Zašto su za nas opasne i same priče o pregovorima sa Ukrajinom? Sa kim uopšte ima smisla razgovarati i kakvi bi trebali da budu uslovi naših pregovora? Ko je bolji: Tramp ili Bajden? Zašto je Evropa strašnija od Amerike? Hoće li SAD ostati velika sila i koliko će takvih sila biti kada se unipolarni sistem raspadne? Zašto nas mrze ne samo zapadne elite, nego i značajan deo njihove populacije? Kako svet osloboditi od zapadnog ugnjetavanja i međusobnog trvenja? Koji su pravi ciljevi Specijalne vojne operacije (SVO)? Trebaju li nam centralna Ukrajina i „Zapukra” (zapadna Ukrajina, prim. prev.)? Kako bi upotreba nuklearnog oružja mogla da spase svet od Trećeg svetskog rata? Počasni predsednik prezidijuma Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, naučni rukovodilac Fakulteta za svetsku ekonomiju i svetsku politiku pri Višoj školi ekonomije, Sergej Karaganov, razgovarao je o ovim i mnogim drugim pitanjima sa Andrejem Ugljanovim, glavnim urednikom Argumenata nedelje.
Dobar dan, Sergeju Aleksandroviče! Danas se, povodom događanja u zoni vojnih operacija u Ukrajini, sve više govori o pregovorima. O tome govori i portparol predsednika Dmitrij Peskov. Ali kako bi oni mogli da se vode kad su Ukrajinci sami sebi zabranili da povedu i jednu reč pregovora? I zašto bismo pregovarali u uslovima očiglednih uspeha na bojnom polju?
– Mi ne ratujemo sa Ukrajinom, nego sa Kolektivnim zapadom. Pritom, Zapad je počeo da shvata šta bi mogao da prokocka. Stoga od strane Evropljana i Amerikanaca sve češće stižu signali o neophodnosti pregovora. Čak je i Zelenski – mada njega ne treba tretirati ozbiljno – nedavno nagovestio da je moguće razmišljati o pregovorima. Ovo je, zapravo, veoma opasna klopka. Pregovori mogu biti jedino o miru, što je izgleda ono čemu svi teže. Deluje mi da je naša pozicija po ovom pitanju previše romantična. Već smo u prethodnim godinama načinili previše romantičarskih i idealističkih grešaka. Ne bih voleo da ih ponavljamo.
Naravno da smo za pregovore. Ali moramo jasno da definišemo njihove uslove i ciljeve. Za sada ih još uvek nismo identifikovali. Po mom mišljenju, to je:
- Pre svega, povratak vojnih struktura NATO na granice iz 1997. godine,
- Isplata reparacija Rusiji za ekonomsku štetu koju su nam naneli,
- Demilitarizacija čitave teritorije Ukrajine.
Koji deo Ukrajine će otići Rusiji, koji drugim državama, a koji će ostati neutralan može biti predmet pregovora. Ali značenje je isto: „prijateljska” kapitulacija Zapada. SAD – shvatajući da bi mogle da udare o nuklearni odgovor Rusije – već su tiho počele da gmižu nazad. Možemo da kažemo da ćemo im pružiti relativno častan tretman. Sada su dali poslednjih 50 milijardi dolara Ukrajini, što će biti potrošeno na rat. Kada vide da ovo nije pomoglo – pokušaće da tiho odu i ugase program. A mi moramo da pružimo uslove za to. Ali nema pregovora dok agenda ne bude naša.
U novembru će u SAD biti izbori. Ko je za nas poželjniji: Tramp ili Bajden? Iz nekog razloga, kod mnogih Rusa, pa čak i političara, formirala se saglasnost da je Tramp maltene naš čovek.
– To je smešna zabluda. Tramp je deo aktuelne američke elite. NJenog najrealističnijeg dela. On je nacionalno, a ne globalistički orijentisan. No, njemu su vezane ruke. A hoću da Vas podsetim da je prvi, najžešći talas antiruskih sankcija pokrenuo upravo Donald Tramp. Bajden je samo pratio stazu koju je ovaj utabao. Amerikanci bi hteli da ukrajinskim rukama produže rat sa nama, pošto ih to košta jako malo.
Pojasnite.
