Piše: Cvijetin Milivojević
Dan uoči Dana Rusije, u Banjaluci je svečano otvorena Kancelarija Ambasade Ruske Federacije (RF) u Bosni i Hercegovini (BiH). Na ceremoniji su govorili ambasador RF Igor Kalabuhov, ali i, putem video linka, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, lično.
Američki propagandni Radio Slobodna Evropa je apostrofirao nekoliko stvari u vezi sa ovim događajem: to da je zgrada Kancelarije „smeštena u neposrednoj blizini zgrade Vlade Republike Srpske (RS) u centru Banjaluke“; da je njena lokacija bila „obavijena velom tajne do poslednjeg dana pred otvaranje kada su mediji informisani o tome koji objekat će dobiti novu namenu“, kao i to da je, ovim potezom, BiH postala jedina zemlja Zapadnog Balkana u kojoj je „omogućeno širenje diplomatske misije Rusije nakon što je ta zemlja započela agresiju na Ukrajinu“.
RSE, zanimljivo, nije primetio da je velelepnu zgradu Ambasadi RF ustupila na korišćenje Srpska pravoslavna crkva (SPC), a zanemario je i činjenicu da se Rusija, činom otvaranja novog diplomatskog predstavništva, kao ogranka matičnog veleposlanstva u Sarajevu, samo pridružila (i nekim zapadnim) zemljama koje već imaju svoje kancelarije u Banjaluci.
Da li se i ovim „narušava Dejtonski mirovni sporazum“, na šta se hronično žale i kolektivnom Zapadu pritužuju najviši dužnosnici u Bošnjaka?
Dok predsednik RS, s druge strane, tvrdi da je, srpski uslov za nastavak bilo kakvih pregovora na nivou tronarodne vladajuće koalicije u BiH, upravo smena člana Predsedništva BiH iz redova Bošnjaka Denisa Bećirovića, ministra spoljnih poslova Elmedina Konakovića i ambasadora BiH pri UN Zlatka Lagumdžije. A sve to zbog – po Dodiku – antiustavnih, protivzakonitih i ilegalnih aktivnosti koje su ova trojica, skriveno od organa BiH (pre svega, Predsedništva koje je nadležno za spoljnu politiku), sprovodili radi usvajanja Rezolucije o Srebrenici.
. . .
Samo tri dana ranije, u Beogradu je održan, prethodno već zakazivani, pa, baš zbog Rezolucije o Srebrenici, pomerani Prvi svesrpski sabor "Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska".
Ali, tek pošto su, prethodno, predsednik Srpske, ali i predsednik Skupštine Srpske, morali da „overe“ lojalnost Vučiću glasajući skoro pa javno za ovdašnje naprednjake, ni manje ni više, nego na lokalnim izborima u Beogradu, izazivajući tako gnev čak i onog dela opoziciono raspoloženih građana Srbije koji, inače, imaju simpatije za Srpsku, ali i Dodika lično.
Viđenjem sa Putinom u Sankt Peterburgu, odakle je sleteo pravo na Svesrpski sabor, Dodik je, tek delimično, uspeo da spere obraz, u ovom delu nacionalne javnosti u Srbiji.
Za portal nedeljnika „Vreme“ izjavio sam da je, iz ugla Srpske, suštinski cilj Svesrpskog sabora pokušaj vraćanja Dejtonskog sporazuma na „nultu tačku“, na „slovo, a ne duh Dejtona“.
Paralelno, jednako je značajno ono što se, pre toga skupa, događalo u njegovoj pozadini, a to je ponajpre najava iz vrha Srpske da će drugom entitetu, Federaciji BiH (a ne centralnim institucijama BiH!), već do kraja juna, ponuditi platformu o razdruživanju.
Simptomatično je da se iz Banjaluke više ne pominje nikakvo otcepljenje, već se nudi slovenačka oblanda „razdruživanja“ iz vremena raspada bivše SFRJ, pošto to implicira da je, prethodno, u toku „udruživanja“, svako uneo ponešto u tu državnu zajednicu, pa je pravo da i, posle razdruživanja, barem zadrži ono što je „uneo kao miraz“.
