Pod Hermanovim krilima neki su se sakrili.
Pod Hermanovim krilima mnogi su nestali.
Zato Herman ima dva krila,…
Hermanova krila niko nikada nije izbegao.
Nije do Hermana,... do ljudi je,…
Kad tišina progovori mnogi će da zaneme. Glasa im se neće čuti. Ko bi ih tada uopšte i mogao čuti kad su svi iz te horde još za života sluh zamenili srebrnjacima a jedinog koji prašta i kad vidi svu nutrinu čovekovu odgurnuli iza zlatnog teleta? Ta tišina koja sledi biće teška, ta tišina biće ogromna, van granica čula i ljudskog mišljenja. Otvorenih zenica i skamenjenog daha iz mrtvih usta trupine bez duše, videće tada samo sami sebe kako su se svaki put samo sebi svetili kada su se nekom svetili ili zlo činili,…
Ta tišina onda biće sazdana samo od konačne samoće i neizmernog straha. Ta tišina biće večita!
A kada ljudi biraju Hermanovo krilo treba da se sete šta je jedinorođeni rekao – „Ovo vam kažem da u meni mir imate. U svetu ćete imati nevolju, ali ne bojte se, jer ja nadvladah svet“!
Zato, molim se za ljude dok su živi, kad više ne budu živi, biće kasno!
Tog dana bio je umoran. Možda je poželeo i da prespava taj Sunčev dan ali odavno je sebe već predao onom koji krade miran san da bi sada naprasno mogao da sam od sebe odluči o tome kada će da spava a kada ne. Sada je bio to što je poželeo – deo dodeljene istorije naroda koji je tako zdušno decenijama uništavao - Vinston Leonard Spenser Čerčil, premijer, ser, general, Englez, Anglikanac, novinar, istoričar, slikar, nobelovac,...
Rekao bih za njega i sve iste pre i posle njega – „Pristao sam biću sve što hoće, evo prodajem dušu vragu svome,...“!. Zapravo, Čerčil je bio – običan trgovac.
Da Čerčil nije tako predano uništavao Veliku Britaniju, SAD nikada ne bi postale velesila. Da Čerčil nije bio tako dobar u tome morali bi da nađu nekog drugog Čerčila od svih tih ponuđenih. Ali, dok je trajao, ovaj je bio odličan. Onda je u svetu geografije za svoje „delo“ prepoznat, priznat i nagrađen. Odlukom predsednika SAD DŽona F. Kenedija, ovaj anglikanac je od strane tog katolika 1963. g. proglašen za prvog počasnog građanina SAD. No, u tom momentu, Čerčil je već disao taj čudni vazduh ispod odabranog Hermanovog krila i nagradu su umesto njega bolesnog primili njegov sin i unuk,…
Onaj kome služe je svoj deo pogodbe ispunio – napravio ga je prvim javnim čovekom javne imperije - Velike Britanije. Sada je na redu bio Čerčil i njegov deo ugovora.
Jedan od svih tih koji bi da postoje u piramidi a da pri tom uredno „preskoče bukvar“ i na kraju završnu diplomsku noć rekao mu je jednom prilikom, valjda sa željom da Čerčil primeti da postoji – „Čemu sve to,... rat je slučajan,...“. Međutim, tog dana Čerčilu se spavalo. Pogledao je bezvoljno ka upitniku i svim drugim upitnicima sličnim njemu pogledom onog koji već odavno oseća Hermanov dah na potiljku. Onda ih je sve zacementirao rečenim – „Pa jeste,... ali mi tu slučajnost pripremamo godinama,...“.
Rekao bi mu i mnogo više ali nije imalo smisla. Bezbukvarović je bio deo onog bezličnog legiona koji postoji isključivo zbog potrebe da se „nečim popuni prostor“. NJih umobolne prepoznajete po tome što s vremenom stvarno poveruju da su oni postali te uloge koje su im dodeljene - samozvanci, kraljevi, predsednici, generali, mantijaši, upravnici i urednici, načelnici, direktori,... Od svih diploma koje je taj bezbukvarović napabirčio u životu biće mu potrebna samo ona poslednja. Znao je to Čerčil, zato ih je ponekada tako satirao. To satiranje je zapravo bilo poslednji trag ljudskosti u tom Spenseru, satiranjem da ih natera da se probude,... Zapravo, nikada nije umeo bolje od toga. Spenser nije umeo da voli ali je umeo da satire.