– Nama se servira kako su te američke milijarde za podršku Ukrajini nešto jako veliko. Zapravo, za njih je to sitniš. A za taj sitniš nas teraju da trošimo ogroman novac na rat, teraju nas da prolivamo krv, vezuju nam ruke. Naš zadatak je da ovaj rat učinimo jasno neprofitabilnim za SAD. Sada je nemoguće postići dogovor sa Evropljanima, prosto su im izbili mozak iz glava. Oni su mnogo više antiruski orijentisani nego Amerikanci. Amerikanci i dalje imaju racionalne procene, mada ih je malo. Evropljani ih nemaju uopšte. Stoga, ne treba gajiti bilo kakve nade ni prema Trampu, ni prema Bajdenu. Jednog dana, za 10 ili 20 godina – ukoliko izbegnemo veliki rat – moći ćemo da se postaramo da Amerika napusti položaj „velike sile”. Ovo treba da bude naš cilj.
Zamišljam kako američki teretni brodovi napuštaju Le Havr i London uz marš „Oproštaj Slovenke” (rus. „Proщanie slavяnki“).
– Uopšte nije obavezno da Amerikanci zauvek odu. Naravno da mi sve pripisujemo njima, ali ne smemo da zaboravimo da je izvor svih najvećih opasnosti i najužasnijih ideologija za čovečanstvo bila Evropa. Amerikanci se iznova i iznova upetljavaju u ovu septičku jamu, ali često su se ponašali sasvim pošteno. Poslednjih decenija, naročito kada smo budalasto kolabirali (misli se na raspad SSSR, prim. prev), Amerikanci su dobili injekciju globalističkog imperijalizma. Moraju biti izlečeni od ove bolesti. A to se dešava malo po malo.
Kakve uslove moramo da ponudimo Amerikancima da bi oni tiho i mirno otpuzali iz Ukrajine?
– Umnogome se tu radi o unutrašnjim procesima u SAD na koje ne možemo da utičemo. Tamo je u toku i smena generacija i smena elita. Najbolji ljudi u Americi već shvataju da ih imperija koju su stvorili u poslednjih 70 – a naročito u poslednjih 30 godina – košta previše i postaje neprofitna. Stoga počinju da traže izlaz iz ukrajinske krize. Ali za sada to rade samo unutar sebe, pošto je zamajac globalističkog imperijalizma i trijumfalizma i dalje veoma jak. Moraćemo da živimo sa ovim bar još jednu, ako ne i dve generacije Amerikanaca. Tačnije, njihovih elita. Zasigurno oko 20 godina. A potom će, ako se ne raspadnu – ne isključujem to – postati jedna od velikih sila sa optimalnom strukturom.
Jedna od?
– Po mom mišljenju, biće tri ili četiri velike države koje će se starati o svetu i svojim interesima.
Koje?
– Rusija, Kina, SAD i Indija. Evropa u ovome ne može da učestvuje pošto ne može da postane velika, degradirala je i teško da će se oporaviti. Ona je, naravno, deo naše civilizacije. Ali sva njena veličina je u prošlosti, dok SAD i dalje mogu da se samoobnove. Zato je neophodno nametnuti im uslove odlaska, po mogućnosti bez poniženja.
Konačno pokušavaju da odseku svoj deo (original meni nejasan). Kada odlaziš sa nekog mesta, moraš sa sobom i da poneseš vreću korisnih stvari.
– Ja sam predstavnik dubljeg imperijskog razmišljanja. Mi smo, ni sami to ne znajući, najpre 1950-ih i 1960-ih godina prošlog veka, a potom i od 2000-ih, potkresali osnovu zapadne dominacije svetskim sistemom. To je njihova vojna superiornost, na osnovu koje su izgradili ideološki, kulturni, politički, finansijski sistem, što je omogućilo ispumpavanje svetskih bogatstava ka njima. To je osnovni razlog aktuelnih tenzija i aktuelne mržnje prema nama, ne samo od strane zapadnih elita, nego i dela njihovog stanovništva. I ono je imalo koristi od ovoga. Ko voli da bude siromašan? Oni misle da smo mi krivi za to.
A drugi problem je osećaj svedozvoljenosti koji imaju – delimično zahvaljujući našoj gluposti. Ovo mora brzo da se završi. I ponavljam još jednom: uz omogućavanje Amerikancima da siđu sa pijedestala tako da ne gurnu svet u nuklearnu katastrofu. Ali istovremeno, morate se setiti još jedne važne okolnosti. Mi smo oslobodili svet. Dali smo slobodu svim civilizacijama koje su prethodno bile pod represijom Zapada i one sada rastu pred našim očima. I to je divno. Ali ove civilizacije će se nadmetati jedna sa drugom. I to prilično grubo. Tako da moramo da se postaramo da se ovo nadmetanje ne pretvori u intenzivan vojni rivalitet. To znači da moramo da gurnemo Zapad nazad, sprečimo rat koji može da nam nametne i stvorimo uslove za miroljubiv razvoj čovečanstva. Nažalost, još uvek ne vidim nijedan drugi način za to osim obnove pouzdanosti nuklearnog odvraćanja i zastrašivanja.
