Neke od knjiga: Degenerisani modernisti: modernizam kao racionalizovana seksualna razuzdanost; Dionisov uspon: rađanje kulturne revolucije iz duha muzike; Žive mašine: Bauhaus arhitektura kao seksualna ideologija; Libido Dominandi: Seksualno oslobođenje i politička kontrola; Čudovišta iz podsvesnog: uspon horora u književnosti i na filmu; Pokolj gradova: urbana obnova kao etničko čišćenje; DŽon kardinal Krol i kulturna revolucija; Obmana iz Međugorja: Kraljica mira, etničko čišćenje, uništeni životi; Jalovi metal: Istorija kapitalizma kao sukoba između lihvarstva i rada; Uspon Logosa: istorija krajnje stvarnosti, itd. DŽouns je putovao širom sveta, od Poljske do Irana i Tanzanije, i držao predavanja u odbranu tradicionalih vrednosti. Ovih dana stiže u Beograd, gde ima tribine: Francuska 7, od 19 časova, dana 16. 5. 2024 (četvrtak); Knez Mihajlova 33, prvi sprat, dana 17. 5. 2024. (petak). Početak je u 17 časova. Tema tribine u Francuskoj 7 je "SRBIJA U DOBA RAZARAJUĆEG KAPITALIZMA". 

Donosimo njegov tekst iz doba početka koronokratije, kada je objasnio šta je stajalo iza ovog projekta. (V.D.)

Pandemija virusa korona i lukavstvo razuma
E. Majkl DŽouns
„Die Eule der Minerva beginnt erst mit der einbrechenden Dämmerung ihren Flug.” 
– G. V. F. Hegel

„Ja sam naučnik koji radi na tome da se zaustavi virus korona. Treba da otkažemo sve mise.” 
– Patrik O’Nil

U Svetom pismu pomor je prikazan kao kazna za greh. Gospod je Davidu oprostio preljubu sa Vitsavejom i ubistvo njenog muža Urije, ali kada se David pogordio kao Izrailjci i naredio da se popiše narod, nije mogao izbeći kaznu koju je Bog već jednom odložio. Ali čak i tu je Gospod popustio i pokušao da ublaži kaznu tako što je Davidu dao da bira. U ime Gospodnje, prorok Gad ponudio je caru da odabere jedno od tri zla: tri godine gladi, „da bježiš tri mjeseca od neprijatelja svojih i oni da te gone”, ili tri dana pomora. Suočen s takvim izborom, David nije imao kud do da prizna: „U tjeskobi sam ljutoj; ali neka zapadnemo Gospodu u ruke, jer je milost njegova velika, a ljudima da ne zapadnem u ruke.” I tako David odabra pomor. (2 Sam. 24:14.15)

Ovo pitanje aktuelno je i u sadašnjoj krizi izazvanoj virusom korona. Da li je ijedan svetski vođa odabrao pomor? U vreme cara Davida nije postojalo genetski modifikovano oružje, ali činjenica da ono postoji u naše vreme daje novo značenje predstavi o tome da vladar može odabrati pomor. Dva glavna osumnjičena u tom smislu jesu Sjedinjene Države i Kina. Trenutno se u medijima probijaju dva podjednako verovatna, ali konkurentna objašnjenja: 1) virus korona je biološko oružje koje je ili namerno pušteno među ljude, ili je slučajno procurilo, ili 2) pandemija virusa korona jeste fabrikovana kriza. Međutim, ove dve alternative jedna drugu ne isključuju.

Da bi dobro odabrao, car David je, kao vladar Izrailja, morao da razlikuje kategorije prirode – stvarnost, stvar, bolest – i kategorije uma – kao što su politika, vojna strategija, uključujući i pretvaranje nečega u oružje, itd. Pomor je u to vreme bio kategorija prirode, ali to možda više nije u ovom dobu kada se virusi koriste kao oružje.

Vladari našeg vremena suočavaju se sa sličnim izborom. No, njima nedostaje sposobnost da razlikuju kategorije prirode od kategorija uma. Nauka se, kako nam to govori anglo-američka tradicija proistekla od NJutna, koristi za definisanje onoga što je stvarno, a to obuhvata sve kategorije prirode. Religija je danas nauci prepustila pravo da kaže šta je stvarno, a šta nije. Usled toga, pomor može doći od Boga, ali se njegovo postojanje može potvrditi samo naukom, koja utvrđuje smernice kojih se svi političari moraju pridržavati. Ove smernice su sada važnije od svih drugih smernica, poput onih da neprisustvovanje crkvenoj službi povlači sa sobom smrtni greh.

Bez pomoći Crkve da se napravi razlika između Božjih dela i kategorija uma, država nije časila ni časa da preuzme kontrolu i ne propusti priliku da još jednu krizu okrene u svoju korist. Ugledajući se na guvernere iz važnijih delova Sjedinjenih Država, guverner Indijane Erik Holkoum proglasio je vanredno stanje, čime su zabranjena i okupljanja na javnim mestima, kao što su restorani, što su lokalni biskupi potom primenili i u svojim crkvama. Za razliku od cara Davida, guverner Holkoum je pomor proglasio za rat. Kovid-19 uveo je državu Indijanu u ratno stanje. „Što se tiče onih koji misle da preterujemo”, izjavio je guverner Holkoum, „uveravam vas da to nije tačno. Mi smo u ratu protiv kovida-19 i mi ćemo taj rat i dobiti.” 

Kina se složila s guvernerom Indijane, izjavivši da su Sjedinjene Države pokrenule biološki rat protiv te zemlje. Dana 13. februara 2020. godine, Komisija Komunističke partije zadužena za Centre za kontrolu bolesti u Pekingu izdala je „naređenje o ratnom stanju”, kojim se od članova partije zahteva da prepoznaju činjenicu da je Kina ušla u stanje rata.  Do sredine marta, mnogi komentatori odustali su od zvanične priče da je kovid-19 „potekao s pijace morskih plodova Huanan u Vuhanu”  i okrenuli se narativu koji tvrdi da je pandemiju izazvalo biološko oružje. Bilo je različitih mišljenja o tome kako je virus dospeo među stanovništvo. Metallicman tvrdi da je virus namerno pušten.  Na osnovu višegodišnjeg iskustva u organizaciji CIA, Filip DŽiraldi izjavio je da je opasnost od nenamerne kontaminacije usled primene biološkog oružja toliko velika da u potpunosti poništava svrhu upotrebe takvog oružja. 

Međutim, ta neupotrebljiva oružja i dalje se proizvode, između ostalog i na Institutu za virusologiju u Vuhanu, gde se nalazi jedina kineska laboratorija klase 4 („P4”), što znači da tu postoji mogućnost čuvanja, proučavanja i pravljenja patogena klase 4, kao što je virus korona. Slučajno ili ne, Institut za virusologiju u Vuhanu nalazi se samo 13,8 km od epicentra virusa korona u Kini, što je Bila Gerca iz Vašington tajmsa navelo da izjavi: „moguće je da je smrtonosna epidemija životinjskog virusa koja se širi po čitavoj planeti potekla iz laboratorije u Vuhanu koja se dovodi u vezu s tajnim kineskim programom proizvodnje biološkog oružja, tvrdi jedan izraelski stručnjak za biološko ratovanje.” 

Institut za virusologiju u Vuhanu našao se u središtu prave mreže tajnih istraživanja biološkog oružja i akademske špijunaže koja se proteže širom sveta. Godine 2013, dva kineska virusologa uhvaćena su dok su krijumčarili ukradene viruse – jedne od najsmrtonosnijih na svetu – iz Nacionalne mikrobiološke laboratorije u Vinipegu, jedine kanadske virusološke laboratorije klase P4, u Vuhan, gde su oba krijumčara, virusolog dr Sjenguo Ći i biolog dr Keding Čeng, bili umešani u kineski program biološkog ratovanja.  Prema portalu ZeroHedge, „dvojica naučnika optuženi su da su se infiltrirali u kanadsku Nacionalnu mikrobiološku laboratoriju, zajedno s mnogim kineskim agentima koji su tu došli kao studenti iz različitih naučnih ustanova u Kini koje su direktno povezane s kineskim programom biološkog oružja, uključujući i Institut za virusologiju u Vuhanu i Centar za kontrolu i prevenciju bolesti iz Vojne oblasti Čengdu.”  

Jedno od bioloških oružja ukradenih iz laboratorije u Vinipegu jeste i virus korona, koji je u Nacionalnu mikrobiološku laboratoriju došao 4. maja 2013. radi eksperimentisanja na životinjama. „Upravo je iz tih rezervi”, piše ser Adrijan Bond, „potekao virus korona koji su ukrali i prokrijumčarili doktor Ći, doktor Čeng i navodni agenti kineskog programa biološkog ratovanja, regrutovani sa Instituta za virusologiju u Vuhanu, koji su se predstavljali kao studenti virusologije na Univerzitetu u Manitobi.”  

I drugi univerziteti učestvovali su u globalnom lancu krijumčarenja biološkog oružja. Krajem januara 2020, agenti FBI uhapsili su Čarlsa Libera, šefa Katedre za hemiju i hemijsku biologiju na Harvardu. Liber je „optužen da je lagao o svojoj ulozi u programu za regrutovanje talenata iz Kine”, da bi potom 30. januara bio pušten iz pritvora, ali tek nakon što je položio kauciju od milion dolara u gotovini.  Prema Bostonskom gloubu, Liber je „lagao o svojim vezama sa Institutom za virusologiju u Vuhanu”  nakon što mu je Kina isplatila stotine hiljada dolara da bi on ugovorio ne samo krijumčarenje biološkog oružja već i da bi unajmio i krijumčare.

Budući da je Jevrejin i da ima veze sa Izraelom, vlasti su smatrale da postoji opasnost da Liber pobegne, pa su zahtevale da i on i njegova supruga predaju pasoše.  Liber je jedan od osnivača bio-tehnološke kompanije Nanosys, koja je povezana s Hebrejskim univerzitetom u Jerusalimu.  Kako stoji u optužnici, „Tužioci tvrde da je Liber pristao da sprovodi istraživanja, objavljuje radove i prijavljuje se za patente u ime Vuhanskog univerziteta za tehnologiju za nadoknadu od 50.000 dolara mesečno i oko 150.000 dolara za troškove života. Takođe je dobio i 1,5 miliona dolara da na tom kineskom univerzitetu osnuje laboratoriju za istraživanje… Vlasti tvrde da je svoje učešće u tom programu Liber sakrio od Harvarda i da je 2018. godine federalnim istražiteljima rekao da nikada nije dobio poziv da učestvuje u tom programu.”  Liberovo hapšenje usledilo je nakon sve veće zabrinutosti federalnih vlasti zbog pokušaja Kine da ukrade američka istraživanja i tehnologiju, što se moglo videti po programima kao što je „Plan za hiljadu talenata”, gde su:

naučnici preuzeli (na svoje računare, prim. prev.) osetljiva istraživačka dokumenta pre nego što su se vratili u Kinu, podneli zahtev za patente zasnovane na američkim istraživanjima, lagali na prijavama za stipendije i nisu prijavili novac koji su dobili od kineskih institucija, prema izveštaju Kongresa objavljenom prošle jeseni. ... Federalni istražitelji u Bostonu ove nedelje su takođe podneli tužbu protiv jednog istraživača na Bostonskom univerzitetu, Kineskinje koja se tereti za prikrivanje veza s kineskom vojskom. Janćing Je, za koju istražitelji tvrde da je poručnik u Narodnooslobodilačkoj armiji, lagala je o svojoj vojnoj službi kako bi došla u SAD gde je za kinesku vojsku istraživala američke vojne projekte i prikupljala informacije o dvojici američkih naučnika. … Federalne vlasti sumnjaju da su u krijumčarenju opasnih bioloških agenasa na Institut za virusologiju u Vuhanu umešani i Harvard i Vinipeg. 
U decembru 2019. Caosung DŽeng, student na postdoktorskim studijama u Medicinskom centru Bet Israel Dikones priveden je na bostonskom aerodromu „Logan” gde je pokušao da se ukrca u avion i u svom prtljagu prokrijumčari 21 bočicu „osetljivih bioloških uzoraka”.  Janćing Je, još jedna kineska „studentkinja” s katedre za biomedicinsko inženjerstvo Univerziteta u Bostonu takođe je ispitivana na aerodromu „Logan” u aprilu 2019. godine. Janćing Je optužena je za prevaru u vezi s vizom, za to što je postupala kao agent strane države i za učestvovanje u zaveri tokom vremena koje je provela u Bostonu, a ispostavilo se da je ona zapravo poručnik u kineskoj Narodnooslobodilačkoj armiji.  Liberova povezanost s Vuhanom i krijumčarske metode ovih „studenata” potkrepljuju tvrdnju da je virus korona slučajno procureo među stanovništvo Vuhana. 

Proizvodnja biološkog oružja

S druge strane, proizvodnja tog biološkog oružja je bez sumnje bila namerna i finansirala ju je Vlada Sjedinjenih Država. Profesor DŽengli, koji je već 20 godina viši naučnik i glavni istražitelj na Institutu za virusologiju u Vuhanu, primio je milione dolara od USAID-a i drugih agencija na ime „finansiranja troškova u svrhu istraživanja i eksperimentisanja s virusima korona – često primajući više paralelnih grantova u istom vremenskom periodu.”  
Drugim rečima, američka vlada je angažovala „spoljne saradnike” iz Kine za svoj program biološkog oružja tako što je profesoru DŽengliju obezbedila grant od 665.000 dolara od Nacionalnog instituta za zdravlje, na ime studije pod nazivom „Ekologija virusa korona kod slepih miševa i rizik od pojave virusa korona u budućnosti” (NIAID R01 AI1 10964). Četiri dana nakon što je grant odobren, 10. januara 2014. godine, profesor DŽengli dobio je još jedan grant u iznosu od 559.500 dolara od američke Agencije za međunarodni razvoj, na ime istraživanja pod nazivom „Nove pandemije koje nam prete PREDICT 2_China” (projekat br. AID-OAA-A-14–00102).  

Ako je Vlada Sjedinjenih Država platila za to da se virus korona iz slepih miševa pretvori u oružje, uradila je to s namerom da to oružje jednog dana i upotrebi, što znači da je možda planirala neki napad. Na mnogo načina, idealno mesto za lansiranje napada na Kinu bilo bi iz jedne od kineskih laboratorija, jer bi za napad pokrenut u Vuhanu SAD mogle da optuže Kineze, iako bi zapravo SAD stajala iza samog napada. 

U konačnoj analizi, ser Adrijan Bond, čiji smo članak do sada navodili, zaključuje da „najverovatniji izvor iz kog je potekao virus korona 2019-nCoV jeste Nacionalna laboratorija za biobezbednost u Vuhanu, koja se nalazi na vuhanskom Institutu za virusologiju”, ali on ne može da zaključi da li je „bilo udruženih pokušaja da se prikrije tačna priroda virusa, njegov izvor i odgovorne strane, ili je, u najgorem slučaju, širenje epidemije virusa korona bilo namerno.”  