Sa druge strane okeana, sa druge strane vremena, Josif Visarionovič DŽugašvili Staljin dao je nalog da se obaveštajnim aktivnostima prepokrije svet. Želeo je da se stvori utisak moći, sveprisutnosti partije i kao da postoji nešto za čim će svi večito da tragaju a što njemu već nije bilo rečeno. Pred dogovoreno veliko klanje počeli su da stižu izveštaji o predstojaćem ratu i ratnim pripremama. Obaveštajni svet je proključao. Jednog prepodneva u kabinet druga „crvenog boga“ ušetao je starešina najvišeg ranga zadužen za istrebljenje sopstvenog naroda i u slobodno vreme „referent“ za obaveštajne aktivnosti. Uznemireni raportirac stao je mirno pred obućerevim sinom, odlučnom da ga još iz vremena Papismedova zovu Kobo od revolucije a ne „Soso“ od milošte. Saopštio mu je kratko da agenturna mreža iz Japana javlja da Nemci dolaze. Staljin je ćutao. „Šta ćemo da radimo“ - zapitao je uznemireni poštar sa napabirčenim zvezdicama. „Ništa“ odgovorio je Staljin. Raportirac do kraja svog raportirskog života nije razumeo taj mir. A bilo je „ništa“ jer je „ništa“ na programu. Po na radu dogovorenom redu sledilo je „ništa“ sve dok ne dođe vreme da bude „nešto“. Onog momenta kada je došlo vreme ze „nešto“ pokrenuto je nezamislivo. Crvena Armija je pod crvenom zastavom i crvenim pentagramom došla do Berlina. A onda je aktivirana hladnoratovska doktrina za narednih pola veka ili za beskonačno ako bi se vreme merilo otkucajima ljudskog srca. Deo te doktrine je i ta čuvena besmislena priča o tome kako bi „Rusi da izađu na topla mora“ a eto „Britanci im ne daju“ pa im to još ne daju preko „nas“ i „naših“ i svih tih drugih balkanskih domaćih „malih Brita“ zelenomuvskog karaktera i prevrtljive ćudi. U tom delu jedino je tačno to da nama političara i funkcionera zelenomuvskog karatktera ne manjka ali ideja da bi Ruse u nekakvoj njihovoj nameri da izađu na Jadran sprečila ta grupacija malih Brita je realna isto koliko je realano da samozvani sedam dana ne bude na nekoj nacionalnoj frekvenciji. Da je Rusima ikada stvarno trebalo da fizički izađu na Jadran, oni bi na Jadranu i bili. Kad je trebalo da dođu do Berlina - došli su, do Beča – došli su, do Pariza – došli su,... Jednostavno, ruska strategijska disciplina ne poznaje brojanja na hiljade. Oni broje na milione. Zato, možda je vreme da prestane lupetanje o ruskim težnjama za toplim morima i „silama“ koje to sprečavaju. Nije se desilo, sve i da ne znam gde je, kada i zašto ta šala osmišljena. Takva strategija u stvarnoj, realnoj globalnoj politici ne postoji. Rusi su uvek bili tačno tamo gde su hteli drugovi Zajcanov i boršč iz nevidljivih podruma, a ne generali ili političari koji su oduvek bili samo prisutni građani na radnim zadacima.
I kako Ruski tako i svi ti drugi belosvetski generali kojima sam posvetio ovaj tekst odlično znaju gde im je mesto u „lancu ishrane“ a kada se „zaigraju“ uvek se pojavi neko iz sveta iza ogledala da ih podseti – „Rat je suviše ozbiljna stvar da bi se time bavili generali“!
Sad sve to iz belog sveta „premestite“ u ovu našu „pripizdinu“.
Setite se Nikole Pašića i njegovog sina Rade. Dva monstruma bezdušna. Kada je javnost saznala da Rada Pašić prepakuje šećer i opet potkrada i državu i narod izbila je velika afera. Nikola je stao u odbranu svog sina degenerika – „A šta ćete, dete voli slatko!“. No, to nije bila samo ironija, to je zapravo bila demonstracija moći – može im se!.
Koliko danas imamo tih kojima se „može“ sve pa i ono neopisivo? Vidite li ih?
Da imamo državu, kao što nemamo, bila bi neka služba, neka policija koja bi svemu tome stala na put. A mi imamo policije javne, policije tajne, policije vojne i komunalne, poreske i onu Bajaginu kosmičku, organe i službe bezbednosti. Ni manje zemlje ni više policija. Ni manje zemlje ni više kriminala. Od svih tih policija ispade na kraju da je jedini zakon koji se u Srbiji poštuje – zakon baka Coke!
I bez baka Coke sve je ove beneficirane onaj dan rasparčao samozvani sa samo jednom jedinom rečenicom. Rekao je da „oni“ (a to „oni“ u njegovom rečniku postoji samo kad treba da se deli odgovornost sa nekim, inače je uvek i samo „on“ ili „ja“) nisu sedam meseci znali da se priprema rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o Srebrenici. Dakle, drugovi i gospodo rukovodioci iz organa i organela tom rečenicom upravo vas je sve raspustio. Češki model. Svi koliko vas ima niste znali da se u krovnom javnom zlu sveta sprema rezolucija koja opredeljuje toliko toga! Pa šta ste onda znali?
Dakle, ako to niste znali onda vas stvarno treba sve raspustiti. Jer SVI su znali sem vas, izgleda.
A zapravo, istina je mnogo strašnija od aksioma o vašoj nesposobnosti, drugarice rukovodioci organa i organela bezbednosti.
