Piše: Cvijetin Milivojević
Ajvor Roberts, britanski ambasador u Beogradu iz druge polovine devedesetih godina 20. veka, sa našim tadašnjim Voždom sastajao se u četrdesetak navrata, dakle, tek nešto malo manje puta no što je aktuelni američki veleposlanik Kristofer Hil, za sada, postrojavao našeg današnjeg Vrhovnika. Međutim, iz onog vremena, ostalo je upamćeno i to da mu je Milošević jedanput skresao u lice: „Ako ste ovde da biste predstavljali svoju vladu, onda ste dobrodošli. Ali, ako ste ovde da biste se mešali u poslove naše zemlje, onda niste!“
Ako mi prošle jeseni niste verovali, do sada ste se sigurno uverili ko je to i Vrhovniku i opoziciji, potkraj leta, naložio da se vanredni parlamentarni i vanredni lokalni izbori u Beogradu imaju – k'o nigde u EU ni u našem komšiluku – održati, pod moranje, baš u istom danu, po kratkom postupku, do kraja 2023.
Pogađate i ko je to, usred zdanja najvišeg predstavničkog i zakonodavnog tela ove zemlje, lično postrojavajući predstavnike srpske vlasti i parlamentarne opozicije, „pogurao dijalog“ o ispunjavanju „sveta tri zahteva“ oporbe uoči predstojećih lokalnih izbora. Pogađate onda i ko je naložio našemu Vrhovniku da „popusti“ taman toliko da izgleda da je popustio upravo taman onoliko da bi ubedio deo opozicije da izađe na ove izbore. „Javlja vam se“ onda i ko je naredio „izlazačima“ iz opozicije da jurišom pohrle na izbore, bez obzira što izborni uslovi nisu ni blizu fer, demokratskih i ravnopravnih. Jer, nema toliko loših izbornih uslova pod kojima „izlazeći“ deo naše tradicionalne opozicije ne bi izašao na izbore.
Onda vam je više nego jasno i to da Vrhovnik srpski NJegovoj ekselenciji Hilu, čak ni u šali, nikada neće reći ono što je Milošević odbrusio ser Robertsu.
. . .
Prvo mazohistički pristanu da se Vrhovnikova Tajnica surovo poigra s njima, pa im predloži da sami predlože zakon kojim će se urediti pravo i nepravo glasanja za one koji, iz „turističkih“ i drugih razloga, prijavljuju prebivališta onamo gde ima nekakvih izbora, a odjavljuju se iz mesta „odonamo“ gde izbora nema ni na vidiku. Onda opozicioni zakonopisci smisle ingenioznu ideju da zabrane (i to retroaktivno!) da na svojim novim adresama, 2. juna, glasaju svi oni koji su promenili prebivalište u poslednjih 11 meseci. Zbog čega bi svaki građanin koji nije „profesionalna glasačka ptica selica“, a kome bi njegovo ustavno pravo da glasa bilo uskraćeno, već 3. juna, mogao da pokrene inicijativu za ocenu ustavnosti ovakvog zakona i da tako sruši legalitet celog izbornog procesa.
Prvo im „padnu“liste na nekim (beo)gradskim opštinama, zbog njihove greške, pa se žale, prete da će, „do petka ako im se ne dignu liste“, da odustanu od izlaska na izbore, a onda istog dana kao veliku pobedu dižu u nebesa taj svoj tal sa vlašću: kao, eto, prisilili smo ih da nam ipak „puste“liste...
Pošto se, pre toga, ti isti „izlazači“ ofiraju kako su, navodno, sa Vrhovnikovim kapućehajama postigli „džentlmenski dogovor“ da se zakona koji su sami pisali, a sa SNS većinom izglasali, ne mora držati baš „kao pijan plota“ ako se neki od njih i kandiduju u opštini u kojoj nemaju 11 meseci prebivalište (aktivno biračko pravo), ali taj zakon mora da važi za građane koji imaju samo pasivno biračko pravo, tj. glasaju...
