SVETI JUSTIN ĆELIJSKI STIŽE U PRESTONICU
Ove godine, 1. juna po bogoslužbenom, a 14. juna po građanskom kalendaru, Sveti Justin Ćelijski neće biti u svom manastiru, nego u Beogradu, gradu s kojim se celog života nosio, za kojim je, kao Hristos za Jerusalimom, plakao, i koji ga je, u doba komunizma, gonio i oturao od sebe. Naime, mošti Božjeg ugodnika stižu u našu prestonicu – prvo u hram Svetog Vaznesenja, pa u hram Svetog Save, a sve za Spasovdan, slavu Beograda. Zato je pravi čas da se, u nekoliko dana, setimo Justinovih beogradskih trenutaka, i da se radujemo svetlosti koja stiže od Hristovog čoveka među Srbe i sve ostale koji imaju oči da vide.
SEĆANJA VLADETE JEROTIĆA
Još kao dete, Vladeta Jerotić se oduševio Dostojevskim, i, čitajući ga, naleteo na knjigu oca Justina, „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“, objavljenu 1940. godine. Bio je rat, i Jerotiće je upijao Justinove reči, sve dok ga nije čuo kako prpoveda u hramu. To ga je još više uverilo daje pred njim nesvakidašnji, hristoliki um, koji svedoči nešto iznad ovoga sveta.
Evo šta je Jerotić zapisao:“Marta meseca 1943. godine pripremala se, nekako naročito svečano i molitveno, srpska crkva, u toku uskršnjeg posta, za doček najvećeg pravoslavnog, hrišćanskog praznika – Hristovog vaskrsenja. Odlazio sam često u Sabornu crkvu, ne samo na nedeljne liturgije, već i na večernje službe i bdenja, naročito rado u ovu crkvu, valjda i zato što sam se u jednoj maloj ulici (Zadarskoj), nepunih dvesta metara udaljenoj rodio i u njoj proveo prvih desetak godina života. Upravo jedne nedelje, bila je to nedelja pravoslavlja, 14. marta 1943. godine, za propovedaonicom u crkvi pojavio se otac Justin i počeo besedu. Ne znam koliko je trajala njegova propoved, jer sam bio potpuno izgubio osećanje vremena. Netremice sam, iz prepune Saborne crkve, gledao u oca Justina upijao njegove reči i trudio se da ih sve zapamtim i da ih odmah, kada dođem kući, zapišem. Mislim da od silnog uzbuđenja nisam mnogo zapamtio, a evo šta sam stvarno zapisao: «U svakom cvetu, svakoj ptici nalazi se misao Božija… Čovek je najviša vrednost u svim svetovima, on je mali bog u blatu… Ja bih roptao na Boga što me nije stvorio čovekom da nije Hristos živeo na zemlji… Hristos, to je odgovor na sva čovekova pitanja… Posle Hristovog dolaska, nebesa su ostala stalno otvorena, uspostavljena je stalna veza između Boga i čoveka. Čovek, to je ikona Božija, rod ljudski, ikonostas Božiji… Osudite greh, ali milujte grešnika, kao što je Isus osuđivao greh, a opraštao grešnicima. Cilj čovečijeg života, njegova neprekidna težnja, treba da bude ostvarivanje Bogočoveka Hrista u sebi. Vi imate kičicu, malajte! Malajte sve dotle dok ne izmalate Hrista u sebi. Svaki greh, svaka strast, svaki porok, prljaju lik Hrista u vama. Čovek s mnogo grehova je čovek bez Boga… Volite svakog čoveka, poklonite mu se, jer se klanjate bogolikom liku u njemu. Ni najbeznačajniji čovek nije bez ovog dara u sebi… Duša je ono što čini čoveka najlepšim u celoj vasioni… Pravoslavlje kaže: čovek je ikona; Evropa kaže: čovek je zver. Pravoslavlje kaže: rod ljudski je ikonostas, Evropa: to je zverinjak u kome jača zver pobeđuje slabiju… Čovek je najviši zato što je Bog utisnuo svoj lik u njega… Srbin je samo onda pravi Srbin ako ide svetosavskim putem“.
