Narode moj, šta ti učinih, ili čime ti dosadih? Slepce tvoje prosvetlih, gubavce tvoje očistih, čoveka koji ležaše na odru podigoh. Narode moj, šta ti učinih, i čime mi uzvrati? Umesto manne – žuč, umesto vode – ocat, umesto da me volite – na krst me prikovaste.
Stihira na Veliki petak
Hrišćanin ne živi kao tužilac, nego kao optuženi
Nikolaj Berđajev
RAT NA UKRAJINI: NAŠA RANA
Danas je Veliki petak. Nemojmo zaboraviti: Hristos je došao Svojima, i oni Ga ne primiše; njima je pružio ruke, i oni ih prikovaše na krst. Uostalom, Hrista je razapeo Sveti arhijerejski sabor Starozavetne crkve, u dogovoru s paganinom Pontijem Pilatom. Umesto da Ga priznaju za Spasitelja, oni su Ga poslali na Golgotu.
Hrista su raspeli gresi ljudskog roda.
Zato svako od nas treba da misli čime se ogrešio o Hrista, i kojim gresima Ga raspinje. I o tome treba da misli svaki pojedinac i svaki pravoslavni narod. Naravno da mi, Srbi, podržavamo Rusiju u borbi protiv NATO pakta na Ukrajini, ali ne može se zaboraviti – pred nama je bratoubilački rat negda jednog i jedinog ruskog pravoslavnog naroda ( Male i Velike Rusije ), i bratska se krv lije, bez obzira što svin želimo pobedu ruske vojske nad silama zla koje su u Kijevu namestile rusomrzačku vlast. Braća se ubijaju, krv teče potocima, a to su potomci Svetog kneza Vladimira i jednim su krstom kršteni. Rusija je odgovorna jer je tri decenije dopuštala da ukrajinski vlastodršci, izdajnici krsta sa tri prsta, vode narod u mračnu rusofobiju i NATO ponor neprijateljstva, i sada se najvišom cenom plaća ono što je trebalo sprečavati verom u Hrista i bratoljubljem.
DA LI SMO MEĐU RASPINJAČIMA HRISTOVIM?
Šta ovo znači?
Znači da, kako rekosmo, uvek i svagda, treba da sagledamo svoju krivicu.
Na Veliki petak trea misliti – čime mi raspinjemo Hrista?
Evo šta veli žički Zlatoust, Vladika Nikolaj: “Priča o zlim vinogradarima odnosi se uglavnom na Jevreje, koji izbiše, kamenovaše ili ubiše Božije proroke i izaslanike, poslane od Boga da prime plod od njih kao Božijeg vinograda rukosada. Najzad ubiše i Sina Božijeg Mesiju. Ali je ova priča tipična za svakog nehatnog hrišćanina, koji ne daje Bogu nikakva roda od duše svoje, nego odbacuje i prezire proroke, apostole, oce i učitelje, pa najzad odbacuje i Sina Božijeg svoga Spasitelja! Zbog toga biva i on od Boga proklet i odbačen. Da ne bude to s nama Srbima, brate Teodule!”
Dakle, Sveti Nikolaj o Jevrejima govori, a misli pre svega na svoj narod. I to je u potpunosti u skladu s egzegetskom tradicijom Svetih Otaca. Evo kako je u šestom veku o farisejstvu govorio Sveti Maksim Ispovednik: “Ono što je rekao Gospod naš, žaleći se na fariseje, primenjujem na nas, sadašnje licemere. Ne vezujemo li mi ljudima bremena teška i nezgodna za nošenje, a sami se ne trudimo ni prstom da maknemo? Ne činimo li mi svoja dela da bismo se pred ljudima pokazali? Ne volimo li i sami da sedimo na prvim mestima za trpezama i sabranjima, a one, koji nam ne odaju takvu počast, ne smatramo li smrtnim neprijateljima? Zar nismo uzeli ključeve znanja i ne zatvaramo li Carstvo Božije pred ljudima, umesto da im damo da uđu i da sami uđemo? Ne obilazimo li mi more i kopno da nađemo jednog učenika, i kad se to desi, ne činimo li ga sinom pakla, dvaput gorim od sebe? Nismo li mi vođi slepi, koji oceđuju komarca, a proždiru kamilu? Ne čistimo li mi spolja čašu i zdelu, a iznutra smo puni grabeži, pljačke i neuzdržanja? Ne gradimo li mi spomenike i ne ukrašavamo li grobove apostola, a sami smo slični njihovim ubicama?”
