DA LI JE OTAC JUSTIN BIO REFORMATOR? 

Mošti Svetog Justina Ćelijskog stižu u prestonicu, da im se Beograd za Spasovdan, svoju krsnu slavu, pokloni. Jedno od pitanja koje se postavlja: da li smo mi, današnji pravoslavni Srbi, verni zavetima pobožnosti oca Justina? 
Ovo je tekst o tome.

Savremeni modernisti u našoj Crkvi usuđuju se da kažu da je otac Justin bio „obnovitelj“ ( to jest, modernizator), Liturgije. On je, kažu, tekst Svete Liturgije Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog i Grigorija Dvojeslova preveo na srpski jezik, uveo vađenje častice za angele (u Sv. Proskomidiji) i izmestio tropar Trećeg časa iz središta Anafore ka njenom početku.

U svemu ostalom je on, međutim, bio više nego „konzervativan”: Sv. Liturgiju je služio, po monaškoj praksi, svakodnevno; tiho je čitao svešteničke molitve i anaforu (da se čuje samo u oltaru); vadio je mnoštvo častica za žive i upokojene; oltar je skrivao zavesom i zavesu je pomerao po propisima Tipika; zvonilo mu je zvonce (“rimokatolički običaj”, kažu neki) prilikom presuštastvljenja Svetih Darova; zaamvonu molitvu je čitao okrenut oltaru - ka Istoku, itd.

Propovedao je i svedočio da se za Sv. Pričešće treba spremati POSTOM (po „Učiteljnom izvestiju”), MOLITVOM I ISPOVEŠĆU, inače pričešćivanje Hristom može biti na osudu. Bio je izraziti protivnik skraćivanja četiri velika posta Pravoslavne Crkve, i o tome je pisao srpskim arhijerejima.

OTAC JUSTIN O PRIPREMI ZA SVETO PRIČEŠĆE 

Uostalom, evo nekoliko citata iz tekstova oca Justina, iz kojih se vidi njegov bogočovečanski „konzervativizam”. Evo šta je govorio o pripremi za Sveto Pričešće:

„Pošto u Svetoj Tajni pričešća pričasnik prima samo presveto Telo i samu prečasnu Krv Gospoda Hrista, neophodno je potrebno da se pričasnik pripremi za ovu Svetu Tajnu. Priprema se vrši postom i molitvom, jer post i molitva očišćuju dušu od svakog greha i nečistote. Pri tome je čovek dužan da ispituje sebe i da savest svoju očisti od grehova pokajanjem. Samo tako pripremljen, čovek se može dostojno pričestiti. Pristupi li svetom Pričešću nepripremljen, čovek navlači na sebe strahovitu osudu. O tome govori sveti apostol Pavle: „Čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i iz čaše da pije; jer koji nedostojno jede i pije – sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega” (1. Kor. 1, 28-29).(...)

Imajući u vidu svu neizmernu važnost svetog Pričešća za hrišćane, sveti apostol blagovesti: „Stoga, ko nedostojno jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj”. A ko „nedostojno” jede telo Gospodnje, i pije krv Gospodnju? Onaj koji nepokajan i neispoveđen pristupa svetom Pričešću. Onaj koji bez prethodne pripreme postom i molitvom pristupa svetom Pričešću. Onaj koji i posle svetog Pričešća ostaje svesno pri svojim gresima, pri svome greholjublju, te je, po rečima svetog apostola, kao pas koji se vraća na svoju bljuvotinu, i svinja, okupavši se, u kaljugu (2. Pet. 2, 22). – Šta je nedostojno Gospoda? Svaki greh i svako zlo; sve ono što nije od Evanđelja i po Evanđelju. –Ako je dostojan svetog Pričešća? Dostojan je ko je svestan svoje svegrešnosti i Spasove čudesne bezgrešnosti. Dostojan je ko je u svome pokajničkom raspoloženju žeravično svestan svoje nedostojnosti, i svu nadu polaže u Spasovu svemilostivost, sveljubav, sveopraštanje. O tome podrobno, nadahnuto i potresno govore sve molitve koje se čitaju pred sveto Pričešće i posle svetog Pričešća.“

PROTIV RUSKIH OBNOVLJENACA

Kad su komunisti osvojili vlast u Rusiji, pretvorivši je u Sovjetiju, u Crkvi, krvavo gonjenoj, pojavili su se raskolnici, tzv. „obnovljenci”, koji su podržali satanistu Lenjina i njegovu revoluciju. Obnovljenci su hteli da „revolucionišu” pravoslavnu veru, ukinu „prevaziđene” kanone (tražili su ženjeni episkopat, izbacivanje postova, skraćenje bogosluženja). U Liturgiju su uneli svoje izmene – naglas su čitali tajne svešteničke molitve, sve vreme držali otvoren oltar, hteli da iznesu Časnu Trpezu pred narod, da sveštenik služi sve vreme licem okrenut narodu, itd.

Pravoslavni Rusi nisu naseli na njihove obmane – okupili su se oko svoje Crkve, na čijem čelu je stajao bogomudri Sveti Tihon Ispovednik, koga je otac Justin neizmerno voleo, posvetivši mu, kao i srpskom patrijarhu Varnavi, svoju knjigu „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu”. Budući ćelijski utamničenik i Hristov borac za Srbiju u doba komunističkog ropstva redovno je pratio svešto su obnovljenci činili, i to oštro kritikovao.

SVETOPREDANJSKA KONZERVATIVNOST 

Veliki ćelijski ispovednik ostao je veran Bogu i sebi do kraja života, protiveći se svakom modernizmu tuđem Svetom Predanju, upravo onako kako je pisao u „Crkvenom životu” (6/1924): „Lako je biti rimokatolik, još lakše protestant, no teško-preteško je biti pravoslavan. Jer biti pravoslavan znači: biti u neprestanom podvigu od čoveka ka Bogočoveku, biti u neprestanom izrađivanju sebe bogočovečanskim podvizima. Tu čovek nikada nije sam: svako njegovo osećanje, svako njegovo delo, svaka njegova misao je lično-saborna; nikada samo lična, nikada samo saborna. Kad pravoslavni hrišćanin misli misao, misli je sa strahom i trepetom molitvenim, jer onda kroz njega misli sav sonm Svetitelja, sav lik svih članova Crkve. On nikada nije svoj, nikada ne pripada sebi, već svima Svetima, i kroz njih najsvetijem Gospodu Isusu. Kada gleda duh svoj on smireno govori sebi: duh je moj ništa, ako ga ne pomnožim Duhom Svetim; i duša moja, i srce moje, i volja moja. U njemu ništa ne biva po čoveku, već po Bogu; kroz neprekidne podvige on se sabira u Bogu: duh se njegov sabira sa Duhom Božjim, i duša, i volja; sve se sabira i sabornizira u Bogu. I on svim bićem svojim oseća da je pravoslavna crkvenost uvek sveta i uvek saborna, da je kategorija bogočovečnosti neizmenljiva kategorija crkvenosti.