Spominjali ste da postoji nekakva grupa koja se zalaže za što hitniji početak pregovora sa Ukrajinom. Kakva je to grupa?
– SVO je imala mnogo neobjavljenih ciljeva koji su već ostvareni.
Na primer?
– Na primer, izbacivanje izdajnika i zapadnjaka iz našeg društva. Zapadnjaštvo je, naravno, opstalo. I to je normalno. Mi smo deo opšte evropske kulture. Drugi cilj je bio uništenje komprandorske klase, koja je nastala 1990-ih godina iz naših krajnje nesretnih reformi. Tada se sastavio sistem u kojem ljudi, zgrnuvši novac, isti iznose na Zapad, pa je tako nastala klasa koja je služila zapadnom kapitalu. Treći cilj je perestrojka naše ekonomije na nacionalnoj osnovi, a ne na nadama da ćemo ući u „lance vrednosti”. Inicijalno je to bila jedna apsolutno glupa liberalna ideja. I više od toga, imbecilna ideja. Prema njoj, morali smo da učestvujemo u međunarodnoj podeli rada, da prodajemo ono što imamo, da kupujemo gotove proizvode jer je to profitabilno itd. Naš cilj bio je integracija u sistem. Ovo je bila duboka intelektualna greška. I ljudi koji su je napravili su idioti. Druga je stvar što smo u jednom momentu svi bili takvi, jer nismo poznavali pravi svet, a oslanjali smo se na skromno znanje koje smo imali.
Sada smo, slava Bogu, počeli da shvatamo ovaj svet. Ali u društvu – naročito u njegovim gornjim slojevima i slojevima elita, kao i donekle u srednjoj klasi, inteligenciji i srednjoj i sitnoj buržoaziji – postoji želja da se ponovo živi kao pre. Zato što im je tada život bio dobar, nema tu šta da se krije. Ali sada se pojavljuju novi slojevi koji su počeli da žive dobro u novim uslovima. Možda ne toliko bogataški kao oni iz 1990-ih koji su sada gurnuti u stranu, ali drže se izuzetno dobro i prave veliki novac istovremeno, i to bez krađe, za razliku od prethodne elite. Ovaj sloj je prilično jak na raznim nivoima administracije. A „stara garda” je breme naše države. Ona mora biti izgurana i re-edukovana. Ovo se događa, između ostalog, zbog rata, to kretanje ljudi. I ni u kom slučaju ne treba počinjati te uslovne imbecilne pregovore, zato što će onda proces re-edukacije elita momentalno stati.
U evropskim krugovima, nakon neuspeha prošlogodišnje ofanzive ukrajinske vojske, počelo je da se pregovara o zamrzavanju konflikta. Kažu „da, Krim je vaš, hajde da stanemo tu gde stojimo sada”. Uzmite šta ste osvojili, a ostatak Ukrajine ući će u NATO. Šta se iz toga može izvući?
– Iz toga se može izvući poraz umesto pobede, koju dobijamo velikim trudom naroda i desetinama hiljada života naših divnih momaka koji su poginuli tamo. Stoga, to ne treba činiti ni pod kojim uslovima. Druga je stvar što možete manevrisati i razgovarati. Ali ne sme biti zamrzavanja. Potrebno je prosto shvatiti da se mi borimo u Ukrajini, ali ne sa Ukrajinom. Mi smo u ratu sa Zapadom. I pregovori mogu da se vode sa Zapadom, pod uslovom njegove predaje ili povlačenja. U suprotnom gubimo. U dugotrajnom sukobu, poput ovog, strana koja ima veći demografski i ekonomski potencijal pobeđuje. Za sada odlično radimo i pobeđujemo na kratke staze. Još godinu ili dve. Ali ne možemo da nastavimo dalje od toga. Iz tog razloga zagovaram veći akcenat na nuklearno odvraćanje. Bez toga, talas sukoba u svetu je neizbežan, što će dovesti do trećeg svetskog rata.