Zbog čega ih, sa druge strane, začikavaju i seire nad njihovim autogolovima, dojučerašnje kolege i saborci iz „proevropske“ koalicije, a današnji bojkotaši iz principa. A da zapetljancija bude veća, dok se u Beogradu gledaju „preko nišana“, ti isti „izlazači“ i „bojkotaši“, u nekim drugim gradovima (Novi Sad, na primer) i opštinama izlaze na jednoj izbornoj listi?!
Iz repertoara Vukovih poskočica (https://pravda.rs/2024/5/9/cvijetin-milivojevic-srpski-politicki-crven-ban/) naš narod ima jednu baš primerenu: „J... lud zbunjenog.“ S tim što su ovde građani, a posebno simpatizeri opozicije, ti koji su u oba trpna pridevska stanja uključiv i „trpni“ glagol.
Zato je čak je i Inicijativa (javnih ličnosti) „Proglas“ poručila da, ovaj put, nema moralno pravo da, „u uslovima kada u Srbiji nema slobodnih i poštenih izbora“, poziva građane na izbore, ali da to nije ni poziv na bojkot, već je jedino imalo smisla boriti se do kraja za izborne uslove, da do bojkota ne dođe. Zbog toga je izostala i GOTV (get out the vote; „izađi i glasaj“) antirežimska kampanja pozivanja građana da masovno izađu na izbore, što je, prošloga decembra, na biračka mesta izvelo i nemali broj dotadašnjih apstinenata.
. . .
Opozicija je, mahom, progutala mamac o lokalnim (pazite: lokalnim!) izborima kao nekakvom referendumu „za i protiv“ Vučića, a to se, kroz „uputstvo za razumevanje“ koje podastire njegova propaganda, čita kao: za i protiv Srbije, za i protiv srpskog naroda, za i protiv Srpske, za i protiv proglašavanja Srba genocidnim, za i protiv ostanka KiM unutar Srbije...
Čekajte, malo. Ne reče li odvažno naš predsednik pred kineskim predsednikom: „Tajvan je Kina i – tačka!“ Prijalo je to sigurno Si Đi Pingu; a i Vučićevi birači su, bezbeli, bili ponosni na svog lidera...
Ali, pusti pustu Kinu! Zbog čega, makar, nacionalna, ako već ova druga neće ili ne sme, opozicija ne priupita predsednika Srbije: Zašto ne reče „KiM je Srbija i – tačka“? Zašto ne smeš to da izgovoriš i to nekim konkretnim potezom overiš?
Stvarno, kako su to, na primer, vođama nacionalne parlamentarne opozicije minimalni uslovi („crvene linije“) za izlazak na lokalne izbore u Beogradu skoro isti kao i „bojkotašima“ iz bivše koalicije „Srbija protiv nasilja“, a nije im, recimo, uslov svih uslova da, prethodno, predsednica Narodne skupštine raspiše i – izbore na KiM?!
Neka Vrhovnika, neka i dalje ćuti, a ćutaće i kriti od građana čiji je predsednik sve i o svemu što je učinio protivno interesu ovog naroda sve dotle dok ga upravo njegovi birači ne „provale“.
Ali, zašto opozicija (a od 13 potvrđenih izbornih lista u Beogradu, bar pet njih nisu provizorne, satelitske, već ih opozicioni glasači percipiraju kao istinsku opoziciju) ćuti kada „arhiepiskopu pećkom, mitropolitu beogradsko-karlovačkom i patrijarhu srpskom“, kosovska (privremena) administracija, ponovo zabranjuje ulazak u KiM i odlazak na Sveti arhijerejski sabor, u prestoni manastir SPC, Pećku patrijaršiju?
Ne bi to bila podrška sadašnjem patrijarhu lično, već poruka da opozicija ne vidi Crkvu kao kanal za duhovnu kontrolu nad biračkim telom, kao što to čini sadašnja vlast.
