlja Lazarev izbor i koja Lazara smešta na jedno mesto koje se u tradiciji određuje imenom kefaloforosa – glavonosca, dakle onoga ko daje glavu za ono što mu je najvažnije.
Ali, NJegoš nije u Posveti prahu oca Srbije prevideo ni drugi momenat kosovske tradicije – izdaju koju možemo videti u stihovima. Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema, na Borise, Vukašine opšta grmi anatema. Poređavši imena izdajnika, koje je videlo istorijsko pamćenje njegovoga vremena, on je obeležio, isto onako kao što je u prologu Luče mikrokozma napisao na Vujicu, Vuka, Vukašina, ona, dakle, mesta u sudbini čoveka, kada čovek izdaje sam sebe, i u sudbini naroda, kada narod izdaje ono što ga poziva u postojanje.
Treći momenat jeste momenat koji NJegoš, u dubokoj saglasnosti sa Hristovom porukom iznosi. To je podvig.
Nema, dakle, kosovske tradicije ako se na njenom ishodištu i u njenom smislu ne smesti podvig. Taj podvig oličavaju stihovi: Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće, al’ heroje ka požarske, divotnike i plemiće, gle, Srpskinje sada rađu, blagorodstvom Srpstvo diše, bježi grdna kletvo s roda, zavjet Srbi ispuniše. Evo je ključna reč: zavet kosovske tradicije, koja je stigla do 19. veka da posle tame turskih vekova zasija slavom čojstva i junaštva u 20. veku balkanskim oslobođenjem i ujedinjenjem našeg naroda.
A danas? Danas mi živimo jedno od tih doba koje je daleko od doba podviga naizgled, jer se nikad ne zna kad će ono doći, a blizu doba izdaje, koje deluje kao da se odigrava pred našim očima. Taj trenutak treba izdržati,iako se nekad čini da je u ljudskom životu neizdrživ. To je ovaj trenutak u kome odjekuju Hristove reči: Sad je vaš čas i vlast tame. Te reči dolaze u Strasnoj nedelji koja je pred nama i one nas na neki način opominju na podvig. A podvig je da u ovom trenutku ne zaboravimo naše crkve u Makedoniji, ne zaboravimo Staro Nagoričano, ne zaboravimo Prilep, ne zaboravimo ono po čemu smo obeležili jedno veliko doba i jednu veliku epohu, i jednu neviđenu tablicu sopstvene duše.
I da u isto vreme ne zaboravimo, i ne dozvolimo koliko je u ljudskoj moći, da nam se otme Kosovo i Metohija našom rukom i da to zauvek ostane na obrazu našeg pokolenja. To je momenat u kojem mi treba da krenemo putem podviga upravo u Strasnoj nedelji koja je pred nama.
(Besjeda na saboru u manastiru Zlatica na Cvijeti, 28. aprila 2024. godine)
Mitropolija
JASENOVAČKA GOLGOTA: Istorija i smisao srbocida ( KNJIGA NA POKLON )
Izvor: In4s.net