Posle mesec dana, otac Justin je u crkvi Ružici prisutnima objašnjavao da je komunizam laž i obamana, jer nudi slobodu, jednakost i bratstvo van Hrista, a to se može pretvoriti samo u totalitaarni košmar:“Najveća revolucija i prevrat u čovečanstvu izazvale su Hristove reči svojim učenicima: Ne vladajte ljudima kao knezovi i vladari, već vladajte služeći im. Onaj koji hoće da bude najveći među vama, neka bude prvi i najveći sluga, sluga svima i svakome… Sveštenik je samo onda sveštenik kada služi svojim parohijanima, a ne odaje se partizanstvu, farisejstvu i licemerstvu. A ako ne služi, on nije pravoslavan sveštenik… Često kažu, čovek je mrak. Ali, sveti Grigorije Bogoslov je pokazao svojom svetom ličnošću da je čovek svetlost. On je svoje telo preobratio u providnu materiju iz koje zrače čistota i svetlost… Hrišćanske vrline su lestvice kojima se čovek penje sa zemlje na nebo… Zar Bog ne služi i danas ljudima? Zar im On ne služi kroz sunce, cveće, biljke, životinje?“
Jerotić se sa ocem Justinom sreo, posle rata, u blizini zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti:“Hodao je brzo, mantija je letela za njim, izgledao je ozbiljan i odlučan. Pojma nemam ni danas otkud mi hrabrost da ga zaustavim. Predstavio sam mu se kao student medicine, kao veliki poštovalac njegovih knjiga (u međuvremenu sam pročitao još nekoliko njegovih radova), koga muči, već poduže, jedno pitanje (koje mi je bilo stiglo iz Indije) koje nikako ne mogu da poravnam sa hrišćanskim učenjem, kome sam oduvek bio najviše privržen: pitanje karme i reinkarnacije. Blago se osmehnuvši, odgovorio mi je mirno i jasno: «Mladi prijatelju – ovako me je kasnije uvek nazivao, bilo kada mi je pisao kraća pisma, ili kada me je direktno oslovljavao – znam šta vas muči. Muči vas pitanje kako je moguće da čovek u toku svoga relativno kratkog života postigne onakvo savršenstvo kakvo Hristos od nas traži, kada je gotovo neprekidno izlagan svim mogućim iskušenjima fizičke, materijalne, duševne i duhovne prirode. Azijska ideja reinkarnacije čini vam se logična i prihvatljiva. Reći ću vam, ona je savršeno nepotrebna hrišćaninu. Zašto? Zato što i sveti hrišćanski oci uče o produžavanju našeg života, ali ne ponovo ovde na zemlji, već u duhovnom svetu posle smrti našeg zemaljskog bića. Svaki od nas nastavlja da se usavršava posle preseljenja tačno na onom stupnju duhovne lestvice do koje je stigao ovde na zemlji.“
Kasnije je Jerotić često pohađao Ćelije, gde se otac Justin nalazio u nekoj vrsti konfinacije.
SEĆANJA MILANA MILETIĆA
Otac Justin je češće dolazio u Beograd kada je radio na izdavanju Žitija svetih. Odsedao je u gostoljubivoj, jer hristoljubivoj, kući Pere i Olge Vranjkić, čija su dela, po Milanu Miletiću, piscu „Brojanica Svetog Save“ i Justinovom duhovnom sinu, u to doba bila „žrtvena, prelepa“. NJihova kuća u Cara Uroša broj sedam bila je „ambasada duhovne carevine Ćelija u svetu“. Tu se sastajao i sa vladikom marčanskim, vikarom patrijarha Germana, Danilom (Krstićem). Pri susretu, svedoči Miletić, „obojica se duboko sagnuše a starac htede mladom vladiki da poljubi ruku što ovaj izbeže i pokuša da se sagne i celiva ruku oca Justina, pa se obojica srdačno i uzbuđeno zagrliše“. Zatim ostadoše u dugom i plodotvornom bogoslovskom razgovoru.