Zašto se, makar nacionalna (a u normalnom svetu to bi radila cela opozicija, ali i vladajuće partije, bez obzira na ideologiju) nije oglasila ni 2018, ni 2020, kada se na Saboru SPC ozbiljno raspravljalo o ideji da se, u sklopu promena Ustava SPC, promeni i ime Crkve u: „Srpska pravoslavna crkva – Pećka patrijaršija“? Jer, Srpska pravoslavna crkva – Patrijaršija u Beogradu ustrojena je tek 1920. godine.
Da razlučimo, najpre, kako se to, po kojim i čijim zakonima, svetovnim ili duhovnim, najvišim crkvenim velikodostojnicima SPC zabranjuje ulazak na teritoriju na kojoj su najstariji hrišćanski pravoslavni manastiri i viševekovno sedište iste te crkve? Ko je kriv za to? Da li samo i uvek „neki tamo Kurti“ ili krivice ima i do ove vlasti i do samog rukovodstva Crkve?
Zašto puna titula poglavara SPC glasi „arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski“ i zašto je atribut „pećki“ na prvom mestu?
Pećka patrijaršija čuva svešteni tron u koji se ritualno uvode srpski arhiepiskopi i patrijarsi, ona je stolećima bila duhovno, ali i kulturno središte srpske države, jedan od najvažnijih elemenata identiteta srpske države i naroda.
Pećka patrijaršija je (pre samoproglašenja nezavisnosti Kosova!) upisana u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je Uneskoa.
Za vladavine cara Dušana crkva je iz ranga arhiepiskopije podignuta na nivo patrijaršije, pošto je prethodno, 1346. godine, iz Žiče, u crkvu Svetih Apostola u Peći premešteno sedište srpske arhiepiskopije.
Pećka patrijaršija je potrajala do pada Srpske despotovine, 1459, i smrti patrijarha Arsenija Drugog, 1463, kada je bila ukinuta, a njeno područje potčinjeno Ohridskoj arhiepiskopiji. Obnovljena je 1557, a Makarije Sokolović je postao prvi patrijarh obnovljene patrijaršije.
Pećka patrijaršija je potrajala do 1776, kada su, posle austrijskoo-turskog rata, Srbi iz ovih oblasti krenuli u veliki seobu pod vođstvom patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića.
Dakle, punih 330 godina glavno sedište srpske patrijaršije bilo je u Peći!
Zato je, posle ponovnog uspostavljanja jedinstva Srpske pravoslavne crkve 1920, obnovljena i tradicija ustoličenja u pećki tron.
I, kakve sve ovo veze ima sa lokalnim izborima koje Vrhovnikova Tajnica (isto kao i njeni prethodnici na mestu spikera srpskog sobranja: dr Nebojša Stefanović, mr Maja Gojković, Ivica Dačić, dr Slobodan Orlić) ne žele ili ne smeju (iako ih Ustav Srbije na to obavezuje!) od nekoga moćnijeg od sebe da raspišu lokalne izbore i na Kosovu i Metohiji? Makar, za početak, u onih 10 opština sa srpskom većinom koje bi trebalo da čine nekakvu „Zajednicu srpskih opština“...
Zamislite da patrijarh srpski, umesto u beogradskoj zavetrini blizu svetovnog dvora na Andrićevom vencu (usput, mogao bi nekoliko meseci godišnje da upravlja i iz Sremskokarlovačke mitropolije, gde je, takođe, decenijama bilo najvažnije srpsko crkveno sedište), na tronu srpskih patrijaraha stoluje u Peći.
Koliko bi to značilo srpskom narodu na KiM?!