Zašto naše rukovodstvo još uvek nije objasnilo šta je krajnji cilj onoga što se dešava?
– Već sam naveo te ciljeve. Mislim da je greška što ih ne saopštavamo glasno. Taktičke mete poput Časovog Jara moraju biti naznačene, jer naši momci ginu u bitkama za njih. Ali takođe se vodi i manje vidljiv rat: rat na ekonomskom frontu, rat za umove i težnje građana, rat za uništenje volje i spremnosti Zapada da se bori sa nama. I to je glavno.
Sergej Lavrov nedavno je jasno izjavio da bi Harkov trebao da uđe u tampon zonu. To su strateški, a ne taktički ciljevi.
– Mislim da je bila greška što smo krili strateške umesto taktičke ciljeve. Vodi se unutrašnja diskusija i postoji nekoliko opcija. Među mojim kolegama, čitava leva obala Dnjepra i jug Ukrajine nazivaju se takvim ciljevima. Naravno, to uključuje Odesu i Nikolajev. Vojne operacije ne mogu se zaustaviti dok ovi ciljevi ne budu ostvareni. Postoje sporenja oko delova desne obale i Kijeva. Većina mojih kolega smatra da nam uopšte ne trebaju centralna i zapadna Ukrajina, koje su nazadne i mentalno i tehnološki, a povrh toga predstavljaju i plodno tlo za ruralnu antirusku ideologiju. To su regioni puni zavisti. Nikada nisu proizveli ništa značajno za Rusiju, čak ni u doba kad su bili deo Ruskog carstva i Sovjetskog Saveza. Ali u svakom slučaju, pre nego što se upustimo u stvaranje ovih interesnih zona, najpre moramo da slomimo volju Zapada da podržava rat i da mu predočimo da će dalja podrška ratu imati nesnosnu cenu.
Nažalost, još uvek nismo učinili to. Ovaj rat nanosi nešto gubitaka delu zapadne buržoazije, ali je u principu i dalje od koristi Zapadu. A za Ameriku je definitivno koristan. Ona navodi stanovništvo Evrope da ne obraća pažnju na katastrofalne neuspehe njihovih elita u svim drugim oblastima, dok upumpava novac u vojno-industrijski kompleks. Americi je, u ovom smislu, idealno. Lavovski deo onoga što alociraju „za podršku Ukrajini” zapravo se sliva direktno u američku ekonomiju. Moramo da ostvarimo situaciju u kojoj će američka „duboka država”, njihove unutrašnje elite, shvatiti da je ovo prestalo da bude korisno za njih, i počelo da im generiše gubitke ili čak da ugrožava njihove direktne vitalne interese. U ovom trenutku pobeđujemo u ratu protiv Ukrajine, unutar Ukrajine. Ali ne i protiv Zapada. I u ovakvoj varijanti taj problem je nerešiv. Potrebno je popeti se na viši nivo. Treba postaviti ambicioznije ciljeve, što sam već spomenuo. To uključuje i daleko moćnije instrumente pritiska.
Pa, kako mi možemo da predstavljamo pretnju Evropi? Sve zapadnoevropske zemlje pate od kompleksa inferiornosti nakon Drugog svetskog rata.
U to vreme, sve one su, uz najmanje izuzetke, bile deo hitlerovske koalicije. Svi oni su se borili protiv nas. Sve smo ih istresli iz gaća, uključujući čak i slovenske Čehe i braću Bugare. Naravno, nikada nam neće oprostiti sve to. Kako da im zapretimo tako da se predomisle povodom osvete za to što smo ih oslobodili od Hitlera?
– Pre svega, potrebno je direktno reći da su ovo revanšističke zemlje koje žele da se osvete za poraz evropskog fašizma i nacizma. Da Vas podsetim, pored očiglednih primera, da su npr. francuske trupe koje su se na ruskoj teritoriji borile kao deo Vermahta, po brojnosti značajno prevazilazile francuske partizane, pa čak i korpus generala De Gola koji se borio u severnoj Africi. Cela Evropa je ratovala protiv nas. Izgubili su i žele revanš. Plus, njihove elite imaju veliki broj problema sa kojih žele da skrenu pažnju javnosti, jer su nerešivi.
Kako ih otrezniti?