Samozvani koji veruje da je baš on baš sve, i svi okolo njega pa i svi ti na funkcijama, ne samo da su znali nego su u svemu tome svesno i aktivno učestvovali! Znali su i da je u toku proces potpunog razvlašćivanja Republike Srpske i da se proces garantuje NATO i SFOR vojnom silom i ono što je tragično, vašom izdajom. Po istom modelu, sprovedenom kroz onoliko njemu istih samozvanaca sprovedeno je i razvlašćivanje naroda na Kosovu. Tačno je da ste svi vi decenijama učestvovali u tom procesu koji je sprovođen planski, sistematski i po fazama. Neumitno i bez ikakvog stvarnog otpora sa „naše“ strane jer „naša“ strana u tim sferama zapravo ne postoji. „Naša“ strana bi trebalo da budu samozvani sada bez kašika za klanje, prajdarka premijerka, devetar cokulić, ono Pašićevo otporče, neobavešteni profesori i manekeni i svi ti kojekakvi njima slični kojih se za života nagledasmo. Zato, „naše“ strane nema niti je ikada bilo. Jedina naša strana, ovaj put bez navodnika, bio je sav taj nesrećni narod koji je žrtvovan, uništen i devastiran da bi sva ta predstava mogla da traje.
I za sada, evidentno, degradacija će stati na formatu nekakve „zajednice srbskih opština“ u BiH, baš kao i nekakve „zajednice“ istih takvih opština na Kosovu. A sledeća je na redu Srbija i njene opštine. Srbi će postati narod pristunih građana po kojekakvim opštinama. Sva uloga „naših“ političara nikada nije bila u tome da se tom procesu rastakanja Srbije stane na put već isključivo da se se oni održe kao putari. Zato „imamo“ sve te „nesmenjive“ političke „elite“ koje traju duže od svih tih država - međufaza za koje su se tako zdušno „borili“.
A što se tiče drugarica rukovodilaca organa i službi bezbednosti, vaša poslovična nesposobnost, koja je evidentna i tačna, sada se ističe kao paravan za vašu konačnu izdaju, koja je takođe sada tako jasno vidljiva i izvesna! Ne samo da ste znali nego ste ceo ovaj scenario sami pripremili i evo, sprovodite ga. Drama i dramoserija, sednice nacionalnog saveta za bezbednost, vanredni kolegijumi, beskonačne medijske baljezgarije, kadrovska kombinatorika po poštenim ljudima nevidljivim kriterijumima, tajni izveštaji i razmeštanje trupa pozorišnog tipa su opet samo maškarada za prikrivanje izdaje. I ovaj put ste spremni da zarad svog crnila žrtvujete narod, da ga gurnete kao fizičku žrtvu pod gusenice stranih tenkova dok ne stignu „rafali“ iz razvlašćene republike da nas zaštite. To će nas spasiti? „Rafali“, „Ekspo“ i Luj Vuton u letećem taksiju. Ako ovako nastave, a oni bi to tako voleli, dok stignu ti „Rafali“ nad beogradskim pašalukom neće moći ni da se okrenu.
Reče mi drugar – „Pa kako to da niko iz Republike Srpske nije uložio veto,...“. I pitanje je jednostavno, nije retoričko nego političko a odgovora nema. Niko nije tražio sednicu predsedništva BiH, niko nije opozvao predstvanika koji ne sme da govori u ime dva već isključivo i ime sva tri saglasna člana. Zašto su Rusi morali da postave to pitanje umesto nekog „našeg“ i koga sad to Rusi na „fino“ postrojavaju tom potezom?
Ta „naša“ tišina govori sve.
Zato jer su svi „bitni“ postali „pametni“ kao i „on“ Srbija grabi ka pašaluku jer i takav pašaluk moraće da ima svog predsednika, državne budžete, poreze, generale i vladike,... I to je to,... Ne znam samo ko će u toj podeli vlasti da bude – narod. Što se od naroda ne iseli odavde, vi ćete da satrete svojim kombinatorikama i politikama, strancima sa radnim i boravišnim dozvolama, mesarama za žive ljude u prigradskim naseljima, ubicama sa naplatnih rampi i pešačkih prelaza, stranim kompanijama sa subvencijama …
Samozvani, rečeno ti je da čitaš i učiš a ne da improvizuješ. Napravio si problem Makrončiću a sada i nemčiću, što je dobro ali nije dobro što će oni sada prvo da se svete narodu a tek posle tebi. Oteće im njihovi i usvojene kokoške i baka-đevojke i porodični politički biznis, patiće „jer im neko otima posao“ baš kao i ovaj tvoj lokalni mudrac na sekunde, aeroinženjer, tvoj pirgavi drug iz sveta PR neoporezivih prihoda i zajedničkih drugarica oba pola. Širiš paniku a panika je zarazna bolest a ti nemaš baš nikoga oko sebe ko to ume da leči.