I, koliko bi ljutih zagovornika odsecanja SPC od njene suštine, identiteta i istorije, a to su (posle neobjašnjivog odustajanja čak i od nesporno srpskih manastira u Makedoniji), pre i iznad svega, srpski manastiri i ostali spomenici kulturne baštine na KiM – makar, za trenutak, reteriralo u svojim namerama? Srpskog patrijarha koji stoluje u Peći, na čelu Crkve, koja ima još turske tapije na hiljade i hiljade hektara zemljišta na KiM, teško da bi neko mogao da „otcepi“ od Srbije.
Ako već neće ili ne sme da to učini „sapotpisnik“ Prvog briselskog sporazuma, tadašnji PPV, a današnji Vrhovnik srpski, evo ideje za opoziciju da mu, na primeru ukidanja slobode kretanja patrijarhu srpskom, razbuca i Prvi i Drugi (francusko-nemački plan) briselski, sa sve Ohridskim sporazumom. I da i na tome, ona, opozicija poentira u kampanji sa lokalne izbore.
Dakle, razumemo da su Vrhovnik i Doglavnik mu Dačić, u aprilu 2013, parafom na briselsku kapitaluciju, za sebe same, kao državne zvaničnike, preuzeli obavezu da, ako nekad požele da pređu na teritoriju „srca Srbije“, moraju da za to traže specijalnu dozvolu od Haradinaja, Tačija, Kurtija, dalje upiši sam...
Jer, tamo piše da će „strane obavestiti jedna drugu o posetama svojih zvaničnika“.
E, sad, koji genije je predložio, a koji prihvatio da se u „državne zvaničnike“ svrstaju i crkveni prvaci? Bog bi ga znao. Naime, Vrhovnik i Doglavnik mu su parafirali i to da „prvu grupu zvaničnika čine predsednik, premijer, zamenici premijera, predsednik Skupštine i ministri unutrašnjih poslova, spoljnih poslova i odbrane“, a „drugu grupu čine svi drugi ministri, potpredsednici Skupštine, direktori kancelarija Vlade i bezbednosnih agencija, predsednici Ustavnog i Vrhovnog suda, javni tužilac, kao i sva druga lica koja imaju fizičko obezbeđenje, primera radi verski poglavari“.
Što bi značilo da verski poglavar (bilo čiji, bilo koje vere), ako nema fizičko obezbeđenje, može slobodno, kao svaki drugi građanin da prelazi administrativnu granicu između „Republike Kosova“ i ovoga što smo, do 1989, iz milošte zvali „UžaS“, tj. „uža Srbija“.
A ja verujem da neko ko je čuvar trona prvog srpskog arhiepiskopa Svetog Save može i bez obezbeđenja među narod, među Srbe, ali i njihove komšije Albance. Pa, i da na tronu pećkih patrijaraha, ali u Peći, a ne samo u Beogradu, ostane onoliko dugo koliko je to od pomoći i utehe preostalom srpskom pravoslavnom narodu na KiM.
I možda tako, dva i po veka posle Čarnojevića, ličnim primerom, povede veliku seobu Srbalja, ali u suprotnom, ovaj put, u smeru Pećke patrijaršije.
Eto opoziciji oboleloj od viška oportunizma poneka konstruktivna ideja kako da pokuša da doaka režimskom dvoličnjaštvu.
Inače, ako ne iskoristi ove dve nedelje za neki iskorak u kampanji, posle 2. lipnja, ono što preostane od opozicije moglo bi se svesti na „Medžlis evet-efendija“ koji je je, 1876, pokušavajući da izbegne pritisak tadašnjih zapadnih sila i carske Rusije, kao imitaciju parlamenta, oformio Midhat-paša.
Naravoučenije: „Medžlis evet-efendija“ se može prevesti kao „Veće aminaša“. „Evet-efendija“ je, takoreći, klimoglavac po profesiji. NJegovo je, kao svakom poltronu, da uvek klimoglavi, amina i potvrđuje sve što glavni kaže, da mu se divi, da ga hvali i oduševljava se svakom njegovom rečju i delom. A Midhat-paša je proteran iz Otomanske imperije pre nego se taj „parlament“ i sastao.
Izvor: Pravda