Kao što vidimo iz zaključka ser Adrijana Bonda, u ovoj fazi igre, usredsređivanje na virus dovodi nas do više pitanja nego odgovora. Čak i da se svi slažu s metaforom o ratu, niko ne bi mogao da objasni kako se u današnje vreme vodi biološki rat ako sebe ograniči samo na pojedinosti biološkog ratovanja. Kovid-19 je oružje – a ne strategija. A ta činjenica navodi nas da zaključimo da je nebitno da li je kovid-19 prirodna pojava ili biološko oružje. Nakon proglašenja vojnog vanrednog stanja, veliko pitanje, koje glasi: „Da li je virus korona stvaran ili se koristi kao izgovor za fabrikovanu krizu?” govori o nemogućnosti da se napravi razlika između stvari koje postoje i kategorija uma, koje tim stvarima daju značenje. Rešenje za lažnu dihotomiju „stvarna/fabrikovana kriza” može se naći u raščlanjavanju različitih delova kampanje koja je sačinjena od res et intellectum – i od stvari, i od intelekta. Ako tragamo za strateškim objašnjenjem onoga što se sada dešava, moramo pogledati mere koje vlade trenutno preduzimaju u svetlu ovlašćenja koja su dobile usled vanrednog stanja. Kao i uvek u ovakvim situacijama, Ram Emanuel imao je poslednju reč kada je rekao: „Nikad nemoj propustiti da iskoristiš krizu.”
Uspešan plan Rokfelerovih iz 2010.

Fondacija Rokfeler pomaže nam da razumemo kako će se virus korona 2020. godine upotrebiti kao oružje. Godine 2010. Fondacija Rokfeler istraživala je „izazove i mogućnosti” putem „planiranja scenarija.”  Jedna od „mogućnosti” koje je ova Fondacija razmatrala bio je ishod proistekao iz „pandemije koju je svet godinama iščekivao”, i koja je prema njihovom scenariju najzad došla 2012. godine. Ovaj novi soj gripa, za koji Fondacija Rokfeler tvrdi da je „poreklom iz divljih gusaka”, a ne slepih miševa, bio je:  

izuzetno zarazan i smrtonosan. Čak i nacije koje su bile odlično pripremljene za pandemiju brzo su preplavljene kada je virus zahvatio ceo svet, pri čemu je za samo sedam meseci zaraženo skoro 20 odsto svetske populacije i stradalo 8 miliona ljudi, mahom zdravih mladih osoba. Pandemija je pogubno delovala i na privrede: međunarodna mobilnost ljudi i robe skoro sasvim je zaustavljena, što je paralisalo industrije poput turizma, i raskinulo globalne dobavljačke lance. Čak i na lokalnom nivou, radnje i poslovne zgrade koje su obično vrvele od aktivnosti, mesecima su zujale prazne, bez zaposlenih i klijenata.  
Da li vam ovaj „scenario” zvuči poznato? Da li je pandemija virusa korona iz 2020. godine delo prirode ili možda kategorija uma? Da li je to biološko oružje koje je namerno pušteno među ljude ili je slučajno pobeglo iz laboratorije? Ili, da budemo još precizniji, da li je to „scenario” koji je smislila Fondacija Rokfeler i koji je primenjen na sezonski uobičajenu pojavu gripa kako bi se pod kontrolu stavilo stanovništvo koje bi se inače pobunilo protiv takvih nametnutih mera i ne bi ih prihvatilo? Nemački pulmolog dr Volfgang Vodarg zagovornik je ovog drugog objašnjenja, i opisuje epidemiju kao „pomamu” (upotrebio je reč hype na nemačkom, koja ima isto značenje kao i na engleskom, prim. prev.) koja sada postoji samostalno, uprkos činjenicama, te samim tim zahteva dalje razmatranje:

Svake godine na svetu se javljaju novi tipovi virusa. Kada su u Glazgovu rađeni testovi, uvek su bili prisutni i virusi korona. Svake godine virusi korona imaju udeo u drugim virusima od 7 do 15 odsto. U Vuhanu su otkrili novi soj virusa. Da li je taj virus opasan. … Kako možemo znati? Važno je da uporedimo trenutne podatke s podacima iz prethodnih godina. Ali čak i kad pogledamo na tih 7–15 odsto koji imaju virus, ne možemo reći da su umrli od toga. Veliko pitanje vezano za stopu smrtnosti u Italiji jeste gde su testovi rađeni? Ako su rađeni na ozbiljno bolesnim osobama u bolnicama, stopa smrtnosti će naravno biti veća. Normalna stopa smrtnosti sezonskog gripa iznosi 0,1 odsto. To znači da svake zime, na hiljadu osoba jedna umre od gripa. Očigledno je da su virusolozi ovde stvorili nešto veoma senzacionalno što je ostavilo utisak na kinesku vladu. Kineska vlada je to dosta naduvala. Odjednom je to postalo veoma važno politički, i to na način koji nema veze s virusologijom, i dovelo je do uvođenja tehnologije za prepoznavanje lica na aerodromima, punktova za merenje temperature da bi se utvrdilo da li ljudi imaju povišenu temperaturu. Te mere imale su međunarodne posledice. Odjednom su političari morali da zauzmu stav. Nešto je fabrikovano. Te grupe eksperata razvile su mrežu informacija i mišljenja, a političari su se okrenuli tim grupama stručnjaka i internalizovali njihovu mrežu informacija, a zatim počeli da deluju unutar njenih parametara. Političari su instrumentalizovali tu mrežu informacija kako bi odredili koje mere treba preduzeti. Sve ove odluke proistekle su iz tih argumenata. To znači da će biti veoma teško da neki kritičar kaže: „Stanite, ništa se ne dešava.” To me podseća na bajku o carevom novom odelu. Samo je malo dete bilo u stanju da kaže da je car go. Političari igraju u kolu s naučnicima koji žele da butu bitni jer im je potreban novac da bi finansirali svoje operacije. Mi želimo da budemo važni, želimo da zaradimo novac. Zar se ista stvar nije desila i prošle godine? Da li se ovde išta novo dešava?  

Izveštaji iz Italije potvrdili su Vodargove sumnje. Dana 18. marta, nacionalne zdravstvene vlasti u Italiji izdale su saopštenje koje je pokazalo da je više od 99 odsto preminulih od virusa korona u Italiji već bolovalo od nečega. Ogromna većina onih koji su preminuli dok su bili zaraženi virusom korona jesu ili stare osobe, ili osobe koje već imaju neka medicinska stanja, zbog čega se kod njih virus razvio u težem obliku. Prosečna starost pacijenta koji nije mogao da se izbori s virusom kovid-2019 bila je 81 godina, što je za oko 20 godina više od uzrasta svih pacijenata koji su dobili infekciju. Prosečna starost žena koje su preminule bila je veća za 28 godina. Najveći procenat smrtnosti (42,2 odsto) desio se u starosnoj grupi između 80 i 89 godina, dok je 32,4 odsto bilo između 70 i 79 godina, 8,4 odsto između 60 i 69 godina, 2,8 odsto između 50 i 59 godina, a 14,1 odsto starije od 90 godina. Žene koje su preminule nakon što su dobile infekciju COVI_D-2019 starije su od muškaraca (prosečna starost žena je 83,4 – prosečna starost muškaraca je 79,9). Prosečan broj patologija primećenih u toj populaciji iznosi 3,4 (prosek 3, standardna devijacija 2,1). Ukupno gledano, 15,5 odsto uzorka imalo je 0 ili 1 patologiju, 18,3 odsto imalo je 2 patologije, a 67,2 odsto imalo je 3 ili više patologija. Najzastupljeniji komorbiditet jeste hipertenzija (prisutna u 74,6 odsto uzorka), zatim koronarna bolest srca (70,4 odsto) i dijabetes melitus (33,8 odsto).  Silvio Brusafero, direktor Nacionalnog instituta za zdravlje u Italiji, potvrdio je činjenicu da su stariji građani i osobe s već postojećim stanjima izloženi većem riziku. „Govorimo o ljudima koji su veoma krhki i žive u bliskom kontaktu s drugima, te ih moramo zaštititi koliko god je to moguće.” 

Nije bilo teško reći gde leže simpatije oligarha. Fondacija Rokfeler divi se Kinezima zbog drakonskih mera koje su preduzeli u borbi protiv virusa i kritikovala je prvobitnu politiku SAD-a koja je „snažno odgovarala” građane od letenja avionom jer se „pokazala smrtonosna u svom blagom pristupu, čime je doprinela brzom širenju virusa ne samo unutar SAD-a već i izvan nje.” S druge strane, „brzo donošenje i sprovođenje obaveznog karantina za sve građane, kao i momentalno i skoro hermetično zatvaranje svih granica” koje je preduzela kineska vlada „spaslo je milione života, zaustavilo širenje virusa mnogo ranije nego u drugim zemljama i omogućilo brži oporavak posle pandemije.”  Veoma brzo postaje jasno da Fondacija Rokfeler predlaže kineski autoritativni model reagovanja u kriznoj situaciji kao normu za čitav svet:

Kineska vlada nije jedina koja je preduzela ekstremne mere da bi zaštitila građane od rizika i izlaganja virusu. Za vreme pandemije, nacionalni lideri širom sveta pokazali su svoj autoritet i nametnuli čvrsta pravila i ograničenja, od obaveznog nošenja maski na licu do provere telesne temperature na ulasku u zajedničke prostore, kao što su železničke stanice i supermarketi. Čak i kad je pandemija počela da jenjava, ovakva autoritarna kontrola i nadzor građana i njihovih aktivnosti su zadržani, pa čak i povećani. Kako bi zaštitili sebe od širenja problema koji postaju sve više globalni – od pandemija i transnacionalnog terorizma do ekoloških kriza i rastućeg siromaštva – lideri širom sveta sve više stežu obruč vlasti. ... Građani su svojevoljno predali deo svog suvereniteta – i svoje privatnosti – „brižnim” državama u zamenu za veću bezbednost i stabilnost. Građani su postali tolerantniji prema usmeravanju i nadzoru odozgo nadole, čak su to i rado prihvatali, a nacionalni lideri dobili su više prostora za nametanje reda na načine koje oni smatraju odgovarajućim. U razvijenim zemljama, povećani nadzor dobio je mnoge oblike: biometrijska lična dokumenta za sve građane, na primer, i strože regulisanje ključnih industrija čija se stabilnost smatra suštinski važnom za nacionalne interese. U mnogim razvijenim zemljama, nametnuta saradnja s paketom novih regulativa i sporazuma polako je, ali sigurno ponovo uspostavila red, a što je još važnije i privredni rast.  

Fondacija Rokfeler nije jedina grupa oligarha umešana u scenario planiranja pandemije virusa: 

Oktobra 2019. Fondacija Gejts udružila se sa Svetskim ekonomskim forumom i Centrom za zdravstvenu bezbednost DŽons Hopkins da donese ono što su oni nazvali „izmišljeni” scenario, u kom su učestvovale neke od vodećih svetskih ličnosti iz oblasti javnog zdravlja. Taj događaj nazvan je Događaj 201 (Event 201). Kao što piše na njihovom veb-sajtu, Događaj 201 simulirao je „izbijanje novog zoonotskog virusa korona koji se prenosi sa slepih miševa na svinje, pa na ljude, da bi se na kraju mogao prenositi i s čoveka na čoveka, što dovodi do ozbiljne pandemije. Ovaj patogen i bolest koju izaziva uglavnom su zasnovani na sindromu SARS, ali ga u zajednici lakše prenose osobe s blagim simptomima.”  

Kongres SAD takođe je bio umešan u diskusiju. Prema vesti na servisu Yahoo news: „Senator Ričard Ber (Republikanska stranka, Severna Karolina) pozvan je da podnese ostavku nakon što je u četvrtak objavljeno da je ovaj uticajni predsednik Obaveštajne komisije prošlog meseca [februara 2020.] privatno obavestio donatore s kojima je povezan o teškim posledicama pandemije virusa korona i takođe prodao svoje akcije u vrednosti od 1,6 miliona dolara.” Ovakvo delovanje u dosluhu daje kredibilitet tvrdnji da je pandemija virusa korona zapravo nameran, smišljen ratni čin. To bi takođe značilo da je vanredno stanje, koje je proisteklo iz tog čina, takođe bilo namerno i smišljeno.  

Makron zatvara neprijatelje

U prvim mesecima 2020. kategorija uma koju su Rokfeleri sklepali tokom sesija 2010. godine na kojima su planirali scenarija postala je kategorija prirode, kako su vlade jedna po jedna sprovodile svoja drakonska pravila kontrole. 

Svetski lideri nisu časili ni časa da iskoriste političke prilike koje im je pružila pandemija virusa korona. Angela Merkel dobila je novi lizing na politički život u Nemačkoj tako što je tiho odustala od katastrofalne migrantske politike iz 2015. i okrenula se nauci. „Merkelova se vratila” jer je njeno biračko telo u Nemačkoj doživljava kao „nekadašnju naučnicu” koja „jasno vlada činjenicama i ima smireni nastup, kojim je zabrinutoj naciji povratila poverenje.” Ono što je isprva bilo medicinska kriza počelo je da se pretvara u bitku između Crkve i države o tome ko govori u ime „krajnje stvarnosti”, jer onaj ko ima to pravo – drži u rukama i samu debatu.  Povratak Merkelove naneo je štetu Alternativi za Nemačku (Alternative fuer Deutschland – AfD), stranci koja se probila na političku scenu Nemačke kao reakcija na imigracionu politiku Merkelove. Popularnost AfD-a „pala je na ispod 10 odsto u nekim anketama” jer je, prema nedeljniku Špigel, kriza s kovidom-19 donela „povratak vrednostima koje su prilično strane AfD-u, kao što su solidarnost, pouzdanost, oprez, uverenost u moć nauke.”

Jedan od onih koji su imali najviše koristi od globalnog rata protiv virusa korona jeste francuski predsednik Emanuel Makron. Nakon više od godinu dana protesta žutih prsluka na ulicama Pariza i drugim delovima Francuske, zbog kojih je Makronova vlada zamalo pala, Makron je proglasio vanredno stanje radi zaštite zdravlja stanovništva – u rangu ratnog stanja – i svoje protivnike zatvorio u domove, nametnuvši karantin čitavom francuskom narodu. Kada su se Francuzi oglušili o tu naredbu, Makron je uzvratio tako što je naterao narod da traži dozvolu za izlazak iz domova preuzimanjem obrasca putem računara. „Zbog strogih mera u Francuskoj”, rečeno nam je, „ljudi sada moraju da pokažu dokument kojim opravdavaju svoj boravak napolju – makar to bilo i radi odlaska u prodavnicu – nakon što se narod oglušio o pozive vlade da ostane kod kuće.”  

Jedan evro za hlorokin

Ubrzo nakon što je Makron raščistio ulice, prvi mikrobiolog Francuske dr Didije Raul, direktor Bolničko-univerzitetskog instituta u Marseju, izjavio je da je postigao izvanredan uspeh u lečenju kovida-19 pomoću hidroksihlorokina, dobro poznatog leka protiv malarije koji je već 70 godina prisutan na tržištu. Hidroksihlorokin je takođe i jeftin lek, i tu počinju problemi. Umesto da se obraduje, francuski odsek farmaceutske duboke države osudio je Raula u dnevnom listu Mond nazvavši ga teoretičarem zavere zbog toga što se usudio da se suprotstavi zvaničnom državnom narativu, prema kom je potrebno da prođe vreme dok vakcina ne bude spremna. Nije to prvi put da ovaj naučnik odstupi od nauke – onako kako je vlada definiše:

Dr Raul, direktor Bolničko-univerzitetskog instituta u Marseju, nervirao je vladu i ranije sa svojim jeretičkim stavovima o Darvinu i klimatskim promenama. Takođe je i nekadašnju ministarku zdravlja Anjes Buzan optužio za sukob interesa zbog toga što je njen muž Iv Levi bio direktor INSERM-a, Nacionalnog instituta za zdravlje i medicinska istraživanja, u vreme njenog mandata. Levi je u februaru 2017. godine otvorio francusko-kinesku istraživačku laboratoriju u Vuhanu. Buzanova je u januaru ove godine, dva meseca nakon izbijanja virusa u Kini, klasifikovala hidroksihlorokin kao otrovnu supstancu. Raula su napali uobičajenim, infantilnim napadima, govoreći za njega da je „krajnji desničar” i „za Trampa”, itd. Opet, pravi virus jeste ovakav infantilni mentalitet. 

