Piše: Cvijetin Milivojević
Prihvatio sam se mandata za sastav Vlade Republike Srbije u kome je i Kosovo i Metohija – reče, prilikom predstavljanja svog ekspozea pred plenumom Narodne skupštine, predsednik Srpske napredne stranke i mandatar Miloš Vučević.
U to da je Kosovo, bilo, jeste i biće deo Srbije kune se, svih 12 godina svoje vlasti, i sam mandator, dakle onaj koji je i Vučeviću i Ani Brnabić (AB) pre toga, pa i sebi samome, 2014, poveravao mandat za sastavljanje najvišeg organa izvršne vlasti, dakle, Vlade koja, po Ustavu, utvrđuje i sprovodi unutrašnju i spoljnu politiku ove zemlje
Pa, šta onda još čeka Vrhovnikova Tajnica kada je reč o raspisivanju lokalnih izbora na KiM, pošto je naprednjački režim već u dvanaestogodišnjoj ustavnoj docnji, odnosno kršenju Ustava u trajanju od isto toliko godina ? Znači li to da, raspisivanjem izbora za 2. jun, samo u sedamdesetak gradova i opština „uže Srbije“ bez KiM - predsednica srpskog parlamenta ne priznaje da je KiM deo Srbije?
. . .
Mogu da razumem motive zbog kojih NADA (Novi DSS i POKS) neće izaći na beogradske izbore, ali su skoro isti oni zbog kojih na izbore neće ni levo-liberalni-centrumaški deo bivše proevropske koalicije „Srbija protiv nasilja“.
Milošu Jovanoviću i Vojislavu Mihailoviću primerenije bi bilo da njihova „crvena linija“ za (ne)izlazak na izbore bude to hoće li predsednica Narodne skupštine Srbije, koliko danas, za 2. jun raspisati i izbore za lokalne samouprave na teritoriji Autonomne pokrajine KiM.
Ovaj uslov – a ne samo „ispunjavanje tri uslova na tragu preporuka ODIHR“ - priličio bi, s obzirom na njihove stavove u vezi sa nacionalnim pitanjima, i Srpskom pokretu „Dveri“, Narodnoj stranci, Dosta je bilo i još ponekima sa opozicione strane, a pogotovo rođenom Kosovcu Savi Manojloviću i njegovom pokretu „Kreni – promeni“. Za Nestorovićeve, i one što su ostali uz njega i one što čine drugi poslanički klub, ako su dosledni sebi – ovaj uslov, kao „biti ili ne biti“, mora da se podrazumeva!
Sa „mladoženjine strane“, takav uslov bi, ako im je imalo do obraza i lične časti (da političku ostavimo po strani), morala da ispostavi, na kosovskom zavetu upostavljena, Socijalistička partija Slobodana Miloševića, sa svojim liderom, rođenim Prizrenlijom Ivicom Dačićem; to bi morao da bude i uslov svih uslova „Zavetnika“ čiji je stvarni politički otac (a i Milicin otac) jedan Rajko Đurđević; to bi morali kao minimalan uslov da zatraže i Šešeljevi radikali sa Vučićeve liste, a o preovlađujućim naprednjacima da i ne zborim, makar samo i zbog zakletve svog osnivača i prvog predsednika Tomislava Nikolića („Tako mi bog pomogao, ima da oborimo sve te izdajničke sporazume i vratimo se sa vojskom i policijom na Kosovo“).