To je, istovremeno, i potcrtavanje dejtonske ustavne strukture po kome je BiH država koja postoji kao državna zajednica tri konstitutivna naroda i dva konstitutivna entiteta. U ovoj fazi, iako se postavlja maksimalistički, Banjaluka bi se zadovoljila optimalnim ciljem: dakle, kompromis između navodne težnje za „osamostaljenjem“ Srpske, na jednoj, i intencijom političkog Sarajeva za unitarizacijom (protiv koje su i Hrvati u BiH), na drugoj strani, jeste vraćanje na ono što je bio i kompromis koji je zaustavio rat u BiH, a to je izvorni Dejtonski sporazum.
Direktni okidač za novu politiku Republike Srpske bila je zajednička pretnja američkog ambasadora i tzv. (nemačkog) visokog predstavnika za BiH da će entitetu RS oduzeti javnu imovinu i knjižiti je kao bosanskohercegovačku.
. . .
Kako je Svesrpski sabor razumeo „američki faktor“ na Zapadnom Balkanu?
Ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil izjavio je da „fokus svih kojima je stalo do Srbije i njene budućnosti treba da ostane na stvaranju mirne i prosperitetne budućnosti za čitav Zapadni Balkan i na povećanju regionalne saradnje sa EU integracijom kao konačnim ciljem“. I, diplomatski neodređeno, a vidljivo paternalistički prema sadašnjoj vlasti u Srbiji, dodao je da „Srbija ima konstruktivnu ulogu u tom procesu i mi pozdravljamo mnoge primere njenih lidera u kojima se obavezuju da će to učiniti“.
Međutim, dan pre, Ambasada SAD u BiH je saopštila je da zaključci Svesrpskog sabora „ne predstavljaju odbranu Dejtonskog sporazuma, kako autori tvrde, već namerni napad na taj sporazum i državne institucije BiH“. Uz to, Deklaraciju su nazvali „opasnom““, ističući da Republika Srpska „nije država i da ne može postojati izvan BiH“.
U međuvremenu, ohrabrio se i, obično „ziheraški“ odmeren, predsednik Srbije koji je Ambasadu SAD u Sarajevu upitao „gde i od kada“ u Dejtonskom sporazumu piše da imovina pripada centralnim vlastima BiH, a ne entitetima.
„Članom 3.3 Ustava BiH, aneks 4. Dejtonskog sporazuma, predviđeno je da entitetima pripadaju sva državna ovlašćenja koja nisu izričito dodeljena institucijama BiH. Te vas molim, dragi partneri iz američke ambasade, da mi konkretno odgovorite kako ste došli do zaključka, i na osnovu čega, da imovina pripada centralnim vlastima, a ne entitetima, što jasno piše u Dejtonu, i zbog čega ste, između ostalog, učestvovali u izazivanju krize na prostoru BiH“, rekao je Vučić.
A onda je, promtpno, usledio bahat, lakonski, skoro vučićevski, odgovor američke ambasade u BiH, po principu „možda je to stvarno tako napisano u Dejtonskom sporazumu, ali – pa šta, može nam se, jer naš O'Brajen misli drugačije“.
Iz ambasade su poručili da "nema potrebe za ponovnim razmatranjem dobro dokumentovane pravne historije i sudskih presuda u vezi sa državnom imovinom u BiH", uz pretenciozno potenciranje teze po kojoj je, od međunarodnog prava važnije šta je nekada rekao neki američki birokrata: „Kako je to pomoćnik državnog sekretara O'Brajen naveo u svom govoru u februaru 2024. godine: 'Postoji način da se razgovara o imovini tako što će se o tome govoriti u relevantnim institucijama. Ali je polazna tačka i dalje jasna: imovina pripada državi.“
Pošto, po O'Brajenu, nije bitno šta piše u Detonskom sporazumu i Ustavu BiH, već je jedino meritorno to da je „BiH 2001. potpisala Sporazum o pitanjima sukcesije bivše SFRJ kojeg je ratifikovala Parlamentarna skupština BiH i državnu imovinu pripisala BiH, a ne entitetima".
Amerikanci su izbegli da odgovore i na dodatno Vučićevo pitanje: „Svi u Srbiji, BiH i regionu mnogo puta ste čuli sintagmu koja glasi 'duh Dejtonskog sporazuma'. Ja ne bih da se bavim ni duhom, ni duhovima. Pitaću nešto najkonkretnije naše kolege iz Ambasade SAD u BiH koji su rekli da smo mi pogazili Dejton. Dejtonskim sporazumom regulisane su nadležnosti entiteta i centralne vlasti. Moje prvo pitanje je kako, gde i od kada piše da imovina pripada centralnim vlastima, a ne entitetima? Aneksom 4 Dejtona predviđeno je da će sve državne funkcije koje nisu dodeljene institucijama pripadati entitetima. Nigde se ne pominje javna imovina. Kako ste došli do zaključka i na osnovu čega da imovina pripada centralnim vlastima?".