Zato, podsećam te. Kada je tata Knaus dolazio kod inženjera ti si vozio tu škodu koju javno pominješ a tvoj prevaziđeni arhetip i politički babo, registrovana pozicija UDBE za drukanje kolega i nameštanje likvidacija pa i onih masovnih, bio je na dogovorenom letovanju u zemlji tulipana. Bio si mali a već sa stažom bivšeg ministra i ovenčan „slavom heroja“ odbrane RTS-a i masakriranja radnika ove medijske kuće. Sećaš li se? Rekao je tada tata Knaus i na vrlo pristojnom srbskom da će Merkelova da vlada još desetak godina, dogovoren je „izlazak“ amerikanaca, „dolazak“ Kineza, opredeljene su konekcije za tvoje međunarodno „trajanje“, utvrđeni okviri i tvoji javni zadaci. Zato je bilo važno da i ti našpanuješ „huligana“ u sebi pa da se pripremiš za „junačko“ grljenje oba Soroša, bratije Klinton & Klinton, Blerove, Bajdenove, Šrederove i sve ostale „milosrdne“ ubice ovog i svih drugih naroda. Ne može to u Srbiji svako pa su zato odabrali tebe. Ti si ih tako lepo grlio, plaćao i tepali ste jedni drugima a još su u narodu „žive“ slike njihovih čestitki narodu za Uskrs 1999-te. Ali ne smeta to tebi, voliš ti to.
Rekao je tada tata Knaus i puno toga što ti ne znaš a voleo bi da znaš, no, u svakom slučaju i pored vašeg dogovora ne prija sada mladom Knausu to što si i kako si to rekao javno i kako si ga obeležio. Opet si malo izpuzao iz dogovora. Sad kada si ga ti tako javno „pomenuo“, sada to mogu da rade svi. DŽaba si to smandraljo odmah na početku svog milionitog intervjua pa posle nekim glupostima zatrpao. Jesu se poradovali tvoji jer si opet „pametan“ ali ljuti se nemčić ali ti to neće reći još neko vreme. A ti i tvoji ste zamenljivi a drug Knaus za sada baš i nije. Kompromituješ ga a Hermanova braća i njegovu prćiju nadleću. Opet nisi shvatio. Kupuješ za sebe predizborne nedelje a gubiš eone za sve nas pa bi sada da potapaš i njih. Jel razumeš da sav taj tvoj strah i glupost svi vide kao pretnju i smetnju? Znaju to svi pa i Herman. Čitaš li ili je previše slova za tebe?
Sad se rastrčali svi pa i ovi što si ih jednom rečenicom samozvani raspustio da shvate šta se događa. Pogubili se a nisu ni krenuli. Oni misle da je levo pa makar bilo i zeleno opet „in“ pa vade zakopane šinjele i pentagrame. Ni oni nisu ništa shvatili, al oni i nisu pravljeni da nešto shvate već upravo suprotno. Koliko su obavešteni oni i u minsko polje kad zalutaju preteknu jer ne znaju gde su bili. Ali prava zabava počinje tek kad u predzadnjem činu počnu da pršte lične i radne biografije, imovinske karte i računi svih valuta, nameštene robije i naručena pogubljenja…
I sada, umesto političkih serija zbog tvoje „zato što sam pamentan“ politike oni bi da nam dodele paket. Sve u jedan. Što bi rekla baka Milica ispred Maksija – „To ti je sine sve ujednoma,.. sve ti je to isti klinac,...“.
Ostaje da vidimo kako će „zato što sam pametan“ da pokuša da „potroši“ i druga, takoreći brata Sija. Mada, drug Si je iz bitno drugačijeg sveta kada su u pitanju strani faktori pa makar to bila i samozvana „braća“, porodični politički biznisi i perspektive iz „pripizdine“. On ima na raspolaganju malo drugačije alate i vremenske okvire. Videćete,... Odmah „s vrata“, drug Si stavio je samozvanog na kišnu ledinu da ga čeka na neodređeno vreme. Kinezi sa zastavicama i prigodnim kapicama, postrojeni novopostavljeni žderači narodnog vremena, ceo protokol, 3.000 policajaca i naravno unezvereni samozvani. Trepće i ne veruje šta mu se dešava u predizbornom mesecu. Prvo ga je predsedavajuća UN vratila u predškolsko a sada ga brat Si vraća u jaslice. Po logici i evidentnom trendu u sledećoj pokaznoj vežbi „ko je ko i ko je gde“ jasno je gde će samozvani da završi.
Neki dan sam gledao kako samozvani ničim izazvan hvali naše proizvođače vina na kineskoj televiziji. Čist oksfordski naglasak u nivou prodavca šrafova koje je kaže prodavao po izmišljenim londonskim prodavnicama a sa druge strane zbunjena kineska voditeljka. Bolje je da je govorio onaj Alan Ford kineski od pre neku godinu, dok je još bio u teranju da bude veći poliglota od onog reketaša s političkim ambicijama što se sveo na jedno oko, stvarno vam kažem,…
Ali lako je samozvanom. On uvek priča samo sam sa sobom. A kad čovek tako priča sam sa sobom on je uvek u pravu. Zadnji put kad se tako konsultovao sam sa sobom u jeku Trampove pobede uplatio je par miliona naših para u kasu Klintonovih. Prevario ga onaj drugi ili onaj prvi,... ko to može znati.
I tako, sa te strane imamo ove rukovodioce iz organa i organela koji se bave tim “krupnim” temema a sa druge strane su oni koji bi da budu rukovodioci ali se u međuvremenu bave “prizemnim” stvarima, poput, recimo, suzbijanja nelegalne trgovine narkoticima.
