Piše: Protojerej Andrej Tkačov
Pokojniku hrišćanske veroispovsti se u ruke stavlja razrešna molitva i krstić i on tako leži.
Nema bankarsku karticu u rukama, nema viljušku, kašiku, tanjir, pileće nožice, čašicu za rakiju ili čašu za drugo piće, a nema ni flašu.
Crtač nema olovku u rukama, doktor nema skalpel, zubni tehničar nema bušilicu.
Dlanovi su mu rašireni. Nasuprot tome, kad se beba rađa ruke su joj stisnute u pesnice. Bebama su vrlo su jake funkcije stezanja i kad se rađaju stiskaju ih u pesnice.
Kad umire čovek širi dlanove i šta drži u rukama? Ništa.
Zato apostol Pavle na izvestan način govori banalnu stvar – ništa nisi doneo i ništa nećeš odneti. Jednostavno zaboravljamo na to. Dakle, ako imamo hranu i odeću, budimo zadovoljni.
Da li ste zadovoljni? Siguran sam da među slušaocima nema nikoga ko je gladan i ko bi umirao od gladi pošto nema ništa u frižideru. Osim toga, siguran sam da niko nije go.
Sto posto nema takvih. Imamo čarape, veš, pantalone, haljine i obuću.
Ormari žena su prepuni krpica, tamo su gomile svega – haljina, džempera i koječega! Jakne, kaputi i bunde. Nema golih, nema gladnih i nema zadovoljnih.
A Pavle piše da imajući hranu i odeću treba da budemo zadovoljni. Da li imamo hrane? Imamo. Imamo li odeću? Imamo. Zašto nismo zadovoljni? Nema zadovoljnih.
Prosjaci ne uzimaju hleb. „Dajte za hleb!“
I čovek ide iz prodavnice, kupio je tri francuska hleba. Daje prosjaku jedan, uzmi hleba. „Ne, nemojte mi davati hleba, dajte mi para!“
Prosjak ne prima hleb.
Današnji prosjaci ne uzimaju hleb. To znači da nema gladnih. LJudi su postali bezobrazni. Svi su obučeni i to su dobro obučeni. Sećam se kako smo se oblačili 1960-70-ih godina, kako je bila bedna odeća koju smo nosili, sve je bilo jednostavno.
Možda je bilo kvalitetno, ali nije upadalo u oči. Danas kad čovek izađe na ulicu vidi da su svi obučeni, svi su lepi i veseli.
U svakom kafiću ima mnogo ljudi, svi nešto jedu, vesele se i pričaju.
Nema gladnih i golih, ali nema ni zadovoljnih.
I šta to znači? To je vrlo ozbiljno pitanje. Očigledno, želimo da počnemo da gladujemo i da lutamo, pa ćemo smatrati da smo srećni ako imamo kuvani krompir i opanke od like s tuđe noge.
Onda ćemo početi da se zahvaljujemo. Molim vas, razmislite o tome zašto su svi siti i svi su nezadovoljni, jer to ne može dugo da traje. Nezadovoljni će navući na sebe nevolju koja im je potrebna da bi shvatili koliko vredi ono što imaju.
To je 6. glava apostola Pavla, Prva poslanica Timoteju, sedmi stih.
Čitajte, razmišljajte i ispravljajte se.
Pročitajte OVDE šta mitropolit Joanikije kaže o Kosovu i “tajni bezakonja”
Izvor: Pravoslavie.Ru