. . .
A onda je iz Banjaluke stigao „dodikovski“ odgovor (odlazećem?) američkom ambasadoru Marfiju, za čijeg su mandata na američku „crnu listu“, osim samog Dodika i članova njegove porodice, već stavljeni premijer Srpske Višković, članica Predsedništva BiH Željka Cvijanović itd: „Kakav O'Brajen i njegovo mišljenje? Nismo mi potpisali O'Brajena, već Dejtonski sporazum!? Jedino je relevantno šta u njemu piše, a u njemu piše da imovina pripada entitetima. I tačka. Ustavni sud, makar bio i strana politička organizacija kakav je Ustavni sud Bih, nije ustavopisac, već tumač Ustava.“
Dodik tvrdi da su ženevski i njujorški dokumenti utvrdili osnovne temelje BiH i rekli da teritorija pripada entitetima, da su entiteti suvereni, da imaju svoje vlade i parlamente, svoju teritoriju i suvereno upravljanje i da je sada priča o imovini izvučena kao „pokušaj da se razgradi Republika Srpska“. - I nije slučajno, posle Dejtona, stavljena granična linija, već da se razgraniči imovina entiteta. Stavljena je i zbog budućnosti, jer neko je dobro mislio da ako ne može uspeti ta BiH, onda da bar ima linija oko koje ne moramo da se svađamo. Granica postoji i u katastru i u svijesti naroda – kaže Dodik.
Cvijanovićeva je prokomentarisala da to što Ambasada SAD pokušava da ubedi javnost „da veću pravnu snagu ima nečija izjava od Ustava najbolje svedoči o duboko potcenjivačkom odnosu (SAD) prema BiH, njenom suverenitetu i vladavini prava uopšte“.
Premijer Višković je zaključio da je „očito da je BiH (američki) protektorat“.
A kao „šlag na tortu“, uleteo je ministar odbrane u Savetu ministara BiH Zukan Helez, najavljujujući da će tzv. bosanske patriote, uz pomoć zapadnog dela međunarodne zajednice, ukinuti ime, pa potom i samu Republiku Srpsku, „jer je nastala na agresiji, genocidu, ubijanju, silovanju“ itd, i od nje stvoriti dva kantona (severnobosanski i severnoistočni), a sve „na osnovu rezolucije o genocidu u Srebrenici koja je usvojena u Generalnoj skupštini UN“.
. . .
A šta je stvarno, od suštinskog značaja za Republiku Srpsku, zabeleženo u Nacrtu deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, usvojenom 8. juna, na Prvom svesrpskom saboru, tj. na zajedničkoj sednici dve vlade?
„... Opredeljenost Srpske (i Srbije) za potpuno poštovanje i dosledno primenjivanje Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH, kojim se nedvosmisleno prihvata, potvrđuje i garantuje ustavno-pravni položaj i integritet Srpske, kao jednog od dva entiteta (članice sastavnice) koji čine BiH; opredeljenje Srpske (i Srbije) za članstvom u EU, kao i očuvanje vojne neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze; dalje jačanje suštine Sporazuma o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Srpske i Srbije od 26. septembra 2006. koji je zaključen u skladu sa članom 3. tačka 2a Ustava BiH; podsećanje na Sporazum od 29. avgusta 1995. kojim je Srpska ovlastila SR Jugoslaviju (čiji međunarodnopravni identitet nastavlja Srbija) da u njeno ime i za njen račun potpiše mirovni sporazum u Dejtonu i Parizu;
utvrđivanje stava da je naziv (srpskog) naroda jedan i da ga je nemoguće menjati, te odbacivanje raznih nametanih prefiksa koji su dodavani ispred imenice „Srbi“;
pijetet prema svim žrtvama stradalim tokom rata u BiH, kao i svim žrtvama postradalim u ratovima na prostoru bivše SFRJ i nepodržavanje Rezolucije o Srebrenici za koju su glasale 84 države u Generalnoj skupštini UN dok je 109 država bilo protiv, uzdržano ili nije glasalo, zato što je tom rezolucijom izvršen pokušaj kolektivnog okrivljavanja celog srpskog naroda, koji je neprihvatljiv i ne može biti sproveden u delo;