Jedan od tih prizemnih organelčića, po profesiji policajac u teranju za starešinskim pozicijama, iz gradske nam policije, poželeo je svojevremeno da upozna pesnika tvrde štafete. Zbog karijernog „teranja“ u kome je vazda bio na tom svom „državobinom“ poslu patio je od manije veličine ali se zato u bauljanju između pilara bezuspešno takmičio sa amebom, da izvinu amebe, pa je eto, poželeo da upozna i pesnika. Napredovanja u službi radi, naravno, ne zbog poezije ili britke misli. Pesnik je, „jer postoji taj deo njega koji mora nešto da radi“, saslušao uvodnu besedu „upisnog pandura“ „rasterećenu od pameti i smisla“ i kada je došao red da nešto kaže, rekao je policajcu – „Odajem priznanje našoj policiji i rukovodećem kadru, bez obzira što je za njih Laki Lučano sagradio tri piramide. Sreća je što u Srbiji Lučana nema,...“. Sad treba da zamislite lice tog policajca koji je ovo shvatio kao pohvalu,... Budite maštoviti, zamislite nešto između onog kada ga uhvate u krađi lizalice u nekom marketu i onog čuvenog „znaš li ti ko sam ja“ stava, kada po nalogu politike bezdušno prebijaju decu po ulicama naših gradova. Tako nekako,…
Setih se sad i druga Trifuna, karijerdžija, ista organela i ista uniforma kao i pomenuti gradski inspektor željene nadležnosti... I on je bio u teranju da se zakiti nezasluženim zvezdicama i funkcijama pa je zamolio da mu se „prosledi“ neki kamion sa „robom“, jer eto, da i on nešto „otkrije“ i „zapleni“, u ime naroda, države, svete nam policije i svih drugih nam organa,... Ajde, nema veze. Napravila je mafija i mnoge druge plavkaste pa zašto ne bi i jednog prepoštenog Trifuna s granice. Dođe onda dobri glas do Kotora i momci rekoše, „aj, da mu pošiljemo“. Obavestio je odmah bata Trifa bata Cviju iz sveta pisanija, naoštrila se i narodna milicija i sveznajuća štampa, svi čekaju kamion sa belim darovima i kamion dođe,... Eto ga. Trifa je maestralno odglumio operativni rad i instikt iskusnog milicajca, junački je napao kamionska vrata, opkolio ih sa svih strana, Cvija je nabaždario okular, spremio par specijala i vanredna izdanja da vazdigne Trifu do lovorika a iza vrata – pune kutije medvedića i kuca, plišanih igrački za decu. Trifi se pomešala vena i arterija, oće da popusti srce u milicajca, naviru pitanja, kulja bes, kreću suze... Kamo droze, kamo zaplene, kamo slava i unapređenja. Srušili su surovi Kotorani teško zasluženu karijeru milicajsku. Zalupio je Trifa vrata i propustio kamion dalje. Odmah je uplakan, ljut i razočaran obavestio tadašnjeg i evo sadašnjeg, vazda buckastog batu vazda na mestu ministra pa makar i narodne milicije. Zazvonili telefoni, pokrenule se linije. Čuo za incident i inženjer ali od smeha nije mogao neko vreme da opšti sa bezbukvarčićima pa je jedan deo drame i blaženo prespavao. Zaduženi za mir u kući pozvao je onda i te nestašne Kotorane. I tek onda puče bruka – „Pa brate i brašno kad kupuješ ono se upakuje, aman čoveče otvori medice i kuce, to je unutra bilo,... Pa ne šaljemo mi to u rinfuzi da te salije kako vrata otvoriš. Da mede nisu potrebne tovarili bi mi to drugačije,...“. Rekli su i još nešto što ima veze sa „džeparcem za one naše preko po Evropi,...“ te i nešto o „bistrini“ mladoga milicajca Trifuna ali to nema veze sa poentom naše priče.
Uglavnom, narednih par godina bata Trifa je da namiri svoju napaćenu nežnu milicajsku dušu o praznicima i proslavama uredno na poklon dobijao plišane medvediće u nežnim bojama sve dok Kotorani nisu zamoljeni da prestanu. I prestaše.