I Bozanova i njen muž Iv Levi jesu Jevreji, što je podstaklo sumnje Žutih prsluka koji su Makrona i pre toga nazivali „kurvom Jevreja” i njihovom „marionetom.” Kako je to Nan Lišiz rekao za Jevrejsku telegrafsku agenciju: „anti-semitske teorije zavere” su „neželjeni simptom virusa korona u Francuskoj.” 

U svom doprinosu anti-semitskim teorijama zavere, DŽerusalim post piše: „Protekle četiri godine, tim naučnika sa MIGAL-a [Galilejski istraživački institut] radi na vakcini protiv virusa infektivnog bronhitisa koji izaziva bronhijalno oboljenje živine.”  Pukom srećom, ispostavilo se da izraelski naučnici upravo rade na vakcini za virus korona. „Nazovimo to čistom srećom”, izjavio je dr Čen Kac, šef MIGAL-ove grupe za biotehnologiju. „Odabrali smo virus korona kao model za naš sistem samo kao dokaz koncepta za našu tehnologiju.” 

Deset tableta hlorokina košta samo jedan evro. Ma šta vi mislili, ovo je predstavljalo problem za gospodina Makrona jer je tako jeftin i svuda dostupan lek obesmislio Makronovo potpuno zatvaranje zemlje, otkrivši tako njegovu pravu svrhu, a to je da otera Žute prsluke sa ulica ali i, što je možda i podjednako važno, da se postara da velika farmaceutska industrija pod upravom doktora Levija i ministarke Buzan može da razvije skup lek. Te sumnje potvrđene su kada su postojeće zalihe hidroksihlorokina nestale s polica apoteka. Velikoj farmaceutskoj industriji, prema rečima Pepea Eskobara, potrebno je „profitabilnije rešenje” kako bi finansirala INSERM, nacionalnu zdravstvenu agenciju koju vodi madam Buzan i koja se tada okrenula farmaceutskoj kompaniji Sanofi, koja se „aktivno spremala” da proizvodi hlorokin koji je nestao, ali im je za to bilo potrebno nekoliko nedelja, kao što je i Makronu bilo potrebno nekoliko nedelja da stane na kraj preostalim protestima Žutih prsluka. Makron je spasao stvar tako što je podržao lek koji je predložio dr Iv Levi, koji je sasvim slučajno radio na vakcini. Dnevni list Mond, najvažniji list u Francuskoj, odradio je svoj deo posla tako što je doktora Raula, najboljeg mikrobiologa u Francuskoj, nazvao teoretičarem zavere i zatim prikrio zaplenu zaliha hlorokina i jevrejski ugao čitave priče.  Kako je Gerojd O’Kolman istakao: „Mentor predsednika Makrona, Žak Atali, rekao je da želi da vidi svetsku vladu sa sedištem u Jerusalimu, u skladu s jevrejskom mesijanskom tradicijom. Takođe je rekao da će globalna pandemija omogućiti elitama da stvore tu svetsku vladu.” 

Marš smrti u Indiji

Kao i Francuska, Indija je još jedna laboratorija u kojoj oligarsi, uz pomoć svojih političkih lakeja, mogu da uvode metode kontrole na koje zemlje prvog sveta nikad ne bi pristale. Oligarsi potom usavršavaju metode u skladu s načinom na koji je reagovalo stanovništvo zemalja trećeg sveta. Narenda Modi, predsednik Indijske narodne partije – indijske hinduističke radikalne stranke – igra dvostruku igru otkako je izabran: podstiče radikalne hinduse na nasilje protiv muslimana i hrišćana, a istovremeno nudi sramotno malo plaćene građane Indije kao izvor jeftine radne snage i jednog od glavnih snabdevača njujorške industrije odeće.

Kao i u Francuskoj, kovid-19 omogućio je Modiju da ukloni ulične proteste do kojih je doveo njegov novi zakon o državljanstvu iz 2019. godine. Kako je Fajnenšel tajms izveštavao u decembru te godine:

Indija stoji u mestu zbog nasilnih protesta širom zemlje protiv novog zakona o državljanstvu Narende Modija. Prkoseći policijskom času i isključivanju interneta, desetine hiljada građana izašlo je na ulice u znak protivljenja nacionalističkoj agendi vladajuće partije u Indiji. Kritičari tvrde da ovaj zakon ugrožava status Indije kao sekularne demokratije, a demonstracije su sada izrasle u najveći izazov s kojim se do sada suočila administracija gospodina Modija.

Potom je u Indiju došao kovid-19 kao odgovor na Modijeve molitve za spas najvećeg svetskog tržišta jeftine radne snage, nakon što je potražnja u Sjedinjenim Državama drastično opala. Oduševljeni Trampovim uvođenjem carinskih kvota na uvoz odeće iz Kine, indijski proizvođači proširili su proizvodnju na još niže platne sektore u Indiji – da bi tada saznali da je potražnja za jeftinom odećom upravo presušila. Otprilike godinu dana pre izbijanja pandemije, propali su brendovi American Eagle, Banana Republic i skoro svi drugi maloprodajni lanci odeće srednjeg raspona cena u Americi, osim jeftinog lanca Old Navy s dna te klase. Pošto porudžbine nisu stizale, nedavno prošireni sektor odeće u Indiji takođe je propao. Do kraja 2019. ove kompanije prestale su da isplaćuju platu zaposlenima. Propast je vrebala tik iza horizonta sve dok na pozornicu nije stupila pandemija. U tom trenutku, oligarsi u Indiji zatražili su kredit od Svetske banke u iznosu od milijardu dolara za borbu protiv virusa korona. Glavni uslov za odobravanje kredita bilo je ispunjavanje smernica za kontrolu bolesti koje je izdala Svetska zdravstvena organizacija Ujedinjenih nacija, što je Modi odmah sproveo i time izazvao dotad neviđenu paniku i ekonomski potres.

U Indiji je lek bio gori od bolesti. Suočen s 35 preminulih u populaciji od 1,3 milijarde Indijaca, Narenda Modi nametnuo je najstrože mere zatvaranja u čitavom svetu čime je i inače siromašne indijske radnike-migrante ostavio bez posla i hrane, i primorao ih da pređu stotine kilometara kako bi se vratili kući. „Hoću samo da se vratim kući”, izjavio je jedan radnik koji je nedavno ostao bez posla i sad namerava da pešači od NJu Delhija, gde je radio, do rodnog mesta na istoku, u državi Bihar, udaljenom bezmalo 1.000 kilometara.  U video-snimku objavljenom na Tviteru prikazana je gomila očajnih radnika iz različitih delova Indije koji pokušavaju da se popnu na autobus koji je već krcat: „Ovde je nas 400 bez hrane. Potrebna nam je pomoć. Ima i dosta dece.”  Modijev nepromišljen i impulsivan odgovor na krizu verovatno će dovesti do toga da se virus prenese iz urbanih sredina, kao što su siromašna predgrađa Mumbaja i NJu Delhija, u nezaražene delove Indije gde nema dovoljno bolnica. Stopa smrtnosti radnika-migranata u automobilskim nesrećama već je premašila broj Indijaca koji umiru od virusa korona.

Nametnuvši „jedan od najstrožih i najvećih režima zatvaranja zemlje na svetu, gde je svim građanima naređeno da počev od 25. marta ostanu u domovima 21 dan, uz nekoliko izuzetaka koji se odnose na neophodna radna mesta u bolnicama, prodavnicama hrane i policiji”, Modi je najranjivijim kategorijama stanovnika Indije uveo stanje istovetno jermenskom maršu smrti iz 1915. godine. Prema izveštaju medijske kuće NPR:

Zbog zatvaranja zemlje, desetine miliona migranata ostalo je bez posla. Oni su često poreklom iz ruralnih sredina, ali najveći deo godine žive u indijskim megagradovima gde rade fizičke poslove, građevinske ili kao posluga… Smatra se da većina nema nikakvu ušteđevinu. Mnogi žive u fabričkim spavaonicama, koje su sada zatvorene, i ostali su na ulici kada je prošle sedmice vlada ukinula autobuski i železnički prevoz. Prete im glad i infekcije… Oni koji govore u ime siromašnih tvrde da, premda podržavaju zdravstvene mere zatvaranja radi čuvanja života, način na koji su te mere uvedene – očigledno uz veoma malo obzira prema najsiromašnijim od svih siromašnih slojeva u Indiji – može ugroziti više života nego sam virus korona.  

„Siromašni slojevi u Indiji ne mogu dugo izdržati. LJudi kao što su obični radnici, vozači rikše i radnici-migranti i u najboljim vremenima zarade tek toliko da se prehrane”, izjavio je Žan Dreze, indijski ekonomista poreklom iz Belgije koji živi u istočnoj indijskoj državi DŽarkand, prilikom telefonskog razgovora s novinarem NPR-a. „Sada su preko noći saznali da moraju provesti 21 dan u kući? Razume se, mnogima već ponestaje hrana.” 

Modi se kasno izvinio za nepotrebnu patnju koju je naneo siromašnim stanovnicima Indije. „Doneo sam neke odluke zbog kojih ste se napatili, moja siromašna braćo i sestre”, rekao je Modi. „Ali to je bilo neophodno za naciju kakva je indijska.” Da, bilo je neophodno dobiti kredit od Svetske banke i slediti smernice SZO jer je potpuno zatvaranje zemlje cena koju je SZO odredila Indiji kako bi joj kredit Svetske banke bio odobren. Prema smernicama SZO, Modi će morati da prisili 1,3 milijarde Indijaca na zatvaranje u četiri koraka koja je opisala Fondacija Rokfeler i koje će trajati 64 dana s pauzama od četiri dana između svakog koraka, što znači da će sprovođenje trajati i tokom leta, kada na stotine Indijaca svakako umire od vrućine. Indija može da ukine zatvaranje nakon svake faze ako „stopa obolelih od kovida-19 iznosi nula pacijenata”, ali SZO nije objasnila ko će to da odredi niti kako će to da učini. Kao što je jedan komentator primetio: „2008. godine banke su spasene bankrota, a narod je morao to da plati. Danas se pandemija virusa korona koristi kao izgovor za spas šire grupe industrija. Kina im je pridodata kao žrtveni jarac.”

Zatvaranje zemlje u četiri koraka 

Početkom aprila narodu Indije je prekipelo. U Indoru je narod počeo da gađa lekare kamenicama kad su se pojavili da obave „čišćenje zbog virusa korona”, što je njihov eufemizam za obavezno testiranje i obavezni karantin za one s pozitivnim rezultatom testa.  Nakon tih napada, tamošnji lekari zatražili su pomoć policije da bi osigurali bezbednost zdravstvenih radnika koje je rulja gađala kamenjem u želji da ih spreči da izoluju njihove rođake koji su bili pozitivni na testu. Dok su na televiziji gledali zdravstvene radnike u svetloplavim skafanderima kako beže da spasu živu glavu, gledaoci u Indiji mogli su da pročitaju naslove poput „SZO pohvalila Modijevu vladu”, pri čemu je voditeljka takvo ponašanje demonstranata pripisala „nedostatku znanja.” „Oni ne razumeju socijalno distanciranje”, rekla je popularna indijska voditeljka info-programa dok se na televiziji mogao videti jedan od retkih komičnih segmenata priloga. „Oni to doživljavaju kao razdvajanje voljenih osoba od porodice… Oni ne shvataju šta je zaista virus korona.”

Potom, kada se u prilogu čulo da je uzrok pobune nešto drugo, a ne „nedostatak znanja”, reporter s lica mesta rekao je da se narod u Indoru žalio na nestašicu osnovnih namirnica do koje je došlo zbog toga što su vlasti čitavu oblast stavile u karantin. Dok je pri vrhu ekrana išao naslov „SZO: Indija vodi računa o narodu”, reporter je nastavio: „LJudi koji su predvodili napad kažu da su uskraćeni. Kažu da moraju da dođu do osnovnih životnih potrepština.”

Pokazavši da je pametnija od onih koji o njoj izveštavaju, rulja je upozorila lekare da ne vrše nikakve testove u toj oblasti. Rulja je, razume se, u pravu. Kad god se sprovode testovi, biće i pozitivnih rezultata. Ko god dobije pozitivan rezultat, biće odveden u karantin. Kao odgovor na ove rane znake otpora, policija u Indiji počela je da tuče svakoga za koga posumnja da krši Modijeve mere zatvaranja.  Indijci su prvo navijali za policajce, a potom iznenađeno shvatili da hrana koju su naručili nije isporučena jer su policajci pomešali raznosače hrane sa onima koji krše policijski čas. Modi je stvorio ovu noćnu moru tako što je slušao SZO, koja je potom pohvalila to što on radi. 

Danska je preduzela još represivnije mere i raspustila vladu, poslala sve ljude kući, zabranila okupljanja više od 100 osoba i zatvorila sve škole i univerzitete. Nezadovoljni čak i tako radikalnim metodama, danski zakonodavci su zatim doneli zakon bez presedana kojim je uvedeno obavezno testiranje i vakcinacija, i data ovlašćenja policiji, vojsci pa čak i privatnim firmama za obezbeđenje da primene silu kako bi se vladine naredbe sprovele. Ova naređenja ostaju na snazi do 1. marta 2021. godine. „Danska nije u ratu”, zlosutno je izjavio jedan političar, „ali će uskoro biti.” Objavljivanje vladinih mera izazvalo je paniku širom zemlje te su Danci pojurili u supermarkete da naprave zalihe hrane. 

Ova strategija, koja će ubiti indijsku privredu, kao i mnoge Indijce, ranije je bila poznata kao kapitalizam katastrofe, a usavršio ju je DŽefri Saks koji se, kao što se moglo očekivati, pojavljivao na svim glavnim medijima da objavi da ovakvo zatvaranje, koje davi indijsku privredu, treba da se uvede i u Sjedinjene Države, barem do jula. Saks kaže: 

Ključ za ograničavanje epidemije u ovoj fazi jeste neka vrsta zatvaranja gde dolazi do obustave svih firmi čija delatnost nije neophodna, javni prostor se prazni, a većini ljudi se nalaže da ostanu kod kuće. Kina je sprovela strogo zatvaranje zemlje nekoliko sedmica nakon izbijanja epidemije, Italija je prošle nedelje uvela mere. Kalifornija, NJujork a sada i mnoge druge države izdale su naredbu da se ostane kod kuće, zatraživši od ljudi da izlaze samo za neophodne stvari kao što je kupovina hrane. Premda je predsednik Donald Tramp za sada odbacio mogućnost zatvaranja čitave države, neki stručnjaci smatraju da je to neizbežno. 