Jevanđelje primenimo na sebe, i videćemo gde smo – koliko smo sa Raspetim, a koliko sa Anom, Kajafom i Pilatom. Zato je Berđajev rekao –treba da se osećamo kao optuženi, a ne kao tužioci. Čime smo se ogrešili o Hrista? Čime Ga razapinjemo?
STRAŠNI RASKOL U CRKVI OD ISTOKA
Danas je Veliki petak 2024. godine, i Crkva koju je Hristos Bogočovek stekao Svojom krvlju nalazi se u najstrašnijem raskolu u svojoj novijoj istoriji – carigradski patrijarh Vartolomej, uz podršku jelinskih pomesnih Crkava, udario je na kanonsku teritoriju Moskovske patrijaršije, i bezakonike, koji nisu čak ni raskolnici, nego sa, poput njihovog razbojničkog vođe, Dumenka, samozvanci bez hirotonija, proglasio za „Pravoslavnu crkvu Ukrajine“. Polovina atonskih manastira priznaje odluku Jude Vartolomeja i ukrajinske bandite u mantiji, čak se spremaju da im daju skit na Svetoj Gori.
Zar to nije novo raspinjanje Hrista, Velikog Arhijereja Crkve Pravoslavne?
Između Moskve i svih onih koji su priznali Dumenka i NATO kriminalce koji sebe zovu „PCU“ nema liturgijskog opštenja, a rat protiv Moskovske patrijaršije nastavlja se u skoro svim evropskim zemljama.
Ako se zna da je Hristos raspet i vaskrsao da bi osnovao Crkvu, koja jeste NJegovo Telo, i da se greh raskola ne pere, kako kažu Sveti Oci, ni mučeničkom krvlju, onda nam je jasno gde smo i kuda smo pošli. Jedinstvo pravovernih dovedeno je u pitanje na strahotan način. I kraj raskolu se uopšte ne vidi.
KAKO JE POČELA IZDAJA KOSOVA I METOHIJE?
I kod nas, u Srba, stanje je strašno – Kosovo i Metohija su na putu konačnog otuđenja od Srbije, ali ovakvog stanja ne bi bilo, ili ga ne bi bilo u ovakvom obimu, da sami nismo doprineli predaji Svete Zemlje. Srpski vlastodršci su, dodvoravajući se Vašingtonu i Briselu, i uklanjajući sve koji nisu savili kičmu pred zlom, doveli sve nas pred poslednji čin savremene kosovske drame.
Jedan od prvih na udaru domaćih slugu srboubilačkog Zapada bio je vladika raško – prizrenski Artemije, koji je, po nalogu NATO pakta i američke imperije zla, uklonjen sa Kosmeta, pri čemu je stradalo i njegovo monaštvo, koje je Kosovski zavet čuvalo samim svojim opstankom u svetinjama. Da su oni ostali tamo gde su bili, zločincima bi bilo mnogo teže da danas ostvare svoje ciljeve.
Vladika Artemije je, avaj, bio progonjen od svojih – još kad je odbio da u Dečane primi zlotvora Bajdena, sadašnjeg senilnog predsednika SAD. Zatim su ga bratija optužila za „proneveru crkvenog novca“ i izagnala sa Kosova, i desilo se što se desilo, pri čemu posledice i sada gledamo. Ne govorim ovde o kanonima, ne pričam o eklisiologiji, ne podržavam neslogu: samo ukazujem na prostu činjenicu – vladika Artemije je uklonjen jer nije hteo da se pokloni NATO paktu koji nam otima Kosmet. NATO ga je sklonio sa vladičanskog prestola pomoću srpske crkvene i državne vlasti. I to niko objektivan među Srbima neće i ne može zaboraviti. Šta je bilo posle - druga je priča, ali je progon vladike - junaka koji je branio Zavet bio prvo što se desilo. Prvo je prvo, a drugo je drugo; pre je pre, a posle je posle. Nikakvi verbalni žongleraji ne mogu da prikriju činjenice.