A bio je i jedan iz one malo tajnije formacije, tako vole da se zovu. Taj je bio važan. Mnogo važan. Najvažniji beneficirani poštar tog vremena. On je slat da se dogovara al je voleo i da se samonagradi. A mafija posebno voli te beneficirane sa službenom legitimacijom koji vole da se samonagrađuju jer se na ulici ta “školica” plaća glavom a u firmama veruju da im to sleduje po formacijskom mestu. Čudni neki ljudi. A oće ovi iz Kotora da nagrade kad se zasluži, oće. Nisu oni škrti al zato dobro pamte. Tako je taj samonagrađujući “super agent” kako ga prekrsti režiser, bio zadužen da lično komunicira sa tamnom stranom “državnog” posla i sve je bilo u redu dok se to njegovo poslovično mrštenje nije preklopilo sa kotorskom matematikom. Jer zna se, može da zafali al ne može da nema. Shvatio je samonagrađujući firmaš da se zna i eto,… desio se peh. Na jednom druženju sa mračnjacima s mora popustila bešika, izdao ga sfinkter, zamokri se donji veš. Kotoranin, a bila su dvojica, je naravno po profesiji “mornar na bele i samo bele lađe” ali je u duši ulični psiholog – šaljivdžija. “Očitao” je firmaša, video je da je namrgođeni pomešao telesne tečnosti i uredno su završili taj sastanak. I tu je surova mafija još surovija bila. Firmaš je na svakom sledećem kontaktu od belih mornara dobijao pakovanje pampers pelena, onako, da mu se nađe. I opet se intervenisalo “s vrha” da se sa pampers diplomatijom stane,… Buni se firmaš, kaže smetaće mu za karijeru, čuće neko,…
Ču, čuće neko,…
Kotorska precizna matematika je zapravo nepogrešiva i neumitna. To će uskoro da shvati i onaj hipertenzični buca sa verbalnim i mentalnim afazijama što je pomislio da se njegovo “šta ste vi za par kila” glupiranje po ovoj i susednoj nam državi zaboravilo. Nije. A bilo je i mrtvih zbog tog alavog bucike sa isteklim diplomatskim akreditivima te da ne pominjemo brljanje sa onom “Nikom” i naručivanje nenaručivog. To se tek ne da zaboraviti. Al neka buce njegovim strahovima a ove s druge strane “zakona” njihovoj časti i kako rekoše - osećaju za pravdu i namiren račun.
Iz te tajne formacije bila su i ona dva epska idiota a verujte nema ništa gore od beneficiranog idiota. Osmislili oni tako da za svoj račun a u tuđe ime prodaju otrov u malim bočicama, ovaj put ne kao stilska figura već bukvalno, zainteresovanoj stranoj strani a zarad trovanja jednog tada još uvek živog političara iz zemlje Levanta. I bi posao. Legao keš, obradovaše se brka na baterije i dilber dupli dilber, obojica karijerni progonitelji svega ljudskog i dokazane psihopate kada zarad dnevnica i službenih pohvala treba fizički uništavati mlade ljude sa nafabrikovanih političkih poternica. Obradovaše se, pare uzeše i u ampulama vodu isporučiše. Drug tamnoputi sa druge strane platne liste, viđan poslednjih godina tako često u ovim krajevima sa sve lokalnim državljanstvima, nije se obradovao a nije ni njegov šef sa zadacima od nespornog značaja i za mnogo više od levantske kombinatorike. Naprasno je tamnoputi kupac vode u ampulama izgubio smisao za humor koji ga je krasio još iz mladalačkih dana i uspostavljanja prvih kontakata sa ovdašnjim kolegama svih boja. Obavestio je “svoje” i one druge “svoje” o pošalici i “biznis planu” ova dva idiota iz srbske tajne policije. Opet, pokrenulo se i vidljivo i nevidljivo. Pretila je ozbiljna odmazda ali kako utabanati dva kompletna idiota koji su i dalje bili u uverenju da su napravili dobar posao. Reagovali su “čak” i tadašnji “prvi” i “drugi”, oni koje su smehotvorci ubedili da su baš njih dvojica šefovi tajne policije Srbije, pisao sam vam o tome. Jedan, onaj grbica potonji vatrogasac a ceo život bez creva i crevca, pisoar-ronilac iz beogradskog centra državne bezbednosti a drugi paranoik sa megalomanskim ambicijama što je progonio i nesrećne tehničare za postavljanje satelitskih antena. Jedan sa odmora u Grčkoj a drugi sa radnog mesta nevoljno su pozvali ta svoja dva idiota i uredno im stavili do znanja da pare moraju da se vrate odmah uz neophodno izvinjenje. I sad zamislite. Ova dva beneficirana idiota iz carstva Amoebozoa sa lepljivim prstima i dalje ne shvataju da im preti fizička likvidacija uz neutvrđeno grobno mesto i neizvesno vreme topljenja i opet i dalje imaju problem da vrate novac. Jedva bi nekako. Zataškano je, naravno. Brkati idiot je na ime svojih zelenomuvskih radnih karakteristika potom čak i zasluženo “napredovao” jer smo po logici ovog vremena iz vremena idiota prešli u vreme kompletnih idiota.
Eto, to vam je dobri moj narode, “elita” koja s ključnih “pozicija” brani narod i državu.
Što bi rekao jedan “dame i gospodo” kad su ga u mračno vreme iz mračnih firmi pitali za mišljenje – “Država nikada nije u opasnosti onoliko koliko je vi branite”.
A pitate li se kako se postaje načelnik generalštaba?
Na jednoj večeri, bela je zovu, bio je i Mojsije bivši Srbin. Pamtite ga valjda. To je onaj ležerni iz „Oklahoma“ zagrljaja, što u dogovoru i pod potpunim monitoringom NATO-a preparkirava haubice bez bojeve municije po Srbiji za potrebe dnevno-političke trivijalije samozvanog. E taj.