Kapitalizam katastrofe

Ko može da se ne složi sa „stručnjacima” koji su nepogrešivi kao i „naučnici” kad treba odrediti šta je „krajnja stvarnost” koja je u interesu oligarha koji finansiraju njihove projekte? I ovog puta, stručnjaci su pružili najbolji način za razumevanje pandemije kao priliku za oligarhe da iskoriste „nauku” da bi poveli rat protiv posredne demokratske vladavine. Velika farmaceutska industrija završiće zadatak smenjivanja Trampa s mesta predsednika budući da su propali pokušaji sa Rusijagejtom i opozivom. Saks je to sasvim jasno rekao, prvo kada je tvrdio da Tramp nije „ozbiljno shvatio ovu pandemiju”, a zatim kada ga je optužio za „narcizam, nesposobnost i neodlučnost” kojima je „ozbiljno ugrozio naciju”, a zatim zapretio da će se pandemija iskoristiti da se Tramp otera s mesta predsednika: „Biće dovoljno vremena da se Trampu izrekne politička pravda. Sad moramo da radimo na tome da spasemo zemlju.”

U tom trenutku, Saks se prebacuje na kapitalizam katastrofe zahvaljujući kom se i proslavio: „Izgledi su tako strašni da se mora učiniti sve što je moguće kako bi se zatvaranjem zemlje prekinuo prenos infekcije… Najpre, Sjedinjene Države moraju zatvoriti najveći deo nacionalne privredne i društvene aktivnosti kako bi se usporio a potom znatno zaustavio prenos virusa. Nacionalna proizvodnja strmoglavo će pasti od aprila do juna, možda i za više od 20 odsto.” 

Saks dobro zna šta znači zaustaviti privredu jedne zemlje. NJegov recept za lek protiv virusa korona zvuči isto kao onaj stari kapitalizam katastrofe koji mu je omogućio da uništi privrede Rusije i Bolivije. Kapitalizam katastrofe daje nam najgore od oba sveta. Kao što je rekao Saksov kolega Anatolij Čubajs, koga je Saks upoznao dok je ovaj vio Jeljcinov ministar za privatizaciju: „Da biste u društvu imali demokratiju, na vlasti mora da bude diktatura.” 
Tokom karijere, Saks je bio odgovoran za smrt desetine hiljada ljudi, ali ne nametanjem lošeg leka već lošom ekonomijom šok-terapije i privatizacije širom sveta. Saks je debitovao sa šok-terapijom kada je 1985. ubio privredu Bolivije kako bi zauzdao inflaciju te zemlje. Nakon što je tražio od vlade da desetostruko poveća cenu nafte, što je dovelo do pada zarada i porasta nezaposlenosti za 20 do 30 odsto, Saks je proslavljen kao „smeli, dečački profesor s Harvarda” koji je skoro sasvim sam „spasao privredu Bolivije koja je patila od visoke inflacije” i pretvorio zemlju u „čudesnu priču o uspehu slobodnog tržišta.” „Bolivijsko čudo” momentalno je Saksu dalo status zvezde u moćnim finansijskim krugovima i pokrenulo njegovu karijeru vodećeg stručnjaka za privrede u krizi. 

Kada su usklici podrške utihnuli, stvarnost na terenu nije delovala tako „čudesno.” Suočeni sa sve većom nezaposlenošću i socijalnim posledicama ubijene privrede, politički lideri Bolivije počeli su da se premišljaju. Jedan od onih koji su podržavali bolivijski model ekonomije otvorenog tržišta, poznate kao Čikaška škola, seća se Saksovog „čvrstog prisustva” dok je Saks „pomagao da se učvrsti odlučnost nosilaca politike kada je počeo da raste pritisak javnosti zbog cene koju je šok-terapija odnela u ljudstvu. Saks je na kraju pribegao medicinskim metaforama da bi objasnio svoj cilj. Kao i Entoni Fauči, koji je sada Trampov glavni savetnik za pandemiju kovida-19, Saks je nagovarao Bolivijce da progutaju veliku dozu AZT-a govoreći im da kada se „inflacija otme kontroli, morate je zaustaviti, kao u medicini. Morate preduzeti i neke radikalne korake, inače će pacijent umreti.” 

Bolivijsku privredu je na kraju spasao „lek” onako kako je Sigmund Frojd definisao taj pojam. U bečkim medicinskim krugovima Frojd je bio poznat kao ludak jer je svojim bogatim jevrejskim pacijentima rado prepisivao kokain kao lek za neurozu. Poznato je da je i sam Frojd uzimao taj lek, a naposletku se ispostavilo da je upravo kokain spasao privredu Bolivije od „medicine” doktora Saksa. Do 1989. godine, nemajući drugog načina da zaradi za život u privredi koju je Saks tako lepo uništio, „prema procenama, svaki deseti radnik” pronašao je „zaposlenje u nekom delu industrije koje i kokaina.”  Dosta takvih radnika pripadalo je porodici Eva Moralesa, koji je iskoristio svoj položaj na čelu asocijacije uzgajivača kokaina da pokrene političku kampanju zahvaljujući kojoj je na kraju izabran za predsednika Bolivije. Igrom ironije, ispostavilo se da je DŽefri Saks doveo do trijumfa marksizma u Boliviji onda kada je Morales ponovo uveo marksizam kao filozofsku osnovu bolivijske privrede.

Faučijev drugi rodeo

Nakon što je izgovorio nekoliko pametnih reči o planu Entonija Azara da dozvoli privatnim preduzećima da pronađu lek, Saks je obelodanio tajnu poručivši Trampovoj administraciji da:

Proizvodnju vakcine prepusti izuzetno sposobnom direktoru Nacionalnog instituta za alergiju i infektivne bolesti doktoru Entoniju Faučiju, a potom da zaduži federalnu vladu za isporuku vakcine, uključujući i potrebno finansiranje. Privatna industrija je dobrodošao partner, ali mora da radi pod jasnim rukovodstvom federalnih vlasti i bez monopolskih prava na vakcinu. 

Zbog onih koji se ne sećaju krize sa AIDS-om iz osamdesetih godina prošlog veka, podsetiću da je Entoni Fauči, koji je još od 1984. godine na mestu direktora Nacionalnog instituta za alergiju i infektivne bolesti, odgovoran za stvaranje lažnog narativa da je uzroku bolesti koja nastaje usled homoseksualnog načina života zapravo virus poznat kao HIV. Čim je Margaret Hekler, tadašnja ministarka zdravlja i socijalne zaštite SAD-a, utvrdila da je virus krivac za AIDS, otpočela je trka za pronalaženje leka. Homoseksualcima je pružena lažna nada da će se pronaći lek za bolest koju oni izazivaju svojim ponašanjem, a Fauči je stao na čelo te parade i po ubrzanom postupku odobrio toksični lek za hemoterapiju poznat kao azidotimidin (AZT). Ovaj lek ubio je više homoseksualaca od Hitlera i ajatolaha Homeinija zajedno.

U početku je AIDS bio polno prenosiva bolest koja se javljala samo među homoseksualcima. Urušavanje imunog sistema homoseksualaca dovedeno je u vezu s lošim životnim navikama, što je dodatno pojačalo odbojnost prema tim osobama koje su već imale nezavidnu reputaciju zbog homoseksualnog načina života. No, halabuka koja se digla u medijima primorala je vladu da nešto preduzme. Nakon što je američka Agencija za hranu i lekove odobrila AZT po ubrzanoj proceduri na urgiranje aktivista poput Matilde Krim, lek je naveliko prepisivan homoseksualcima i veoma brzo ih je ubio. Zbog mešanja žena kao što su Krimova i Heklerova, ne samo da je stradalo više homoseksualaca nego što bi inače – uzmimo kao primer Medžika DŽonsona i Artura Eša – već je to dovelo i do rehabilitacije homoseksualnosti i od nje napravilo paradigmu idealnog građanina koja je danas prisutna. Oligarsi su iskoristili krizu vezanu za AIDS i izokrenuli je naglavačke u jedan oblik društvenog inženjeringa, dokazujući da znaju kako da iz medicinske krize izvuku političku dobit. 
Fauči svoje izjave vešto prilagođava potrebama publike. U razgovoru s voditeljem televizije CNN Andersonom Kuperom, Fauči je izjavio da „sve države treba da narede ljudima da ostanu kod kuće zbog virusa korona budući da Tramp odbija da izda naređenje za čitavu naciju.”  Međutim, 28. februara 2020. Fauči je u Medicinskom časopisu Nove Engleske pisao sledeće:

moguće je da su opšte kliničke posledice kovida-19 sličnije posledicama jake sezonske influence (čija je stopa smrtnosti otprilike 0,1 odsto) ili pandemijske influence (poput one iz 1957. i 1968.) nego bolestima kao što su SARS i MERS, kod kojih je stopa smrtnosti 9–10 odsto odnosno 36 odsto. 
Kao i Fauči, DŽefri Saks je nastavio da niže neuspehe, ali da on lično napreduje u karijeri. NJegova najveća pobeda desila se manje od deset godina nakon uništenja bolivijske privrede kada je 1994. godine okupio nekoliko jevrejskih profesora s Harvarda i udružio ih s grupom jevrejskih oligarha i budućih milijardera iz Rusije radi „privatizacije” (poznate i kao pljačka) bogatstva koje je narod Rusije akumulirao tokom perioda komunizma:

Komunistička država jednostavno je zamenjena korporativnom: oni koji su se obogatili zahvaljujući naglom napretku činili su malu grupu Rusa, pri čemu su mnogi nekada bili komunistički aparatčici, dok je ostatak činila šačica menadžera zajedničkih fondova za Zapada koji su ulaganjem u novoprivatizovane ruske kompanije zaradili vrtoglave prihode. Klika novih milijardera, od kojih će mnogi postati deo grupe poznate u svetu kao „oligarsi” zbog ogromnog bogatstva i moći, udružila se s Jeljcinovim čikaškim momcima i iz privrede izvukla skoro sve što je iole vredelo, iznoseći iz zemlje ogromnu dobit od čak dve milijarde dolara mesečno. Pre šok-terapije, Rusija nije imala milionere; do 2003. godine dobila je čak 17 milijardera, prema Forbsovoj listi. 
Preplavljeni novcem s Vol Strita, jevrejski oligarsi mogli su da razgrabe bogatstvo Rusije po bagatelnim cenama. „Velika naftna kompanija Jukos, koja kontroliše većom količinom nafte nego Kuvajt, prodata je za 300 miliona dolara, a sada ima godišnji prihod od preko tri milijarde dolara.”  Harvardski genijalci takođe su se obogatili tako što su „lično ulagali u akcije privatizovanih ruskih naftnih kompanija”, čime su direktno prekršili ugovor između Harvarda i agencije USAID, što je dovelo do najveće novčane kazne u istoriji Harvarda i ostavke predsednika Larija Samersa, koji je preuzeo ulogu žrtvenog jarca i priznao krivicu za seksističke opaske o devojkama i matematici.  Na kraju je Harvard isplatio 26,5 miliona dolara za poravnanje. Andrej Šlajfer i DŽonatan Hej platili su kazne od dva miliona dolara, odnosno od jednog do dva miliona, ali je DŽefri Saks, njihov šef na harvardskom Institutu za međunarodni razvoj, prošao nekažnjeno i sada, 25 godina nakon operacije pljačkanja Rusije, ima obraza da se postavi kao stručnjak koji Donaldu Trampu govori kako da reši krizu s virusom korona.

Saks i Gejts žele da kupe imovinu za male pare

Čini se da trenutno vlada ovakav konsenzus među oligarsima: zatvaranje zemlje treba da traje što duže, privredu treba ugušiti, treba sprečiti da Tramp ponovo bude izabran, i najzad treba učvrstiti kontrolu nad narativom koji su oligarsi izgubili 2019. godine. Saks je podržao Faučija kao pravu osobu za taj posao, a nimalo slučajno Fauči ima bliske veze s Bilom Gejtsom budući da je u upravljačkom timu Fondacije Bil i Melinda Gejts. Izjavom da zemlja treba da bude zatvorena „i tokom juna”, Saks nagoveštava da će se mere zadržati i u julu, a možda i nakon toga. Bil Gejts, kao još jedan primer besnog oligarhijskog stručnjaka, zabrinut je zato što je predsednik Tramp izjavio da bi voleo da se privreda u Americi otvori do Vaskrsa, koji ove godine pada 12. aprila. Pod pritiskom oligarha i njihovih medijskih lakeja, Tramp je kasnije pomerio datum za 30. april. „Amerika će veoma brzo opet otvoriti privredu – veoma brzo – mnogo ranije od tri ili četiri meseca, što neki predlažu”, izjavio je Tramp. „Ne može dozvoliti da lek bude gori od samog problema.”

Milijarder Bil Gejts se potom drznuo da kaže Amerikancima „moraćemo da istrpimo bol u privrednoj sferi – veliki bol – kako bismo što više umanjili bol u sferi oblasti i smrti.”  Kako to misliš „mi”, bledoliki? Kako to Milijarder Bil planira da „istrpi bol u privrednoj sferi – ogroman bol?” Da navedemo primer još jednog oligarha, Dejvid Gefen je istrpeo bol tako što je otplovio na Karibe u svojoj jahti od 590 miliona dolara, ali ne pre nego što nam je poručio putem Instagrama da je dobro: „Izolovan na Grenadinima da izbegnem virus. Nadam se da su svi bezbedni.”  Lepo je znati da jedan od najbogatijih Jevreja i homoseksualaca na svetu misli na nas i naš „veliki bol.”

Baš kao i glavni mediji, čija su sedišta tu smeštena, oligarsi su uzeli NJujork kao paradigmu pandemije u Americi. Međutim, naš dopisnik iz NJujorka u dve reči je objasnio zašto je taj grad postao epicentar infekcije virusom korona u Sjedinjenim Državama: 11. septembar. Nakon što su pale kule bliznakinje, otrovan oblak azbesta, teških metala i ko zna čega sve još prekrio je Menhetn i severni deo NJu DŽerzija i u proteklih 20 godina odneo živote na hiljade NJujorčana, ostavivši za sobom nasleđe u obliku dugotrajnih plućnih oboljenja. Jedan od činilaca koji su najviše uticali na oštećenje pluća građana NJujorka bilo je uveravanje vlasti da je bezbedno izaći napolje samo nekoliko dana nakon što su zgrade srušene, iako su ulice Menhetna i dalje bile zasute otrovnom prašinom.

