Piše: Vladimir Basenkov
Na Zapadu obožavaju da prebacuju odgovornost za početak Drugog svetskog rata na Sovjetski Savez. Osnov im daje sporazum Molotova i Ribentropa (poznatiji kao pakt Staljin-Hitler) koji je pretpostavljao dogovor o uzajamnom nenapadanju Nemačke i SSSR-a. Očigledno da su na osnovu stava zapadnih «eksperata» Rusi, kao i uvek, bili dužni da razmišljaju o «opšteevropskim interesima» i stupe u Drugi svetski rat dve godine ranije. Egoistični zapad odbija da uzme u obzir činjenicu da je sovjetsko rukovodstvo želelo po svaku cenu da izbegne rat i spase svoje građane, preuzevši udarac najmoćnijih i mnogobrojnih formacija Vermahta i njihovih saveznika, oslabljenih zbog pritiska SAD, Britanije i ostataka francuske vojske niko ne uzima u obzir. Na zapadu se gotovo ne sme govoriti o Staljingradskoj bici kao prelomnoj tački koja je bila presudna u obaranju nemačkog kolosa i izmenila tok rata, dok oslobođenje Istočne Evrope, «zapadni partneri» tradicionalno tumeče kao «sovjetsku okupaciju».
Dok Zapad optužuju SSSR za «izazivanje rata» i «sporazume sa Hitlerom», uz nesposobnost da se smisli nešto novo, trube o «beznačajnoj ulozi Rusa» u zajedničkoj pobedi i potpuno zaboravljaju na svoje «grehe». Vraćajući se na pitanje kome je bilo potrebno da na vlast dođe «austrijski desetar», veoma je indikativna jedna epizoda koja se dogodila na Nirberškom procesu. Kada je ispitivan Jalmar Šaht, bivši guverner nemačke Rajhsbanke, on se obratio američkom advokatu rečima: «Ako vi (tj. SAD) želite da optužite industrijalce za naoružavanje nacističke Nemačke, onda ćete morati da optužite sami sebe». Uoči i tokom rata automobilska fabrika Opel proizvodila je samo ratnu tehniku, a njen vlasnik bio je DŽeneral Motors. Trgovinske operacije sa Nemačkom sve do samog kraja rata vodila je još jedna američka kompanija - ITT. U Francuskoj koju su okupirali Nemci, Koncern Ford imao je svoju proizvodnju. Fordu je pokrovitelj bio lično sam Gering. Čak je i Koka Kola otvorila proizvodnju svoje Fante na teritoriji nacističke Nemačke. U nemačku industriju investirali su i mnogi drugi američki industrijski giganti kao što su Krajsler, DŽeneral Elektrik, Standard oil i mnogi drugi. U početku su finansirali Hitlerovu partiju, a potom i Treći Rajh, koji su sami stovrili, finansirali preko švajcarskih banaka i britanskih posrednika. Krupni američki industrijalci, uz učešće britanskih bankara, sponzorisali su Drugi svetski rat da bi se odbranili od «glavne pretnje» – boljševizma. Ekonomski interesi nisu bili na poslednjem mestu, ali zahvaljujući nacističkoj Nemačkoj u Evropi je otvoreno novo tržište za plasman proizvoda. Ispada da je Zapad u potpunosti bio zadovoljan perspektivom da Nemačka nanese najveći ratni udarac baš SSSR-u. U svakom slučaju, histerici koji govore o paktu o nenapadanju potpuno su razumljivi – to se ne uklapa u zapadni plan.
Obzirom da nisu uspeli da se spasu od boljševizma, SAD i njihovi saveznici su odlučili da SSSR-u «ukradu» pobedu i tako smanje njegov doprinos. Iskrcavanje u Normandiji jedina je značajna akcija koju u zapadnim udžbenicima predstavljaju kao ključni događaj u Drugom svetskom ratu (događaj koji se ne može uporediti sa operacijama koje je Crvena armija obavljala na istočnom frontu).
Istoriju ne možemo da promenimo, već samo njeno tumačenje. Udžbenici su baza na osnovu koje se formira mišljenje dolazećih generacija. Ispada da je SSSR okupirao Istočnu Evropu (na šta se Srbi grohotom smeju). Međutim, problem je što se stvar ne završava na udžbenicima. Puzajuća propaganda prodire i u bivše sovjetske republike, čiji su narodi na ovaj ili onaj način učestvovali u Velikom Otadžbinskom ratu. Istina, danas nije popularno da se govori da su predstavnici nacija koje su bile po rubovima Sovjetskog Saveza takođe učestvovali u ratu, ali na strani nacističe Nemačke. Verovatno da je mnogo godina kasnije isklijalo to «seme» koje danas na prostoru postsovjetskih republika ograničava ili potpuno ukida proslavu 9. maja. Uzgred, bez posebnog entuzijazma u toj istoj srednjoj Aziji danas na Specijalnu vojnu operaciju reaguju tako što svoje građane progone ako prikazuju njenusimboliku i krivično gone dobrovoljce koji tamo odu.
A u pribaltičkim državama gde svoje poslednje dane provode lokalni vetereni SS-a, već je tradicija da se ruše ili skrnave spomenici sovjetskim vojnicima. Uzgred, Zapadu je nacizam dobar onda kada je u svom društvu potrebno ugušiti pravedni gnev nacionalno orijentisanih građana koji ne žele da slede interese globalne elite. U slučaju Ukrajine problema nema: Zelenski može u kanadski parlament da dovede već pomenutog veterana SS-a. Poljaci zaboravljaju na volinski pokolj koji su im organizovali banderovci. A oni političari, novinari i javni radnici koji na to ukazuju, izloženi su medijskim opstukcijama uz obavezno etiketiranje - «agenti Kremlja».
Specijalna vojna operacija pored svih ciljeva koji su joj postavljeni usmerena je na likvidaciju antihumanističkih elemenata koji nakog raspada Sovjetskog Saveza bujaju na teritoriji Ukrajinske SSR. To je postalo moguće nakon državnog udara 2014. godine kada je na vlast došla «zapadenska» manjina koja je pokušala da svoj poredak nametne većini. Na žalost, grupe koje su uzurpirale vlast, 8 godina pre početka SVO, uspele su da delu ljudi u Ukrajini nametnu svoj stav. Ipak, rat je brzo postavio na mesto mnoge stvari: narod u tzv. Urajini ne želi da ratuje o čemu svedoče milioni emigranata i velika socijalna napetost izazvana masovnim odbijanjem odlaska na front. A samom Zapadu, kao i za vreme Drugog svetskog rata, odgovara sve. NATO i EU naoružavaju Ukrajinu i u ovoj fazi istorije trude se da izazovu maksimalnu štetu, ne više boljševizmu, već Rusiji koja doživljava nacionalni preporod. Istina, pre 80 godina Zapad je ipak ratovao bez obzira što je jdenom ruom pomagao Hitlera, a drugom bio protiv nas. Međutim, danas su SAD i njihovi sateliti na potpuno pogrešnoj strani istorije.
Izvor: Pravda