Naravno, to su morale da zatraže i, zaključno sa 30. aprilom, već proglašene liste za beogradske izbore: „AV – Beograd sutra“; GG „Za zeleni Beograd – Kad ako ne sad – dr Dejan Žujović“, GG „Ćale, ovo je za tebe – Petar Đurić“; „1 od 5 miliona – Beogradski front – Ritam grada, Dušan Teodosijević gradonačelnik“, a posebno „Ruska stranka – Srbi i Rusi braća zauvek“…
Upravo ono što su i predstavnici Srpskog nacionalnog veća KiM, „Otadžbine“ i SNF-a (Momir Stojanović, Momčilo Trajković i Slaviša Ristić), prošle nedelje, zahtevali od predsednice Narodne skupštine da, pošto je već, drugim povodom, a po naređenju Kristofera Hila, donet Zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi kojim se omogućava raspisivanje izbora u svim lokalnim samoupravama u Republici Srbiji, to bude iskorišteno da se, o istom trošku – raspišu i izbori u lokalnim samoupravama na KiM. Uz dodatak da je to Brnabićevoj, po funkciji, i njena „ustavna obaveza kojom se potvrđuje teritorijalni integritet i suverenitet i celovitost Republike Srbije“.
Zato, umesto praznih reči poput „platićete cenu zbog prihvatanja na Svetog Jovana implicitnog priznanja Kosova“ i francusko-nemačkog plana i Ohridskog sporazuma, eto šanse i Milošu Jovanoviću da ili konačno, na dobro Srbiji, istera na čistac Vrhovnika i njegove videliste (da vidimo smeju li ili ne smeju, od svojih „američkih i nemačkih prijatelja“, da raspišu izbore na KiM), pa onda da ili izađe na sve lokalne izbore, pod uslovom da budu raspisani i na KiM, ili ne izađe u Beogradu i još kojekude, kao što je već odlučio, ali ovaj put da za to ima i najjače, nacionalno i državno opravdanje! Makar i „Lajbnicov dovoljni razlog“ (sve ima razlog zašto je tako, a ne drugačije, tj. ništa se ne događa, a da nema razloga zašto je to tako), što bi rekao Vrhovnik koji ga ponavlja mesecima, istim entuzijazmom s kojim je, onomad, na početku svoje vladavine, nemilosrdno citirao Maksa Vebera i njegovu „Protestantsku etiku i duh kapitalizma“ kada ih, iznenada, „otkrio“…
. . .
U kolumni pod naslovom „Dok Brnabić ne raspiše lokalne izbore na KiM, ne može biti ni izbora u „užoj Srbiji“!“ (14.3.2024), pretpostavljajući kako će se i ovaj put „Dušan Silni“ i njegovi „Uroši Nejaki“ iz opozicije odnositi prema ovoj temi svih tema, napisao sam da buduća spikerka parlamenta AB ima šansu da – ako napokon učini ono što su prethodni spikerfoni (dr N. Stefanović, mr M. Gojković, I. Dačić i dr V. Orlić), kršeći Ustav, odbijali da urade – iz političkog „Fikusa“, preko noći, vaskrsne u srpsku „Lilu ramondu“.
Zato što (samo da podsetim na neka od argumenata koje sam pobrojao u tekstu https://pravda.rs/2024/3/14/cvijetin-milivojevic-za-pravdu-dok-brnabic-ne-raspise-lokalne-izbore-na-kim-ne-moze-biti-ni-izbora-u-uzoj-srbiji/ ) predsednika srpskog parlamenta na to izričito obavezuje Ustav Republike Srbije koji kaže i to da je teritorija Republike Srbije „jedinstvena i nedeljiva“. Zato što to ne zabranjuje ni Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) kojom je okončana NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), odnosno Srbiju. Zato što najmanje dve članice Saveta bezbednosti sa pravom veta, kao i većina zemalja članica UN koja predstavlja tri četvrtine čovečanstva, ne bi imalo ništa protiv. Zato što nešto ozbiljno protiv toga ne bi smeo da zucne ni tzv. kolektivni Zapad, pošto je već, prošle godine, kao regularne i demokratske, legalne i legitimne, priznao rezultate izbora za gradonačelnike koje je na, skoro apsolutno Srbima nastanjenom, severu Kosova, raspisala prištinska vlast, a za koje je, prema izveštaju Bi-Bi-Sija, glasalo samo 3,5 odsto građana i na kojima je (prema tvrdnji našeg Vrhovnika), od ukupno upisanih 45.950, glasalo tek 1.567 birača, a od toga samo 13 Srba?! Zato što nikakav Briselski sporazum ne može da ima supremaciju nad Ustavom Srbije, jer svako suprotno tumačenje znači poziv (i opravdanje) za državni udar!