Ne hajući za to što se dešavalo u NJujorku, Gejts se još preciznije izrazio prilikom gostovanja u glavnim medijima. Na televiziji CNN, Gejts je Andersonu Kuperu rekao da čitavu zemlju treba zatvoriti iako je Kuper pomenuo činjenicu da u pojedinim okruzima ima manje od 200 ukupnih slučajeva kovida-19.
„Ako mislite da to možete uraditi od jednog okruga do drugog”, rekao je Gejts Kuperu, „to neće uspeti” jer dolazi do „eksponencijalnog rasta svuda gde nemate ozbiljno zatvaranje.” U tom trenutku, Gejts nam daje svoj prikaz krive eksponencijalnog rasta. „Pretpostavimo da imate državu sa 100 slučajeva i ne zatvorite je, potom dođe do porasta broja slučajeva za 33 odsto dnevno. Dobićete 1.000 a zatim 10.000. To je eksponencijalni rast i vi ga niste zaustavili.”
Otprilike u isto vreme kada je Gejts razapinjao lokalne vlasti, u okrugu Sejnt DŽozef u Indijani prijavljen je prvi slučaj smrti zbog kovida-19. Muškarac od 82 godine primljen je u tamošnju bolnicu s upalom pluća. Bio je pozitivan na testu za virus korona i potom je preminuo.  Da nije bilo histerije u medijima, tog čoveka nikad ne bi ni testirali, a da nije bio testiran, umro bi od upale pluća, a ne od kovida-19. To me navodi da verujem da je globalni pa čak i nacionalni pristup sprečavanju širenja ove bolesti tako očigledno pogrešan da se njegova iracionalnost može objasniti samo nekom skrivenom agendom. Gejts je potom obelodanio još jednu tajnu oligarha. „Dakle, u suštini, čitava zemlja treba da uradi ono što je urađeno u Kini… Moramo to uraditi kako treba po kineskom modelu. Zatvoriti celu zemlju na šest nedelja. Nećemo uspeti ako to budemo radili od jedne države do druge.” 

Međunarodni planovi za genocid

Ako zatvorimo privredu na neodređeno vreme u skorijoj budućnosti, doći će do ekonomskog kraha, što znači da Donald Tramp sigurno neće biti ponovo izabran. Posmatrana iz tog ugla, pandemija kovida-19 samo je još jedan u nizu napada čiji je cilj smena Trampa s mesta predsednika i koji je započet istragom o tzv. slučaju Rusijagejt, nakon čega je usledio neuspešan pokušaj opoziva predsednika. Ovaj najnoviji napad podrazumeva blisku saradnju između finansijskog sektora, čiji je predstavnik DŽefri Saks, zatim fondacija izuzetih od plaćanja poreza, koje služe kao politička ruka oligarha a predstavljaju ih Fondacija Bila i Melinde Gejts, specijalizovana za vakcinaciju, i Entoni Fauči, javno lice velike farmaceutske industrije i takođe član upravnog odbora fondacije Gejtsovih. Godine 2017. Fauči je održao govor na Univerzitetu DŽordžtaun i tom prilikom najavio da će „doći do neočekivane epidemije.”  Bil Gejts je naročito zainteresovan za testiranje jer „onaj ko radi testove, kontroliše i narativ.”

Sredinom aprila Bil Gejts je zagovarao uvođenje univerzalnih potvrda o imunizaciji kao jedna od načina da se okonča zatvaranje zemlje. S obzirom na to koliko je radio na promovisanju vakcine kroz Fondaciju Bila i Melinde Gejts, Bil Gejts bi trebalo da bude zatvorskoj ćeliji u Hagu, u iščekivanju suđenja za medicinski genocid, sudeći po dokazima koje je obelodanio Robert Kenedi Mlađi:

Za Bila Gejtsa, vakcine su strateška filantropija pomoću koje može da finansira mnoštvo svojih poslova povezanih s vakcinama (uključujući i težnju Majkrosofta da kontroliše globalni posao sa vakcinalnim identifikacijama) i koja mu daje diktatorsku kontrolu nad svetskom zdravstvenom politikom – samim vrhom koplja korporativnog neoimperijalizma.

Gejtsova opsesija vakcinama kao da je podstaknuta mesijanskim ubeđenjem da je njemu dodeljena uloga da spase svet pomoću tehnologije i bogolike spremnosti da eksperimentiše sa životima manje bitnih ljudi.

Uz obećanje da će iskoreniti poliomijelitis (dečju paralizu) sa 1,2 milijarde dolara, Gejts je preuzeo kontrolu nad Nacionalnim savetodavnim telom Indije i uveo 50 obaveznih vakcina za polio (umesto dotadašnjih pet) za svako dete do pete godine života. Indijski doktori krive Gejtsovu kampanju za užasnu epidemiju poliomijelitisa izazvanog sojem iz vakcina zbog koje je između 2000. i 2017. godine čak 496.000 dece dobilo paralizu. Godine 2017. indijska vlada ukinula je Gejtsov program vakcinacije i proterala Gejtsa i njegove pajtose iz Nacionalnog savetodavnog tela. Stopa obolevanja od dečje paralize strmoglavo je smanjena.

Godine 2017. Svetska zdravstvena organizacija nerado je priznala da je nagli porast dečje paralize širom sveta prevashodno uzrokovan sojem iz vakcina, što znači da je potekao iz Gejtsovog programa vakcinacije. Najstrašnije epidemije u Kongu, Filipinima i Avganistanu takođe su povezane s Gejtsovim vakcinama. Do 2018. godine tri četvrtine svih slučajeva poliomijelitisa u svetu poteklo je iz Gejtsovih vakcina.

Godine 2014. Gejtsova fondacija finansirala je testiranje eksperimentalne vakcine za HPV, koju su razvili Glakso Smit Klajn i Merk, na 23.000 devojčica u zabačenim indijskim provincijama. Skoro 1.200 devojčica dobilo je ozbiljne neželjene posledice, uključujući i autoimune bolesti i probleme sa sterilitetom. Sedam devojčica je preminulo. Istraga indijske vlade iznela je optužnicu u kojoj stoji da su istraživači koje je finansirao Gejtsa počinili višestruke etičke prekršaje: pritiskali ranjive devojčice da pristanu da učestvuju u ispitivanju vakcine, zastrašivali roditelje, lažirali potpise na obrascima za saglasnost i uskratili medicinsku pomoć devojčicama koje su povređene. Ovaj slučaj se sada nalazi pred Vrhovnim sudom Indije.
Godine 2010. Gejtsova fondacija finansirala je ispitivanje eksperimentalne vakcine za malariju kompanije Glakso Smit Klajn, što je dovelo do smrti 151 bebe u Africi i izazvalo ozbiljne neželjene posledice, uključujući i paralizu, napade i febrilne konvulzije kod 1.048 od ukupno 5.049 dece. 
Doktor Ajaduraj Šiva vidi epidemiju kovida-19 kao „sjajnu priliku za veliku farmaceutsku industriju” koja je „i ranije koristila neprofitne organizacije” poput Fondacije Bila i Melinde Gejts da manipuliše narativima putem zastrašivanja i time ostvarila ogromne profite. Doktor Šiva svrstava organizacije poput SZO i Centra za kontrolu bolesti u neprofitni sektor koji radi za veliku farmaceutsku industriju, i čiji je predstavnik Entoni Fauči.
Fauči je umešan u ono što doktor Šiva naziva njegovim „drugim rodeom.” Nakon što je izveo jednu od najvećih prevara u istoriji nauke, Fauči je završio u upravnom odboru fondacije Gejtsovih, gde je mogao da nastavi da kontroliše narativ za dobrobit farmaceutske industrije duboke države. Jedini koji ih je prozvao bio je Piter Dusberg. Jedino je Dusberg prozvao Faučija jer svi naučnici znaju da im finansiranje grantova zavisi od Faučija. Kako je Dusberg otkrio na Berkliju, oni koji se pobune, ne dobijaju novac, a takvi „naučnici” kojima se ukine finansiranje iz državnog budžeta prestaju da postoje, tj. praktično postaju potpuno beznačajni.

Umesto da prepišu hlorokin, lek protiv malarije, ili da slede savet doktora Šive koji glasi „uzimajte vitamine A i De i vratite se na posao”, farmaceutskim kompanijama duboke države je potrebno da kriza traje dovoljno dugo da oni mogu da 1) oteraju Trampa s mesta predsednika tako što će upropastiti ekonomiju (dozvoljavajući oligarsima da pokupuju lošu aktivu za male pare) i da 2) razviju vakcinu koju će potom svetske vlade ponuditi, ili bolje reći nametnuti svetu kao obavezan lek, i time osigurati sebi bilione dolara profita, istovremeno omogućivši svetskim vladama da učvrste kontrolu oligarha putem „nauke” onako kako je Danska to uradila kada je nametnula svoje pravo da testira i vakciniše sve pripadnike policije.  Bil Gejts hvali drakonske metode kojima je Kina pribegla u bori protiv pandemije i zagovara primenu istih metoda i u Sjedinjenim Državama. Američki oligarsi oduvek su se potajno divili Kini zbog toga što uspeva da uradi šta je potrebno a da ne bude opterećena demokratskim procesima. Nakon što je odigrala ulogu tima koji je upravljao sopstvenom robovskom radnom snagom u korist globalističkih oligarha, Kina je nagrađena milijardama dolara, kojima sada može da pokupuje i lošu aktivu. „Kina može da upotrebi te dolare da kupi SAD za male pare nakon što im ekonomija doživi krah.”

Kovid-19 i HIV/AIDS

Fauči je javno lice farmaceutske duboke države. Fauči radi sa Saksom, koji razrađuje „ekonomsku politiku na drugom kraju.” Fauči namerno uništava privredu i gura je ka depresiji, koja će biti „poslednji pokušaj duboke države da dobije sve što želi.”  Zašto je Fauči zadužen za bilo šta? Ako je ikada postojao čovek koji bi lek napravio gorim od bolesti, nema sumnje da je to Entoni Fauči, koji sada radi zajedno s oligarsima kao što su DŽefri Saks i Bil Gejts na tome da otera Trampa s mesta predsednika, dok istovremeno stoji pored njega na konferencijama za novinare. Fauči majstorski ume da se uvuče u medicinske krize kako bi se postarao da pobednik na kraju bude velika farmaceutska industrija. Oni isti homoseksualci koji su ga kritikovali osamdesetih godina 20. veka, sada ga hvale zbog toga što ih je ubijao. Prema starom aktivistu DŽimu Ajgu, Fauči je reagovao na pritisak organizacije ACT UP tako što je:
„promovisao ideju o paralelnom koloseku za lek za AIDS kod Agencije za hranu i lekove. Da nam on nije pomogao da to poguramo, ne bismo uspeli u tome da se lekovi srodni AZT-u, kao što su ddC i ddI, tako brzo odobre. Bili su to problematični lekovi” – ispostaviće se da imaju ozbiljne neželjene posledice – „ali bez njih ne bismo spasli živote toliko mnogo ljudi”, kaže on. Ti lekovi su čuvali liniju odbrane do pojave inhibitora proteaze i NNRTI lekova (nenukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze, prim. prev.) u drugoj polovini devedesetih godina 20. veka, kao zaista efikasne kombinacije lekova za terapiju. 

Ispostaviće se da je kovid-19 zapravo nova verzija AIDS-a. Kako piše Vošington blejd:

Na brifingu u Beloj kući u ponedeljak, Berks je podsetio na borbu protiv HIV/AIDS-a na vrhuncu epidemije i pozvao Amerikance da pokažu istu upornost u borbi protiv virusa korona. „Imali smo još jednu nemu epidemiju HIV-a”, rekao je Berks. „I samo želim da ukažem na to da je epidemija HIV-a rešena zahvaljujući zajednici, koju su činili zagovornici borbe protiv HIV-a i aktivisti, koji su ustali u trenutku kada niko nije slušao i privukli pažnju svih. Tražimo da se opet sakupimo oko istog osećaja zajedništva i da ustanemo u borbi protiv ovog virusa.”

Reporter Blejda imao je lepe reči za Faučija i Berksa što se tiče njihovog pristupa pandemiji virusa korona usred opštih kritika upućenih Trampovoj administraciji. „LJudi umiru zbog odugovlačenja administracije, pretvaranja i političkih igara”, rekao je Rasel. „Doktor Fauči i ambasador Berks znaju da aktivisti prate ove napore i spremni su da dignu uzbunu.”  Prema Faučiju, najbolji odgovor jeste „preterana reakcija.”

Pored samonametnutih karantina, zabrane putovanja i preporuka da se ljudi ne okupljaju u grupama od više od deset osoba, Fauči je takođe uveravao američki narod da im se samo čini da je reakcija federalne vlade preterana. „Reći ću koliko god puta treba: kad ste suočeni s početkom izbijanja neke zarazne bolesti, uvek kasnite i uvek ste mnogo dalje nego što mislite da jeste, ako mislite da današnji trenutak odražava poziciju na kojoj se zaista nalazite”, rekao je Fauči. „Ne govorim to tek tako… najbolji način da se to reši jeste da preduzmete nešto što deluje kao preterana reakcija.” 

Korisno je da razumemo kako je epidemija AIDS-a iskorišćena za promovisanje homoseksualnosti, ali najbolju paradigmu za objašnjenje onoga što se sada dešava nalazimo u događaju u Ramali 2002. godine. Odredbe medicinskog vojnog zakona, koji je usledio nakon proglašenja pandemije virusa korona, predstavljaju sablasnu repliku onoga što se desilo u Ramali marta 2002. kada su Izraelci zauzeli palestinske televizijske stanice i počeli da emituju pornografske filmove. Kao i Palestinci, koji su bili zarobljeni u kućama zbog izraelskih snajperista, Italijani, Francuzi i Danci bili su primorani da ostanu kod kuće zbog naredbi vlade. Kao i u Ramali, virus korona stvorio je svet u kom su ljudi morali da ostanu kod kuće i provode vreme uz elektronske medije kao jedini izvor informacija pomoću kog su mogli da razumeju šta se dešava u svetu. U Ramali, Palestinci nisu imali pravo izbora. Ako izađu napolje da razgovaraju s komšijom, rizikuju da ih upucaju izraelski snajperisti. Ako ostanu unutra i uključe televizore da čuju vesti, primorani su da gledaju pornografske filmove.

Skoro 20 godina kasnije, nakon što su zemlje poput Francuske doživele građanske nemire na ulicama, slično palestinskoj intifadi, vlade sada mogu da koriste medicinu i nauku kao izgovor da se ljudima uskrate njihova prava, uključujući i pravo na okupljanje i praktikovanje vere. Službe u crkvi ukinute su na neodređeno vreme, ali je zato omogućen besplatan neograničen pristup pornografiji. Održana je iluzija nauke i slobode izbora, a istovremeno je svetu nametnuta stvarnost ratnog, vojnog zakona na skoro isti način kao što su Izraelci nametnuli vojni zakon Palestincima. U očajničkom pokušaju da ostane na vlasti, globalistički režim iskoristio je krizu izazvanu pandemijom virusa korona da zatoči čitavo stanovništvo, istovremeno zabranivši verske službe i ponudivši pornografiju u svakoj zatvorskoj ćeliji. 

Prvi korak u sprovođenju plana koji su Izraelci predložili u Ramali bio je promovisanje pornografije. Prema jednom nemačkom izveštaju, čuveni pornografski servis Pornhab predložio je jedinstven oblik pomoći Italiji pogođenoj virusom korona: besplatno premijumsko članstvo na njihovom veb-sajtu. Osim toga, Pornhab je obećao da će deo prihoda dati za borbu protiv infekcije pluća izazvane kovidom-19 širom sveta. Pornhab će prihod iz marta ostvaren putem sajta Modelhab dati kao podršku Italiji „u ovom teškom vremenu.” Ono što su hteli da kažu jeste „teškom za sve osim za pornografsku industriju.” Brižne duše s Pornhaba poručuju: „Zarade modela niko neće dirati, ovo (donacije, prim. prev.) potiče direktno iz udela Pornhaba. Da biste imali društvo u ovim sedmicama kod kuće, Italija će čitavog meseca imati besplatan pristup sajtu Pornhab premijum.”  Osam godina ranije, servis Pornhab bio je još otvoreniji o svojoj pravoj ulozi u globalističkoj mreži političke kontrole, izjavivši sledeće: „Uvek se trudimo da dodamo nove sadržaje kako bismo još više podsticali vašu zavisnost od pornografije.”  