A kako je prognani arhijerej branio Kosovo u Srbiji, vidi se iz intervjua datog jednom ruskom crkvenom časopisu 2008, dve godine pre no što je oteran sa katedre. Na Veliki petak 2024. vredi se setiti i toga, da ne bismo stalno kukumavčili i žalili se na Ameriku i Evropu, zaboravljajući šta smo mi samima sebi uradili jer smo i u Crkvi i u državi imali izvesne licemere koji su, kao, borci za Kosovo, a u stvari su manji od makovog zrna pred NATO Imperijom.
Zato neka nam Veliki petak 2024. bude opomena, jer Hrista, kao i uvek, razapinjemo mi, loši i nedostojni hrišćani.
Intervju Vladike Artemija za ruski časopis „Foma“[1]
Izvor: Časopis „Sveti Knez Lazar“, godina 2008, broj 3-4 (63-64), str. 13-23
1. PITANJE: Vladiko, kakav je stav raško-prizrenske Eparhije prema samoproklamovanoj kosovskoj državi i prema raznovrsnim novim spoljnim institucijama na Kosmetu? Koje su se dodatne opasnosti za Srpsku Pravoslavnu Crkvu i srpski narod ispoljile nakon 17. februara?
ODGOVOR: Eparhija raško-prizrenska ne postoji kao nešto samo za sebe i samo od sebe, da bi se moglo govoriti o nekom njenom „stavu“ po mnogim aktuelnim pitanjima, pa i po pitanju o samoproklamovanoj nezavisnoj državi Kosovo. Eparhija raško-prizrenska je organski i neotuđivi deo autokefalne Srpske Pravoslavne Crkve, koja kao celina zauzima odgovarajuće stavove o problemima koji se pred nju postave ili koji se direktno tiču njenog bića i njene misije u ovome svetu. Isto onako kao što svaki Srbin pojedinačno, budući deo srpskog naroda, nema neku svoju samostalnu politiku po pitanjima koji se tiču sudbine čitavog naroda u celini, nego sledi politiku države kao celine. Srpska Pravoslavna Crkva u celini, pa samim tim i Eparhija raško-prizrenska, na samoproglašenu tzv. nezavisnu državu Kosovo gleda kao na neku neprirodnu, bespravnu i nasilničku tvorevinu, kao na neku neprirodnu i bolesnu izraslinu na telu Srbije kao države, kao na neku vrstu nasilne okupacije dela državne teritorije, zasnovanu i stvorenu protivno svim međunarodnim konvencijama i međunarodnom pravu. Stoga, ni Srpska država ni SPC nikada se neće saglasiti i priznati tako jednu monstruoznu tvorevinu, bez obaira na silu i moć sadašnjih tvoraca i priznavaoca „Nezavisnog Kosova“. Mi iz naše duge i mučeničke istorije znamo da je svaka okupacija privremenog i prolaznog karaktera, a ne neko trajno rešenje, što će biti i sa „Nezavisnim Kosovom“.
Posle 17. februara do sada se na Kosovu i Metohiji nije desilo ništa spektakularno u odnosu na raniji period. Tu i tamo bilo je pojedinačnih incidenata, napada na pojedince, pokušaja ugrožavanja pojedinih čitavih sela, otežavanje dopremanja humanitarne pomoći i posebno lekova za zdravstvene ustanove u srpskim enklavama, onemogućavanje povratka prognanih Srba i td. Sve to doživljavamo kao kontinuirani vid pritiska od strane Šiptara sa ciljem da se zagorča preostalim Srbima i ovako težak život na Kosovu i Metohiji, kako bi se oni pokrenuli i otišli odavde, i tako se dovršilo u potpunosti etničko čišćenje ovih prostora od Srba. Pritisak se nastavlja i od strane međunarodne zajednice, posebno EU i gensek-a UN gospodina Ban Ki Muna, uprkos rezolucije Saveta Bezbednosti 1244, i međunarodnog prava. I pored svega toga uvereni smo da će Srbi ostati i opstati na svojoj postojbini, kao i da će Kosovo i Metohija zauvek ostati ono što su vekovima bili – srce i neotuđivi deo države Srbije. Kosovo je sveta srpska zemlja, srpski Jerusalim, sa mnogobrojnim svetinjama koje su vekovima podizali i gradili naši slavni u sveti preci. Te svetinje i jesu kotve za koje se naš narod drži da ga nikakve bure i oluje odavde ne mogu oduvati.