Pravoslavni su pravoslavni imajući neprekidno to osećanje, podgrevajući ga i čuvajući ga molitveno i sveto. Oni nikada sebe ne propovedaju; nikada se ne hvale sobom; nikad ne ostaju pri goloj čovečnosti. Sveti, duhonosni, hristovođeni Apostoli dali su jednom za svagda formulu crkvenosti: „nađe za dobro Duh Sveti i mi” (Da. 15, 28). Prvo Duh Sveti pa onda mi; mi u toliko u koliko dopuštamo Duhu Svetom da dela kroz nas. U toj bogodanoj formuli je sav metod Crkve, sav njen put, sav njen način rešavanja problema. Taj su svešteni metod poduhvatili Mučenici i Ispovednici, Sveti Oci i Vaseljenski Sabori. Odstupi li se od njega,odstupa se od Duha Svetog, odstupa se od Sv. Apostola i Mučenika, od Sv. Otaca i Vaseljenskih Sabora.

Pravoslavna Crkva je jedna, sveta, saborna i apostolska zato što ne odstupa od tog sveštenog metoda. Ona je pravoslavna time što ispoveda, drži i čuva ne samo apostolsko-saborsku, vaseljensku ideologiju hrišćanstva, već i apostolsko-saborsku, vaseljensku metodiku hrišćanstva. U tome je sila Pravoslavlja; u tome neiskazano bogatstvo; u tome isključiva moć. I mi smo pravoslavni dok ispovedamo i čuvamo tu ideologiju i tu metodiku Crkve. Odstupimo li od jedne ili druge, odstupili smo od Pravoslavlja. Apostolsko-saborska, vaseljenska ideologija Crkve jedino se može očuvati apostolsko-saborskom, vaseljenskom metodikom Crkve.

Bolesna je to misao, pagubna je to želja: hteti očuvati pravoslavnu ideologiju bez pravoslavne metodike. Od te  bolesti boluje jedan deo našeg episkopata i sveštenstva. Zbog toga smo u opasnosti da postanemo šizmatici. Pravoslavna Crkva je time pravoslavna što Sv. Vaseljenske Sabore priznaje za završno i najviše merilo crkvenosti. Svaka pomesna crkva pada pod anatemu Vaseljenskih Sabora, ako sama izmeni ili suspenduje odluke njihove. Ko ima toliko pagubnog samopouzdanja i nesmislene smelosti da sebe stavi više Vaseljenskih Sabora, da sebe predloži mesto njih? A neki naši sveštenici imaju; to su javno ispovedili na Vanrednoj Svešteničkoj Skupštini u Beogradu. Ispovedajući to, oni su se javili kao odlučni crkvoborci. Da su sebe pitali: šta misli Duh Sveti o ovoj mojoj misli, o ovoj mojoj reči, – mnogo bi manje palo reči, za koje će se davati odgovor na dan Strašnoga Suda.

Ko je u istini pravoslavan, taj oseća i zna da su istinski pravoslavni ljudi samo saradnici Duha Svetog, saradnici koji neprestano osluškuju šta On veli, koji neprestano tvore što On želi, koji neprestano svoje misli i reči proveravaju NJime. Ne priznajući to, ne protivimo li se Duhu Svetom? Odbacujući to, zar se nećemo javiti kao Duhoborci? Kao crkvoborci? –A neki su se na svešteničkoj Skupštini javili i objavili kao Duhoborci. Jedan je protojerej osiono objavio da on sumnja u kanonsko i dogmatsko jedinstvo pravoslavne crkve. – To je poslednji stadium protestantizma. Takvu materijalizaciju pojma crkvenosti i jedinstva teško je iole pravoslavnom čoveku zamisliti. No ta misao, ta reč je ne samo to, već nešto više od toga: ona je hula na Duha Svetog. Jedinstvo Crkve je ne u duhu mom i tvom, već u Duhu Svetom. On je veza jedinstva, neraskidljiva veza jedinstva, – ne čovek, ne ljudi. Članovi Crkve su jedno Duhom Svetim i u Duhu Svetom.

„Hrišćanski život” neodstupno stoji ne samo za apostolsko-saborsku, vaseljensku ideologiju Crkve, već i za apostolsko-saborsku, vaseljensku metodiku Crkve”.

PROTIV IZMENA SVETE LITURGIJE

U vreme oca Justina bilo je onih koji su hteli da,u skladu sa svojom voljom i razumom, menjaju Liturgiju. NJima je Sveti Ispovednik Ćelijski poručivao ovo:„Kada u čoveku počne da trne vera, uporedo s njom trne i osećanje za razlikovanje dobra od zla. Vera čini čoveka budnim za sve što je Božje i opreznim za sve što je đavolje.Čovek koji bezrezervno veruje u Gospoda Hrista, zna granicu između dobra i zla, i nikad ne meša dobro sa zlom. Maloverje nazire granicu između dobra i zla, a neverje uništava tu granicu. Samo prava, samo apostolska, samo svetootačka vera zna šta je greh a šta nije. „Što god nije od vere – greh je”, uči hristonosni apostol Pavle (Rm. 14, 23); što god je od vere – dobro je. Granica između dopuštenog i nedopuštenog ne postoji za nevernog, jedva postoji za malovernog, a jasna je za pravovernog. Naročito je opasno i sablažnjivo kada u Crkvi ljudi ne vode računa o toj granici.Kod nas ima sveštenoslužitelja koji samovoljno reformišu bogosluženje; to samovoljno reformisanje je vaistinu deformisanje bogosluženja, naročito kada se tiče Sv. Liturgije. Neki izostavljaju sve jektenije između Sv. Evanđelja i Heruvimske pesme; neki izostavljaju jednu od prozbenih jektenija; neki pak izostavljaju i jedne i druge. Samovolja malovernih kosnula se najveće Svetinje, usudila se naružiti Sv. Liturgiju – tu Svetinju nad Svetinjama. Ako igde ovde je potrebna intervencija onih koji vlast imaju; a to su presvećena gospoda episkopi. Oni su da to spreče, da to osude, da to vide. Ali kako će to videti, kako će to sprečiti oni između njih, u čijim eparhijama ima ne sela, već varoši, koje četrdeset godina episkopa videle nisu?” 

