Tekst koji smo objavili prošle nedelje izazvao je dosta gužve iako ga je preneo samo još jedan portal. Ostali ne smeju, i to najbolje potvrđuje veoma problematičnu tendenciju koju smo opisali i razloge zbog kojih ne smeju.
Javilo mi se i dosta ozbiljnih Rusa da mi kažu da su pročitali i da je tema vrlo intrigantna. Kako je jedan od njih rekao, vi pišete o nama stvari koje ni mi ne smemo. Ne očekujem međutim da to iko prevede i objavi tamo. Što bi rekli, rat je i nije trenutak. Razumem. Tamo je zaista rat, na raznim nivoima. Ne ratuje se samo u Ukrajini. Rusi ratuju pre svega sami sa sobom, sa svojom elitom, nasleđem, pogrešnim uverenjima kojima su se uljuljkivali skoro četiri decenije, sa stranim agentima uticaja, sa biznis i bankarskim baronima i mnogim drugim mukama koje su nasledili iz dvadesetog veka. Sve se to menja jako sporo, ali odlazak Šojgua i dolazak Belousova pokazuje da se ipak kreće. NE tako davno na tom mestu se nalazio Serdjukov…
Ove nedelje boravio sam tamo. Na poziv administracije gubernatora oblasti Voronjež i rektora Voronješkog državnog univerziteta (sa 21 000 studenata) posetio sam prvi put ovaj važan istorijski grad. Od Moskve do Voronježa putuje se između šest i osam sati vozom. Letova prema tom delu Rusije nema, jer tamo lete dronovi i ratni avioni. Voronjež je na nekoliko stotina kilometara od Harkova i Luganska. Radi se o prestonici takozvanog černozema, prostora koji se prirodno preliva u istočni deo Ukrajine i koji preko Dona silazi na Azov i ulazi u Crno more.
No zanimljivo je najpre da se sada iz Istanbula leti za Moskvu preko Gruzije, a ne više onom daljom rutom koja ide preko nas, Mađarske, Poljske i Belorusije. Eto zašto se tamo odvija pokušaj pobune i smene vlasti. Zasad je premijer prošao bolje nego nesrećni Fico koji je pokazno odrađen na način koji su Tavistok i MK ultra ekipa smislili i koristili još pre više od pola veka Uvek je naravno atentator sam, naprosto mu došlo…
Tokom kratkog boravka u Moskvi imao sam prilike da vidim neobičnu veliku izložbu na otvorenom koja je nedavno postavljena na Trgu pobede. Radi se o desetinama komada NATO tehnike koja je u operacijama u Ukrajini zaplenjena, uništena i osvojena. Na širokoj ploščadi postavljeni su uredno obeleženi i označeni leopardi, abramsi, bredliji, i druga borbena i inžinjerska tehnika. Zanimljivo je da su kod svih zadržane i istaknute nacionalne zastave država iz kojih su stigli pa se pored ukrajinske ređaju američka, britanska, francuska, nemačka, turska, finska i druge zastave NATO zemalja. Rusi time faktički pokazuju narodu da su već sada u ratu sa NATO-om a ne samo sa Ukrajinom i da taj rat neće skoro biti završen, te da vrlo brzo može dođi do sukoba sa vojnicima NATO zemalja.
Pored ove izložbe prolaze desetine hiljada ljudi, slikaju se, razgledaju. Najavljeno je da će trajati bar mesec dana.
Put do Voronježa traje od šest do osam sati. To je lepa prilika da vidite stvarnu Rusiju. Ovi delovi između reka Voronjež i Dona su zaista prelepi. Divna, bogata zemlja koja rađa šta god se u nju ubaci, stepe ispresecane šumarcima u kojima se mešaju zimzeleno drveće i breze, ozeleneli krajolik… Jedan dan su ljubazni domaćini međunarodnog medijskog foruma na kome smo učestvovali, organizovali posetu kozačkoj zajednici Buturlinke. Obišli smo malo selo koje čini okvir njihovih aktivnosti, slušali njihove tradicionalne pesme, uživali o pričama o istoriji raznih kozačkih zajednica na prostoru južne Rusije i Ukrajine, jahali konje itd. Buturlinka je mali grad nazvan po imenu grofa Buturlina i jedan od centara kozaštva. Među kozacima je sveštenik među najboljim jahačima, a videli smo i decu kako sa maketama mačeva vežbaju čuveno kozačko mahanje sabljama.
Nas desetak međunarodnih gostiju foruma imali smo prilike da se sretnemo sa gubernatorom i ljudima iz njegove administracije. Naredni dan smo bili gosti holdinga RIA Voronjež u kome radi oko petsto ljudi i izdaju veliki broj pisanih novina za različitu klijentelu. Pričali smo o značaju regionalnih i lokalnih medija i ja sam im preneo naše tragično iskustvo privatizacije medija podržavajući značaj očuvanja državnog vlasništva i uopšte opstajanja lokalnih sistema informisanja kako bi se izbegla puna centralizacija. Pitali smo šta se dešava sa takozvanim „liberalnim“ medijima i tu sam prilično konsternacije izazvao objašnjavajući im koliko nam štete nanosi Komersant. Novina u kojoj je među najvažnijim ljudima Đukanovićev i Roćenov drug Sisojev, predstavlja izvor koji ovdašnji okupatorski mediji citiraju kao navodnu poziciju Rusije jer dolazi iz nominalno ruskog medija. Rukovodstvo nije bilo srećno da priča o tome, ali su mi naknadno došli razni ljudi i zamolili da to napišem i pošaljem da se čuje kod njih.
