Piše: Cvijetin Milivojević
Najrelevantniji živi stručnjak za tumačenje holokausta i genocida, direktor Centra „Simon Vizental“, Efraim Zurof reče pre neki dan: „U Srebrenici se nije desio genocid. Nadam se da rezolucija neće biti usvojena. Ujedinjene nacije su najgore mesto za glasanje o tom pitanju jer je reč o političkom glasanju, a ne istorijskoj analizi.“
Nedelju dana pre toga, Arhiepiskopu pećkom, mitropolitu beogradsko-karlovačkom i patrijarhu srpskom, shodno (ne)sporazumu koji je Vrhovnik srpski, 2013, utanačio sa vođama „Republike Kosovo“, doduše, nije dozvoljen ulazak na KiM, pa i „odlazak kući“, u troipovekovno sedište srpskih patrijaraha u Peđkoj patrijaršiji, ali mu to nije zasmetalo da - kao što je crkva Samodreža kneza Lazara i njegove junake pričešćem ispratila na Gazimestan – današnjeg svetovnog vožda, u „odlučni boj“, ceremonijalno isprati iz Hrama svetog Save na Vračaru.
Inače, za ljubopitljive, da ponovim, duhovni pastir nikako nije isto što i državni zvaničnik (a prištinski i beogradski zvaničnici, međusobno i recipročno, jedni od drugih, traže i daju, dobijaju ili ne dozvole za ulazak na KiM ili u „UžaS“), ali se, eto, naš patrijarh solidarisao sa svetovnim svevladarom Srbije, pa, eto, i on „preko Petkovićeve kancelarije“ tražio dozvolu, nije je dobio, pa ni on nije ušao na KiM.
. . .
Nedeljno pre podne, dan uoči molebana, a pre leta u „kukavičije gnezdo“, Vrhovnik se, da ne dangubi, pojavio na „reprizi reprize dočeka Vaskrsa“, kod ružičaste DŽej-DŽej. Ja poverovao, pričaće se o rezoluciji o genocidnosti ili, makar, o kandidaturi „Republike Kosova“ u Savet Evrope.
A ona, pre nego što joj je, od silnog šera, „zabagov'o“ tablet, uspela je da na nacionalnoj frekvenciji koja koristi javni resurs svih građana – pročita i sledeća, prigodno pripremljena joj, pitanja, predsedniku svih građana, a o rivalima njegove stranke na predstojećim lokalnim izborima: „Dr Dragan Milić iz Niša je rotarijanac i priznaje nezavisno Kosovo...“, na šta se AV „nastavio“ sa: „Ne bih o njima mada bih imao svašta da kažem... ići ću u Niš poslednjeg dana kampanje...“
„Meni je nespojivo da Nestorović ide sa Savom Manojlovićem, a ide..“, konstatuje dalje ona, a AV odgovara: „Posle prošlih izbora neko nije vodio računa o državi i širim nacionalnim interesima i zato opet, bez potrebe, imamo izbore u Beogradu...“
Ali, ona, kanda, nije ni razumela, ako je i slušala AV-ov odgovor, pa je otišla korak dalje: „Nestorović je završio na listi koja je za nezavisno Kosovo!?“, a AV je, za njega, preblago, primetio da je „(Nestorović) bio nedogovoran posle beogradskih izbora“.
Na kraju, voditeljka poznata po kovanici „protivjevrej-staford“ (u prevodu na srpski: protojerej-stavrofor) nije mogla da odoli, a da se ne overi kod Vrhovnika lično: „Ja sam ponosna što ste Vi naš predsednik“, a na njegovo „zameriće Vam neki“, ona je odvažno odbrusila: „Neka, ja sam hrabra!“
. . .