BRANITI BITIJNE TEMELJE VERE 

Otac Justin se bori za „blagodatno – bogočovečanski konzervativizam Pravoslavne Crkve”, ukazujući na činjenicu da sve što je previše „po čoveku” može voditi samo u ponor antropocentrizma i zaborav svega što je Hristovo. Zato je stalno upozoravao da se sve odluke u Crkvi moraju usaglašavati sa „svima Svetima”, da ne bi došlo do ispadanja iz Predanja. Tako je pisao (Hrišćanski život 2/1925): „Suviše je ostarela zemlja, suviše su ostarela nebesa, suviše je ostareo svet; odavno je izašao iz ruku Božijih i čovek kida sebe u kavezu materije, i riče od uzdaha srca svog. Ovakav kakav je: deformisan i onakažen, svet je suviše uvredljiv za izmučenog čoveka. Izranavljen, čovek izlazi iz starog i ulazi u novi, noviji i najnoviji bunt. Dok mu mnogonamučeni duh ključa na strašnoj temperaturi stradanja, on snuje razne modernizme i pokušava da pomoću njih oslobodi sebe ostarelog sveta. No sve su to samo flasteri na rascvetanim živim ranama. Preduboka je bolest sveta, i čovek joj nikako ne može dohitati koren i ukloniti. Potrebno je bilo, neophodno je bilo da Bog siđe u telo, u materiju, da pronađe koren bolesti sveta, i iščupa. Tajanstveni Gospod Isus je to učinio. U NJemu je počelo obnovljenje ostarelog sveta i oboženje đavoimanog čoveka. To je proces duboko ličan i duboko saboran. On se vrši putem mnogobrojnih bogočovečanskih podviga. Gospod Isus vraća čoveka dopadnom Adamovom stanju, dopadnoj bogoobraznosti njegovoj, predgrešnosti sveta. Spasitelj je došao da čoveka  vrati ne Mojseju, ne Avraamu, već dopadnom Adamu, koji je sav živeo u Sv. Trojici. Vaspostaviti bogoobraznost adamovsku – to je cilj Hristov, to je čežnja pravoslavnih koji čeznu i uzdišu u drevnu dobrotu izobraziti se. Sredstva su za to blagodatno-bogočovačnska. Spasonosni je podvig Hristov: vratiti čoveka Bogu, vratiti ga temelju, sa koga ga je greh odbacio. To sačinjava bogočovečanski konzervatizam Hristov. Apostoli su to shvatili i Sv. Oci sa njima: ukoliko čovek Hristom ide unazad ka svome početku, utoliko ide unapred ka svome završetku, jer je Hristos početak i svršetak, alfa i omega. Neki naši crkveni modernisti neprestano uvoze sa Zapada u našu sredinu neke rimokatoličko-protestantske modernizme. I u ime tih kožnih modernizama oni čine bučne pohode protiv blagodatno-bogočovečanskog konzervatizma Pravoslavne Crkve. Ne treba se varati: rimokatolici su najradikalniji modernisti, jer su temelj Hrišćanstva preneli sa večnog Bogočoveka Hrista na truležnog čoveka papu. I to proglasili za najglavniji dogmat. A protestanti su samo poduhvatili taj dogmat i razradili ga do strašilnih detalja. Pravoslavlje živi i dela u znaku bogočovečanskog konzervatizma: oslanjajući se na apostolsko-svetootačku prošlost, ono čini korak po korak u neizvesnu budućnost. I čineći tako ispunjava zavet Hristov. Kada „Hrišćanski Život” opominje i poziva: nazad ka Apostolima, nazad ka Sv. Ocima, nazad kroz njih ka Gospodu Isusu za pravoslavnog hrišćanina to znači: napred ka nezamenljivom Gospodu Isusu - Putevi Crkve – putevi su Gospodnji: prokletstvo poražava one koji ih kvare (sr. D.A. 13, 10). Ko sam ja, a ko ti, da samopouzdano putimo puteve Crkve kroz istoriju? To je blagodatni poziv duhonosnih otaca; Sv. Serafima Sarovskog, Sv. Prohora Pčinjskog, Sv. Save, Jovana Kronštatskog. A naš je poziv da za njima idemo molitveno i smireno, sem ako ne želimo da polugom gordosti izbacimo sebe iz saborne zajednice sa Crkvom. Nikakav modernistički salto mortale nije u duhu Pravoslavne Crkve. Spremaš li se da učiniš korak unapred, osvrni se, oslušni šta ti Duh Sveti savetuje kroz bogonosne oce i Sv. Vaseljenske Sabore.  Ne osvrneš li se, ne oslušneš li, ne poslušaš li – sebe stavljaš iznad Vaseljenskih Sabora, i time na sebe zgrćeš sve njihove anateme. Ako naša pomesna Crkva želi da ostane pravoslavna i da ide napred, ona to može jedino ako korak koji hoće da učini napred učini saborno: sa svima Apostolima, sa svima Mučenicima, sa svima Ispovednicima, sa svima Svetim Ocima.”

