Piše: Miša Đurković
Sve se to dešava jer ih stranci maksimalno podržavaju dok god našom krvlju, resursima i parama podmiruje sve njihove želje i potrebe. Eto do onomad su Nemci bili najveći neprijatelji Srba, ratovali smo protiv njih u UN, zagrtali se besprizorno državnim zastavama itd, da bi već nekoliko dana kasnije sa radošću upumpavali ogromne državne subvencije u još jednu nemačku fabriku za motanje kablova ili čega već. Ili pogledajte koliko su Crkva i Matica uložile u pokušaj obaranja Rodno senzitivnog jezika, no ove za to baš briga jer Hilu je to prioritet.
Uopšte ne želim da ulazim u aktuelnu opozicionu raspravu da li ima smisla izlaziti ili ne izlaziti. Uzgred, ona uopšte ne postoji, jer Đilas i Jovanović izlaze na sve izbore svuda, osim na nivou grada Beograda, ali to u datim okolnostima uopšte nije bitno. Predmet ovog teksta je pitanje kako se u Srbiji uopšte danas može baviti politikom i odgovor se nalazi u jednostavnom naslovu teksta.
Dakle, politikom se ozbiljno bavi Aleksandar Vučić koji je koncentrisao svu moć koja postoji u ovoj zemlji, i to radi po modelu koji je preuzeo od Mila Đukanovića dodajući mu sopstvene inovacije i lične tripove. To je model u kome su država, partija i kriminalne grupe potpuno spojene u jednu strukturu. Naime ovde su navijačke grupe, i takozvani koordinatori, koji uglavnom dolaze iz sveta polukriminala, važniji nego pola ministara za koje niko nikad nije čuo.
S druge strane ovi ljudi koji se sada bave politikom na opozicionom prostoru u ovom trenutku služe kao čista dekoracija tog sistema. Uopšte ovim ne želim da diskvalifikujem njihove motive za bavljenje politikom ili želju velikog dela njih da smeni ovu vlast i da poboljša zemlju u skladu sa svojim sistemom vrednosti. Ima naravno i takvih koji su vrlo srećni da glumataju opoziciju, da se slikaju po televizijama, zarađuju ne tako malu lovu od donacija i skupštinskih prinadležnosti itd. No verujem da je većina zaista tu iz časnih motiva. Moja hipoteza je da oni prosto nemaju kapacitete ni minimalno da se suprotstave ovoj vlasti. Zašto? Radi se o pogrešnoj precepciji kako se sa ovim može boriti i izboriti.
Dakle, svako ko hoće ozbiljno da se bavi politikom u Srbiji, a da nije tu samo da bi čekao da ovi nekim spletom okolnosti nestanu, mora da napusti iluzije o vladavini prava, funkcionalnim institucijama koje treba osloboditi, borbi ideologija i sistema vrednosti, nadi da će ljudi progledati itd. On mora da shvati da se bori protiv svemogućeg Klana koji kontroliše skoro sve resurse, nema moralnih, pravnih ili bilo kakvih ljudskih granica kad treba i može da ih primeni i spreman je bukvalno sve da uradi kako bi sprečio da izgubi tu poziciju. Najveći deo aktivista i birača je interesno vezan za vrh klana, korumpiran je, a najčešće uplašen da će ostati bez posla, hleba i raznih drugih privilegija. Osnova režima je da se ljudi tretiraju kao stoka i da im se obraća ne kao racionalnim bićima već kao osobama na čije strahove, porive, pohlepu i nagone pre svega treba da se deluje. Za to se koriste svi resursi i neograničeni tokovi novca a na svaki način se sprečava da se stvori neki drugi centar novca koji bi smeo i mogao da isfinansira suprotnu političku opciju.
Za razliku od Đukanovića koji je veoma vodio računa da ne zatvori sve kanale za opoziciju i uvek je ostavljao bar neke lokalne samouprave, ovi ne daju ništa. Čak i mali LJig ne sme da se prepusti opoziciji, jer bi ohrabrio ljude u drugim sredinama da je moguće. Mora se ubiti vera i spremnost na borbu kod svakog.
Dakle, svi ovi što mi mašu s televizije i pričaju bajke ne mogu da učine da ih ozbiljno shvatim, da im poverujem da stvarno misle to što pričaju i da su spremni i sposobni da se ovima zaista suprotstave. Glasaću za onoga ko izađe i kaže da hoće da napravi jači klan od ovoga i da im se suprotstavi na njihov način. Taj mora da zna da nikakvu podršku spolja ne može da dobije, da će morati da rizikuje život i sebe i svoje porodice i svojih saradnika, da laže i maže bolje od ovih, da bude brutalniji u ophođenju, da izmišlja još atraktivniji Beograd na vodi, itd.
Prva stvar koju bi trebalo da zna jeste gde i kako je SNS svojevremeno našao novac da finansira svoj dolazak na vlast. To je onaj čuveni prvi milion za koji se ne pita. U njihovom slučaju nakon što su u početku davali domaći tajkuni jer im je tako rečeno, za potrebe ključne kampanje 2012 godine novac je došao pre svega od jedno pet ljudi koji su tada bili na poternici sa vrlo osnovanim sumnjama i optužbama za kriminalne delatnosti. Ti ljudi su uložili svoj kontroverzni novac da bi SNS odradio kampanju kojom je došao na vlast. Naravno, naknadno su svi to naplatili višestruko, a pre svega time što su im optužnice skinute i što su izbegli da završe u zatvoru. Prema tome, ozbiljna opozicionar bi danas morao da nađe ozbiljne kriminalne izvore novca i izvore kriminalno bezbednosne zaštite kojim bi mogao da parira ovima koji su na vlasti i koji čak i resurse bezbednosti koriste ne da štite bezbednost građana već da čuvaju vlast. Evo je Dijana Hrkalović posle svega u punom kapacitetu kao analitičara, oprane biografije itd. I svi oni koji participiraju u ovoj priči moraju da znaju da su svesno uključeni u firmu koja je osnovana kao Klan, u koju su ljudi sa poternica ulagali novac da bi dobili slobodu, a stranci sve to aminovali da bi dobili vlast koja će im predati Kosovo, ali i još mnogo toga.
Da zaključim. Profil potrebnog opozicionara je vrhunski makijavelista, spreman da bude maksimalno pokvaren čovek i da ulazi u najopasnije dilove da bi osvojio vlast i eventualno nešto bolje uradio sa ovom zemljom. Uzgred, ovi što pričaju bajke o Đinđiću, nekako sve vreme ignorišu njegove ključne kontakte sa Surčinskim klanom koji ga je obezbeđivao i čuvao i koji je takođe posle Petog oktobra to debelo naplatio. Dakle ovde je jedino uspešno bavljenje politikom vezano za model Klana. Sve ostalo su bajke.
Ostale tekstove Miše Đurkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