Nezavisno od ishoda glasanja u Generalnoj, očekujem da će, ako drži do sopstvene reči, koliko danas, iz NJujorka - osim podrazumevajućeg dana sećanja na žrtve izraelskog genocida nad Palestincima u Gazi / Hamasovog genocida nad Jevreima u kibucima oko Gaze - naš Vrhovnik da najavi inicijative za proglašenje dana sećanja na genocid nad streljanim đacima u Kragujevcu, nad srpskim civilima u Kraljevu, u Jajincima, na žrtve genocida nad Srbima u „NDH“, od korićanskih i drugih hercegovačkih jama, do Jasenovca, Jadovna i drugih ustaških logora smrti za srpsku decu, nejač i žene…
A da možda, ipak, iznenadimo „kosponzore“ otuda odakle najmanje očekuju? Ako je uspelo Jermenima da parlamente najmoćnijih zemalja sveta, čitav vek kasnije, ubede da osude genocid turske države nad njima – zašto i Srbija ne bi pošla od 1914?
Predlog broj jedan: „Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid koji su, za vreme okupacije 1914. godine, nad srpskom decom, ženama i nejači u Mačvi počinile austrougarska i nemačka vojska“.
Više nego dovoljno dokumentacije o tome ostavio je švajcarski Nemac Arčibald Rajs (“Coment, Riport upon the Atrotices comitted by the Austro-Hungarian Army during the first Invasion of Serbia”, London, 1916) i mnogi drugi.
Na naslovnoj strani knjige Branislava Stankovića „Stradanje Šapca i Mačve u Velikom ratu za vreme prve okupacije 1914“ (Prometej, 2021) nalazi se fotografija vešanja mačvanske seljanke, Milice iz kuće Maksimovića, majke četvoro dece. Na zadnjoj korici je slika leševa pobijenih majki sa decom. Obe su, 1914. u Mačvi, usnimili sami zločinci, da se „ratnim podvizima“ pohvale svojim porodicama kojima su slali razglednice i vojničke dopisnice sa slikama „svojih ruku dela“. Fotografije su jezive: deset seljanki u srpskim nošnjama razapeto na krst i obešeno, dok su ispred njih postrojeni za slikanje AU-vojnici; tu je i slika leševa srpskih seljaka koje su Austrijanci pobili 2. avgusta 1914. u selu Grušić; otvorena zajednička grobnica kod Šabačke crkve sa leševima oko 150 srpskih civila; povešani civili u Lešnici, u voćnjaku Nikole Trifunovića; slika masakrirane dece u okolini Šapca i žene Soldatovića (78 godina), ubijene i unakažene u Bastavu; slike silovanih i masakriranih žena u Krivaji, ruševina kuće Milutinovića u Prnjavoru u kojoj je spaljeno stotinu dece i žena…
Oko 60 civila, prethodno zatočenih u šabačkoj crkvi, iskasapljeno je bajonetima, „da bi se uštedela municija“, u crkvi, iza oltara, AU-oficiri su silovali zarobljene devojke... U Prnjavoru, pisao je Rajs, „Buka Puškarević i Gaja Alanović zapaljeni su na gumnu, pošto su prethodno isečeni na paramparčad. Anđa Josić i ćerka Marinka Jovanovića u silovane. Pavle Blažić je ispečen na ražnju kao jagnje. U kući Pere Popadića jedan mađarski vojnik skinuo se go i siovao žene i decu.“ Ispred unapred iskopane rake duge 20 i široke tri metra, streljano je, 19.8.1914. godine, 109 stanovnika, između 15 i 80 godina.