2. PITANJE: Tek sada se rasplela politička kriza u kojoj je Srbija bila od početka ove godine. Šta očekujete od nove vlade u Beogradu u odnosu na Srbe na Kosmetu? Šta očekujete od Rusije, Ruske Pravoslavne Crkve i ruskih prijatelja srpskog Kosova i Metohije u povonastalim uslovima?
ODGOVOR: Politička kriza u Srbiji ima daleko dužu istoriju trajanja, a ne samo „od početka ove godine“. Od ove, i od svake buduće vlade u Srbiji, očekujemo da bude vlada koja prepoznaje i priznaje interese svoga srpskog narola i svih onih građana koji Srbiju smatraju i doživljavaju kao svoju državu. To, pre svega, znači da pošttuje volju naroda i Ustav države Srbije po pitanju očuvanja integriteta svoje teritorije i nepovredivosti svojih, međunarodno priziatih granica. Taj ispit se danas polaže na pitanju Kosova i Metohije. Verbalno, ova vlada tvrdi da nikada neće prihvatiti i priznati jednostrano i protivzakono proglašenje tzv, Nezavisnog Kosova kao posebne državne tvorevine. Praktični pak potezi čine nam se nesaglasni sa takvom tvrdnjom. Neuverljivo deluje priča da će Srbija uz pomoć EU uspeti da sačuva Kosovo i Metohiju u svome teritorijalnom sastavu i pod svojim suverenitetom, budući da je većina članica EU već priznala nezavisnost Kosova.
U tom kontekstu treba sagledavati i pitanje šta očekujemo od ruske strane. Svesni smo ispravnosti stava, koji je više puta ponovljen od strane predstavnika vlade Ruske Federacije da „Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba“, te da će Ruska vlada uvek podržati onaj predlog i ono rešenje koje bude zastupao zvanični Beograd. Taj stav, ma koliko ispravan, nama Srbima nije dovoljan. Jer, nažalost, Beograd nema jednu misao i ne šalje jednoglasnu poruku u svet kada je Kosovo i Metohija u pitanju. Stoga očekujemo da braća Rusi, nezavisno od zvaničnog Beograda (ukoliko bi on, ne daj Bože, izneverio dosadašnju svoju poziciju i promenio kurs svoje spoljašnje politike), prepoznaju istinu po pitanju Kosova i Metohije, prepoznaju stvarne interese srpskog naroda u celini, kao svoje mlađe i manje braće, te da te intersse zastupaju i brane na međunarodnom planu, pre svega u SB UN. Mi smo veoma zahvalni dosadašnjem stavu i držanju kako Ruske Federacije, tako i RPC, kao i celog bratskog nam ruskog naroda, koji nam je, prema svojim mogućnostima priticao u pomoć, što nikada nećemo zaboraviti.
3. PITANJE: Vladiko, zašto se Vaša Eparhija protivi UNESKO-vom programu obnove crkava na Kosovu i Metohiji šta bi trebalo da se učini da ta obnova bude i izvedena na pošten i valjan način?
ODGOVOR: UNESKO je međunarodna organizacija koja (bi trebalo) da brine o izuzetnim spomenicima kulture od svetskog značaja. Postoje međunarodni propisi, Konvencije (Haška iz 1954), zakoni koje je Unesko dužan da poštuje u svojoj delatnosti. Ako se, pak, u poslove Uneska umešaju dnevno-politički interesi (kao što je to slučaj kada je u pitanju Kosovo i Metohija), onda on gubi svoj kredibilitet.
Otuda, kada se kaže da se Eparhija raško-prizrenska protivi UNESKO-vom programu obnove crkava na Kosovu i Metohiji, ne treba shvatiti kao da smo Mi neki „nekulturni“ elementi, koji ne razumeju i ne cene kulturne vrednosti (pa makar to bile Naše crkve i manastiri), za čiju se obnovu, eto, Unesko zalaže, Naprotiv, naše protivljenje, koje zaista postoji, ima za cilj zaštitu međunarodnog prava (Konvencija) u odnosu pa kulturnu baštinu. Drugim rečima, Mi nastojimo da zaštitimo i odbranimo našu nacionalnu, srpsku kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji od nasrtaja raznih uzurpatora (među kojima je, nažalost, i Unesko) koji pokušavaju da našu kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji preimenuju i podvedu pod ingerencije onih koji je vekovima (a osobito u zadnjih devet godina) nemilosrdco i planski uništavaju i zatiru, pod vidom obnove.