PROTIV PROMENE KALENDARA

Zato je Sveti Justin Ćelijski bio i protiv promene liturgijskog kalendara. Pisao je:„Od jednog seoskog sveštenika dobili smo pismo sledeće sadržine: „Neka čudna legenda prohodi duše mnogih pravoslavnih jeraraha. Radi se na promeni kalendara. Narod prisluškuje, iščuđava se, ne shvata našto sve to. Želeo bih da naši jerarsi zavire u dušu našeg prostog naroda. Tamo se komeša ćutljivo negodovanje. Promena kalendara je ne samo kanonsko-astronomsko, već i psihološko pitanje. To pitanje treba rešavati sa narodom i radi naroda. Govori se da ćemo posle promene kalendara praznovati praznike sa rimokatolicima zajedno. I desiće se nemila i ružna pojava: praznovaćemo zajedno velike praznike sa rimokatolicima, no ne i sa pravoslavnom braćom Rusima, kojima nije do promene kalendara sada kada ih radi Hrista raspinju, ubijaju, progone i muče”. Dakle, Sv. avva Justin je smatrao da se, prilikom reformi, mora osluškivati glas naroda. Pisao je:„Glas iz Bosne. Vesti o uvođenju nekih reformi u našoj crkvi uzbudile su pravoslavni narod naš u Bosni, naročito seljake koji su navikli da učestvuju u svima važnijim crkvenim poslovima. Jedan nam sveštenik piše: „Seljaci u Bosni, doznavši iz novina o ukidanju svih postova sem uskršnjeg, vrlo su iznenađeni i uzbuđeni, i izgleda im da od naše vere nema više ništa. Jedan mi štaviše reče: „Mi ćemo se još malo početi turčiti, jer i Turci imaju samo jedan post, a i mi ćemo sad imati samo jedan. Osim toga naši crkveni velikodostojnici žele da ukinu pojedine praznične dane, da smanje broj svetitelja i da nam odobre da u praznične dane radimo kao što Turci rade na sam Bajram. Zar ne vide da mi Srbi, i ako smo mnogo praznovali i slavili Božje ugodnike, i ako nismo u te dane radili, ipak smo svega imali i Bog nas je uvek čuvao, a Turci su uvek radili, i na sam Bajram, pa nikad ništa imali nisu, niti će ikada imati”.

PROTIV OPASNIH NOVAČENJA

Za oca Justina, pitanje promene kalendara bez odluke Vaseljenskog Sabora bilo je duboko i značajno pitanje,  povezano s duhom modernizma koji je prodro u Pravoslavnu Crkvu. U „Hrišćanskom životu” (9/1924), otac Justin piše, i time kao da zaključuje sve što je o kalendaru rekao i napisao: „Slapovi modernizma sa svih strana navaljuju na Stub i Tvrđavu Istine. Zbunili su mnoge zvanične nosioce crkvene mudrosti. I oni se metu u srcima svojim. U opasnosti smo da se prekinu neke arterije koje nas vezuju sa Apostolskim i Svetootačkim dobom. Sve se manje molitveno osluškuje šta nama u crkvoborskom dvadesetom veku govori Duh Sveti kroz Svete Oce. Sve se više protivimo Duhu Svetom i klanjamo duhu svom mizernom, mi idolopoklonici. Sve je manje straha Božjeg u nama, i zato sve manje mudrosti. Strah Božji je otac mudrosti, – to je bogootkrivena starozavetna istina, i hristootkrivena novozavetna istina. Mnogi su od nas proterali strah Božji iz sebe, a hvastaju se mudrošću. No takva mudrost – ludost je pred Bogom. Bez straha, bez molitvenog trepeta rešavaju se crkveni problemi. Pod pritiskom, laskavim ili grubim pritiskom modernih vancrkvenih sila mnogi crkveni predstavnici ropski služe trulim bogovima našega doba. Razjedinjeni više hotimično nego nehotimično mi nervozno hitamo kroz prašumu sadašnjice u neizvesnost budućnosti.

Predstavnici pojedinih autokefalnih pravoslavnih crkava nadmeću se smelo u opasnim novačenjima. Zaboravlja se na svetu sabornost kao na merilo naše sadašnje delatnosti, kao na čuvara naše crkvene svetosti. Zato se nedavno u Pravoslavlju desio molitveni raskol: Grčka Crkva uvela je novi kalendar, dok su ostale Crkve ostale pri starom. Molitvena sabornost je narušena; ne slivaju se više istovremeno sve pravoslavne duše u jednu molitvu, ne istupaju više zajednički pred lice Gospoda slave; najsigurnije pravoslavno oružje prelomljeno je, čime ćemo od sada istupati protiv zajedničkog neprijatelja, čime ako ne sabornom molitvom? O krotko Pravoslavlje, zašto te tako ruže, ne zato li što se duša tvoja zove – smirenost?”

Dakle, oca Justin je NEMOGUĆE upotrebiti u dijalogu o liturgijskoj reformi kao zagovornika načelnog reformatorstva. NJegovo PREVOĐENJE bogosluženja i izmena pojedinih akcenata Sv. Liturgije nikako se ne mogu nazvati izmenama liturgijske sintakse - što su radili ruski obnovljenici 20-ih godina prošlog stoleća i što se danas dešava u radikalno - reformatorskim krugovima u Grčkoj (ili, pak, Srbiji.) Otac Justin  je, kao pastir dobri, uvek mislio  o dobru naroda Božjeg i njegovim reakcijama na novačenja: dovoljno je videti stav njegov o izmeni liturgijskog kalendara, i osluškivanje narodnog  mišljenja o tome, pa da se shvati da je Sveti avva disao i mislio bogobojaznivim duhom SABORNOSTI. Zbog toga on iz Liturgije nije izbacio tropar Trećeg časa (mada je bio protiv istog u Anafori): čekao je SABORSKE ODLUKE.

PREVODI SVETE LITURGIJE

Ipak, reći će oponent, Sv. Justin Ćelijski jeste izvršio neke liturgijske „reforme” (preoblikovanja). Tu je, da ponovimo, pitanje prevoda na savremeni srpski jezik. Otac Justin je prevodio ne samo Liturgiju, nego i  Trebnik; i ne samo Trebnik, nego i Molitvenik - kanonik; i ne samo kanonik, nego i Žitija svetih. NJegov cilj je bio da pravoslavni Srbi dožive svu punotu Sv. Predanja. Evo šta on kaže o prevodu Liturgije Sv. Zlatousta i Vasilija Velikog na češki (Setve i žetve, str. 745), koji je ostvaren 1927. godine - iz toga vidimo kakvi su pastirski razlozi rukovodili ćelijskog svetlosnika na ovom polju:
„Pravoslavlje se izučava molitvom. A srce svih molitava jeste Sveta Liturgija. Ko zna nju - zna srce Pravoslavlja; ko ima nju - ima srce Pravoslavlja. Čovek je istinski pravoslavan, kada Svetu Liturgiju doživljava kao nabitniju realnost svoga života. On to postiže, kada arterijom svesrdne molitve veže sebe sa srcem Pravoslavne Crkve - sa Svetom Liturgijom. Onda kroz celo biće njegovo zastruji životvorna krv Jedine, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. I ono tek onda oseća, tek onda saznaje šta je dubina i visina, dužina i širina blagodatnog života pravoslavnog.