Arčibald Rajs ističe strahote koje su zadesile selo Brezjak, gde su na različite načine, u samo jednom danu, 3. avgusta 1914, Austrijanci na različite načine ubili 54 osobe: „Većini je izvađena utroba pomoću sablji sečiva širine 5 cm, dužine sečiva 46 cm. Anica Jezdić, stara 32 godine, oči iskopane, nos i uši odsečeni. Simo Jezdić, star 14 godina, odsečeni su mu nos i uši. Jelka Donić, stara 13 godina, odsečeni su joj nos i uši. Cvetko Pavlović, iskopane su mu oči. Smiljana Vasiljević, stara 48 godina, oči iskopane. Mirosavu Vasiljević, staru 21 godinu, silovalo je oko 40 vojnika, potom su joj isečeni genitalni organi, a kosa gurnuta u vaginu. Na kraju su joj izvadili utrobu. Joca Milošević, star 90 godina, isekli su mu kožu na kaiševe. Milosav Obradović, star 18 godina, odsekli su mu nos i uši i iskopali oči. Dragoljub Ilić, star 18 godina, odsekli su mu nos i uši. Mileva Jokić, stara 17 godina, silovali su je, a potom ubili. Stanica Šakić, stara 24 godine, nekoliko puta su je silovali, a zatim izboli bajonetom. ...“
I tako dalje, i sve strašnije od strašnijeg. Oko dve hiljade srpskih civila, uglavnom žena i dece, korišćeno je kao „živi zid“, morali su da idu ispred AU-vojnika dok su oni pucali iznad glava talaca, proveravajući tako ima li negde ispred srpske vojske.
Od tog avgusta 1914, kada su AU-trupe prešle Savu, s namerom da Mačvu i Beograd anektiraju i, namesto srpskog stanovništva, nasele Nemce i Mađare, u Mačvi je imenom i prezimenom, tokom Velikog rata, identifikovano oko 10.000 ubijenih.
Predlog broj dva: „Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid koji su od 1914. do 1918, nad Srbima u današnjoj Bosni i Hercegovini počinile austrougaska i nemačka vojska i hrvatsko-muslimanske formacije šuckora“.
Vladimir Ćorović, u knjizi „Crna knjiga patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata“ (prvo izdanje, Beograd – Sarajevo, 1920. godine) piše, pored ostalog, o austrougarskom koncentracionom logoru za Srbe u Doboju, u koji je, od 1915. do 1917, dopremljeno 46.000 Srba (polovina se nije nikada vratila kući), od toga 16.996 srpskih žena i dece iz BiH. Preživeli su deportovani dalje, na svoje „poslednje odredište“ u logore Arad, Šopronjek, Nežider, Turonj, Talersdorf, Pleternicu i druge, širom AU-monarhije. Za samo pola godine internacije 1914/1915, u logoru Arad preminulo je ili ubijeno oko 2.000 Srba. Postojali su i logori i zatvori u Žegru kod Bihaća, u Tuzli i drugim mestima po BiH.
AU-vojska je, za sobom ostavljala i tragove svog iživljavanja. Ubice i zločinci su se, kao i u Mačvi, rado slikali pored svojih žrtava, Srba iz BiH. Tako i danas, kao „svedoke istorije“, imamo slike hercegovačkih seljaka koji vise na vešalima, slike streljanja Srba pored jedne železničke pruge u BiH, a foto-objektiv je zabeležio i odvođenje trebinjskog sveštenika Vidaka Parežanina na vešanje, predsednika opštine iz Skakavca obešenog u sarajevskom logoru, vešanje sveštenika Petra Lazarevića u Tuzli, zlodela šuckora („pričuvne“ formacije Hrvata i muslimana pri AU-vojsci) nad srpskim življem…
Ćorović je, dakle, još pre 104 godine zabeležio i ove primere sistematskog istrebljenja Srba: Kod „železna mosta“u Foči, držani su kao taoci, a potom streljani ili izbodeni, „najugledniji Srbi, pop Josif Kočović, pop Vladimir Popović, pop Vasilije Kandić, Niko i Milan Hadživuković, Nikola Mazija“... „U Koranu je streljano 27 ljudi i dve žene, svi iz sela Graba trnovske opštine“... Šuckori su, kasnije, na Koranu ubili i žene Milku Čukilo, LJubicu Terzić, Milku Karavdiju, Maru Simatović, Đuku Bjelorep, kao i sveštenika Ristu Čečara, Krstu Pavića, Stjepana Simića, Peru Karavdiju, Peru Pantića, Ristu Ćosića; na Palama: Jovu Klačara, Ristu Čukila, Lazu Juruka, Peru Kusmuka, Mileta Kusuma sa dva mala sina, 100-godišnjeg Đorđu Klačara...