Zbog virusa korona, Italija je u skoro potpunom karantinu. Za razliku od stanovnika Amerike, koji su na najavu virusa reagovali tako što su napravili zalihe municije i toalet-papira, Italijani su izašli na balkone i zapevali. Uobičajeno vedro raspoloženje Italijana bilo je dijametralno suprotno od poteza italijanske vlade, koja je izgleda bila rešena da zemlju sa 60 miliona stanovnika pretvori u nekropolu poput one u noveli Maska crvene smrti Edgara Alana Poa. Internet pornografija je cvetala,  dok su se ljudi povlačili putem „socijalnog distanciranja” daleko „od pomoći i saosećanja drugih ljudi” u „duboku usamljenost” svojih visokih stambenih zgrada. Kako je to Po rekao 1842. godine: 

S takvim merama predostrožnosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam za sebe. U međuvremenu, ludost je tugovati i misliti. Princ je spremio sve što je potrebno za uživanje. Bilo je tu lakrdijaša, improvizatora, igračica, bilo je svirača, lepotica i vina. Unutra je bilo svega toga, kao i bezbednosti od zaraze. Napolju je bila „Crvena smrt.”  

Baš kao i Poovi „dvorani”, „bezbrižna mladež” u Berlinu slavila je na zabavama koje je engleska štampa nazvala „karantinske žurke” i opijanje zbog „kraja sveta” dok se bolest širi evropskim kontinentom.  Berlinska mesta nazvana „korona speakeasy” sablasno podsećaju na Poovu Masku crvene smrti jer su „vlasnici zatvorenih barova prelepili prozore i zaključali vrata, a unutra puštali samo goste koji su se prijavili da će doći, ili one koji bi pokucali na tačno određen način.”  No, bilo je tu i drugih književnih odjeka.

Pokušavajući da analizira „izuzetno važna pitanja” koja kovid-19 pokreće u vezi s „biopolitikom … i biološkim terorizmom”, Pepe Eskobar pita: „Gde je Fuko sad kad nam je potreban?”  Francuski filozof Mišel Fuko dao je važan doprinos planu začetom sedamdesetih godina prošlog veka čiji je cilj bio da se seksualno oslobođenje iskoristi kao oblik političke kontrole. Godine 1975. Fuko je sklopio pakt s đavolom kad je rekao oligarsima: „Dajte nam neograničenu seksualnu slobodu i levica neće kritikovati vaš nepravedan ekonomski sistem.” Fuko je objasnio načelo prema kom je, u teoriji, seksualno oslobođenje oblik političke kontrole oligarha, međutim, Pjer Paolo Pazolini tvorac je slike koju je detaljno opisao u svom poslednjem i najkontroverznijem filmu Salo, premijerno prikazanom te iste 1975. godine.

Kao i Fuko, Pazolini je bio katolik koji je potom postao komunista kada zbog svoje homoseksualnosti nije više mogao da ostane u veri. Do početka sedamdesetih godina 20. veka, u godinama nakon neuspele revolucije iz 1968, obojici su razbijene iluzije o tradicionalnom marksizmu te su se okrenuli seksualizovanoj verziji Marksa pomešanoj s Frojdom, koju su kao alternativu promovisale osobe poput Vilhelma Rajha. Jedan od najvažnijih događaja u tom pogledu bilo je prikazivanje filma Dušana Makavejeva koji promoviše Rajhov spoj Marksa i Frojda, nazvan Misterije organizma, premijerno prikazanog 1971. Inspirisan istim Rajhovskim Cajtgastom, Pazolini je iste godine prikazao svoj film Dekameron kao prvi deo onoga što će prerasti u seriju soft-kor pornografskih filmova pod nazivom Trilogija života. Pazolinijev Dekameron daje nostalgičan osvrt na srednji vek u Italiji, u kom su religijska pobožnost i nevina seksualnost mogli da postoje rame uz rame, a da ne budu suprotstavljeni, kao na Đotovim platnima. Nimalo slučajno, Pazolini se pojavljuje u Dekameronu kao Đoto, umetnik koji kroz umetnost može da spoji sve ove suprotnosti. 

Pjer Paolo Pazolini

Pazolinijeva zaljubljenost u nevinost katoličkog srednjeg veka u suprotnosti je s njegovim razočaranjem u komunizam sedamdesetih godina 20. veka. U maju 1971, nakon što mu je suđeno zbog klevetanja italijanske vojske, Pazolini je izjavio: 

Više ne mogu da verujem u revoluciju, ali ne mogu da ne budem na strani mladih koji se za nju bore. Već je postalo iluzorno pisati poeziju, ali ja je i dalje pišem, iako za mene poezija više nije onaj divan klasični mit koji mi je uzvisio mladost… Više ne verujem u dijalektiku i suprotnosti, već u čisto suprotstavljanje… Istovremeno, sve više sam oduševljen tim izuzetnim spojem aktivnog i kontemplativnog života, koji su uspeli da ostvare sveci poput Svetog apostola Pavla. 

Pazolini je video kako se odvija seksualno oslobođenje u Italiji, a spoznanje da je i on sam jedna od glavnih sila koje to pokreću izazivalo je u njemu pomešana osećanja. Bio je homoseksualac u kandžama poroka koji će ga na kraju odvesti u smrt, ali je i pored toga abortus smatrao odvratnim: 
Traumatizovan sam legalizacijom abortusa, jer kao i mnogi smatram da je to legalizacija ubistva. U snovima i u svakodnevnom ponašanju – što je uobičajeno za sve ljude – ja proživljavam svoj prenatalni život, onu radosnu uronjenost u majčine tečnosti, i znam da sam tada postojao. Znam… da je većina ljudi potencijalno za legalizaciju abortusa. Zakonit abortus – u to nema sumnje – zapravo je izuzetno zgodno rešenje za većinu ljudi. Naročito zato što će to olakšati odnos – između heteroseksualnih parova – te više neće biti praktično nikakvih prepreka za to. Ali ko su ti koji potajno priželjkuju, potajno promovišu tu slobodu odnosa za „parove” onako kako to većina shvata – tu divnu popustljivost – tu slobodu koja postaje deo ljudskih navika, sada već nepovratno. To su moći konzumerizma, to je novi fašizam. ... 

„Fašizam” je bila reč koju su levičari poput Pazolinija koristili da bi prikrili svoju nesposobnost da opišu novu vladajuću klasu oligarha kao seksualno oslobođene zagovornike kapitalizma, što je bio njihov novi identitet zahvaljujući misliocima poput Fukoa. Na tu sliku homoseksualca-komuniste koji se protivi abortusu, levica je reagovala ismevanjem, tvrdeći da je Pazolini pokušao da upotrebi devijantnost kao rešenje za posledicu heteroseksualnog odnosa koja se može rešiti abortusom. Takođe su tvrdili da je Pazolini ljut zbog povećanih plata jer je usled privrednog napretka skočila cena koju je morao da plati za usluge rimskim ragazzi di vita, što je italijanska reč za momka koji se može iznajmiti (za seksualne usluge, prim. prev.).  

Ali Pazolini je video kuda sve to vode na način na koji to njegovi jednako razvratni savremenici nisu mogli videti. NJegov prvobitni plan, nakon što je završio Hiljadu i jednu noć, poslednji deo Trilogije života, bio je da snimi film o životu Sv. apostola Pavla. Pazoliniju nisu bili strani religijski filmovi. NJegov film o Jevanđelju Sv. Mateja dobio je pohvale od Vatikana. Druga mogućnost bilo je nešto pod nazivom „Porno-teo-kolosal”, što je verovatno bilo jednako loše kao i sam naziv. Ali ni taj film nije snimljen. Umesto toga, Pazolini je početkom 1975. iznajmio vilu blizu Mantue i počeo da snima Salo ili 120 dana Sodoma.  Bernardo Bertoluči, sada poznat po svom filmu Poslednji tango u Parizu, premijerno prikazanom 1972, nedaleko odatle snimao je svoje epsko ostvarenje Dvadeseti vek (1900), međutim, svet se promenio. Opijenost koja je usledila u danima nakon seksualnog oslobođenja iz šezdesetih godina prošlog veka u međuvremenu je isparila, a na njeno mesto došlo je nešto mnogo mračnije. U Americi je glasnik promene – prelaska sa seksa na horor – bio Teksaški masakr motornom testerom, koji se pojavio u bioskopima godinu dana pre Salo, 1974. godine. Kulturna brana srušena je pet godina kasnije kada su prikazani Noć veštica i Osmi putnik, nakon čega je naredna decenija bila preplavljena hororima i njihovim nastavcima.  

Pazolini je bio jedan od malobrojnih mejnstrim režisera koji su razumeli novi pravac kojim se Cajtgajst kretao. Konvencionalna putanja za 1975. godinu bila je jasna. U Nemačkoj, talas seksualnog oslobođenja koji je počeo sa seks-farsama kao što su Der Schulmaedchen Report (Izveštaj o školaricama, u Jugoslaviji prikazan pod naslovom Istinite priče, prim. prev.) i Lass Jucken, Kumpel prešao je put od meke do tvrde pornografije. Umesto da krene u istom pravcu, Pazolini je ponudio sliku budućnosti u kojoj oligarsi, koje Pazolini prikazuje kao fašiste na vlasti u poslednjim danima onoga što je preostalo od Musolinijevog režima nakon bega na sever Italije u grad Salo, konfiskuju seksualnu slobodu i pretvaraju je u sadističku fantaziju izvođenu nad mladim osobama na hermetički zatvorenoj lokaciji, koja sablasno podseća na Italiju u doba karantina zbog virusa korona 2020. godine. Kao i izraelska invazija Ramale i karantin iz 2020. godine, radnja Pazolinijevog filma Salo odigrava se za vreme rata. Čuje se zlokoban zvuk savezničkih bombardera dok preleću. U vazduhu se oseća italijanska verzija Sumraka bogova, a vladari gradića Salo ne nameravaju da dozvole da kriza ostane neiskorišćena. Oni otimaju najlepše mlade ljude koje mogu da pronađu i zatvaraju ih u vilu sličnu onoj koju je Prospero opremio u Maski crvene smrti. 

Čija sloboda? Ko odlučuje?

Poslednje godine života, onaj isti Pazolini koji je svoj život posvetio razmetanju seksualnom slobodom, shvatio je da će oligarsi dozvoliti da se seksualna sloboda odigra pod njihovim uslovima, a ne pod uslovima mladih ljudi koji su bili njene prve žrtve. To je značilo da su „konzumerizam” i „fašizam” nadigrali sve što je Pazolini mogao da prizove od Bokača. Seksualna revolucija je u stvarnosti bila sadistička, kapitalistička fantazija koju su sprovodili degenerični oligarsi na grupi žrtava u dvadesetim i tridesetim godinama života, koje ništa ne naslućuju, a zatočene su u raskošnom koncentracionom logoru gde je pornografska fantazija obavezna, a praktikovanje vere kažnjivo smrću. Nakon što je Fuko 1975. godine sklopio pakt s đavolom, počeo je da predaje austrijsku školu ekonomije. Sledila ga je čitava generacija homoseksualaca u San Francisku, uključujući i velečasnog Roberta Sirika iz ozloglašenog Aktonskog instituta, međutim Pazolini, iako homoseksualac, i dalje je bio dovoljno katolik da se usprotivi: „Ovo nije ono što sam mislio; ovo uopšte nije ono što sam mislio.” Ogromna ovlašćenja koje je vojni zakon dao vladi dovela su do situacije u kojoj se sadističke pornografske fantazije nameću čitavom stanovništvu, ali, kao što predsednik Republike Salo izjavljuje na početku karantina: „Svaki verski čin kažnjavaće se smrću.” Salo je, mutatis mutandis, sadistička kulminacija seksualne revolucije iz sedamdesetih godina 20. veka i, što je još važnije, proročkog umetničkog opisa italijanskog karantina 2020. godine koji će se desiti 50 godina kasnije kao kazna. 

Godine 1975. desila se i Pazolinijeva smrt – umro je krstareći ulicama u potrazi za ragazzi di vita među kontejnerima za smeće blizu jezera Idroskalo, u Ostiji.  Sedamnaestogodišnji mladić-prostitutka priznao je ubistvo, ali oni koji su bili upoznati s povredama koje je Pazolini pretrpeo tvrde da tinejdžer s motkom nije mogao naneti takve povrede, te da je Đuzepe Pelozi poslužio kao žrtveni jarac za mnogo opasnije likove čija su imena i dan-danas nepoznata. Oligarsi i njihovi komunistički lakeji imali su dovoljno motiva da ubiju Pazolinija zbog otkrivanja njihovih tajni, ali većina ljudi, a naročito katolici, bili su previše tupi da bi shvatili šta je to Pazolini zapravo govorio. 

I 2020. i 1944. rat je iskorišćen kao izgovor da se obustave uobičajeni tokovi normalnog života, a u oba slučaja levica nije bila u stanju ni da opiše, a kamoli da spreči to što se dešavalo. Fuko i Pazolini su razumeli kako država koristi „nauku” kao oblik kontrole; obojica su se bunila protiv partijske linije. Obojica su osećala da je pravi neprijatelj zapravo prosvetiteljska država, prvenstveno zbog toga što je Crkva prihvatila postulat prosvetiteljstva da nauka određuje „krajnju stvarnost” i kao rezultat toga postala je nebitna. Pazolini nije izbačen iz partije zbog svog homoseksualizma, ali njegov Dekameron pun je nostalgije za italijanskim srednjim vekom kada je seks bio nevin, kada su svi bili katolici, i kada je on bio Đoto. Fuko je čeznuo za Katoličkom crkvom koja bi ga kaznila za njegova sagrešenja, a kada su i država i Crkva to odbile, Fuko je kažnjavao sebe u odajama za sado-mazo mučenje u gej „saunama” San Franciska. U analognoj sceni iz Kenterberijskih priča, drugog filma Pazolinijeve Trilogije života, homoseksualac je uhvaćen in flagrante dilectu a potom, uz Pazolinijevo odobrenje, spaljen na lomači.

Salo je najtačniji umetnički prikaz karantina koji je sada nametnut čitavom svetu. Pornografija, abortus i droge dostupni su onima u karantinu, ali ne i verska služba. Salo je takođe i sablasno umetničko predskazanje onoga što su Izraelci uradili 2002. godine kada su zauzeli Ramalu i počeli da emituju pornografiju preko palestinskih televizijskih stanica. Sad je čitav svet podvrgnut tom režimu, mutatis mutandis. Verske službe su zabranjene, ali je zato abortus, koji se smatra neophodnom uslugom, lako dostupan, baš kao i pornografija. Za vreme karantina, klinike za abortus u Kaliforniji nisu bile zatvorene,  ali zato katoličke crkve u toj državi jesu. 

Reakcija katolika na to neverovatno stanje stvari uglavnom je zavisila od odnosa određenog pisca prema državi uopšte, a posebno prema američkoj imperiji. U jednom članku koji je izašao u časopisu Amerika, perjanica savremenog amerikanizma i jezuita koji podržava režim, Patrik O’Nil, sasvim nedvosmisleno je izjavio: „Ja sam naučnik koji radi na tome da se zaustavi virus korona. Treba da otkažemo sve mise.”  Članak je objavljen 13. marta, ali je napisan u trenutku kada je bilo 1.700 potvrđenih slučajeva i barem 41 smrtni slučaj. O’Nil potom uzima taj broj i kreće u ekstrapolaciju, tvrdeći da je „pravi broj infekcija u Sjedinjenim Državama sada negde između 17.000 i 170.000.”