Prevodom Svete Liturgije Sv. Jovana Zlatousta i Sv. Vasilija Velikog na češki, pravoslavnoj braći Česima pruža se neiskazano bogatstvo blagodati i mudrosti pravoslavne. Skromni apostol Pravoslavlja Preosvećeni Gorazd tiho i smireno ide iz podviga u podvig pravoslavni. Sav pogružen u bogatu - prebogatu dušu Pravoslavne Crkve, on dušu svoju pravoslavnu deli svima: jedne oduševljava na jedan pravoslavni podvig, druge - na drugi, treće - na treći, četvrte na četvrti. On neprestano deli sveto bogatstvo Pravoslavne Crkve i što više deli, sve mu više ostaje. Vredni saradnik češkog apostola Pravoslavlja prečasni otac Č. Kračmar znalački je preveo na češki Sv. Liturgiju i objavio u vrlo lepom izdanju. Dobijajući u prevodu Svetu Liturgiju Sv. J. Zlatousta i Sv. Vasilija Velikog, pravoslavna braća Česi dobijaju time na duši svojoj dva najvidovitija oka; gledajući kroz njih - sagledaće neiskazane tajne mudrosti Božje, i steći će ljubav koja nikad ne prestaje, i molitvu koja nikad ne sustaje.“
 Zato je Sv. avva bio prevodilac Liturgije na srpski jezik.

PRINCIPI PREVOĐENJA

Koji su principi prevođenja Svetih Liturgija koje je Sveti avva uneo u svoj Služebnik? Evo ih (“Setve i žetve”, str. 46-48):“Sa tih razloga evo i tri Svete i Božanstvene Liturgije na srpskom jeziku. Jer? - Pravoslavni hrišćani su pozvani da pomoću Svetih Tajni i svetih vrlina, čiji je izvor i centar Sveta Liturgija, doživljuju Bogočovečanski Domostroj spasenja u svima njegovim bogočovečanskim krasotama i blaženstvima.

Sledujući apostolskom predanju Svete ravnoapostolne braće Kirila i Metodija i ravnoapostolnog Svetog Save, dajemo ovaj prevod Božanskih Liturgija na govornom narodnom jeziku, ali ne osiromašenom i ne udaljenom od crkvenog molitvenog jezika i ritma. Jer kao što se život Crkve u celosti uvek preliva preko granica svake pojedine epohe, organski ih spajajući i sjedinjujući, tako i njen molitveni jezik: samo je onda istinski narodni ako je izraz kontinuiteta i bogatstva opravoslavljene narodne duše i narodnog jezika. Kao što je smisao Crkve da svaki narod, primajući ga u sebe, obogati svojom Punoćom, tako se ona odnosi i prema jeziku toga naroda: primajući ga za svoj jezik kojim se obraća Bogu, ona ga nadahnjuje i obogaćuje sopstvenim sabornim riznicama i razvija njegove bogodane mogućnosti. Crkva je merilo i naroda i jezika narodnog, nikad obratno. Ona nikad ne razdvaja i ne siromaši, naprotiv - uvek sabira i spaja narod i narode i njihove jezike, novo bogati riznicama starog, a staro obnavlja živim sokovima novog (sr. Mt.13,52). U jeziku je uvek glavno tajna reči; a tajna reči ljudske neodvojiva je od tajne Reči Božje, slovesne tajne, logosne tajne Logosa Božjeg - Hrista Bogočoveka. Otuda je liturgijski jezik uvek evanđelski, psalamski, molitveni jezik u nadahnuću Duha Svetog, jezik bogosluženja i bogoslavoslovljenja, kojim se osvećuje i posvećuje narodni jezik. Tako se i živi narodni jezik osvećuje bogoslužbenom, liturgijskom upotrebom, jer se, po Apostolu, sve osvećuje rečju Božjom i molitvom (1.Tim. 4, 5).

Prevod Božanstvenih Liturgija: Sv. Jovana Zlatousta, Sv. Vasilija Velikog i Pređeosvećenih Darova izvršen je prema grčkom, starosrpskom i crkvenoslovenskom tekstu.

Za prevođenje sa grčkog upotrebljavali smo pre svega starije i novije štampane Služebnike Jerusalimske Crkve, Carigradske Velike Crkve, Jeladske Crkve i Svete Gore, a zatim i naučna izdanja najstarijih grčkih liturgičkih rukopisa.

Pri prevođenju na srpski, kao što rekosmo, koristili smo i starosrpski prevod, uglavnom iz srbuljskih rukopisnih Služebnika 14-16. veka prvenstveno iz fonda biblioteke i Muzeja Srpske Patrijaršije, i iz prvog štampanog Služebnika Božidara Vukovića. Za crkvenoslovenski tekst koristili smo nekoliko starijih i novijih izdanja Služebnika Ruske i Srpske Crkve.

Kao pomoćna sredstva pri prevođenju imali smo u vidu i novije prevode na novogrčki, ruski, bugarski, nemački, engleski i francuski (P. Trembelas-a, K. Kern-a, Mitrop. Gerasima, A. Maltzew-a, T. Tarnawskog, Robertsona, Mgr Sylvestre-a), kao i dosadašnje prevode na srpski jezik (naš prevod Liturgije Sv. Jovana Zlatousta iz 1922. godine ovde smo popravili, a ponegde i preradili).

Za konačnu pripremu srpskog teksta Svetih i Božanstvenih Liturgija mnogo su nam koristila svetootačka tumačenja Svete Liturgije, i to: Sv. Maksima Ispovednika, Sv. Germana Carigradskog, Nikolaja Kavasile, Simeona Solunskog i Filoteja Carigradskog, kao i noviji liturgički radovi pravoslavnih ruskih, grčkih i srpskih liturgičara i bogoslova.

Još neke napomene i objašnjenja radi boljeg razumevanja ovog prevoda i izdanja Svetih Liturgija na srpskom. Tekst molitava, jektenija i vozglasa, kao i primedaba i uputstava za sveštenoslužitelje, unet je u ovaj Služebnik onakav kakav je zasvedočen današnjom sabornom vaseljenskom praksom Pravoslavnih Crkava koja produžuje drevno pravoslavno liturgijsko Predanje. Shodno toj praksi, u ovom našem prevodu sve molitve u božanskom činu Svete Liturgije nalaze se na svom prirodnom mestu: neposredno ispred svojih vozglasa, kojima se svaka molitva logički i završava. To posvedočuje većina starih liturgijskih rukopisa i ne mali broj štampanih izdanja Služebnika.

