KAKO JE IZGLEDAO DANAK U KRVI?
Za vreme turskog ropstva, srpska deca su odvođena „dankom u krvi“, da postanu Turci i janičari. Setimo se Andrićevog romana „Na Drini ćuprija“ i majki koje trče za otetom decom višegradskog kraja:“To su bile većinom žene, ponajviše majke, babe i sestre otetih dečaka. Kad bi se suviše približile, agine suharije bi ih rasterivali udarcima svojih bičeva, nagoneći na njih konje uz glasno alakanje. One bi se tada razbežale i posakrivale u šumu pored puta, ali bi se malo posle opet skupljale iza povorke i naprezale da suznim očima još jednom ugledaju iznad sepetke glavu deteta koje im odvode. Naročito su uporne i nezadržive bile majke. One su jurile, gazeći žustro i ne gledajući gde staju, razdrljenih grudi, raščupane, zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom, druge su raspamećene jaukale, urlale kao da im se u porođajnim bolovima cepa materica, i obnevidele od plača naletale pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: „Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?“ Neke su pokušavale da razgovetno dozovu svoga dečaka i da mu daju nešto od sebe koliko može da stane u dve reči, neku poslednju preporuku ili opomenu za put.
– Rade, sine, nemoj majke zaboravit’…
– Ilija! Ilija! Ilija! – vikala je druga žena, tražeći očajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htela da detetu useče u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvek biti oduzeto.
Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije moćne i nemilosrdne.“(1)
I to je trajalo, do slobode. Morali smo da se izborimo za slobodu da bismo spasili svoju decu.
NDH PROTIV MAJKI I DECE
A onda je došla NDH, u kojoj se zlo vaplotilo u ubijanje srpske dece i otimanje iste od majki. Evo zapisa Dragoja Lukića, koji se bavio stradanjem dece od ustaša(2):“Mara Vejnović-Smiljanić, kao mlada djevojka logoraš ovako je doživjela agoniju djece u Staroj Gradiški, juna 1942: „Užasni krici ljudskog bola, jada, nemoći i izbezumljenosti čuli su se u logorskom prostoru kada su ustaše otimale majkama malu djecu. Obično bi grupe ustaša, s bajonetima na puškama, satjerale majke sa djecom u krug. Najprije su tražili da se odvoje majke i djeca dobrovoljno, a kada to nisu mogli postići, silom su ih razdvajali. Djeca i majke su se čvrsto zbijali jedni uz druge i zapomagali. Pojedine majke skakale su na gole bajonete i padale pred njima.“
DŽordana Fridlender opisala svoje najteže dane u Staroj Gradiški: „U srpnju 1942. sa Kozare je pristizalo u logor i po 5.000 žena i djece. Ustaša Ante Vrbah odredio je nas 20 zatočenica hrvatskog ženskog logora da se brinemo o djeci koja će, navodno, biti ustaška mladež. Bilo je užasno gledati majke kada su im otimali djecu i gurali na jedan ispražnjen logorski prostor.“
Marijana Amulić, takođe zatočenica ženskog logora u Staroj Gradiški, svjedočila je o ovom zločinu: „Toga dana u logor su došli Maks Luburić, LJubo Miloš, Ivica Matković sa grupom nama nepoznatih ustaša. Razlog te posjete bio je oduzimanje djece od roditelja. Užasavajuća vriska majki i plač djece. Slika je bila stravična, porazna. Veća djeca su bježala, pokušavala da se sakriju. Nastalo je zvjersko batinanje, kundačenje. Žene su bile izbezumljene, tukle su se sa ustašama za svoju djecu. Sve je bilo uzalud. Djeca su ležala bespomoćna, bez snage za plač.“
I to je trajalo, do slobode.
A onda su nas poveli na NATO Zapad, da nas poevrounijate. A tamo se, s povodom i bez povoda, deca otimaju od roditelja. I to mora da se i u namučenoj, demografski ubijenoj, Srbiji, imitira. Jer, „EU nema alternativu“.