Pored Pere i Olge Vranjkić, otac Justin je voleo i Hadži Nedeljka Kangrgu, uglednog beogradskog lekara, koji je sa svojom suprugom redovno išao u crkvu na službe i pomagao svima kojima je pomoć potrebna. Tu je bila i Anka Barlovac, divna hrišćanka, koja se nije udavala, iz gospodske starobeogradske kuće, jedna od onih za koje Miletić kaže da su ostajale usedelice jer su najbolji momci Srbije u ratovima ginuli. Ona je, sa starim Beograđanima, skupljala priloge za osirotele srpske manastire, pomažući im u najtežim vremenima. Stara gospoda i gospođe bili su potonja odbrana Hristove Srbije. O njoj Miletić kaže:“Visoka, mršava i seda, na kraju života i sebe je dala u manastir. Zamonašila se, dobila ime Ksenija i bila je sahranjena na groblju manastira pored grobnice Olge Radović, one akademske slikarke koja je poslednje svoje nakite dala tom manastiru da se za manastir izgradi obilat vodovod“.
Otac Justin je pred upokojenje 1979. prestao da uzima hranu, ali se neprestano pričešćivao. NJegov prijatelj, Velimir Hadži-Arsić, podsećao je prisutne da se ava rodio na Blagovesti – a baš tada su, opet, bile Blagovesti, početak aprila. I zaista – ava se baš tada upokojio.
Miletiću je neko rekao da će svakako biti znamenja povodom preseljenja pravednika. Kada je stigao u Beograd, on je pozvao slikarku Olgu Radović, i javio joj da je ava otišao Gospodu. Ona mu je odgovorila da je znala da se nešto važno desilo. Naime, bila je, sa još jednom staricom, na večernjoj službi u Sabornoj crkvi, kada je odjednom otpočela gradonosna oluja sa munjama i gromovima. Jedna munja je prošla ispod hramovnih vrata, obasjala celu crkvu – i ona je znala da je u Nebesku Crkvu otišao Pravednik.
JUSTINOVA DUHOVNA KĆI: GOSPOĐA OLGA, PLEMKINJA IZ ULICE CARA UROŠA
U Beogradu se, na dan Svetog Partenija Lampsakijskog (7/20 februara 2012.) u večnost preselila gospođa Olga Vranjkić, udova počivšeg predratnog industrijalca, Pere Vranjkića (upokojio se 1986.), velikog prijatelja i duhovnog sina Svetog Justina Ćelijskog (sahranjena je četiri dana kasnije, u petak, na Svetog Đorđa Kratovca).
Imao sam privilegiju, Bogom darovanu radost, da ovu divnu srpsku plemikinju duha poznajem, i da je godinama viđam u njenom stanu, u Ulici cara Uroša broj 7, u blizini Kalemegdanskog parka, stanu čija su vrata stalno bila otvorena za goste sa sviju strana. Ako je njen muž, koga nisam poznavao, bio srpski Avraam po gostoljublju (a koji su ga znali, žizneradosnog, tako su o njemu pričali), onda je ona bila srpska Sara, od onog starog, nepatvorenog Izrailja, koji je nestao skupa sa Srbijom što su je pod zemlju i na marginu poslali komunisti.