– Ovo je veoma dubok problem, pošto je u proteklih 70 godina u svetu narastao fenomen strateškog parazitizma, posebno u Evropi. Bili su uvereni da ih rat ne ugrožava. Jedini način da se razuvere jeste demonstracija spremnosti da se upotrebi nuklearno oružje. Nuklearna eskalacija ima više nivoa. Ni u kom slučaju ne želim nuklearni udar, mada će on možda biti apsolutno neophodan. Sa vojne tačke gledišta, upotreba nuklearnog oružja daje potpune prednosti. Slomiće volju Evrope za pružanjem otpora. No, to je monstruozna moralna mrlja za nas. Mi smo narod koji je rastao na Tolstoju i Dostojevskom.
Desetine hiljada evropskih civila ubijenih u nuklearnom plamenu za nas bi predstavljalo užasan šok. Ali možda će nastati situacija u kojoj ćemo morati to da učinimo. Najpre, kako bi se otreznili Evropljani i Amerikanci. I drugo, kako bi se sprečilo da svet sklizne u svetski rat. On se još uvek nije dogodio jer je postojao osigurač: strah od nuklearnog oružja. Ali taj strah je počeo da jenjava 1970-ih i 1980-ih, pa je skoro sasvim iščezao tokom 2000-ih. Čovečanstvo – a naročito njegov zapadni deo – izgubilo je osećaj samoodržanja. Zajedno sa promenom svog moralnog kodeksa, to čini zapadni deo čovečanstva opasnim. Stoga, samo je potrebno dobro ih prodrmati. Ovo je vrlo neprijatna priča, razumem koliko je teško uopšte i diskutovati o tome. Ali moramo da razumemo da se suočavamo ne samo sa ciljem obezbeđenja fundamentalnih interesa ruske bezbednosti, nego i sa ciljem spasavanja sveta. To je uzajamno neraskidivo. To je esencija naše velike ruske misije.
Ali oni bi mogli identično da razumišljaju i da razmatraju na kojoj bi teritoriji mogli da koriste svoje nuklearno oružje. Sada je bojište u Ukrajini. Ali za njih je Ukrajina krajnje strana teritorija prema kojoj ne osećaju sažaljenje. Za nas su nuklearne eksplozije u našem dvorištu – i to na teritoriji koju pretežno smatramo svojom – apsolutno neprihvatljive.
– Zapravo, to i nije baš tako nemoguće. Znam zasigurno da SAD, nakon saznanja da je Sovjetski Savez dostigao sposobnost pokretanja osvetničkog nuklearnog udara, nikada nisu planirale nuklearni udar na teritoriju SSSR. Razmatrali su upotrebu ovog oružja na teritoriji sopstvenih saveznika – pre svega, Nemačke – u slučaju invazije ruskih snaga. A kao krajnju meru, na teritoriji saveznika Sovjetskog Saveza. Nemački lideri bili su u potpunoj panici kada su se suočili sa ovim pitanjem.
Što se osvetničkog napada tiče, nakon što mi izvedemo nuklearni udar na Ukrajinu, to je bedna priča. Čak ni Amerikanci to ozbiljno ne razmatraju. Oni blefiraju sa izjavama da bi u odgovru na nuklearni napad na države Evrope koje podržavaju NATO agresiju u Ukrajini, oni pokrenuli masovni konvencionalni napad na oružane snage i teritoriju Rusije. To je apsolutan blef. Pošto savršeno dobro razumeju da bi odgovor bio drugi talas nuklearnih raketa iz Rusije, a onda i treći i četvrti na američke baze širom sveta – uključujući Evropu – što bi dovelo do pogibije desetina hiljada američkih vojnika. Za njih je to potpuno neprihvatljivo. Zato moramo da igramo jasno i čvrsto.
Znači postoji varijanta našeg nuklearnog udara po Ukrajini?
– Ta opcija postoji. Ali ukoliko ne promenimo svoju nuklearnu doktrinu, onda je upotreba nuklearnog oružja NATO moguća u Belorusiji, što je kategorički neprihvatljivo za nas. Stoga, moramo hitno da promenimo našu prevaziđenu, idealističku doktrinu upotrebe nuklearki, zasnovanu na principima i postulatima. Isto tako, moramo i da promenimo razmeštaj naših oružanih snaga. Neke mere se preduzimaju ovim povodom. Naša doktrina propisuje da nuklearno oružje možemo da koristimo samo u situaciji smrtne opasnosti po našu državu i državnost.