Inače grad je izuzetno čist i dobro razvijen. Ovo je grad koji je Petar Veliki ojačao i razvio kao južni centar imperije. Tu se uvek nalazila jaka vojna postavka koja je odbijala Tatare i Turke sa Krima. U drugom svetskom ratu bio je poprište velikih bitaka i prilikom oslobođenja osamdeset posto zgrada je razoreno tako da je urbanizam spoj preostalog baroka i klasicizma i staljinističkog masivnog socrealizma. Tu je izginulo mnogo Mađara i Rumuna.
Univerziteti su posebno poznati po naukama koje se bave tehnikom i mehanikom. Vrlo su ponosni na činjenicu da je tu napravljen motor rakete koja je Gagarina poslala u svemir. Grade se i avioni i mnogo složenih i visoko kvalitetnih proizvoda. Inače gradu je zvanično priznato da je tu počela izgradnja čuvene flote Romanovih. Na ploščadi admiraliteta nalazi se lepa maketa broda i tu je tabla sa obeležjem o ulozi Matije Zmajevića o izgradnji ove flote. O svemu tome se brine najpoznatiji Srbin u ovim krajevima LJubo Radinović, vlasnik restorana koji se i dalje zove Jugoslavija, kako je to bilo i na početku, pre skoro tri decenije kad je LJubo ovde došao. Radi se o veoma uticajnom čoveku, jednom od najbližih saradnika Rogozina, čoveka koga veoma poštuju i gubernator i rektor i svi ruski zvaničnici. Blizak je prijatelj i sa najznačajnijim čečenskim intelektualcem, DŽambulatom Umarovim.
LJuba je pomagao mnogim ljudima na našim prostorima, podsticao povezivanje i organizovao mnogo toga. On smatra da je za nas pogrešno da se usmeravamo na Moskvu jer je to ogromna džungla u kojoj je teško doći do ozbiljnih ljudi. Stoga podstiče naše ljude da se usmere na Voronjež i druge regionalne centre i da sa njima razvijamo saradnju.
Rat se generalno smatra tragedijom. Ovaj kraj zna šta znači ozbiljno ratno stradanje i razaranje. Mnogi imaju rodbinu u Harkovu , Kijevu itd, i brinu za njih. No većina je čvrsto uverena da su svi oni tamo žrtve pre svega NATO-a i „nato fašizma“ koji na Rusiju kreće isto kao i 1941. Na ulici ne vidite mnogo toga što je u vezi sa ratnim dešavanjima, ali ovaj region je generalno najbliže povezan sa Luganskom. Došao je veliki broj izbeglica, regionalna RIA pomaže u svemu medijima u Luganskoj oblasti, brinu se o ranjenima itd. Ovde je važna baza SU 34 i desi se da Ukrajina povremeno pošalje dronove i dotle.
Ruska provincija jeste siromašnija od Moskve i Pitera i to se lako vidi po tome što još uvek možete videti na ulici stare lade, autobuse itd. No sva industrija je očuvana, dosta se ulaže u razne oblasti života i posebno kulturu i obrazovanje što ih razdvaja od tendencija na zapadu danas gde se sve pretvara u zabavu.
Posebno poglavlje ovde čini priča o crkvama. Ima divnih crkava iz osamnaestog veka, ali je simbol grada nedavno završeni Blagoveštenski sabor. Ovaj fantastični hram podignut je u spomen na glavni hram koji su komunisti razorili posle 1918 godine. Radi se o jednom od desetak najvećih pravoslavnih hramova uopšte.
Nažalost, glavni trg i dalje nosi Iljičevo ime i njime dominira ogromna figura Lenjina, okruženog crvenim zastavama. Ulice nose ime Kirova i drugih sovjetskih heroja, svuda i dalje vidite petokraku, čemu dodatno doprinosi potreba da se sadašnji rat izjednači sa velikim otadžbinskim ratom od pre osam decenija. Na moje pitanje zašto se i dalje drži ovaj spomenik čoveka koji je naredio rušenje crkava i druga zlodela prema tradicionalnoj Rusiji, oni tvrde da navodno ima i dalje puno ljudi vezanih za tu tradiciju i da zbog njih moraju to da održavaju.
Bojim se da to nije pravi odgovor. Kao i kod nas, čini se da su i dalje veoma jake neke čudne snage koje nagone Ruse da drže ove simbole svoje propasti. Kod nas se upravo zbog toga održava onaj vampir na Dedinju koji simboliše poziciju okupirane Srbije. Zato Domus florum delenda est ili ukinimo Kuću cveća u nadi da će i Rusi izbaciti svog vampira sa Crvenog trga i raznih drugih gradova.
P.S. Pogledajte kako se veštački brani suludo opstajanje prideva Jugoslovensko iz imena Sportskog društva Partizan…
Izvor: Pravda.rs