Produžena izloženost, zatvoreni prostor

To je tačno. Nedelju dana nakon što se O’Nilov članak pojavio u Americi šireći paniku među biskupima u SAD-u, broj infekcija iznosio je 19.383, što je između dva broja koja je pomenuo, ali daleko od gornje granice koju je O’Nil upotrebio da zaplaši biskupe. Od tog broja zaraženih, preminulo je 256. O’Nil je tvrdio da stopa smrtnosti od kovida-19 iznosi 3,7 odsto, ali je zaboravio da nam kaže na koji trenutak se taj broj odnosi. To je važan propust jer u periodu od 8. do 20. marta 2020, u kom su američki biskupi odlučili da obustave javno održavanje mise, stopa smrtnosti u Sjedinjenim Državama opala je sa 4,06 odsto na 1,32 odsto. To je značilo da, premda se ukupan broj preminulih povećao sa 22 od 541 osobe na početku tog perioda na 256 preminulih od 19.383 zaraženih na kraju tog perioda, bruto brojke jesu povećane, ali je procenat preminulih smanjen. Na dan 20. marta 2020. stopa smrtnosti u Italiji iznosila je 8,5 odsto, ali je u Južnoj Koreji bila 1,16 odsto, što je blizu stope smrtnosti u SAD-u, koja je iznosila 1,34 odsto. Prava slika postaje jasnija ako pogledamo ukupan broj slučajeva na milion stanovnika. Na dan 20. marta 2020. Kina je imala 56 ukupnih slučajeva na milion stanovnika, Sjedinjene Države 59 slučajeva na milion stanovnika, ali je Italija imala 778. 

Zašto je u Italiji bilo drugačije? Glavni razlog može biti demografske prirode. Italijansko stanovništvo jedno je od najstarijih na svetu, a veći su izgledi da stare osobe u Italiji i drugim zemljama već boluju od drugih stanja u trenutku kada su izložene stresu izazvanom novom bolešću. Međutim, razlog može biti i način na koji je sistem javnog zdravstva odgovorio na epidemiju. Drastična razlika između Italije i Južne Koreje mahom je bila posledica različitog pristupa ovih zemalja na pojavu bolesti. Italija je uvela strog karantin čitavom stanovništvu, dok je Južna Koreja pratila potvrđene slučajeve putem mobilnih telefona. Rezultat toga jeste da u Južnoj Koreji epidemija nije bila ni približno tako ozbiljna kao u Italiji.

Prema jednom istraživanju o reagovanju Kine na kovid-19, koji je objavila Svetska zdravstvena organizacija (SZO), oni koji dođu u kontakt s prenosiocima koji su imali pozitivan test imaju 1–1,5 odsto šanse da se zaraze. No, ovaj procenat raste kada „većina viralnih infekcija potekne iz produžene izloženosti u zatvorenom prostoru s drugim inficiranim pojedincima.” U takvim uslovima, „kontakt između osoba i s površinama predstavlja daleko najverovatniji uzrok.” Prema izveštaju SZO, „Kada bi se u Kini pojavila grupa od nekoliko inficiranih osoba, tu je najčešće (78–85 odsto) u pitanju bila infekcija unutar porodice koja se prenela kapljičnim putem i drugim prenosiocima infekcije u bliskom kontaktu sa inficiranom osobom.”  To znači da karantin možda još više pogoršava situaciju, čime se može objasniti nesrazmeran broj slučajeva virusa korona u Italiji. Budući da se bolest prenosi pre nego što se kod osobe pojave simptomi, italijanske zdravstvene vlasti su možda osobe koje su već bile inficirane smestile zajedno s drugima, u zatvoreno okruženje koje je bilo idealni inkubator za dalji prenos bolesti. Prema podacima Centra za kontrolu bolesti, zasnovanim na kruzeru Princeza, prenos je olakšan u zatvorenom prostoru, ali „dnevne stope rasta smanjuju se s vremenom u svim zemljama bez obzira na to koja je politika primenjena, na primer zatvaranje granica ili fizička distanca.”

O’Nil strahuje da će stopa smrtnosti porasti na 10 odsto i u pravu je, ali samo ako je pacijent stavljen u karantin kakav on zahteva da se nametne biskupima Sjedinjenih Država. Prema doktoru Polu Auverteru, direktoru Odeljenja za infektivne bolesti na medicinskom fakultetu Univerziteta DŽons Hopkins: „Ako u domaćinstvu imate pacijenta s kovidom-19, rizik da ćete dobiti infekciju iznosi oko 10 odsto… Ako ste bili izloženi virusu u ne tako bliskom kontaktu na radnom mestu [ili u crkvi] (npr. niste bili zatvoreni u konferencijskoj sali šest sati s nekim ko je zaražen [kao u bolnici]), imate oko 0,5 odsto izgleda da se zarazite.” Prema istraživanju koje je objavila Katedra za ekologiju i evolucionu biologiju na Univerzitetu Prinston, „Trenutno je naučni konsenzus da se većina prenosa putem respiratornih izlučevina odigrava u vidu krupnih respiratornih kapljica … a ne putem malih aerosoli. Srećom, kapljice su teške pa ne lete daleko, već padaju nakon što kroz vazduh pređu samo nekoliko desetina centimetara.” Drugim rečima, Italija povećava širenje kovida-19 tako što zatvara Italijane u male stanove.

Prvi izveštaji uvek mogu da prevare. Dok su se biskupi setili da reaguju, širenje virusa je smanjeno. Dobitnik Nobelove nagrade i biofizičar Majkl Levit tvrdi: „Svaki pacijent s virusom korona u Kini zarazio je u proseku 2,2 osobe dnevno – što podrazumeva eksponencijalni rast koji samo može da vodi u propast. Ali broj je potom počeo da opada, i sada je broj novih infekcija blizu nule na dnevnom nivou.” „Kad se priča o bolesti, to dosta plaši ljude jer neprestano slušaju o novim slučajevima, iz dana u dan. No, činjenica da stopa infekcije opada znači da je kraj pandemije blizu.”

Patrik „ja sam naučnik” O’Nil preporučivao je „radikalne poteze: karantin za gradove, obustavu svakodnevnog života i ograničenje kretanja skoro 800 miliona ljudi” u Kini kao „neophodnost da bi se izbegla totalna infekcija” u Sjedinjenim Država, ali, kao što je primer Italije pokazao, vladine mere uspele su da od loše situacije naprave još goru tako što su zatvorile vrata štale nakon što je konj već pobegao. Ili, da budem precizniji, ljude koji su već u prvim danima bili izloženi virusu stavili su u karantin gde su ga oni neizbežno preneli drugim članovima porodice.

Od 44.145 inficiranih osoba na dan 11. februara 2020. preminulo je njih 1.023, što znači da stopa smrtnosti iznosi 2,3 odsto. „Na osnovu podataka, i dalje verujemo da su izvor infekcije, tj. njen glavni pokretač osobe koje imaju simptome, koje se ne osećaju dobro, i gde dolazi do prenosa virusa s čoveka na čoveka”, izjavio je dr Majk Rajan iz Programa za hitne slučajeve SZO. Ovi brojevi su revidirani nadole tako da se samo 1 odsto slučajeva smatra ozbiljnim. Na dan 20. marta 2020. Italija je imala 626 aktivnih slučajeva na milion stanovnika; Sjedinjene Države su imale 58,3 aktivnih slučajeva na milion stanovnika, a Kina samo 4,6 na milion stanovnika, što je ukazivalo na to da bolest jenjava.  Centar za kontrolu bolesti neprekidno je revidirao statistiku smrtnih slučajeva s prvobitnih 4 odsto, kako je SZO iznela, do sadašnjih 2,3–3 odsto za sve starosne grupe. Procene Centra za kontrolu bolesti su čak i niže, i kreću se od 0,5 do 3 odsto. Nakon analiziranja podataka iz Kine, dr Pol Auveter spustio je stopu smrtnosti u Kini na 1,4 odsto. Čak i visokorizično okruženje kao što je kruzer Dajmond prinses, gde je testirana čitava, izolovana populacija, pokazalo je stopu smrtnosti od samo 1,0 odsto. 

Primum non nocere

Kada je DŽon P. A. Joanidis, profesor medicine, epidemiologije i zdravlja stanovništva, nauke o biomedicinskim podacima i statistike na Univerzitetu Stanford, i jedan od direktora Stanfordovog Inovacionog centra za metaistraživanje, ekstrapolirao taj podatak na čitavo stanovništvo SAD-a, zaključio je sledeće: 

stopa smrtnosti kod osoba inficiranih virusom kovid-19 bila bi 0,125 odsto. Međutim, budući da je ova procena zasnovana na veoma malo podataka – samo sedmoro preminulih od 700 inficiranih putnika i članova posade – prava stopa smrtnosti mogla bi se kretati u rasponu od pet puta niže (0,025 odsto) do pet puta više (0,625 odsto). Takođe je moguće da neki od inficiranih putnika preminu kasnije, kao i da turisti imaju različitu učestalost hroničnih oboljenja – što je faktor rizika za lošije ishode infekcije virusom SARS-CoV-2 – u odnosu na opštu populaciju. Ako dodamo i ove izvore neizvesnosti… 
Zaključak se ne može poreći. Italijani su uvođenjem karantina od loše situacije napravili još goru. Rukovodeći se lošom naukom koju je sastavila loša vlada, Crkva je – sledeći loš savet američkih jezuita koji sada kontrolišu um onih koji upravljaju Crkvom – doprinela tome da na hiljade katolika u Italiji premine, što se ne bi desilo da nisu bili zatvoreni u zagušljivim stanovima i da im je bilo dozvoljeno da žive normalno, uključujući i da odlaze na versku službu. 

Aron Gin završava članak navodeći prvo pravilo Hipokratove zakletve: Primum non nocere, tj. prvo, ne naškoditi: 

Lokalne samouprave i političari izazivaju ogromnu štetu i poremećaje, a pritom skoro da nemaju nikakvih dokaza u prilog takvim drakonskim merama. Lokalne samouprave kao da se utrkuju i jedna drugu oponašaju donoseći autoritarne naredbe na teritoriji grada kako bi nam pokazale koja je preduzela „više mera predostrožnosti.” Političari se nadmeću ne u tome ko će dati više dokaza ili više lekova za kovid-19 već ko će preduzeti više zaštitnih mera. Dok nezaposlenost raste, a porodice se već osećaju preopterećeno, političari imaju osećaj da su pod pritiskom da „poprave” situaciju koju su stvorili tako što će smisliti još radikalnija i „kreativnija” rešenja. To samo stvara nove probleme i ima čak i trajniji efekat snežne grudve. Na prvom mestu, treba prestati sa ubijanjem pacijenata i usredsrediti se na ono što donosi rezultat. … S tako malo dokaza o tome da se virus brzo širi u zajednici, pri čemu i naše vodeće zdravstvene institucije prijavljuju iste rezultate, zatvaranje lokalne privrede predstavlja skretanje pažnje i proizvoljan čin koji donosi ograničenu kumulativnu dobit onima koji ne spadaju u izuzetno iritantne milione malih firmi i stotine onih koje će bankrotirati. Trenutno sve više podataka ukazuje na to da širenje virusa u zajednici kao i vazdušnim putem ne predstavlja pretnju. Nemamo značajne primere širenja u restoranima i teretanama. Kad razmotrite sredinu koju kovid-19 najviše voli, ispostavlja se da je izolacija porodica u domu savršen scenario za infekciju i prenos među članovima domaćinstva. Dokazi iz Južne Koreje i Singapura pokazuju da je sasvim moguće i poželjno nastaviti sa životom, uz prilagođavanja zasnovana na podacima, kao što je održavanje fizičke distance i redovno proveravanje telesne temperature. 

„Preterana reakcija” nije imala veze sa stvarnim brojkama. Zaključno sa 6. aprilom 2020, 109 osoba preminulo je od virusa korona u Indiji. To iznosi 0,0000091 odsto ukupnog stanovništva. Kad bismo rekli da to opravdava Modijevo drakonsko zatvaranje zemlje, to bi značilo da smo izgubili vezu sa stvarnošću. Možda su homoseksualci u SAD-u zahvalni Faučiju što ih je ubijao AZT-om, ali ostatak sveta počinje da reaguje na Faučijevu preteranu reakciju. SZO ima pune ruke posla šireći paniku u Africi. U Mombasi, policija je bacala suzavac na masu naroda za koju je smatrala da krši policijski čas jer je SZO upozorila da ovaj kontinent mora smesta da reaguje.  U Nemačkoj je jedan performans izveo postavio parodiju Monti Pajtonovaca tako što je šetao ulicama i uzvikivao „bringt eure Toten ’raus” (iznesite mrtvace).  Južno od Alpa, Italijani su prestali da pevaju. Sada prete da će poharati supermarkete jer nemaju više šta da jedu.  Postepeno je počelo da se projavljuje jedno prosto pravilo: što je zatvaranje drastičnije, to je krajnja reakcija nasilnija. Ako oligarsi produže karantin i nakon aprila, suoči će se s revolucijom. LJudi ne nameravaju da umru od gladi u stanovima. Izaći će na ulice da pljačkaju, kao što se sada dešava u Santa Kruzu, u Kaliforniji. 

„Opat” iz Teksasa

Dana 31. marta, guverner Teksasa Abot (eng. Abbot znači opat, prim. prev.) označio je versku službu kao „neophodnu delatnost” ubrzo nakon što je odredio da abortus ne spada u neophodne usluge.  Situacija u Teksasu sasvim je razjasnila sukob između crkve i države koji se našao u središtu pandemije virusa korona. Tokom nekoliko vekova, još od prosvetiteljstva, država je koristila nauku da uspostavi svoju hegemoniju i praktično poništila posvećenost demokratiji i volji naroda koju su proklamovale prosvetiteljske republike, poput Sjedinjenih Država. Zakon o ponovnom uspostavljanju verskih sloboda, koji je Indijana donela, a potom brzo povukla, primer je verskog uverenja koje je moralo da se povuče zbog neke veće realnosti, tj. zbog normalnosti homoseksualnosti koju je, da ironija bude veća, „naučno” potvrdio Alfred Kinsi, entomolog na Univerzitetu Indijane u Blumingtonu, 80 km jugozapadno od glavnog grada te države.
Kapitulacija crkve pred državom izazvala je bes nadbiskupa Karla Marije Vigana, koji je, za razliku od mnogih crkvenih ličnosti, bio u stanju da napravi razliku između kategorija prirode i načina na koji ih političari sa agendom pretvaraju u kategorije uma koje služe kao oružje. „Crkveni događaji ovog doba”, kaže Vigano, „jasno su pokazali – ako je uopšte i bilo potrebe za tim – tragično potčinjavanje Crkve državi koja na sve moguće načine pokušava da uništi hrišćanski identitet u našoj Italiji tako što će od njega napraviti roba ideološke, nemoralne, globalističke, maltuzijanske, aborterske, migrantske agende koja je neprijatelj čoveka i porodice.”  Kapitulirajući pred državnom definicijom javnog zdravlja, Crkva ugrožava „spasenje duša” tako što im uskraćuje natprirodne darove zahvaljujući kojima smo „u stanju da se suočimo sa iskušenjima ovde na zemlji, pa čak i s napadima smrti, imajući moć vere i onu iskru neiscrpne i čvrste nade koja potiče iz naše težnje da doživimo božansku slavu zbog koje smo stvoreni.” Konferencija italijanskih biskupa kapitulirala je pred moćima sekularne države i njenom mržnjom prema religiji, otkazavši „u potpunosti javne liturgijske službe u svim crkvama na teritoriji, čime je pomogla da se pojačaju strah i panika, i vernicima oduzela neophodnu utehu u vidu Svetih darova.”  