Izvinjavamo se zbog preopširnosti odgovora pa postavljeno nam pitanje, ali dužni smo prikazati Vam ukratko, koliko je to moguće, hronologiju dosadašnjih pokušaja Uneska pa se uključivanjem u obnovu srpskog kulturnog nasleđa na KiM, srpsko nasleđe liši vekovnog identiteta i preimenuje u „kosovsko“, „vizanijsko“, čak „pravoslavno“ samo da nikako ne ostane ono što je vekovima bilo i što će biti „srpsko“.
Unesko je 2003. imao svoju prvu misiju na KiM. Nakon pogroma 2004. organizovana je druga misija koja je vršila obilazak lokacija stradalih svetinja u martovskom nasilju, procenjujući neophodne radove (uglavnom čišćenja i ograđivanja lokacija) i orjentaciona potrebna ulaganja, pokazujući da se zalaže za „kosovsku“ baštinu i privremene (šiptarske) institucije. Trećom misijom Unesko je nazvao izvesne, sporadičine aktivnosti na Crkvi Bogorodice LJeviške u Prizrenu, vršene 2005. godine, koje su bile osnov za Donatorsku konferenciju u Parizu maja iste godine. Iako je objavljeno da su tom prilikom prikupljena znatna sredstva, aktivnosti na terenu nije bilo do danas.
Unesko je 2006. upisao na Listu svetske baštine manastire Pećku Patrijaršiju i Gračanicu kao i crkvu Bogorodicu LJevišku, isključujući iz nominalnih dosijea odrednicu „srpski“, nazvavši ih „Srednjevekovni spomenici na Kosovu“. Eparhija raško-prizrenska je oštro reagovala zbog, i na ovaj način, pokušaja oduzimanja srpskog kulturnog nasleđa,
Dalje, Unesko i Unmik, bez uključivanja srpske Države i Crkve, potpisuju okvirni Memorandum o obnovi kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji (septembar 2006), uključujući i srpske svetinje i razrađuju ga kroz novi Sporazum (januar 2007). Eparhija ponovo reaguje obraćajući se potpisnicima Sporazuma od strane Unmik-a i Unesko-a. Od potpisnika od strane Unmika dobijamo informaciju da je sporazum potpisan sa znanjem Sinoda, a od Sinoda dobijamo odgovor da Sinod nema nikakvog učešća u tome. Predstavnik Uneska i ne odgovara.
Maja ove 2008. Unesko poziva Rusku Federaciju tražeći način da počne aktivnosti na obnovi srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Saznavši iz medija za ovo novo delovanje Uneska, Mi smo se obratili pismenim putem Ministarstvu spoljnjih poslova Ruske Federacije, NJegovoj Svetosti Patrijarhu Ruskom G. Alekseju i Generalnom Sekretaru Uneska, gde ih upoznajemo sa karakterom delovanja Uneska na Kosovu i Metohiji u proteklom periodu (koji smo i ovde već izložili), izrazivši svoje neslaganje sa istim. Povodom toga, na sastanku sa Ambasadorom RF g. Konuzinom, izneli smo stav Eparhije raško-prizrenske o mogućnosti, uslovima i principima učešća stranaca u procesu obnove naših svetanja na Kosovu i Metohiji, zalažući se za direktnu komunikaciju onih koji žele da nam pomognu, u uverenju da se proces obnove može uspešno odvijati i bez posrednika.
4. PITANJE: Eparhija raško-prizrenska je važan humanitarni činioc za nealbansko stanovništvo na Kosmetu. Molimo Vas da ukažete na najvažnije pravce pružanja eparhije ke pomoći žrtvama tragičnih zbivanja protekle decenije.