Taj je na toj beloj večeri, standardno manji od one milicajske amebe ali značajno veći od one već pomenute brkate, prolazio pored inženjera na vratima. Inženjer ga je pogledom zaustavio i obratio mu se – „Zadovoljan sam kako ti se razvija karijera, kad se budu obavile potrebne promene na političkoj sceni u nekom trenutku ćeš biti i načelnik generalštaba,...“. Naoružan čistim, nepatvorenim poltronizmom i tim besmrtnim karijernim SMB instiktom za „mudro“ ćutanje, vojno lice, tada već brigadni, zauzeo je onaj čuveni stav – daj da ne progovorim da nešto ne lupim. Ako ćemo pošteno, ispravan stav. Kažu da je odrdever te večeri bio sjajan. A Mojsije, bivši Srbin, nastavio je svoje kretanje put ničega. Kad je budući a već bivši general prošao, režiser se sa tih vrata obratio inženjeru, te je lucidno primetio – „Dragi brate, kako si mu ovo rekao, on je došao do vrhunca“,... Podsetili su me na Statlera i Voldorfa, ne znam ni sam zašto. To je bilo 2009. g... SNS tvorevina je stvorena, stranci su raspoređeni, rute, rutonosci i novac su određeni, Srbija je mogla „da krene napred“ ka svom kraju. Mojsije bivši Srbin je uredno sačekao da zauzme svoje mesto načelnika generalštaba vojske Srbije i šefa voznog parka srbske artiljerije. Nešto pre toga uspešno je, „po zadatku“, završio Garmiš-Partenkirhen kurs za Jude,... Bio je dobar kažu i pišu NATO instruktori, isticao se u nastavi i specifičnim grupnim van-nastavnim aktivnostima ali i nekim pojedinačnim... Ako ste se pitali gde leži tajna ljubavi između ovog NATO đaka i njegovih NATO tutora, tu je,...
Al dobro, Mojsije bivši Srbin će da brani svoju Kosovsku Mitrovicu do poslednje hrastove grančice, jer znate već – njihove epolete su nečiji mrtvi sinovi! Tako se grade generalske epolete, na tuđoj mrtvoj deci i na zelenomuvskom karakteru. I nemojte sad samo ovog generala da se setite. Od kad je armija i ratova svi generali su vazda bili isti. Nema te tuđe dece koju oni ne bi žrtvovali za svoje cvećare, akcizne i van-akcizne rute i epolete. Vole svi ti generali taj latinski koren, jer general znači „glavni“, a oni „volu“ da su glavni,...
Bio je među njima tada i jedan mlađi. Mlađi po činu, zvanju, ambiciji i Bogu hvala, po bolesti. I on je imao svoje škole, a počelo je sa šahom koji je tada bio igra a ne život a nastavilo se sa istim tim Garmišom, Liberijom i krvavim afričkim tranšama. Kad smo bili deca taj šah su igrali dobri ljudi, sećaš li se prijatelju? I on je dobio prostor i on naivno verujući da se od Boga istina može ukrasti ili sakriti ili nekako premetnuti u „ja samo radim svoj posao“. Sve želje su mu se ispunile sem jedne a ta jedna jedina nije bila želja nego cena i sad, verujem, to i on zna. Voleo je da na druženja dolazi svojim skupim džipom, da parkira na viđeno mesto, da mu se zna za „karijeru“ i „uspehe“,... Inženjer ga je dugo gledao i kad je bio tu i kad je bio na drugom kraju sveta, svedočim to opet na upućenima poznat način i mislio je kako i šta da mu kaže kad tako vaza tog svog besmislenog džipa pred tim samo retkima smislenim drvetom i kamenom. Konačno, inženjer mu je rekao – „Dragi brate, ovde dolaze bogati ljudi a ne sirotinja, nemoj više da dolaziš sa džipom,...“. Dobro je zapamtio šta mu je tada inženjer izgovorio. DŽip je ubuduće ostavljao na nekom drugom parkingu a tu jedinu za života bitnu želju sebi još uvek nije ispunio. Za to, trebalo bi da razume kauzalititet i da se oslobodi, ali on to na žalost još uvek ne ume,…
A kada su u pitanju ovi „oficiri u mantijama“, kad god sledeći put budu mantijali o duhovnosti, smernosti i njihovoj „posebnosti“, setite ih na njihovog prvog pukovnika i njegovu viziju „tela Hristovog na germanskoj Majbah šasiji“.
Recite im da je naš Kralj jahao na magarcu i imao Krunu od trnja a ne majbaha i kofere deviznih apanaža. Recite im da je naš Kralj zlo zlom zvao a nije se sa zlim grlio.
Zahvalan sam Bogu dobrom i jedinom što je sve njih učinio tako vidljivim i tako lako prepoznatljivim.
Poštovani čitaoci, verujem da posle svega što sam vam napisao razumete kako izgleda tužna slika „vrhova“ naše „bezbednosti“ i vedeta „naše“ politike. A vi, braćo moja po uniformi i krvi, znajte da nikada nisu „napredovali“ najbolji ni najsrčaniji, uvek samo ti „njihovi“, zelenomuvski karakteri. I neka ih,... Pravda o kojoj pišem i u koju verujem ionako nije zemaljska.