Isto tako, shodno liturgijskom svedočanstvu drevnog i savremenog Sabornog Pravoslavlja, izvesni tekstovi koji su tek u novije vreme ušli u čin Liturgije, i to ne svuda kod svih pravoslavnih (kao što su: Jektenija zaupokojena posle Sugube jektenije, i tropar Trećega časa u samom Kanonu Evharistije), stavljeni su ovde u uglaste zagrade, jer nije naše da ih ovom prilikom izostavimo, ali ni da ih propustimo ne ukazavši na njihovo novije uvođenje u čin Liturgije. To osobito važi za tropar Trećega časa u Kanonu Evharistije, za koji su poslednjih nekoliko vekova mnogi pravoslavni jerarsi, liturgičari i bogoslovi već više puta rekli da ga treba ili sasvim izostaviti ili makar preneti ispred molitve Epikleze, što smo mi ovde i učinili (tj. stavili smo ga u Liturgiji Zlatoustovoj pred molitvu „Još Ti prinosimo...”, a u Liturgiji Sv. Vasilija ispred molitve „Stoga i mi, Presveti Vladiko”). Na ovaj način on manje prekida liturgijsku i logičku neprekidnost teksta Svete Anafore, to jest teksta molitve Epikleze i osvećenja Darova. Odsustvo tog tropara Trećega časa u starijim (pre 16. veka) rukopisnim Služebnicima, kako grčkim tako i srbuljskim, kao i u svim današnjim štampanim grčkim Služebnicima, smatramo da ovde nije potrebno ni dokazivati.

Takođe napominjemo da u Liturgiji Sv. Vasilija Velikog, pri samom osvećenju Evharistijskih Darova, reči „Pretvorivši ih Duhom Tvojim Svetim” ovde su izostavljene (iako u novijim slovenskim Služebnicima postoje). One su nepotrebno i neumesno prenete ovde iz Zlatoustove Liturgije, dok u izvornim tekstovima Vasilijeve Liturgije ne postoje, jer su tekstualno suvišne. Naravno, ostale su ovde završne reči osvećenja Darova Vasilijeve Liturgije: „Prolivenom za život sveta. Amin, Amin, Amin”.

Da ne bi nekima izgledala čudna ili neuobičajena poneka mesta u ovom našem prevodu Božanstvenih Liturgija, te da to ne bi smatrali kao od nas uvedenu novinu, napominjemo i sledeće: Spominjanje (i vađenje čestice) među devet svetih činova na Proskomidiji kao prvih Svetih Anđela i Arhanđela, zasvedočeno je ne samo celokupnom današnjom grčkom liturgijskom praksom, nego i mnogim starim liturgijskim rukopisima, kako grčkim tako i srbuljskim i slovenskim. Jer i Sveti Anđeli spadaju takođe u Crkvu kao Telo Hrista Spasitelja i kao „pobožni Sabor NJegovih vernika” (kako o tome divno govori ono sažeto tumačenje Sv. Proskomidije od Patrijarha Filoteja Carigradskog [i Simeona Solunskog], navedeno u našem prevodu na kraju Proskomidije, u primedbi ispod teksta). Dalje, vozglas pred Trisvetom pesmom: „Jer si Svet, Bože naš, i u Svetima obitavaš...” tekstualno se tako nalazi u mnogim starim rukopisnim Služebnicima, a tako je doslovno očuvan i u vaskrsnom i prazničnom Jutrenju (gde je, nesumnjivo, prenet kao takav iz Liturgije). Dalje, poredak đakonovog uzimanja blagoslova od sveštenika posle završenog Velikog Vhoda dat je u ovom Služebniku prema izvornim starim rukopisnim i štampanim Služebnicima i, što je glavno, prema Arhijerejskom Činovniku, jer je to i stariji i pravilniji oblik ovog međusobnog pominjanja i blagosiljanja sveštenoslužitelja. Poznato je svima pravoslavnim liturgičarima da je čin Arhijerejske Liturgije, u svojoj neizmenjenosti i liturgijskoj punoći i doslednosti, stariji i očuvaniji nego što je to jerejsko služenje Liturgije, kakvo je ono u našim današnjim Služebnicima. Otuda je čin Arhijerejske Liturgije uvek mera i merilo jerejskog Služebnika. Na kraju, treba dodati i sledeće objašnjenje odnosno uputstava za sveštenoslužitelje pri služenju Svete Liturgije: Postojeće napomene, uputstva i objašnjenja u Služebniku, što su opširnija i detaljnija, tim samim pokazuju da su novija i mlađa, tj. da njihovo unošenje u tekst Liturgije kasnijeg je datuma. Zato smo i mi u ovom prevodu, ne mogući ih ipak izostaviti ili prenebregnuti, nastojali pre svega da se ne upuštamo u bilo kakva dodavanja ili proširivanja tih uputstava i objašnjenja, a ponegde i da ne unosimo sve one podrobnosti koje se nalaze u novijim štampanim Služebnicima.

Poslednja naša napomena odnosi se na pevanje i odgovaranje na Svetoj Liturgiji: Svuda smo beležili drevnu liturgijsku praksu Saborne Pravoslavne Crkve, zasvedočenu i najstarijim izvornim tekstovima Liturgije, a to je - da na sve svešteničke i đakonske vozglase, prozbe, jektenije i molitve na Liturgiji uvek odgovara narod, sav pravoslavni verni narod Božji. Jer je Crkva živo Telo večnoživog Bogočoveka Hrista i u njoj svi saborno živimo i saborno se molimo. U tome se takođe ispoljava saborni karakter Svete Evharistije.”

IZMENA NAGLASAKA, A NE REFORMA

Ponavljamo: reč je o IZMENI „NAGLASAKA”, a ne radikalnoj promeni „liturgijske sintakse”. Jer, za razliku od radikalnih reformatora naših dana, poput Pavla Kumarijanisa i Petra Vasilijadisa, svetootačka tumačenja Liturgije (Maksima Ispovednika, Germana Carigradskog, Nikolaja Kavasile, Simeona Solunskog i Filoteja Carigradskog) ocu Justinu su bila modus cognoscendi unutrašnjeg „logosa” Liturgije, ka kome je Sv. avva stremio svojim prevodom. Kumarijanis, Vasilijadis i slični njima smatraju ove božastvene umove nastavljačima tobožnjeg origenističko - neoplatonističkog „naslojavanja” na prvobitni eshatološki sloj Liturgije, koji su, preko tzv „Psevdo - Dionisija Areopagita” s naših vidika uklonili prvobitno „EPI TO AVTO” i „MARAN ATA!”

