Piše: Branko Veljković
Izgleda da se nekom „važnom“ baš žurilo. Biće da se svim „važnima“ baš žurilo. Kasnije će ova dva majstora shvatiti i zašto.
Dok su oni opravljali vozila gledali su kako se kolona već umrlih kreće od Peći put albanskih planina.
Sneg je mirisao na smrt a Srbija na izdaju.
Uznemiravala ih je ta tišina u kojoj se čitav jedan narod kreće pravo u neopisivo. Neki smutni ljudi bez lica i korena išli su okolo i šaputali izbezumljenom narodu da ih sa druge strane čekaju savezničke kuhinje, bolnice, brodovi. Niko nije poznavao te šaputave spodobe. Niko ih nikada više nije ni video. Ni oni nisu prešli Albaniju samo su druge ubeđivali da to treba da učine.
Ni Petru ni ađutantu ništa nije bilo jasno. Neko je naredio da se rashoduju topovi a opravljale su se limuzine!
„Što bre sav ovaj narod ode preko Prokletija kad je pravac preko Stare Srbije otvoren?“ – u jednom momentu, više da prekine nepodnošljivu tišinu nego da bi čuo nekakav odgovor ađutant je pitao Petra,... Ili je to pitao kralja, ili đenerale, ili vladike, ili one iz skupštine i Vlade,... Sve je on njih nesrećnik pitao ali je samo Petar bio pored njega. A Petar je ćutao. I Bog je ćutao iako su tog dana toliko puta svi pogledali u nebo. Znali su obojica da sve to što se Srbiji dešava nije imalo nikakve veze sa Bogom. Neko drugi je odlučio da preko svojih izroda pošalje sav taj narod u smrt. Narod u smrt a izrodi u limuzine.
Onda je došlo veče. Kolone duge kao presuda pravedniku vukle su se i dalje preko planina a oni koji su narodu presudili seli su u svoje tek opravljene limuzine i u uverenju da su se mrakom sakrili od mraka otišli su u pravcu Skoplja pa dalje ka Grčkoj. Spakovali su se u vozila tiho. To je ta avetinjska tišina koja živi oko stvarnih ubica. Kad nema duše, nema ni osmeha. Sem Boga, đavola, Petra i ađutanta slabo koga je još bilo tu da posvedoči ko je sve seo u te automobile. Nije bilo pozdravljanja, nije bilo salutiranja, niko nikom nije poželeo srećan put. Petar je u ime svih koji su seli u ta vozila i otadžbine koja upravo pred njim umire sagnuo glavu. Bilo ga je sramota. „Znameniti“ putnici nisu saginjali svoje glave, njih nije bilo sramota. NJihov „obraz“ je od gliba, kamena i tuđe krvi sačinjen, samo su uvežbano sklanjali pogled.
Farove na vozilima su upalili tek kad su dobrano odmakli od Peći. Smetalo im je svetlo a toliko su pričali da će baš oni doneti narodu svetlo.
Petar je s teškom mukom u stomaku sam sebi rekao – „Pa gde si ti muko seljačka video da političar beži na topu“. Ađutant, osuđen da pregazi smrt kao i njegov sabrat Petar, kao da mu je pročitao misli. Samo je slegnuo ramenima i pogledao preko Petra ka planinama. Kao da je slutio. Do malopre je bio viđeni ađutant. Uskoro će postati tuga koja hoda. A do slane vode preko planina neće nikada stići. Jednog jutra ga je muka pronašla sa isčupanim grkljanom i do pola odsečenim vratom. Oborena glava ostala je zaleđena u nekom neprirodnom položaju. Činilo se kao da se uopšte nije branio. Niko nije čuo kada se čovek sa nožem privukao i kada je ledenim sečivom posekao ađutantov damar.
Koliko je taj koljač morao da mrzi tog čoveka kad ga je već smrznutog zaklao ?
Biće da taj sa nožem i nije bio čovek već neka zver.
Pre zveri sa noževima vazda su išle neke zveri u limuzinama.
Cela jedna armija prošla je pored tog smrznutog tela i 250.000 drugih pobijenih i umrlih. Živi su hodali pored mrtvih, mrtvi su hodali pored živih.
Ministar u tadašnjoj Vladi, general Božidar Terzić pisao je predsedniku Vlade Nikoli Pašiću, tom krvoloku iz povlašćenih limuzina, da je u albanskoj tragediji poginulo, umrlo ili nestalo 243.877 ljudi. Rada Pašić, dika svoga vrlog oca Nikole je u pauzi između dva drogiranja u Parizu to lakonski objasnio – „Carstva se prave kamen po kamen, cigla po cigla, leš po leš. Što je leševa više to je carstvo jače...“. To je kasnije često ponavljao,…
A to vam je, braćo moja i sestre moje, od Peći pa do albanske obale po jedna srbska glava na svaki metar puta. To su posejali tadašnji političari a vi, braćo moja i sestre moje, razmislite,... Šta bi da zaseju ovi sada? Koliko glava treba da se zakopa da bi oni sebi kupili još par novih limuzina ili par minuta našeg vremena na nacionalnim frekvencijama?
Zato su Petar konjički kapetan i ađutant ceo dan popravljali limuzine. Da bi političari mogli da pobegnu. Jer kome treba limuzina kad je rečeno da se „ima preći Albanija do onoga slanoga mora“. Opet je puška bila svačija ali je izdajnički metak došao iz Beograda. Jedan metak za ceo jedan narod.
Kada je samo još dušom živ i sam stigao na albanske obale Petar je sve shvatio. Gledao je prazne obale koje su se strahovitom brzinom punile leševima a obećanih brodova nije bilo.
Shvatio je,…
Ovi iz limuzina nisu računali da će iko da preživi. Zato s druge strane pakla nije bilo ni bonica, ni hrane, ni brodova,... Jednostavno, po njihovom planu niko nije trebalo da preživi. On i svi ostali preživeli leševi trebali su da budu samo prebrojani mrci i statistika za potonja međunardona „poravnanja“ i generalske izveštaje.
Kralj i odabrani seli su u limuzine i otišli ka Skoplju a potom dalje. A otadžbinu su poslali u smrt. Kralj i „elita“ neplanirano su se ponovo sa narodom sreli sa druge strane pakla. Do Pećkog „velikog servisa“ limuzina za odabrane verovao je dobri čovek Petar i u Boga i u kralja i u otadžbinu i u zastavu,... Na kraju, ostao mu je samo Bog. Kralj i njegovi su odabrali limuzine a otadžbinu su oterali u neizrecivo.
Sto godina kasnije baš ništa se nije promenilo. Sem limuzina. Da kojim slučajem vojska krene opet da rekvivira ne bi bilo dovoljno parkinga za sve beogradske blinde, džipove i limuzine. A iz blinde se, braćo moja, nikada nije išlo u rov. Rov je vazda bio samo za seljake, radnike i „običan narod“. Pa ti u blindama se i svog naroda plaše a kamoli neprijateljskog metka, zato i jesu u blindama.
Dobri čovek Petar iz Jabučja, srez Kolubarski, konjički kapetan srbske vojske je shvatio.
Jesmo li svi mi shvatili ?
Ne verujte političarima !
Ostale tekstove Branka Veljkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