Iz Srebrenice i okolnih sela ubijeni su: Đoko Maksić, Radovan Nikčević, Kosta Mitrović, Cvjetko Stojanović, braća Risto, Tano i Mitar Nikolić, obešeni su Đuka Novaković, Filip Akšamović, Pero Jovanović, Gligor Andrić, Rade Miladinović, Pero Ranković i njegova dva brata, student Univerziteta u Lozani je živ spaljen; Risto Ostojić, njegova žena i sin, mrtva s detetom nađena je Gospava Nedeljković, Janja Budova je zaklana i tako dalje... U Foči je 14. avgusta 1914. streljano i povešano 126 Srba...
Samo tokom avgusta 1914, u trebinjskom kotaru, od Avtovca, preko Vučja do Konjskog i Zagrađa, obešeno je – zabeležena su imena - više od 100 Srba, i tako dalje i tako dalje. Od 1914. do 1917. u BiH je, pod različitim okolnostima, umrlo 100.986, najviše srpske, dece ispod 10 godina…
I treći predlog: „Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid koji je od 1914. do 1918. godine, nad Srbima u današnjoj Srbiji i Severnoj Makedoniji počinila bugarska vojska“.
Arčibald Rajs u svojoj monografiji „Autro-bugaro-nemačke povrede ratnih zakona i pravila; dopisi jednog praktičara – kriminaliste sa srpskog maćedonskog fronta“ (Državna štamparija Kraljevine Srbije, Krf, 1918), beleži brojne i masovne zločine koje je, na području današnje jugoistočne Srbije, kao i nekadašnje dela Kraljevine Srbije koji se zvao Južna Srbija (Maćedonije) počinila bugarska vojska. Samo jedan karakterističan, među brojnim dokumantovanim, primerima koje Rajs navodi: U krajevima oko Velesa, Prilepa i u Poreču ukupan broj poubijanih, do 20. januara 1916, prelazi 2.000, a od njih je većina žene i deca. Pa, nabraja broj poubijanih za pojedina sela: Omorani 18, Teovo 8 (od toga 2 žene: Marija Nikuša Stojanovića i Sofija Pana Arsića), Mokreni 12, Bogumili 95 (75 žena i dece), Gostiražna 65 (55 žena i dece), Strovije 80 (65 žena i dece, a samo u jednoj kući popa Ilije Zižića 9 lica), Dolgavac 280 (260 žena i dece), Brod 250 (većina ubijenih žena, pa čak i devojčice ispod 10 godina bile su silovane) i tako dalje i tako dalje...
. . .
A da bi se krenulo tako, Vrhovnik treba, najpre, da se izvini građanima svoje zemlje i vlastitom narodu. Jer, ni deceniju i po od agresije NATO pakta na Srbiju, baš on je Gerharda Frica Kurta Šredera, kao „mečku Božanu“, šetao od od mitinga do mitinga SNS-a; Entonija Tonija Blera je angažovao kao specijalnog savetnika za, ma što to značilo, „delivery units” (jedinice za isporuku), sve navodno bambadava; a Vilijamu Bilu Klintonu je, u ime Srbije, podržao (zli jezici tvrde, i donirao) gubitničku predsedničku kampanju za Gospođu, a protiv Trampa... A na pitanje zašto je to učinio, odgovorio je: „Zato što sam pametan!“
To su isti oni Klinton, Bler i Šreder kojima je, kao ministar ratne propagande, 1999, poručivao da će odgovarati u novom Nirnbergu.