ŠTA SAM PISAO 2011.
Sad već daleke 2011, pisao sam sledeće:
U evropskoj zemlji Finskoj 2010. življahu srećno Finac Veli-Pek Rantal i njegova žena, Ruskinja Inge. Gradić im se zvao Turku, i imalu su sina Roberta. Jednom prilikom, dečak u školi, u nekoj dečjoj svađi, reče da bi ga majka mogla odvesti u Rusiju. I srećna porodica je , da parafraziramo Tolstoja, prestala da liči na ostale srećne porodice, i postala nesrećna na svoj način. Naime,socijalni radnici su bračnom paru Rantal uzeli sina i smestili ga u prihvatilište. Prvo su ga odvojili na trideset, a zatim na šezdeset dana. Majci su zabranili da viđa dete,a ocu dozvolili. Ali, otac je radnik, građevinac, često radi u drugim gradovima, i ne može svaki dan da posećuje sina. Sin je patio za majkom i devetnaestogodišnjom sestrom.Počeo je da muca. Otac nemoćno širi ruke:“Svaki dan odlazim očajan iz prihvatilišta. Dete histeriše, hvata se za mene, a službenici mi ga otimaju, kao fašisti. A ja ništa ne mogu da uradim“...Kad pomenusmo fašiste, predsednik Antifašističkog komiteta Finske, docent Helsinškog univerziteta, Johan Bekman, pokušava da objasni šta se desilo:“Kod nas vlada prilično antiruska atmosfera u društvu, i zato je tipično za mnoge naše škole da decu,povezanu s Rusijom, vređaju, zadirkuju. Očito je uvređeni dečak uzviknuo da će ga majka odvesti baki u Rusiju, gde ga niko neće dirati“...I socijalni radnici, zbog toga, otimaju dete od roditelja. Bekman kaže da roditelji ne mogu ni da tuže socijalne radnike, jer je dete oduzeto bez ikakvog sudskog rešenja, a sam proces bi potrajao dve do tri godine; pri čemu socijalni radnici optužuju majku , jer su na leđima deteta našli malu modricu ( zla Ruskinja je zlostavljala svog sina, zar ne? )Nesrećna majka priča:“Bili smo spremni da napravimo kompromis sa socijalnim radnicima. Ali, molili smo ih da mu ne ometaju uobičajeni režim – da ga vode u školu, gde jednom sedmično uči ruski jezik i osnove pravoslavlja, kao i na hokejsku sekciju – jer Robert već profesionalno igra hokej, kao golman. Mnogo ga nestrpljivo čekaju jer zbog rešenja organa tim propušta mečeve i treninge.“Naravno, socijalni radnici , nalik na one Hitlerove iz ustanova nad čijim vratima je pisalo da „rad oslobađa“, nisu pristali ni na kakve kompromise s roditeljima.
Dete su ovim socijalnim trudbenicima predali njegovi nastavnici, koji su čuli da Robert preti svojim vršnjacima odlaskom u Rusiju. Socijalni radnici su ga pokupili odmah iz škole, ne dozvolivši mu da od kuće uzme omiljene stvari i igračke. Mada dečak ima dvojno državljanstvo, rusko i finsko, i mada je njegova majka tvrdila da nema nameru da ga vodi u bakin grad, Sankt Peterburg, gde je od rođenja bio samo jednom, Robert je ostao u prihvatilištu . A 6. marta 2o11, četrnaestogodišnjeg Roberta je jedan drugi dečak , u toku šetnje, u glavu pogodio komadom leda. Umesto da nasilnik bude kažnjen, Robertu su zabranili da izlazi iz sobe. Porodica Rantal tražila je da joj policija oslobodi dete iz kandži humanista, tvrdeći da mu u prihvatilištu bez ikakvog razloga daju lekove- antidepresive. Očajni otac je izjavio da je spreman da traži azil u Rusiji, samo da bi bio sa svojim sinom.