U tom tekstu podsetio sam i na član 86 Zakona o lokalnoj samoupravi koji kaže da predsednik Skupštine Srbije raspisuje izbore za odbornike u roku od dva meseca od stupanja na snagu odluke o raspuštanju skupštine jedinice lokalne samouprave, a to se u slučaju srpskih opština na KiM dogodilo ne pre 60 dana nego pre 12 godina?! Pošto je poslednje lokalne izbore na KiM je, po Ustavu i zakonima Srbije, za Đurđevdan 2012. godine, raspisala tadašnja predsednica srpskog parlamenta dr Slavica Đukić Dejanović, „žuto-crvena“ vlada je, pre svega pdo pritiskom Berlina, odustala od tih izbora, ali su oni, suprotno diktatu iz Beograda, ipak, održani u Zvečanu i Zubinom Potoku, ali rezultate tih izbora održanih po zakonima Srbije - novoformirana „napredno-crvena“ vlada nije priznala?! Vlada Dačić - Vučić je, čak, u septembru 2013, silom raspustila i, do tada postojeće, sazive lokalnih (srpskih) skupština opština na Kosmetu (Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok)!
Prema članu 15 Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, predsednik Narodne skupštine „raspisuje izbore za odbornike skupštine nove opštine u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu zakona kojim je nova opština osnovana“, a radi podsećanja, među tim, sada već ne toliko novim, kosovskometohijskim opštinama sa srpskom većinom je i njih šest južno od Ibra: Gračanica, Parteš, Klokot, Ranilug, Štrpce, Novo Brdo…
Dodajem sada ovde i Zakon o lokalnim izborima. Član 1 propisuje da se odbornici biraju na četiri godine, a u članu 34 (nadležnost za raspisivanje lokalnih izbora) piše da „lokalne izbore (u Republici Srbiji) raspisuje predsednik Narodne skupštine“. Tačka i slovima!
I zato što se Priština, u međuvremenu, neispunjavanjem svog dela obaveza iz Osnovnog briselskog sporazuma, samodiskvalifikovala kao kredibilan pregovarač, tako da Srbija ima puno pravo da sve vrati na nultu tačku, odnosno prethodno stanje, od pre aprila 2013, računajući i institucije države Srbije, za početak, makar, u srpske sredine na KiM.
. . .
Šta se još promenilo otkako sam, pre mesec i po, pisao o ovoj temi?
Nacionalni deo parlamentarne opozicije (NADA) već se odlučio za bojkot beogradskih i još ponekih lokalnih izbora, ali razlog za to nije bilo to što – kako bi se moglo očekivati od „državno i nacionalno odgovorne“ opozicije - AB nije raspisala izbore i u današnjih 37 (do NATO agresije, 29) gradova i opština (ili, makar, samo 10 onih sa srpskom većinom) na KiM, već to što lokalni izbori, samo u „užoj Srbiji“, nisu prolongirani za ranu jesen?!
Na drugoj strani, za evrofanatični deo „izlazača“ iz opozicije, koje KiM baš nešto i ne zanima, povoda za, ipak, bojkot beogradskih i još nekih izbora je, iz dana u dan, sve više: od drugog (kada su izbori raspisani) do 28. aprila, osim „AV – Beograd sutra“, potvrđeno je još nekoliko lista podržanih od strane fantomskih podržavalaca za čiju autentičnost „svedoče“ isključivo napredne opštinske uprave po gradskim opštinama; pa, recimo, AB je potvrdila da od čišćenja biračkih spiskova neće biti ništa jer su, reče li tako, „za to potrebne nedelje, ako ne i meseci“ i tome slično…
Ta činjenica, da se, povodom lokalnih izbora na KiM, barem do prvomajskih blagdana AB nije mešala u svoj posao, na nesreću, ne smeta ni svim onim sastavnim, samozvanim patriotskim, elementima koalicije „AV – Beograd sutra“ (računajući i kostur ove koalicije zvani SNS) koji se danonoćno kunu da im je KiM „srce i duša“ i najviši državni i nacionalni interes!