Jer, među predvodnicima NATO agresije, isticali su se, baš ovakvim redom: Bler, Klinton i Šreder. Te tri zemlje i danas su predlagači i sponzori rezolucije protiv koje će naš Vrhovnik danas voditi, da citiram počivšeg patrijarha Irineja, „lavovsku borbu.“
- Večeras su vazdušne snage NATO počele udare na vojne ciljeve u Jugoslaviji. Ovo će učiniti kraj užasnim kršenjima ljudskih prava i humanitarnoj katastrofi na Kosovu. Jugoslovenska tajna policija vodila je teror protiv etničkih Albanaca na Kosovu. Mi želimo mir na Kosovu čak i ako moramo da koristimo vojna sredstva da bismo ga postigli – zborio je, 24. marta 1999, kancelar Šreder.
- Preduzimamo ovu akciju iz jednog vrlo jednostavnog razloga - da oštetimo srpske snage u dovoljnoj meri da sprečimo Miloševića da nastavi svoje podlo ugnjetavanje kosovskih Albanaca. Već 400 stotina hiljada ljudi je raseljeno. Preko 250 hiljada ostaje bez kuća. Samo prošle nedelje, 25 hiljada ljudi je proterano iz svojih domova. – govorio je tada britanski premijer Bler.
Da podsetimo i šta, o ulozi Vrhovnikovih „prijatelja“ u otimanju Kosova i Srbije, usput beleži nekadašnji ratni izveštač britanskog Skaj njuza Tim Maršal, u svojoj knjizi „Igra senki; petooktobarska smena vlasti u Srbiji“ (B92 - Samizdat, 2002):
... „Predsednik Klinton je napravio veliku brljotinu kad je 23. marta predusretljivo saopštio jugoslovenskoj političkoj i vojnoj eliti: „Ne brinite, neće biti rata na tlu. Samo se vi, momci, držite koliko god možete.“ Rekao je otprilike sledeće: „Amerikanci, ne brinite, neću poslati američke kopnene snage da ratuju u zemlji za koju većina vas nikada nije ni čula da postoji“. Beogradu je to povratilo samoupouzdanje. „Kad se desilo da neko dobije rat samo uz pomoć vazdušnih snaga?“, pitali su. „Setite se samo Amerikanaca u Vijetnamu, Rusa u Avganistanu, polovine svetskih zemalja u Iraku.“
Vojni vrhovi u svim zemljama NATO-a kolektivno su duboko uzdahnuli. Klinton je zbog unutrašnje politike odustao od glavnog vojnog sredstva, pretnje kopnenim ratom.
Britanski premijer Bler je bio među onima koji su bili preneraženi. Američki Stejt department je procenio da će rat trajati tri dana, ali on se razvukao već na drugi mesec, i Bler je shvatio da je Klintonova izjava ogromna greška koje su se svi plašili. Inicirao je da se pretnja kopnenim ratom ponovo aktivira i da se pripremi teško naoružanje u slučaju da do njenog ostvarenja dođe...“
Naš Vrhovnik ih je, uprkos tome, sve do danas, u notesu vodio pod „P“, kao „prijatelje“, a to svoje „sveprijateljovanje“ korigovaće tek nakon današnjeg glasanja o rezoluciji o „danu sećanja na genocid u Srebrenici“, od kada će svet početi da deli na (prave) „prijatelje“ i (obične) „partnere“. Pa da, konačno, dočekamo i to čudo neviđeno.
. . .
Meni je, na primer, za razliku od Vrhovnikove opčinjenosti Angelom Merkel, i 2017. bilo jasno da Srbija u svetu ima „prijatelje“, makar oni bili i „iz interesa“, ali i iskrene neprijatelje koje, u najboljem slučaju, može da smatra za „partnere“.
Svojevremeno sam, u jesen 2017, na predlog urednika „Danasa“, a pod pritiskom jednoglasne „prijateljske sugestije“ nemačke ambasade i srpskog državnog vrhovništva, posle osam i po godina kolumnovanja, sporazumno, prihvatio „šut kartu“ iz tog lista.