Države nisu stvorene da bi se narodima pomagalo već da bi se narodima vladalo. Nikada nikakva opasnost nije narodima pretila spolja koliko je pretila i bila stvarna ta opasnost iznutra. Svi ti “državni” paraziti koji nam piju energiju i resurse, otimaju živote i budućnost su “naši”, “domaći” a ne nekakvi spoljni, ambasadorski ili diplomatski. Svakom narodu je dodeljena njegova država i svaki narod ima svoje “državnike” koji svuda u svetu svom narodu rade isto. Zato su svi ti samozvanici i svi ti njihovi generalčići, mantijaši i kojekakvi samo jedna ogavna sekta umobolnih, dušebolnih satrapa koji se međusobno savršeno dobro razumeju. Jasno je,… Razumeju se jer su od iste “škole” i na “istom (ne)delu”.
Ali reći ću vam da je postojala i neka druga služba. Nije bila sastavljena od iskompleksiranih idiota sa lepljivim prstima zelenomuvskog karaktera i grbavih pisoar-ronilaca, ćopavih umobolnih paranoika, nesalomivih “junaka” salonskih ratova i prasončića sa ucrtanim karijerama.
To je stvarno bila služba i to ne zbog te izvikane floskule – služba, koja iz njihovih usta ionako ne znači ama baš ništa, već zbog stvarnog služenja. Došli smo da služimo svom Bogu jedinom jedinorođenom, svom narodu i svako svom prezimenu. I služili smo. Srbiji smo služili a njima smo poslužili, shvatismo kasnije.
Ja sam to shvatio kada sam ocu mrtvog druga umesto sina predao državnu zastavu. Gledao sam taj dan na sahrani pleh muziku koja je do tog podneva rutinski sahranila tri borca, par odsutnih generala u izgužvanim uniformama i tužni narod. Oca koji je gledao kroz mene i majku koja me je pitala – “Sine, što ga nisi sačuvao,…”!
Nisam ga majko sačuvao. Živim s tim kako umem a biće i kad taj dan dođe, otići ću sa tim.
Ta služba je bila napravljena od momaka koji su uniformu obukli jer su vama poverovali, izrode sotonski. Poverovali su vam da ste vi ti koje treba slediti, da vi znate šta je vredno umiranja i da vi znate ko je neprijatelj. Pogrešili smo. Strašno smo pogrešili. Vi ste vazda bili taj neprijatelj! Umiranje je bilo predviđeno za nas a cvećare, mrštenje, plaćeni hvalospevi, hrastove grančice i srebrnjaci oteti od svega živog i mrtvog za vas. I za vas ovo pišem, kad se već Boga ne plašite, da znate da sada znamo, da vidimo i vas i taj vaš grimizni podmladak koji gojite za novu generaciju “upravljača”.
Taj deo službe više ne postoji. Odrekli su ga se kad je došao taj njihov dogovoreni “mir”. Iz njihove vizure ionako niko od nas i nije trebalo da preživi.
Taj deo službe sada je sazidan od kamenih uspomena, grobnih mesta i nadgrobnih spomenika a naliven je suzama majki koje i danas samo ćute.
Ta dva dela službe se zapravo nikada nisu razumela. Kako bi ? Mi smo pevali “O moj Bože najmiliji sveti,…” a vi ste još uvek naricali “hej Sloveni,…”, mi smo išli u bogomolje a vi u hramove.
Čujem, u međuvremenu ste za partijske mitinge i kućne proslave uvežbali onu našu himnu,…
Pa dobro, ako ste. Podsetićemo vas na reči te himne uskoro,… Ako ne stignemo mi živi, podsetiće vas oni naši, mrtvi. U tišini kao i majke njihove obelele, čekaju vas!
Više od 50 boraca naše jedince poginulo je a desetine su izranjavljene u ratovime koje je ta horda organizovala i dogovorila. Na desetine hiljada izginulo je u svim drugim jedinicama. I tada su u te ratove slali nečije tuđe sinove a ti sinovi smo tada bili mi. Bili smo mladi, ponosni a iza leđa zvali su nas “meso”, smejali su nam se i čudili se sami sebi kako je lako od dobrih ljudi napraviti topovsko meso. I ako ovo u nekim drugim državama čitaju neki drugi ljudi koji nose neka druga prezimena znajte - i kod vas je isto! Svi su ONI isto i služe ISTOM a mi treba da se zbog svih tih različitosti ubijamo!
Sada je tih 50 nečijih sinova mrtvo a vi ste još uvek živi. Mnogi od njih svoju decu nisu stigli da izrode a vi vašu jeste i sada bi od njih da napravite sledeću generaciju sistemskih trovača, da sad oni opet neke tuđe sinove vrbuju i u neke nove dogovorene masakre šalju…
Neće moći ovaj put!
Oni su zbog vas mrtvi, vi ste živi a ja vas gledam !
Ostale tekstove Branka Veljkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