Sa gospođom Olgom sam u vezu stupio preko blaženopočivšeg oca Mitrofana Hilandarca, čija je ona poverenica bila – ne samo za prestonicu, nego i za sve srpske zemlje i krajine. Znali su se preko trideset godina, i dok nije stvorena Zadužbina Hilandara u Beogradu, otac Mitrofan je uvek odsedao u stanu porodice Vranjkić. Prethodno, poslove i zadatke za carsku lavru je obavljao njen muž, Pera. Posle muževljeve smrti, ona je htela da se razreši dužnosti, ali je poslušala savet iskusnog monaha koji joj rekao da baš sad, kad je u penziji, treba da se posveti radu, jer će joj to ispuniti život. Kakav god posao da ima u Srbiji, a nije mogao sam ga obavi (kao antikomunistički borac iz Drugog svetskog rata, prvi put je stigao na naše tle 1995. godine), otac Mitrofan je računao na gospođu Olgu. Ona je distribuirala časopis „Hilandar“, uručivala hilandarske stipendije našem bogoslovskom podmlatku, delila grožđe od loze Svetog Simeona Mirotočivog potrebitima…
Kada su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji, devedesetih godina prošlog veka, njen stan je bio prolazna stanica za niz nevoljnika iz Krajine i Srpske, a tu bi se, ponekad, našle i poznate ličnosti iz ovih zemalja, koje su opet dolazile humanitarnim poslom ( jednom sam kod nje video Biljanu Plavšić). Toliko posla, toliko obaveza, toliko zadataka: a ona uvek vedra, nasmejana, gostoljubiva… Da te dočeka slatkim i kafom, da ti ponudi neki kolač (najčešće, i ručak) – pogotovu nama, studentima, večno gladnima u lutanju Beogradom, i večno užarenih očiju od potrage za nekim konačnim rešenjem, koje će od kaljave Srbije načiniti ikonu. Svi su bili dobrodošli: i vladike, i sveštenici, i monasi, i obični vernici; naročitu pažnju i gostoljublje uživale su monahinje manastira Ćelije, koje su gospođu Olgu doživljavale kao svoju sestru u svetu, kao i duhovna deca oca Justina, vladika budimski Danilo, i mnogi drugi, meni znani i neznani…
Ulazak u njen stan doživljavao sam kao malu svečanost: tu je, na levom zidu sobe u koju se iz malog hodnika kroči, bio veliki ikonluk, sa carski lepim ikonama i krstom. Ikonluk me je, ne znam ni sam zašto (verovatno zato što je tu dolazio otac Justin), podsećao na ikone iz kelije Svetog Justina Ćelijskog. U drugoj sobi, koju su od primaće delila pokretna vrata, nalazila se biblioteka probranih knjiga – inače, gospođa Olga je primala mnogo novih naslova i emigrantsku štampu, pa je uvek bilo nečeg da se dobije (do penzije je, sa svojim znanjem stranih jezika, radila kod jedinog domaćeg uvoznika strane literature, Jugoslovenske knjige). Dolazio sam, kad god sam imao vremena, i poslom, i bez posla, jer sam mnogo voleo da je vidim i da razgovaram s njom. Onižeg rasta, ali stamena, prefinjenih pokreta i načina govora, bila je brza, živa, pravi plamičak u kandilu: jer, sve što je radila, bilo je smerno, u isti mah i jarko, gorenje pred Gospodom i obasjavanje staza bližnjima…
Često sam u njenom stanu bio kao slon u staklarskoj radnji: od onih mladih Srba koji su se veri učili „instant“ metodama, iz knjiga i susreta sa sveštenstvom i monaštvom koje je sačuvalo veru u doba titoizma, sklon da više pričam nego što znam, a pogotovu više nego što sam pobožan, u prisustvu gospođe Olge sam uviđao koliko mi nedostaje to što je ona imala – hrišćansko vaspitanje iz roditeljskog doma, život u onoj Srbiji kakva je, oktobra 1944, počela da nestaje, što u masovnim grobnicama, što u tamnicama, što potisnuta na ivicu stvarnosti… Pričala mi je o svom detinjstvu i mladosti, o ocu – gospodinu duhom, o tome kako se zagledala u Peru, Leskovčanina, i kako se udala… Kad su komunisti došli na vlast, da bi opljačkali imovinu Vranjkića (Pera je bio iz domaćinske kuće, čovek koji je poštenim radom porodičnim i svojim došao do imetka), potpuno nevinog njenog supruga bacili su na višegodišnju robiju. Pričala mi je kako ga je posećivala u zatvoru, nosila mu pakete sa hranom i katkad me brižno, majčinski opominjala (gledajući kako oštro nastupam protiv vlasti, što pišući, što javno govoreći) da pazim šta činim, da i meni ne bi morala da dolazi u posete s paketima. Inače, njen suprug je, po izlasku iz zatvora, svojim tamničarima oprostio – čak im se, bez imalo servilnosti, kao pravi hrišćanski vitez svepraštanja, na ulici javljao, iako su oni sklanjali pogled pred čovekom koji je nevin robijao.