Zato što sam u kolumni „Gomila sećanja“ („Danas“, 17.10.2017) napisao: „Iščekivah, zaludu, skoro dve nedelje, da se neko, u ime službenog Beograda, oglasi glede pokušaja veleposlanika Ditmana da, u svečarskom štimungu nemačkog veleposlanstva, u prisustvu odabranih Srbalja, sa sve Vrhovnikom kao najdražim gostom, preko tvrdnje da se "Srbija i Nemačka zajedno suočavaju sa teškim poglavljima istorije i prošlosti", srpskom narodu uvali "štafetu genocidnosti". Ćutanje je isto što i odobravanje, iz čega zaključujem da su ovdašnji zatelebesani fanovi Angele Merkel kleknuli i, u ime ubrzanja evrointegracija, prihvatili i tu nečasnu "titulu košampiona zločina u saremenoj istoriji" (da nam naši "protestantski uzori" ubuduće ne budu sami) od velikog nemačkog naroda, a time i kolektivnu krivicu na sve nas....“
Nešto slično ponovio sam i u sledećoj kolumni „Služenje narodu“ („Danas“, 31.10.2017), a kada sam to učinio i treći put „Vrhovniče, od ovoga nema vajde!“ (8.11.2024), zapečatio sam svoju kolumnističku „karijeru“ u tom listu. Doduše, tu sam otišao korak dalje: „Pet je nedelja već otkako nas je ekselencija Ditman, svrstao, rame uz rame, sa svojim velikim narodom, u disciplini kolektivne katarze, nesebično poredeći srpsku ulogu u praksi genocida sa epskim razmerama nemačkog doprinosa istoj temi - a da se, prema Nemcima, tradicionalno ulizički raspoloženi, naš Vrhovnik nije oglasio. Da protestuje ili, možda, zahvali, ako se oseća počastvovanim...“ Što sam dodatno pokrepio nekim istorijskim primerima ulizištva iz susedstva (tekst proklamacije nezavisne i slobodne Hrvatske, od 10. travnja 1941): „U sporazumu sa voljom vlade Reicha i pobjedničke njemačke vojske, a po nalogu ustaškog Poglavnika, Vođe hrvatskog naroda dra Ante Pavelića, proglašujem danas nezavisnu i slobodnu hrvatsku državu na cjelokupnom njezinom etnografskom i historijskom području.“ I „hedlajnom“ iz „Hrvatskog lista“ (12.4.1941): „Proglas muslimanskim Hrvatima: Danas u 12 sati posjetio je generala Slavka Kvaternika Ismet efendija Muftić, koji je izrazio najveće veselje Hrvata-muslimana, što je poglavnik uz pomoć Alaha i savezničkih sila stvorio hrvatsku državu... Dr Pavelić se drži gesla oca domovine dra Ante Starčevića da su muslimani najčišći Hrvati...".
. . .
Možda su predlagači rezolucije iz Nemačke i Ruande, država dokazanih u genocidima, kao i ostalih četrdesetak sponzora i kosponozora (među kojima su i osvedočeni pioniri genocida, od današnjih SAD do nekadašnjih kolonijalnih siledžija poput Velike Britanije ili Belgije), predlažući ovu rezoluciju s ciljem da svoju nečistu savest i krivicu prebace na druge, nesvesno učinili dobru stvar za ovu državu i ovaj narod. Zbilja, da li bi ikada neko ovde ozbiljno pominjao ono što su Srbi preživeli tokom 20. veka, da nije bilo ove rezolucije. A što se glasanja na Generalnoj skupštin tiče, naši su se „reprezentativci“ toliko izveštili u spuštanju kriterijuma „šta je uspeh“, da po najnovijem ispada da je uspeh i ako „za“ glasa manje od 100 članica UN. Da li je baš?
Izvor: Pravda