A evo kako je svoje iskustvo iz Australije opisala Ruskinja Dijana Nihmatuljina, slikarka i majka troje dece ( dva dečaka i devojčice ). Ona je, naime, kupila elemente za novu kuhinju, koje nije stigla da ugradi, pa ih je smestila na veliku verandu svog stana, gde je, između ostalog, i slikala. Jednom je došao radnik iz firme koja postavlja satelitske antene. Rekao je da se antena ne može postaviti, jer krov nije odgovarajući, i otišao – pravo u pooliciju. Prijavio je Dijanu da kuva na verandi, gde ima muva. Odmah su u njen stan upali policajac i policajka, koji su je optužili da sprema deci hranu u nehigijenskim uslovima. Nihmatuljina je pokušala da ih uveri da se oni od muva štite mrežicom, ali nije vredelo.Onda ih je ona podsetila da Aboridžini žive u žbunju, hraneći sebe i decu gusenicama i zmijama, ali to nije pomoglo: policajci su zapretili da će, ako hitno ne počne da sprema hranu u stanu, obavestiti službu za zaštitu dece, koja će joj sinove i kći oduzeti i dati je drugim roditeljima. Nihmatuljina izveštava svoje zemljake:“Na Internetu sam našla da su u Australiji ogromni problemi zbog toga, i da roditelji stalno prave proteste. Decu oduzetu zbog sitnica upropašćuju. Jedan dečak, Luka, poginuo je krivicom novih „roditelja“, a nad jednom devojčicom su, u novoj porodici, obavili grupno silovanje/.../Sada često pišu o tome kako se Amerika, a s njom i Australija, pretvaraju u policijske države. Nije ni čudo ako policajac, kao nacista, u tvom stanu može da ti naređuje gde ćeš da kuvaš“.
Dakle, to tako izgleda TAMO. A biće i ovde, ako se ne suprotstavimo.Početkom avgusta 2o11, saznali smo za slučaj Julije Ilić, rođene u Šapcu. Tridesedtjednogodišnja Srpkinja bila je udata za Slovenca Roka Milenkovića. Dobili su troje dece. Muž ju je napustio i otišao u SAD. Da bi mogla da izdržava decu, Julija je, sa ovlašćenjem Republike Slovenije, dvoje starije dece poverila na čuvanje tetki Slavici Ilić, koja živi u Šapcu.Sa devetogodišnjom bebom u naručju, otišla je u Ujedinjene Arapske Emirate, i dobila posao turističkog vodiča. A onda su svekar i svekrva pokrenuli proces i dobili starateljstvo nad njenom decom; vlasti Slovenije su zapretile da će joj i bebu uzeti ako se odluci slovenačkog suda ne povinuje. Servilna vlast Srbije, čije državljanstvo Julija takođe ima, odmah je oduzela pasoše deci, a Opštinski sud u Šapcu je pozvao tetku Slavicu na saslušanje. Srpski sud je postupio po zahtevu slovenačkog ministarstva; deca će biti oduzeta majci i data Centru za socijalni rad u Sloveniji. Pre no što ih predaju dedi i babi po ocu, mogli bi da ih drže u „sigurnoj kući“, što nesrećnu Juliju dovodi do očajanja – gajila ih, negovala,pa sad hoće da ih bace u vrtlog stresa. Julija je pohitala u Sloveniju, da pokuša da nešto učini; ali, kažu da joj je svekar uticajan,i da su šanse male.
U filmu „Đavolji advokat“ ( sećate se, đavola igra Al Paćino ), knez pakla se nalazi na čelu moćne advokatske korporacije, i najavljuje da će svet osvojiti pomoću armije pravnika, koji će svuda uvesti njegove zakone. A u proročkoj pesmi Vladike Nikolaja, „Nebeska Liturgija“, ovaj srpski svetac prorokuje svom narodu da će, ako nastavi putem u zapadnu „Belu Demoniju“, na vlasti dobiti ljude „kojih bi se marva zastidela,/ i veprovi divlji posramili“. Kad takvi dođu na vlast, Srbin neće smeti „decu svoju svojom zvati,/ ni slobodno mislit, ni disati“. Na šta vam naše doba liči?“ (3)
Od ovog teksta je prošlo 13 godina.