Naročito razdoblje njihovog života počelo je poznanstvom sa ocem Justinom Popovićem, kod koga su išli na ispovest i duhovno rukovođenje. Sveti starac i ćelijske sestre dolazile su u njihov stan, i tamo su obavljani mnogi poslovi vezani, pre svega, za prvo izdanje Žitija svetih. Čak su rađene i završne korekture. Otac Justin je, kako mi ga je opisivala, bio živa vatra, pun ljubavi i dobrote, koja je svagda bila pomešana sa strogošću i ozbiljnošću: na ispovesti je umeo da daje i eptimije, a pripremu za Sveto Pričešće je smatrao krajnje važnom. UDBA ga je stalno pratila, ali se on na to nije obazirao. U Beogradu je izbegavao da se sretne s patrijarhom Germanom, smatrajući ga odgovornim za popustljivost prema komunističkom bezbožju u državi i kritikujući ga zbog ekumenizma. Ipak, stajao je, svim svojim bićem, u Crkvi Hristovoj…
Dobar prijatelj oca Justina bio je predratni njegov saradnik, teolog – mirjanin, Velimir Hadži-Arsić. On je umeo da oštro kritikuje svog druga – monaha za poneki njegov članak, a otac Justin ga je, baš zato što mu je istinu govorio u oči, smatrao svojim najnasušnijim bližnjim .Voleo je Velja da se našali, pa je, ponekad, u nečemu i preterivao. Otac Justin ga pita: “Veljo, čoveče, gde će ti duša?“ A on, opet u šali: “U raj, pa u kraj, samo da se ne pečemo!“
U kuću gospođe Olge svraćali su mnogi pobožni ljudi predratnog Beograda, s kojima je razgovarala, jer je njeno, njoj podareno, vreme još uvek bilo takvo da je moglo da se razgovara, po dva – tri sata. Kad god si kod nje, izgleda ti da sve teče mirnije, sporije, blaže; a izađeš napolje opet ubrzava, kovitla, uvlači te u virove…Do sledećeg susreta sa gospođom Olgom…
NJena pobožnost je bila nenametljiva, ali postojana i snažna. Molila se iskreno, ispunjavajući lično pravilo i redovno odlazeći na bogosluženja, uglavnom u svoju parohijsku, Sabornu crkvu, gde je imala određeno mesto za stajanje. Pomagala je kad su se spremale hramovne slave i praznične trpeze, a volela je da pomogne i braći i sestrama u Hristu (čak i ako su bili pomalo čudni, kakvih u Beogradu nikad nije nedostajalo; jedna baba – bogomoljka, koja je živela u „paralelnom svetu“, tražila je od nje, kad joj je gospođa Olga postavljala slavsku trpezu, da ostavi praznu stolicu –„za Svetoga Duha“?!)