Ovo „tragično potčinjavanje crkve državi koja na sve moguće načine pokušava da uništi hrišćanski identitet” ubrzo se iz Italije prenelo i na Sjedinjene Države, gde su biskupije jedna za drugom počele da zatvaraju crkve. Nedelju dana nakon što su Čikago, Detroit i NJujork zatvorili crkve, biskup Kevin Roudz, upravnik biskupije Fort Vejn-Saut Bend, 17. marta je objavio da se do daljeg obustavljaju sve javne nedeljne i druge mise zbog zabrinutosti povodom virusa kovid-19. 

Crkva ništa nije učinila da se suprotstavi panici koju su mediji stvarali. Zatvarajući crkve, crkvena hijerarhija kao da je dosula benzin na požar koji je već buktao u medijima. U članku koji se 11. marta 2020. pojavio na internet stranici časopisa Atlantik, pod naslovom „Šta da radite ako počnete da kašljete? Nije dovoljno samo ‘ostati kod kuće’”, DŽejms Hamblin piše sledeće:

Ovaj virus korona nepoznat je našoj vrsti. Kad probije put do jedne naše ćelije, razmera njegovog širenja kroz telo po svemu sudeći se dosta razlikuje. Kod nekih, bolest sporo napreduje, od poznatih simptoma – kašalj, zapušen nos, temperatura – do ozbiljnog inflamatornog odgovora, kako se virus širi i spušta na pluća, ispunjavajući disajne puteve tečnošću, što može ugroziti život. Pacijenti koji su to preživeli imaju trajno oštećenje pluća. Virus se može preneti i na druge organe i izazvati oštećenje jetre ili gastrointestinalne probleme. Ovo se može dešavati tokom dužeg vremenskog perioda nego što je slučaj s gripom, pri čemu može doći do pojačavanja i slabljenja simptoma. Neki pacijenti počeli su da se osećaju bolje, da bi se potom ozbiljno razboleli. Ova bolest može biti fatalna uprkos tome što se pacijentu pruži optimalna medicinska nega.  

Zatim, nakon što nam je rekao „Najverovatnije ćete dobiti virus korona”, naš autor dodaje: „Ništa od ovoga nije rečeno s namerom da izazove paniku.”  Mort Cukerman pretvorio je Atlantik u glasilo jevrejskih oligarhijskih interesa kada je, pre nekoliko godina, kupio časopis koji je nekada bio perjanica bostonskog establišmenta belih anglosaksonskih protestanata. Veran novim gospodarima, Atlantik je odlučno krenuo u kampanju uklanjanja spasenja duše iz javnog diskursa tako što je objavio naredbu da se „Zatvore crkve” i vladarima nacije poručio da „Naređenje o zatvaranju države i lokalnih jedinica mora da obuhvati i verske skupove, stoga te zajednice moraju da se povinuju.” 

Megalomanijak Bil Gejts

Počev od 22. marta 2020, otpor zabrani služenja mise koju je hijerarhija nametnula vernicima sve više je rastao među disidentskim pripadnicima te iste hijerarhije. Kardinal Rejmond Berk, nekadašnji upravnik biskupije La Kros u Viskonsinu i nekadašnji predsednik Apostolskog suda Rimske Rote, izjavio je da s obzirom na to da „naša primarna briga jeste naša veza s Gospodom”, naša primarna briga u vreme krize mora biti da omogućimo „pristup crkvama i kapelama, Svetim darovima, kao i javnim obredima i molitvi.”  To je praktično značilo odbijanje da se „prihvate odredbe sekularnih vlada, koje versku službu svrstavaju u isti red sa odlaskom u restoran ili na sportsko takmičenje.” Umesto da pokleknu pred moći države koja je Crkvu oduvek smatrala neprijateljem, biskupi i sveštenici „moraju javno da objasne zašto je neophodno da se katolici mole i odlaze na službu u crkve i kapele, i da održavaju procesije ulicama i putevima, moleći Gospoda da blagoslovi Svoj narod koji tako mnogo pati.” Osećajući da farmaceutska duboka država pokušava da nametne „individualizam” vernicima Katoličke crkve tako što će uspostaviti medicinski ekvivalent ratnom vojnom zakonu, Huan Antonio Reig Pla, biskup iz Alkala de Enaresa, izjavio je da „nakon preduzimanja neophodnih sanitarnih mera” više neće „svojim vernicima uskratiti Svetu misu.” 

Na ovaj način, želim da vernicima dam znak da Crkva ne napušta nikoga kome je potrebna Božja pomoć, a naročito Sveti darovi. Zato ćemo imati proslave nakon svih mera prevencije koje zdravstvene vlasti preporučuju. Pored toga, u podne i u 8.30 uveče zvona katedrale oglasiće dve molitve kako bismo se pomolili da nam Gospod podari šta nam je potrebno u ovoj epidemiji. Od ljudskih vrlina (korisna, prijatna dobra, moralna dobra, itd.), najveće dobro je duhovno, koje je povezano s večnom sudbinom čoveka. To je razlog zašto vernicima ne možemo uskratiti božanske darove, a naročito ne Evharistiju, čak ni u izuzetnim okolnostima. 

Biskup Atanasijus Šnajder, pomoćni biskup u biskupiji Astana u Kazahstanu, izjavio je nešto slično: 

Milionima katolika na takozvanom slobodnom Zapadu će narednih sedmica, pa čak i meseci, a naročito za vreme Strasne nedelje i Vaskrsa, koji je vrhunac čitave liturgijske godine, biti uskraćena mogućnost da prisustvuju bilo kakvim javnim bogosluženjima zbog građanske i crkvene reakcije na izbijanje virusa korona (kovid-19). Najbolnije i najpotresnije je to što će im biti uskraćena mogućnost da prisustvuju Svetoj misi i pristupe Svetom pričešću. Trenutna atmosfera skoro planetarne panike neprestano se podgreva sveopštom „dogmom” nove pandemije virusa korona. Drastične i nesrazmerne bezbednosne mere, uz negiranje osnovnih ljudskih prava slobode kretanja, slobode okupljanja i slobode mišljenja, kao da su orkestrirane na globalnom nivou prema veoma preciznom planu. Na ovaj način čitav ljudski rod postaje svojevrstan zatočenik svetske „sanitarne diktature”, koja nam se takođe otkriva i kao politička diktatura. Jedna važna bočna posledica te nove „sanitarne diktature” koja se širi svetom jeste sve veće i beskompromisno zabranjivanje svih oblika javnog bogosluženja. Počev od 16. marta 2020. nemačka vlada zabranila je sve oblike javnih verskih okupljanja svih verskih zajednica. Tako drastična mera stroge zabrane svih oblika javnog bogosluženja nije se mogla zamisliti čak ni za vreme Trećeg rajha.  

Međutim, Vigano i Šnajder su izuzetak, a ne pravilo, koje uglavnom glasi ovako:

Kad je reč o misi, biskup nije imao izbora osim da sledi direktive vlade. Čak i da je želeo da i dalje javno služi misu, nema sumnje da bi javne vlasti snažnije reagovale kako bi obezbedile da do toga ne dođe. Tako da zapravo nije do biskupa da donosi drugačiju odluku. Osim toga, čak i da jeste, bilo bi suludo i drsko da se biskup ne pridržava onoga što je razumno mišljenje zdravstvenih zvaničnika… Biskup će nastaviti da javno drži misu kada zdravstveni zvaničnici ukinu zabranu javnog okupljanja. 

Kao i nadbiskup Vigano, italijanski istoričar Roberto de Matei vidi virus korona kao Božju kaznu. Kao i prorok Gad, „Sveti Bernandin Sijenski (1380–1444) rekao je vođama tog doba: Tria sunt flagella quibus dominus castigat: ‘tri su biča (tj. pošasti) kojima Bog kažnjava: rat, pomor i glad’.” Kao i Pazolini, De Matei se oslanja na srednji vek kao na svoju teološku baklju u mračnoj i olujnoj noći. „Sveti Bernandin ubraja se u svece kao što su Katarina Sijenska, Brigita Švedska, Vinsent Ferer i Luj de Monfor koji su upozoravali da su tokom istorije prirodne katastrofe uvek pratile neveru i otpadništvo naroda.”  
Kao što Crna smrt, koja je sredinom 14. veka odnela živote 40 odsto žitelja Evrope, označava kraj srednjeg veka prema mišljenju De Mateija, tako i pandemija virusa korona označava kraj američke imperije i ere globalizacije kakvu sprovode oligarsi poput DŽordža Soroša. Globalizacija je i izvršitelj i krajnja žrtva trenutne krize jer „uništava prostor, a udaljenosti pretvara u prah.” No, budući da Bog upravlja istorijom, globalizacija uviđa da je potčinjena lukavstvu razuma koji je stvorio „socijalnu distancu, izolaciju pojedinca i karantin”, tj. sve što je „dijametralno suprotno ‘otvorenom društvu’ kom se nada DŽordž Soroš.” De Matei veruje da pandemija stavlja tačku na „svet bez granica.”  Virus korona je „ubica globalizacije.”  Globalizacija je možda ubrzala dolazak trenutne krize, ali njen pravi izvor je Crkva koja je ili previše korumpirana ili previše zbunjena da se suoči sa silama koje sada uništavaju čitav svet. Prema De Mateiju: „veliki greh koji je navukao Božji gnev na nas jeste otpadništvo ljudi koji vode Crkvu i koji, opravdano ili neopravdano, nisu uspeli da osude planove koje su oligarsi sprovodili kako bi čitav svet porobili grehom. Zbog tog neuspeha, prvi put posle mnogo vekova crkve u Italiji su zatvorene, mise zabranjene, a zatvorena je čak i Crkva Svetog Petra”, što De Mateija navodi da se zapita: „Kako u ovome do čega nas je doveo virus korona ne vidimo simboličnu posledicu samouništenja Crkve?”  

Megalomanija Bila Gejtsa odvešće nas ka novom shvatanju podređenosti, uloge lokalnih samouprava, i novom shvatanju važnosti granica. Ispostavilo se da je Nemačka drugačija od Italije, a da je Saut Bend u Indijani drugačiji od NJujorka. Ne postoji jedna veličina koja svima odgovara. Nema tog naučnog algoritma koji se može primeniti na ceo svet. Ali postoji Logos, a Logos se može primeniti na ceo svet na način koji nam omogućava da prozremo ambicije naučnika i procenimo skrivene motive onih koji žele da upotrebe nauku kao izgovor za uvođenje tiranije. Logos takođe otkriva beskorisnost verskih vođa koji kao da su rešeni da nam nametnu ljudska pravila u ime Božje reči. Logos je uklonio fitilj iz naučno-religijske debate tako što je predložio posrednika koga ljudski um može pojmiti i koji je u stanju da donese sud o tvrdnjama koje nauka nameće religiji, dodelivši sebi ulogu jedinog jemca „krajnje stvarnosti.” Logos može da osujeti ove planove oligarha i da moć odlučivanja vrati u ruke naroda, gde ona i treba da bude u jednom demokratskom društvu. Znanje da je Logos istinska krajnja stvarnost oslobađa nas od straha kojim oligarsi pokušavaju da nas drže pod kontrolom. Kovid-19 je možda kategorija stvarnosti, ali Logos je kategorija uma koja mu daje značenje, uzima je iz ruku neizabranih stručnjaka i „naučnika” koje režim izbaci u vreme krize kako bi većini uskratio svaku sposobnost da odredi ne samo šta je stvarno već i kako da racionalno odgovore na sve realnosti. To je dobra vest usred svih loših. Oligarsi su izgubili kontrolu nad narativom. Ono što nam deluje kao kraj sveta kakav poznajemo, u stvarnosti je osvit sveta onakvog kakav ga Bog želi. Logos vaskrsava.
Ma koliko da Crkva loše reaguje, nikad nije postojao trenutak da Bog ne upravlja istorijom čovečanstva. I Sveti Bernardin Sijenski i Sveta Katarina Sijenska mogli su sasvim samouvereno da propovedaju jer su razumeli Božju Promisao. Ta Promisao, prema Svetoj Katarini Sijenskoj, deluje od početka vremena sve do sadašnjeg časa i čoveku pruža sve što mu je potrebno.  Samoljublje, međutim, zamagljuje inteligenciju onih koji polažu nadu samo u sebe i uskraćuje im svetlost vere, usled čega čovek ne postupa u skladu sa svetlošću razuma zbog čega postaje slep za Promisao. Svi mogu biti primaoci Promisli, ali postoje oni koji je ne shvataju jer je ne prepoznaju, a ne prepoznaju je jer nemaju ljubavi. Ne vide ništa osim nereda, poput slepca, iako je sve u redu. 

Bog, međutim, uređuje šta je odgovarajuće za svakoga u svakom trenutku. Božja Promisao uređuje sve do najmanje pojedinosti, a naročito život, smrt i način na koji oni dolaze. On dopušta sve što se čoveku dešava, uključujući i glad, žeđ i gubitak bogatstva, nagost, hladnoću, vrelinu, rane, poniženja i napade, a da pritom nije uzrok izopačene volje koja čini zlo ili nanosi povrede. Bog čoveku daje i biće i vreme, ne da bi me uvredio već da bi me verno uslužio jer dobro služi Gospoda onaj ko služi svom bližnjem tako što je milostiv prema njemu. Gospod dopušta zlo kako bi se duša koja pati naučila strpljenju, i tako spoznala samu sebe u poniznosti. 

Sledeći reči dveju svetitelja iz Sijene, De Matei zaključuje: „Bog je Tvorac prirode i njenih sila i zakona, i On ima moć da uredi mehanizam sila i zakona prirode na takav način da dođe do pojava koje su u službi NJegove pravde ili NJegove milosti.”  

Zli oligarsi koji su kreirali slom koji je virus korona tako prikladno prikrio nagrađeni su novcem za kojim tako pohlepno tragaju samo da bi, pre ili kasnije, napustili pozornicu ostavljajući za sobom samo pustoš. Ali planovi pokvarenjaka ne mogu da poremete tok Logosa u istoriji čovečanstva. U bilo kom dobu, prividni trenutak njegove smrti zapravo je trenutak njegovog ponovnog rođenja. Logos uvek vaskrsava, bez obzira na to kako to nama izgleda u određenom trenutku. Istorija je spirala racionalnosti koja se kreće naviše. Bog trpi zlo i greške kako bi ljudi bolje razumeli dobro i istinito. Sa svakim istorijskim ciklusom, razlika između Logosa i njegove suprotnosti postaje sve očiglednija. Jer razlika između Logosa i anti-Logosa u našem vremenu nikad nije bila jasnija nego sad, a njegova pobeda nikad nije bila izvesnija.

Prevod: M. Stajić