To što je Sveti avva učinio radeći na Liturgiji, sasvim je u skladu sa načelima iznetim u tekstu „Bogoslovlje liturgijske obnove” mitropolita Jeroteja (Vlahosa), od kojih su neka i sledeća: „Reforma spoljašnje Bogoslužbene prakse bez unutrašnje obnove Hrišćana je jalova”. 

ŠTA JE PRAVA LITURGIJSKA OBNOVA

Ako je neko ovo svedočio, bio je to Sveti avva Ćelijski. On je stalno i svagda hrišćane pozivao na duhovnu obnovu, a i sam se obnavljao Duhom Svetim svaki dan podvizavajući se ka Hristu. Osnova njegovog bića je bio isihastički podvig prožet liturgijskim življenjem, i to je preporučivao svima.
„Povratak  drevnim   Bogoslužbenim   praksama   nemoguć  je  bez poimanja razloga zbog kojih su ih Sveti Oci izmenili.”
 „Izmene” koje je Sv. avva uneo u prevod Liturgije bile su formalne, a ne suštinske. NJemu nije na pamet padalo da na mikrofon čita Anaforu i da oltar sve vreme drži otvorenim, da bi se tobož vratio ranohrišćanskoj praksi, jer nije previđao „istorijski razvoj i bogatstvo Liturgije” (Vlahos), a znao je, opet po Vlahosu, da nećemo imati nikakve duhovne koristi „ako se ne budemo naučili da se preobražavamo duhom Božanske Liturgije”. Avva Justin nije bio za „spoljašnje manipulisanje elementima Liturgije” jer je, kako veli mitropolit Navpaktosa znao da bi povratak drevnim bogoslužbenim formama bez povratka otačkoj pastirskoj praksi bio „napredujuće posvetovnjačenje”, pošto je za avvu „podvižnički život bio preduslov svakog učenja u Božastvenoj Liturgiji”, razbuktavajući se, kroz nju „žeđu za savršenim životom u Hristu”.

I, što je najvažnije: „Izmene Liturgije ne mogu biti rezultat zaključaka bogoslovskih simposiona, već plod delanja  Svetih”. Šta to, po Vlahosu, znači? Evo šta (“Večno podne”, str. 727):“Postaje jasno da izmene Liturgije ne mogu biti rezultat nikakvih sinodskih odluka, niti rezultat razrada ili zaključaka nikakvih simposiona, već samo plod delanja Svetih. Crkva dela kroz svoje Svete. Smatramo da Crkva piše Sveto Pismo i da Crkva tumači Sveto Pismo. A to se, svakako, zbiva kroz Svete koji su živi udovi (članovi) Crkve. Sve velike promene koje su se zbile u Crkvi i u crkvenoj istoriji bile su delo Bogom prosvetljenih ljudi - Svetih Otaca. Oni su ustanovili nešto novo što je njihova pastva prihvatila. Promene su se, kroz zračeću ličnost određenoga Svetitelja, širile na čitavu Crkvu.
Vidimo da se isto dešava i sa uticajem monaškoga tipika na opšti tipik parohijskih crkava. Istinski duh pravoslavnoga Predanja, koji se do danas sačuvao u sveštenim manastirima, pravilno i obnoviteljski utiče i dejstvuje na ove opšte tipike, upravo u vreme kada je Hrišćanima središte sve više počeo da biva ovaj svet. Crkva je Telo Hristovo. I kao što ljudsko telo prihvata sve što mu koristi a odbacuje sve što mu škodi, isto to se dešava i u Crkvi. Crkva je, tokom vekova, odbacivala sve ono što su (u život Crkve) pokušavali da uvedu neprosvetljeni ljudi, dok je, istovremeno, prihvatala sve ono što je duhovno zdravo a što je došlo od Svetih LJudi. Zato možemo da kažemo da Crkva svaku liturgijsku promenu prihvata ili odbacuje u zavisnosti od duhovnoga stanja onoga koji tu promenu uvodi.“

SVETI ANĐELI NA PROSKOMIDIJI 

Jedini ozbiljan bogoslovski „problem”, postavljen pred nas avvinim prevodom Liturgije, jeste vađenje častica u Proskomidiji - za svete anđele. Avva je, smatrajući da je Hristova Liturgija svekosmička, ovaj postupak uneo u Proskomidiju bez dvoumice. Patrijarh Pavle je, sa svoje strane, imao drugačije mišljenje, i izneo ga (“Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere” III, str. 62-63). On kaže:“Pominjanje svetih na proskomidiji, i Svetoj liturgiji uopšte, ima dvostruki smisao. Prvo, da je žrtva Hristova, čiji je nastavak Sveta liturgija, bila i za njih kao ljude, jer su i oni rođeni s praroditeljskim grehom. I drugo, Crkva pominje svete u cilju njihovog proslavljanja zbog svetosti (koju su takođe blagodaću Hristovom dostigli), i molitve nam priziva da nam pomognu svojim zastupništvom pred Spasiteljem.

Kako iskupiteljski podvig Hristov nije bio za anđele, jer oni ne podležu praroditeljskom grehu, niti su kad pripadali Crkvi zemaljskoj, vojinstvujućoj, ne mogu se pominjati, u odnosu na žrtvu Hristovu, u onom smislu u kom se pominju sveti iz roda ljudskog. S obzirom na ovu činjenicu, kad se počelo s vađenjem čestica na proskomidiji, kao što smo videli, u pojedinim rukopisima izostaje pomen Svetih anđela. U Ruskoj, Rumunskoj i našoj Crkvi pošlo se tada u pravcu naglašavanja ove strane navedenog pitanja, te se posebna čestica za Svete anđele ne vadi. Ovako je ostalo u ovim Crkvama do današnjeg dana.

Pošto Sveti anđeli učestvuju s nama u služenju beskrvne žrtve tela i krvi Hristove, Svete liturgije, primajući od toga blagodat za veću slavu i savršenstvo i pripadaju Crkvi nebeskoj, toržestvujućoj, a Crkva je cela predstavljena na proskomidiji - kako veli Sveti Simeon Solunski - to je potrebno da i oni ovde budu predstavljeni. Imajući to u vidu, u nekim rukopisima ostao je pomen Svetih anđela kad se počelo s vađenjem čestica. S naglaskom na tu stranu ovog pitanja, u Grčkoj i Bugarskoj crkvi utvrdila se praksa da se prva čestica iz treće prosfore vadi za Svetog Mihaila i Gavrila i sve nebeske sile, što je ostalo do danas.