ODGOVOR: Kada je pre devet godina došla međunarodna zajednica pa Kosovo i Metohiju na osnovu Rezolucije SB, i sveta što je potom usledilo (progoni, ubistva, silovanja, pljačke, uništavanje čitavih sela i naselja, uništavanje ili vandalizovanje preko 150 pravoslavnih crkava i manastira), sa preostalim srpskim narodom (jedna trećina od broja koji je živeo do 1999), ostala je samo SPC, Eparhija raško-prizrenska, koja je o svom narodu preuzela svu brigu. Ona ga je u tim teškim iskušenjima, hrabrila (da ostane), branila (od biološkog uništenja) i hranila (da ne izumre od gladi). Sva humanitarna pomoć koja je stizala iz ostalih delova Srbije, Grčke, Rusije i od naše Dijaspore, išlo je preko Nas i Naše Eparhije. Pod našim nadzorom i okriljem stvorene su neke NVO koje se bave humanitarnim radom. To je pre svega, NVO „Majka devet Jugovića“ koja svojim aktivnostima pokriva celu teritoriju KiM; NVO [2]„Majka Tatijana iz Gračanice“; NVO „Milostivi samarjanin“ i dr. Uz pomoć „Majke devet Jugovića“ raspodeljuje se humananitarna pomoć u namirnicama i garderobi širom KiM, a u više mesta otvorene su narodne kuhinje u kojima se svakodnevno sprema hrana za blizu 500 korisnika, koji nemaju drugog načina da prežive. NVO „Milostivi Samarjanin“, koju vodi sestra Irina, monahinja iz Gračanice, jednom nedeljno sa ambulantnim kolima i ekipom lekara obilazi zabačena sela i enklave, vršeći preglede i pružajući zdravstvene usluge preostalom stanovništvu. Nama lično se svakodnevno obraćaju mnogi za materijalnu (finansijsku) pomoć za razne hitne potrebe, koje Mi, prema mogućnostima, zadovoljavamo.
5. PITANJE: Raško-prizrenska Eparhija je značajan politički faktor na Kosovu i Metohiji. Da pi je to neka prepreka osnovnoj misiji Crkve po Hristovoj propovedi i pastirskom duhovnom vaspitanju pastve?
ODGOVOR: Nama su mnogi, uglavnom oni koji se ne slažu sa Našim viđenjem problema na KiM i načinom kako ta rešavamo, zamerali „što se bavimo politikom“. Naš odgovor je bio kratak i jedpostavan. Ovo što Mi radimo nije politika, niti smo Mi politička ličnost. Mi se ne borimo za neke političke ciljeve, političke uticaje i td. Ovo što Mi radimo (posebno naša diplomatska aktivnost!), jeste ustvari samo briga i borba za opstanak našeg naroda, naše pastve na Kosovu i Metohiji, a samim tim, a za opstanak naše Crkve na ovim prostorima. To što Mi radimo nije ništa novo u istoriji srpskog paroda i SPC, (ni drugih pravoslavnih naroda). Vrlo često se dešavalo da je narod ostajao bez države i svih državnih institucija (vreme okupacije, ropstva). Sa njim je uvek i u svim prilikama ostajala njegova Crkva, koja je preuzimala i ulogu države i drugih instiucija u očuvanju svoga naroda. Takvo vreme je i danas za Srbe na Kosovu i Metohiji, i Mi se trudimo da postupamo kao i naši slavni i sveti preci. To niukoliko ne smeta i ne ide na štetu osnovne misije Crkve u ovome svetu, briga za spasenje poverenih joj duša i pastirsko i duhovno vaspitanje svoje pastve. Jer, da bi Crkva mogla da vrši tu duhovnu misiju u svojoj pastvi, mora je imati, odn. brinuti za njen opstanak.
6. PITANJE: Obično Rusi misle da se na Kosmetu događa samo progon i rušenje pravoslavnih svetinja. Vrlo smo bili začuđeni manastirom u Banjskoj, koji je obnovljen uprkos svemu i koji očekuje povrazak moštiju svetog kralja Milutina?