Promenilo se i to da je, u međuvremenu, održan referendum za opoziv četiri nelegitimna albanska gradonačelnika u srpskim opštinama na severu KiM, referendum koji su Srbi listom bojkotovali, tako da od „Zajednice srpskih opština“ neće biti ništa, prosto zato što, recimo, na severu KiM, više i nema srpskih opština…
. . .
A desilo se i još jedno bolno podsećanje kao paralela onome što se dešava u vezi sa KiM. Danas se obeležava tužna 29-godišnjica „Oluje“, kada je Zapadna Slavonija potpuno etnički očišćena od Srba starosedelaca. Iako je, samo nekoliko meseci pre toga, Zagrebu i Kninu (Beogradu) ponuđen plan „Z – 4“…
Proterivanje Srba iz Zapadne Slavonije (tada u sastavu bivše Republike Srpske Krajine) označilo je i završetak etničkog čišćenja Srba iz Slavonije koji je većim delom ostvaren tokom 1991. godine, kada je sa teritorije Grubišnog polja, Pakraca, Daruvara, Lipika oterano između 52.000 i 70.000 i sa obronaka Papuka i iz Požeške kotline oko 6.000 Srba. Dakle, pripadnika srpskog naroda koji je, po Ustavu Socijalističke Republike Hrvatske, bio ne nacionalna manjina nego – konstitutivan narod : „SR Hrvatska je nacionalna država hrvatskog naroda, država srpskog naroda u Hrvatskoj i država narodnosti koje u njoj žive.“!
Da podsetimo da je toga 1. maja 1995, umesto da izveštava građane o padu ovog dela nekadašnje RSK (formalno, zaštićena zona UN sektor "Zapad"), Radio-televizija Srbije pod komandom Milorada Vučelića emitovala reprizu predstave nekog moskovskog cirkusa, valjda iz Baljšoj teatra. Trupe UN (UNPROFOR)koje su se nalazile na prostoru Zapadne Slavonije u trenutku operacije, čiji je zadatak bila zaštita stanovništva, na početku napada povukle su se u svoje baze.
Tokom akcije "Bljesak" ubijene su 283 osobe srpske nacionalnosti, a proterano između 15 i 18 hiljada, 1.450 Srba je uhapšeno i odvedeno u hrvatske logore, a sudske presude presude koje su donete protiv njih, dobrim delom, bile su zasnovane na neosnovanim konstrukcijama.
Pazite i na ove pouke iz tog perioda? Nekoliko meseci pre „Bljeska“, u igru je ubačen plan međunarodni „Z – 4“... A zašto je tadašnja vlast u Srbiji „naturila“ zvaničnom Kninu (Martiću, Mikeliću, Babiću) da ne prihvati taj plan?
Slobodan Milošević je, navodno, imao „dojavu“ od svojih „međunarodnih partnera“ da bi se ovaj dokument mogao iskoristiti i za buduće nasilno rešavanje krize na KiM. Možda je i bio delimično u pravu, ali baš u to vreme (1994-95) je deo političke i javne elite kosovskih Albanaca (o tome su kolegi Bahri Caniju i meni govorili u knjizi „Kosmet ili Kosova“) bio zadovoljan čak i time da Kosovo dobije onoliko državnosti i autonomije u okviru SRJ i Srbije koliko se očekivalo da će RSK dobiti u okviru nezavisne Hrvatske.