Kada bi u Crkvi čula za neku sablazan ili svađu, iskreno se molila Bogu da se sve to prevaziđe, jer je volela pobožne ljude i crkvene delatnike, ma koliko da je znala za nemoći ljudske grehovne svakodnevice. Kad je u Hilandaru izbio neki sukob,ona je umesila kolač (mislim, Svetom Savi) i odnela ga u hram, da ga sveštenik prereže – to je bila namenila za slogu monaštva u carskoj lavri. Gospod je uslišio molitve ove pobožne duše: sloga je došla…
Osnovno čemu me je njeno prisutsvo učilo jeste da je plemenitost pobožnog života istinska aristokratičnost, i da se ona ne može krivotvoriti: njoj nikad nije bilo dosadno da se moli Bogu i da služi bližnjima, sasvim u skladu sa opomenom Svetog Pavla, koji jasno kaže da ne sme da nam dosadi da činimo dobro, jer ćemo u svoje vreme požnjeti, ako ne malakšemo. Ni traga malaksalosti kod nje – samo radost, gostoljublje, nada u Hrista. Bila je ona žena koja je znala šta je stradanje, i krajnje ozbiljna: ali bez bora i mrština nezadovoljstva, tako čestih kod ljudi koji su prošli teškim putem. Iako nije dobila od srca poroda, imala je majčinsku ljubav prema onima koji su joj prirasli srcu: o mojoj porodici se raspitivala kao o svojima, i jednom je mojim kćerima poslala neku miloštu, uspomenu iz svoje mladosti, iz roditeljske kuće, da imaju, kad se zadevojče. Od nje se moglo učiti radosti i ljubavi: ali ne nameštenoj radosti “all you need is love“ pravoslavlja novih generacija, i ne ljubavi koja je više priča i ideologija, a ne život i delo, nego radosti koja proističe iz krstonosne vere i ljubavi koja se zasniva na uvidu u to je naš bližnji naše pravo, i jedino, Ja… Zato su i nju voleli svi koji su je znali: osmeh joj pamteći, nosiće ga, kao lek u sećanju, kroz čitav život, da ga umom popiju, kad postane preteško, i kad počne da guši…
Da, naravno, ni ovo ne zaboravim: gospođa Olga je veoma volela svoju porodicu, držeći se onog apostolskog – ko ne brine o ukućanima i rodbini, gori je od neznabošca…
I ovo da ne zaboravim: bila je misionarka po preimućstvu – trudila se da što više duša privede Hristu: ikonicom, krstićem, knjigom… Svega toga, za radosno misionarsko darivanje, bilo je u njenom stanu, Prepodobnim Justinom blagoslovenom utočištu vere u centru obezboženog Crnograda (koji je, kroz nju i slične njoj, umeo da biva i Beograd, grad Stefanom Lazarevićem posvećen Majci Božjoj)…
Jednom je vladika Danilo rekao da na Gospoda liči gospodin… A gospođa, svakako, ima bar nešto od beskrajnog i angelima nedostižnog dostojanstva Velike Gospođe, Majke Božje, čiji je sav život bio služenje. Takva je bila i ova beogradska hrišćanka, jedna od poslednjih starog srpskog kova.
Upokojivši se tiho i smerno kako je i živela, gospođa Olga je otišla svojim najmilijima: Gospodu, Presvetoj Bogorodici, ocima Justinu i Mitrofanu, kao i svom Peri, s kojim je delila dobro i zlo.
Takvima kakvi su bili pomenuti voleo bi otac Justin da budu Beograđani. Sad, kad im dolazi, na to ih priziva – da se dignu i pođu za Hristom.
PLAČI, BEOGRADE, DA BI SE RADOVAO
U žitiju oca Justina, između ostalog, piše:“Na svakom bogosluženju molio se sa obilnim suzama. Često se na molitvi u crkvi toliko rasplakao, da se ponekad i zagrcnuo, što su svi prisutni u hramu primećivali, mada je on nastojao da taj dar suza prikriva. Spominjao je na Svetim Liturgijama na stotine imena koja su mu pošiljana, lično ili pismima, od ljudi sa mnogih strana, koji su ga molili da se moli za žive i upokojene srodnike i poznanike.“
Beograde, za Spasovdan ti stiže tvoj molitvenik, tvoj suzarnik, tvoj Sveti Justin Ćelijski. Dočekaj ga, Beograde, dostojno – suzama pokajanja i ljubavi ka Spasu Hristu, čije je Vaznesenje tvoja krsna slava, tvoja obetina, tvoja zavetina. Plači i ti nad sobom i nad decom svojom, koja su, mnoga i mnoga, zaboravila da je spasenje samo u Hristu. Plači, Beograde, kad god si Crnograd, a suze tvoje Sveti Justin Ćelijski će prineti Bogočoveku, i one će ti biti olakšanje u ovoj našoj dolini suza. Jer, ko plače sa ocem Justinom, sa njime će se, u Carstvu Hristvom, i radovati.
Izvor: Iskra.co