U Srbiji su počeli da otimaju decu od roditelja. U ime, naravno, „dobrobiti dece“.
BORBA U SRBIJI
U Srbiji je zatim povedena borba da se oteta deca vrate svojim roditeljima.
Prva presuda u korist porodice i zdravog razuma doneta je 2020, kada je porodica Trkulja dobila svoje pravo na sudu, i kada je njihova kći Marija vraćena domu.
Nedavno je majka iz Novog Sada, Ana Mihaljica, dobila svoje sinove, Mihaila, Rafaila i Gavrila. Procese je pred sudom vodio advokat Milan Bosika, kome sada prete obračunom:“Jelena Pavlović, branilac advokata Milana Bosike, koji je pred Advokatskom komorom Čačak optužen po prijavi Jelene Zorić, direktora Centra za socijalni rad iz Novog Sada, sa ciljem da mu se oduzme advokatska licenca, uspela je da optužnicu „obori“ kao neosnovanu, i predsednika Disciplinskog veća Dragana Markovića argumentima primora da postupa po zakonu i zahteva od disciplinskog tužioca da do sledećeg ročišta uredi optužnicu. Advokat Milan Bosika je u žižu javnosti dospeo pošto je roditeljima uspeo da vrati decu otetu uz pomoć Centara za socijalni rad, najpre Mariju Trkulju u Beogradu, a onda i maloletne Mihajla, Gavrila i Rafaila Mihaljicu njihovoj majci Ani u Novom Sadu.“(4)
Milan Bosika je čovek koji je rešio da Srbija ne postane novi, postmoderni Sisak i Jastrebarsko, u ime, naravno, „demokratije i ljudskih prava“.
Svojevremeno sam ( 2017. godine ) napisao i tekst „Svi smo mi porodica Trkulja“, u kome sam nastojao da objasnim zašto domaći centri za antisocijalni rad oduzimaju našu decu da bi ih nekom predali, jer roditelji nisu dovoljno dobri.(5)
Ono što moramo učiniti, ako smo imalo ljudi i Srbi, hrišćani i deca Božja, jeste spasavanje Srbije od novog danka u krvi. Svi koji mogu treba da se udruže u zajedničkoj borbi protiv zločinačkog sveta u kome će i pedofilija uskoro biti legalizovana.(6) Ako ne branimo decu, koga ćemo braniti? Ako Srbija ostane bez dece, ostaćemo bez Srbije.
Naša borba, ponavljam, mora biti hrabra i odlučna. Sve su nam uzeli – decu im ne damo!
UPUTNICE ( 22. MAJ 2024. GODINE )
1.https://nastavaistorije.wordpress.com/2019/11/03/danak-u-krvi/
2.https://iskra.co/reagovanja/biskupi-ustase-i-srpska-deca-podsecanja-iz-knjige-dragoja-lukica-rat-i-deca-kozare-1/
3.https://www.bebac.com/forum/index.php?/topic/2680-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8/
4.https://www.pecat.co.rs/2024/05/kad-narod-brani-advokata/
5. www.intermagazin.rs/svi-smo-mi-porodica-trkulja-ustanimo-u-odbranu-dece/; borbazaistinu.rs/pomozimo-porodici-kojoj-se-svete-otimaci-od-kojih-su-spasli-svoje-dete/
6.https://www.politika.rs/scc/clanak/615967/Nemacka-smanjuje-kazne-za-decju-pornografiju-Kakva-je-veza-Zelenih-i-pedofila
"Podržao si francusko nemački plan, kupio rafale, sad dramose**š ogrnut zastavom!" (VIDEO)
Izvor: Pravda
