Piše: Petar Davidov
Uglavnom, Rusija je na kraju otkazala ugovor sa Britanijom, prema kome je od 1956.godine, ova divna zemlja, mogla potpuno mirno da svojim građanima obezbeđuje ribu iz ruskog Barencovog mora. Gud baj fiš end čips.I, znate, nije nam naročito žao: moraće sami da se snalaze. Mi smo, odjednom, shvatili, zbog čega smo mi dužni da obezbeđujemo zemlju, koja za svoj cilj ima da nanese poraz Rusiji na bojnom polju, sa 40% bakalara? Samo u prošloj godini je, iz ruskog mora, otišlo na engleske stolove 600.000 tona naše ribe. I meni treba bakalar, i poželjno je da bude što jevtiniji. Da li će žitelji sa Britanskih ostrva osetiti nedostatak moje ribe, brine me mnogo manje od prisustva mog bakalara na mom tržištu i u mojoj prodavnici.
Ovo je neka vrsta fiks-ideje: „dragi zapadni partneri“, zaista se čini, da verujete u rusku dobrotu koja može da dosegne do takvog nivoa nesebičnosti. Kažu, Rusi su tako naivni i dobri, ne žele rat, i pored svih naših napora da uništimo njihovu zemlju i da poubijamao same Ruse, oni će nas, opet, sa osmehom na licu, počastiti poslednjim što imaju. Nažalost, bivalo je tako kroz istoriju: poslednji voz, sa tovarom žita, otišao je iz Rusije (tada sovjetske) u nacističku Nemačku za samo čas i četvrt pred početak rata, odnosno u toku noći 22.juna 1941.godine. Do poslednjeg trenutka su se nadali, a to se i vidi, da razgovori, obećanja, želja za mirom-zaista nešto znače za pripadnike ubermenša koji iskreno verski mrze Rusiju.
Izgleda da je lekcija naučena i zato Putin kaže:“Mi dobro znamo iz istorije Sovjetskog Saveza, godine 1940. i početkom 1941.,kako je on pokušavao na sve moguće načine da spreči, ili bar odloži, izbijanje rata. U tom smislu, Sovjetski Savez se starao da, bukvalno do samoga kraja, ne isprovocira potencijalnog agresora, pritom ne sprovodeći, ili odlagajući, svoje akcije za pripremu odbrane od neizbežnog napada“, napominjući pritom, da su koraci, koji su na kraju preduzeti, bili katastrofalno zakasneli. Kao rezultat, po njegovim rečima, imali smo da zemlja nije bila spremna da u punoj snazi dočeka invaziju nacističke Nemačke koja je bez objave rata napala našu domovinu 22.juna 1941.godine. „Neprijatelja smo zaustavili, a zatim i uništili, ali smo platili kolosalnu cenu. Pokušaj smirivanja agresora, uoči Velikog Otadžbinskog rata, se pokazao kao velika greška koja je skupo koštala naš narod. U prvim mesecima ratnih dejstava izgubili smo ogromne teritorije od strategijskog značaja i milione ljudi. Po drugi put, takve greške, nećemo dopustiti. Nemamo pravo na to.“ U uslovima u kojima država, koja me mrzi, želi moju ličnu smrt, i ne samo moju već i moje porodice, i moga naroda-baš me briga šta će žderati njihovi građani. Hoće li, tamo, izbiti glad, hoće li stanovništvo drhtati od hladnoće zbog nemogućnosti da plati grejanje, da li će Irci podići novi ustanak-za mene je, ovo, na drugom mestu, a mogu reći, čak, i na desetom mestu.Između ostalog, antiruska histerija, u politici i ekonomiji, može rezultirati ovakvim stanjem: život u ovom divnom kraljevstvu neće biti kao u raju. Da kažem nešto na račun hladnoće: najstrašniju hladnoću u životu nisam osetio u Sibiru, gde je bilo i -50°C, dok je u izbi, uz peć, bilo +25°C, ali sam je osetio na obali Doverskog moreuza, i spolja i unutra je bilo +4°C. Nevažno za odmor na plaži, verujte.
„U inat svom mužu sedeću u bari“: hoće li Britanija da izgubi mnogo svojih milijardi funti (već ih gubi) zbog svoje rusofobije,da budem iskren- to su njeni problemi i teškoće. Kao što je rekao Vjačeslav Volodin, predsednik Državne Dume, „sada će Britanci postati mršaviji i umniji“. U ovo, da će postati umniji, nisam siguran: mržnja, nacizam, svedoče upravo o nedostatku umnosti. Pitajte Nemce.
Sada vidimo šta je postala Nemačka ulaskom u rat sa Rusijom: sami Nemci (koji su još uvek u Nemačkoj i govore nemački) nazivaju svoju zemlju „rezervatom SAD-a“. Ko je sada zainteresovan (ne zbog učtivosti, već stvarno) za mišljenje nekada poštovane i uvažene države o negdašnjim i sadašnjim pitanjima politike i geopolitike?
Potpuno ista sudbina čeka i Britaniju ako produži da gaji rusofobiju, uveren sam u to. Vidite, postoje konstante, nepromenljivi zakoni, neosporne činjenice, aksiomi. Na primer: Sunce je vrelo, voda je mokra, Kosovo je Srbija, skupo je ratovati sa Rusijom. U poslednjem slučaju, kako praksa pokazuje, svaka država koja odluči da prekrši ovaj zakon, pretvara se u najobičnije mesto. Odnosno, u tačku na koju mogu da lete mnoge interesantne stvari, ako budemo verovali u ono što nam kažu neki naši konstruktori. Ili priđite: Šveđani, Poljaci, Francuzi, ovo će potvrditi moji voljeni Nemci. Takođe, Ukrajinci (mnogi od njih govore na ruskom sa radošću i zadovoljstvom). Postojala je jaka država koja je znala da opravda svoje geopolitičke interese, da ih štiti, da se dogovara sa drugim učesnicima, uživala je njihovo poštovanje. Ali, čim počne da je ne vodi pragmatizam, već nacizam – dobrodošla u baru. Sedi, ne ritaj se misis. I znaj, nisi neka misis za mene. A, vidim, i pantalone su ti mokre.
Izvor Pravda/Prevod: Dragan Nikolić