Čak i odluke samoproglašenih kosovskih organa u leto 1990, o čemu sam iz Prištine kao mlad novinar izveštavao za tadašnju „Borbu“ - nakon što su, u junu te godine, albanski delegati formalno napustili Skupštine Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo – išle su, najpre, u pravcu zagovaranja „republike Kosova“, ali u okviru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).
To piše i u „Ustavnoj deklaraciji“ („Deklaraciji o nezavisnosti“) koju je tzv. Skupština Kosova (uz potpis 115 albanskih delegata dotadašnje Skupštine SAP Kosovo) usvojila 2. jula 1990. u Prištini: „Ustavna deklaracija za Kosovo kao nezavisnu i ravnopravnu jedinicu u sastavu jugoslovenske federacije / konfederacije kao ravnopravne jedinice sa ostalim članicama. Ovom Deklaracijom izražava se i proglašava izvorno ustavno opredeljenje kosovskog stanovništva i ove Skupštine, kao akt o političkom saomopredeljenju u okviru Jugoslavije.“
Slično opredeljenje stoji i u tzv. Kačaničkoj rezoluciji „sva tri veća Skupštine SAP Kosovo“: „Rešavanje nerešenog statusa albanskog naroda i nerešenog budućeg statusa Kosova u jugoslovenskoj zajednici vidimo jedino konstituisanjem svoje suverene države zajedno sa delovima drugih naroda i nacionalnih manjina – Republiku Kosovo kao ravnopravnu članicu jugoslovenske zajednice... Od federativnih jedinica Jugoslavije očekujemo da priznaju suverenost Republike Kosovo kao ravnopravne jedinice jugoslovenske zajednice.“
Tog istog dana, 7. sepembra 1990, kada i „Kačanička rezolucija“, u Kačaniku je ista, krnja Skupština SAP Kosova, uz učešće samo albanskih delegata, izglasala i „Ustav Republike Kosovo“, u kome se, u članu 2, takođe, kaže da je „Republika Kosovo članica jugoslovenske zajednice“, uz napomenu da će se „odredbe ovog, kao i drugih članova, korigovati zavisno od opredeljenja svih njenih članica i buduće organizacije Jugoslavije“.
. . .
Bilo kako bilo, (američko-rusko-evropski) plan „Z – 4“ koji je za teritoriju RSK, kao svojevrsne „države u državi Hrvatskoj“ ostavljao one opštine nekadašnje Vojne Krajine u kojima su Srbi činili predratnu većinu, završio je kao mrtvorođenče.
Posle „Oluje“, s početka avgusta, a onda i tzv. Erdutskog sporazuma s kraja 1995. godine, Srbi u Hrvatskoj svedeni su na statističku grešku, a od njihove autonomije nije ostalo ni „A“.
Početkom implementacije Ohridskog sporazuma iz marta prošle godine (lične karte, registarske oznake itd) kojim je ozvaničeno ono što, kao nekakav nemačko-francusko-američki plan za Kosovo, od strane našeg Vrha Vrhova, navodno, nije ni prihvaćeno – Srbi na KiM postaju polako za oficijelni Beograd danas, ono što su krajiški Srbi bili Miloševiću te 1995. godine. Dakle, pastorčad, neželjena deca, sirak tužni bez igde ikoga.
Čini se da je raspisivanje lokalnih izbora od strane Beograda, makar u 10 srpskih opština koje su trebalo da čine nesuđenu „Zajednicu srpskih opština“, poslednja šansa. Bilo bi najbolje da to konačno ukapira i ova kvazipatriotska vlast, u šta je, ovog momenta, teško poverovati. Međutim, za opoziciju – barem onaj njen nacionalni deo i nacional-demokratski centar – uslovljavanje izlaska na gradske i opštinske izbore u „užoj Srbiji“ raspisivanjem izbora i na KiM, morala bi da bude i obaveza i pokušaj spasavanje obraza.
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