Ova činjenica, da Sveti anđeli pripadaju Crkvi, izražava se na proskomidiji i kod onih pravoslavnih Crkava kod kojih se ne vadi posebna čestica za Svete anđele. Devet anđelskih činova predstavljeni su tajanstveno sa devet čestica, u tri trojna reda, izvađenih za likove svetih. Time se upravo izražava misao da kao što Boga proslavljaju devet činova Svetih anđela, da Ga tako proslavljaju devet činova Svetih ljudi odnosno da u Crkvi zemaljskoj verni, opravdani žrtvom Spasiteljevom, i uz pomoć Svetih anđela, dostižu onu svetost i slavu koju Sveti anđeli već imaju. Ovim uzdizanjem ljudi nebeskoj visini anđela, i silaskom anđela ljudima da im u tome pomognu, dostiže se puna zajednica jedinstva ljubavi među njima. Tako se, i bez vađenja posebne čestice, na dikosu predstavlja „jedno stado anđela i ljudi”, „jedan zbor neba i zemlje” u jednoj Crkvi Hristovoj.

No posebno, u smislu ukazivanja poštovanja i molitvenog obraćanja da nam pomognu i zastupe nas pred prestolom Božjim, potrebno je pominjati anđele pri vađenju osme čestice kako u hramovima koji su njima posvećeni tako i na dane njihovog posebnog praznovanja, što se u našoj Crkvi do danas čini. I bez naročitog podvlačenja, dakle, možemo uočiti da su u ovoj našoj praksi izražene obe strane suštine i smisla vađenja čestica na proskomidiji: 1) opraštanja greha (stoga nevađenje posebne čestice za Svete anđele) i 2) proslavljanje Svetih (otud njihovo pominjanje pri vađenju osme čestice) i 3) da Sveti anđeli sa Svetima pripadaju Crkvi nebeskoj, te nema razloga da pri njoj ne ostanemo.“

UMESTO ZAKLJUČKA 

U Crkvi je tako malo slučajnog da ozbiljno izučavanje bilo kog aspekta njenog života uvek dovede do zaključka: to je bogočovečansko delo! Dovoljno je videti Skabalanovičevo „Tumačenje Tipika“, pa da nam postane jasno kako je Duh Sveti vodio Svoju Crkvu ka punoti bogoslužbenog života. Sveti Atanasije (Saharov), jedan od novokanonizovanih ruskih arhijereja ispovednika, o tome kaže: „Naš Tipik, u obliku u kojem postoji, predstavlja, pre svega, stalnu opomenu kakav je ideal pravoslavnog bogosluženja. A to što su naše bogo- služenje i naša molitva tako daleko od Tipikom zacrtanog ideala, treba da probudi u nama osećaj smirene svesti o našoj nesavrše- nosti...“
Svi veliki Sveti Oci u pravoslavnom bogosluženju i uređenju hrama nisu videli ništa slučajno: za njih je sve bilo ustrojeno po Božjem Promislu, kao pravi povod za divljenje. 

Zbog toga crkveni obred nije za samovoljno prekrajanje. Olako odmahivanje rukom u stilu: „To nije dogmat“, upravo ukazuje na nedovoljno poznavanje ljudske prirode, koja zna da je sve ozbiljno konzervativno (venčanica je bela, rušnina - crna, prsten na ruci označava bračnu vernost, itd.) 

Otac Pavle Florenski o "sitnicama u Crkvi" veli: "Formulišući svoj pogled na svet na potpuno pravoslavan način, mi smo u stvari postepeno, i zato za nas neprimetno, odstupali od uređenja crkvenog života i sada se nalazimo na istom putu na kome je i protestantizam. Evo primera: umesto voštanice koja ima tako duboki smisao, u našim crkvama su limene cevi, umesto prirodne i simboličke svetlosti – beživotna električna svetlost, naše vino nije iz grožđa, kao da to  nije važno; ne poštuju se pravila; bogoslužbene formule se menjaju, podvrgavaju se molekularnoj preradi: prvo ide zamenjivanje jedinstvenih slovenskih reči ruskim, zatim čitavih izraza i, konačno, prelazi se potpuno na ruski jezik. A ako naša služba prestaje da odgovara crkvenom činu i ustavu, očigledno je da se neprimetno dešava keka vrsta falsifikovanja bogosluženja. Istina, svaka promena je sitna, ali ne raspravljajući o tome koliko je svaka takva promena i u suštini nešto sitno, spontano se postavlja pitanje o čemu sve to govori? Jer ipak ovo sistematsko potiskivanje crkvenog nešto znači, i samo po sebi mora da bude indikativno, i neka mu ni kraja ni granice. U osnovi ove pojave leži odsustvovanje straha Božijeg. Strah Božiji – to je takvo osećanje kad smo stalno suočeni sa Višim Bićem, stalno osećanje svim svojim čulima, celim organizmom, celim bićem, da je pred nama takav sloj bivstvovanja na koji su neprimenljive naše obične mere. Nepostojanje ovog osećanja i povlači promene u bogosluženju. Mi ni u kom slučaju nećemo gazdovati u tuđem stanu, pomerati nameštaj, menjati sastav biblioteke i tako dalje, a u crkvi menjamo red stvari, ne poznajući tajanstvene razloge koje su odredili njihovo postojanje, jednom rečju, osećamo se tako kao da nismo u Domu Božijem, već u često čovekovoj ustanovi. Razlog svemu tome je u odsustvovanju ontološkog u našem pogledu na svet - mi ništa ne promišljamo do kraja i uvek zaboravljamo šta je u pojavi istinsko, a šta – drugorazredno, zaboravljamo da je naša realnost samo podražavanje drukčije, više realnosti, i da nije vredna sama po sebi, već kao nosilac ove više realnosti, zaboravljamo da bogosluženje nije predstava na sceni, već otkrivanje u našoj sferi drukčijeg sloja bivstvovanja.“

Zato čuvajmo Sveto Predanje da bi ono, silom Hristovom, sačuvalo nas! 

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Ne dozvolimo ponovo danak u krvi

Izvor: Pravda