ODGOVOR: Život jednog naroda je veoma širok i komleksan pojam. On se ne može obuhvatiti i izraziti kroz samo jedan segment. Pogotovu kada se radi o jednoj oblasti kao što je Kosovo i Metohija i svemu onom šta to podrazumeva. Sve zavisi na koji se segment života stavi akcenat, šta se želi istaći. Ostali elementi se tada potiskuju na margine ili se samo ovlaš spominju. Tako, kada se govori o KiM i postradanju Srba u zadnjih devet godina, najčešće se ističe u prvi plan rušenje i uništavanje pravoslavnih crkava i manastira. Time se stvara utisak da se na KiM drugo ništa i ne događa. A nije tako. Život jednog naroda, kao i voda, uvek nađu puta i načina do svoga cilja. Preostali Srbi na KiM, bez obzira na sve teškoće kroz koje prolaze, trude se da žive svojim punim životom, što podrazumeva, ne samo obnavljanje naših davno porušenih svetinja (man. Banjska je obnovnjen posle 520 godina), nego i gradnju sasvim novih crkava za svoje duhovne potrebe. Nemamo nameru da nabrajamo sve slučajev, ali treba videti samo novu crkvu u Leposaviću, Kosovskoj Mitrovici (severni deo), Prilužju… pa shvatili da se jedan narod ne može utamničiti. Srbi su se dovijali i gradili svoje bogomolje i obnavljali porušene i u najstrašnijem turskom petvekovnom ropstvu. Jedino je tako shvatljiva činjenica da na Kosovu i Metohiji ima registrovano 1300 crkava i manastira građenih od 12. do 21. veka.
7. PITANJE. Smatra se da se na Kosovu i Metohiji ljudi češće okreću Bogu, češće dolaze u hramove Božije; a posebno u enklavama. Da li takav trend stvarno postoji i Vaš komentar na to?
ODGOVOR: U našem srpskom narodu postoji poslovica da „bez nevolje nema bogomolje“, što nam nikako nije na pohvalu. Time se želi reći da se Srbi obraćaju Bogu samo kada su u nevolji, samo kada od Boga traže neku pomoć. Kada su u dobru kada nema stradanja, Srbi se Boga i ne sećaju. Kada bi zaista tako bilo, to nikako ne bi bilo dobro. To bi pokazivalo da Mi Boga smatramo samo „svojim slugom“ koji treba da nas sluša i ispunjava ono što od NJega tražimo, a ne kao „Oca i Gospodara“ koga smo mi dužni da slušamo i poštujemo. Srećom, nije tako. Srbi su pobožan i verujući narod, iako ne mnogo crkven. Ne ide često u crkvu, ali veru drži i spreman je da za svoju veru i strada. Verovatno je otuda i nastala gore citirana poslovica, gde je (retko) odlaženje u crkvu shvaćeno kao „nemanje bogomolje“. Ipak je činjenica, ali ne mislim samo kod Srba, da za vreme ratova, poplava, najezde tuđinaca idi drugih nevolja, narod više ide u crkvu. To se pokazuje i danas na Kosovu i Metohiji. Daleko od toga da jesmo i da možemo biti zadovoljni nedeljnim posetama našim crkvama i manastirima. Ipak, u poređenju sa ranijom praksom (vreme komunizma), situacija se znatno popravila. Posebno raduje, da danas crkve ispunjuju utlavnom mladi. Na mlađima svet ostaje. Slava Bogu.
8. PITANJE: Vladiko, kakvi su sad osnovni duhovni problemi Vaše pastve i da li ovakav život na KiM daje tome neku posebnu specifičnost?
ODGOVOR: Posebnih duhovnih problema kod naše pastve na Kosovu i Meotohiji nema. Naši manastiri su puni monaštva, svštenici su na svojim parohijama, vernici imaju priliku i mogućnost kad god zatreba da se obrate nekom duhovniku ili svešteniku za savet, razgovor, pomoć. Malo je teže po malim enklavama gde sveštenika nema, a kretanje po KiM je skopčano sa rizikom, da bi se otišlo u neki manastir ili obližnjem svešteniku. Ipak, narod se dosta oslobodio ulivenog mu straha, te se i ta vrsta problema prevazilazi. Ono što je karakteristično za naše vreme i prostor, to je da za hramovni praznik naših većih manastira (Dečani, Pećka Patrijaršija, Gračanica, Banjska, Sveti Arhaneli kod Prizrena), organizovano u pratnji KFOR-a dolazi veliki broj vernika iz Beograda i drugih mesta iz cele Srbije, te su te manastirske slave postale neka vrsta svenarodnog saborovanja koji u mnogome ohrabruje preostale Srbe na KiM.
9. PITANJE: Bili ste učenik avve Justina (Popovića) koji i u Rusiji uživa veliko poštovanje. Šta je najvažnije što ruski čitaoci treba da znaju za ovog slavnog pastira?