Ali već smo razmestili nuklearno oružje na belorusku teritoriju. I ono se mora upotrebiti mnogo pre te smrtne pretnje. Konačno moramo da shvatimo da bez jasne promene naše politike u ovoj oblasti, i mi i cela Evropa smo osuđeni na propast dugog rata. A mi smo osuđeni na iscrpljivanje, pa možda čak i poraz. Ali glavno je što će svet onda biti osuđen na propast trećeg svetskog rata. Moramo da zaustavimo tu pretnju. To je naš nacionalni zadatak. I drugo, to je zadatak ruskog naroda kao spasioca čovečanstva. To smo oduvek bili.
Jasno je da neće biti nuklearnog rata sa Amerikom. Oni prosto previše vole sebe. Ali sa Evropom, koja je potpuno skrenula, sve je moguće. Kojim redom bi trebalo da ih gađamo? Poljska, Nemačka, Velika Britanija i Češka se u prvom redu otvoreno nude. Pa i Francuska, kud nju da zaboravimo?
– Zaista ne želim takav razvoj događaja. Da, poslaćemo ih u pakao. Ali tako otvaramo put do pakla i samima sebi. Ovo je užasan izbor. Ali ukoliko borbu nije moguće izbeći, ciljevi su jasni. Ispravno ste naveli Poljsku i Nemačku. Sledeće na redu su baltičke zemlje i Rumunija.
Zašto Rumunija?
– Zato što glavni tokovi vojnih isporuka za Ukrajinu tuda prolaze. Osim toga, tamo postoje baze sa zalihama. Kako to Amerikanci kažu: „Ništa lično, samo biznis”.
A Velika Britanija?
– To je cilj drugog udara. Ili čak trećeg. Oni nam nisu vojna pretnja. Oni su samo po navici ogavni (autor u originalu koristi aluziju na rusku frazu iz viktorijanske epohe „Angličanka gadit”, koja u bukvalnom prevodu znači „Engleskinja sere”, što se odnosilo na rusofobnu politiku britanske imperije kraljice Viktorije, prim. prev.), to je sve.
Mnogo se govori o tome da su Rusi i Ukrajinci jedan narod. A vi delite Ukrajinu na južnu, istočnu, centralnu, zapadnu; i tu žive ljudi sa potpuno različitim mentalitetima. Jesu li među njima i oni koji su i dalje jedan narod sa nama?
– Zapadna Ukrajina je nazadna krajina Evrope. I to Austrougarske i Poljske. Taj deo nam je slučajno pripao. Centralna Ukrajina je teritorija po kojoj su se smenjivali Poljaci, Ugari, Turci, Rusi, Litvanci, Šveđani… Tamo osam vekova nije bilo nikakve državnosti, tamo su odavno zaboravili Kijevsku Rusiju, čiji su deo bili u neka drevna vremena. A onda imamo južnu i istočnu Ukrajinu koje su delovi Rusije, ali zaraženi fašizmom. To se dogodilo kao rezultat naših sopstvenih grešaka. Sva ta teritorija mora da se vrati Rusiji, ali tek nakon dugoročnog prevaspitavanja. A centralna Ukrajina – ne dao Bog, neka žive sami. Zapadna još više.
No, glavno je da ne smemo da ponavljamo greške sovjetske vlasti. Da podsetim da su nakon Velikog otadžbinskog rata Brjanska i Smolenska oblast živele mnogo gore nego susedne ukrajinske oblasti. Ukrajinske oblasti stavljane su na vrh prioriteta. Takav stav više nije potreban. Ne moramo da ulažemo novac i resurse u vlasovce (ruski termin za izdajnike iz Drugog svetskog rata, po generalu Vlasovu koji je komandovao ruskom kvislinškom formacijom u službi Trećeg rajha, prim. prev).
Pomagaćemo im kada postanu naši. A do tada moramo da ih tretiramo kao neprijateljski narod, kao neprijateljsku stranu koja je pošla protiv Rusije. Naravno, iz toga isključujem one koji su naši po duhu, koji su naši saveznici. Ali to ne treba dokazivati rečima nego delima. Kada mi govore o „jednom narodu”, moram da pitam – jesu li i vlasovci bili sa nama jedan narod? Oni su po nacionalnosti bili Rusi i Ukrajinci, ali su bili naši neprijatelji. Moramo da se spasemo i od te iluzije. Iako je jasno da smo i po genetici, i po obrazovanju, i po kulturi veoma bliski. Ali virus fašizma tamo mora biti iskorenjen. Ako treba i hirurškim putem.
PUCA UKRAJINSKA LINIJA PO ŠAVOVIMA! Kijev u panici, prženje se nastavlja (MAPA)
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