ODGOVOR: Bog je hago da sam oca Justina poznavao iz malena. Manastir Ćelije u kojem je o Justin proveo 31 godinu nalazi su mome rodnom selu Leliću. Upravo poznanstvo sa o Justinom, opredelilo je i moj životni put, da se po završenoj bogosloviji opredelim za primanje svetog manaškog lika. Smatramo za veliku milost Božju da sam monaški postrig primio upravo iz desnice oca Justina, koji je postao moj duhovii otac i učitelj. Tada, svakako da nisam mogao ni shvatiti ni oceniti svu duhoviu veličinu i značaj oca Justina. Kasnije se to postepeno razotkrivalo. Nikakvo čudo da je poznat i poštovan u pravoslavnoj Rusiji (gde se jedno vreme i školovao), kao i u Grčkoj i širom sveta. Duh Božji diše gde hoće, a reč Božija se ne veže. Otac Justin je živeo duhom Božjim i propovedao reč Božju. NJegove knjige su i danas, skoro trideset godina od upokojenja, zvezde vodilje i svetionici za mnoge ljude željne i žedne Boga živoga. Poznato nam je da je mnogo prevođen i u Rusiji, i to Nas posebno raduje.
Ipak, ono što bismo želeli la naglasimo to je ispovedništvo oca Justina, njegova nepokolebljiva vera i uverenje da je na pravom putu Gospodnjem, i onda kada je izgledalo da je ostajao usamljen. Nije to lako naći se u reci u kojoj svi plivaju nizvodno (što je mnogo lakše), a ti sam da plivaš uzvodno, suprotno svima. I da se ne pokolebaš, da se ne upitaš: je li moguće da svi oni idu u pogrešnom pravcu, a ja sam u pravom? To pitanje otac Justin nikada nije sebi postavio (iako je često bivao u sličnoj situaciji), jer je znao, jer je bio uveren, poput svetog Maksima Ispovedika, poput svetog Marka Efeskog da je na putu Hristovom. I to je Gospod potvrđivao i kroz istoriju Crkve svoje, i danas kroz oca Justina. Taj primer oca Justina je nešto najdragocenije čemu sam se od njega naučio, ne rečima, nego životom. Hvala mu!
10. PITANJE: Vodite raško-prizrensku Eparhiju u uslovima okupacije i progona. Kako je ovo tragično iskustvo uticalo na Vas i poučeni upravo ovim izuzetnim iskustvom šta biste Vi poručili našim čitaocima?
ODGOVOR: Božija volja je htela da se nađem na ovom mestu u ovom vremenu na čelu bogospasavane Eparhije raško-prizrešske, kada ona sa svojim narodom prolazi teška golgotska iskušenja. Uslovi našeg života i rada, kao Arhijereja i pastira slovesnog stada, nisu nimalo laki. Ali su poučni i spasonosni. Životno iskustvo koje smo stekli u zadnjih devet godina, jeste dragoceni kapital koji se ni sa čim ne može meriti. Nevolje rađaju trpljenje, trpljenje – nadu, a nada nas neće osramotiti. Ono što smo shvatili iz ovog životnog iskustva jeste, da se u svakoj prilici i neprilici treba u potpunosti prepustiti volji Božijoj. To ne znači biti pasivan, neaktivan. Nikako! To znači činiti najbolje što znamo i što možemo, ali sa spremnošću da primimo sa blagodarnošću ono što Bog po svome promislu dopusti, budući uvereni da je to ono što je za nas (i naše bližnje) u datom momentu najbolje i najspasonosnije. Tada i tako se može sve podneti, sve pretrpeti, bez stresova i panike. I zaista, Bog ustrojava sve na naše dobro, bez obzira što nam u datom momentu to nije jasno.
To je ono što bismo od srca preporučili svima ljudima, a pre svega Vašim i našim cenjenim čitaocima. Poslušajmo reči svetog apostola Pavla: „Sve brige svoje prenesite na Gospoda, jer se On brine za vas“. A setimo se i reči Gospodnjih: „Ko od vas brinući se može primaknuti rastu svome lakat jedan“ (Mt. 6, 27)?27)? Vera i poverenje u Gospoda su kamen temeljac na kome gradimo kuću duše svoje. I to, uz obilnu pomoć i blagodat Božju.
—————————————-
[1] No -10 (66) oktobar 2008.
[2] Nevladine organizacije
31. juli 2008.
Manastir Gračanica
Episkop raško-prizrenski
i kosovsko-metohijski +ARTEMIJE
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