konstatacija da je Opšti okvirni sporazum za mir u BiH – Dejtonski mirovni sporazum trajno i bitno narušen uprkos težnjama Srpske i srpskog konstitutivnog naroda, koji su se borili za očuvanje dejtonskog ustavnog okvira u BiH, te poziv svim međunarodnim akterima da se vrate poštovanju slova Dejtonskog mirovnog sporazuma;
konstatovanje da bi Srbija, u skladu sa statusom potpisnika Dejtonskog mirovnog sporazuma i u skladu sa ovlašćenjima koje je dobila od strane Srpske Sporazumom od 29. avgusta 1995, trebalo da internacionalizuje problem urušavanja Dejtonskog mirovnog sporazuma sa zahtevom da se isti primenjuje u obliku u kojem je i potpisan od strane svih;
naglašavanje da je Srpska jedinstven i nedeljiv ustavnopravni subjekt koji samostalno obavlja svoje ustavotvorne, zakonodavne, izvršne i sudske funkcije u skladu sa Ustavom BiH - Aneksom IV Dejtonskog sporazuma i čija teritorija ne može biti otuđena mimo Ustava i zakona Srpske;
ističe se da BiH nije jedna, niti jedinstvena izborna jedinica za izbor zajedničkih organa i naglašava da BiH isključivo predstavlja tročlano Predsedništvo na bazi konsenzusa, a ne pojedinci uzurpirajući nadležnosti funkcija koje obavljaju;
prihvatanje i podržavanje pravnog poretka uspostavljenog Dejtonskim mirovnim sporazumom, a koji predviđa mehanizme zaštite entiteta i konstitutivnih naroda primenom instituta entitetskog glasanja u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine na nivou BiH, instituta zaštite vitalnih nacionalnih interesa u Domu naroda Parlamentarne skupštine na nivou BiH i instituta zaštite vitalnog entitetskog interesa u Predsedništvu BiH;
konstatovanje da je Srpska zadovoljna visokim stepenom autonomije definisanim Dejtonskim mirovnim sporazumom, te stoga insistira na suštinskom i formalnom provođenju Dejtonskog sporazuma, kao međunarodnog ugovora koji se ne može jednostrano ili putem intervencionizma menjati; podrška Sabora da Srpska može u meri u kojoj oceni kao celishodno da aktivira sve nadležnosti koje su prema Dejtonskom sporazumu predviđene kao nadležnosti entiteta;
konstatovanje da je neprimereno postavljanje visokog predstavnika u BiH suprotno Aneksu X Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je propisano da je za imenovanje visokog predstavnika potrebna saglasnost strana ugovornica, kao i odgovarajuća rezolucija Saveta bezbednosti UN;
konstatovanje da srpski narod, Srbija i Srpska treba da ujedinjeno očuvaju istorijska prijateljstva sa dokazanim prijateljima, ali i da grade nova savezništva;
podržavanje politike vojne neutralnosti Srbije u odnosu na sve postojeće vojne saveze, a sa takvim političkim opredeljenjem potpuno je saglasna Srpska koja će se boriti za očuvanje vojne neutralnosti u BiH; saradnja bezbednosnog sistema Srbije i Srpske u smislu zakonodavstva, razmene informacija, zajedničkih obuka i vežbi, radi postizanja i očuvanja mira i stabilnosti;
Srbija i Srpska da ujedinjeno obeležavaju 15. septembar kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave u sećanje na proboj Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu; da je Sretenje 15. februar Dan državnosti Srbije i Dan državnosti Srpske koji će se ujedinjeno i zajednički proslavljati, a da Srpska nastavi da obeležava 9. januar kao Dan nastanka Republike Srpske i krsnu slavu; da je himna “Bože pravde” svesrpska himna, a da je dvoglavi orao Nemanjića nacionalni svesrpski grb;
pravo na upotrebu srpskog jezika (oba izgovora – ekavskog i ijekavskog, te iste srpske standardizacije) i ćirilice kao matičnog pisma; prava na izražavanje, izučavanje i razvoj srpske kulture; izučavanje nacionalne istorije i negovanje herojske, pravdoljubive i slobodarske tradicije srpskog naroda izučavanje nacionalne geografije; očuvanje i zaštitu kulturno – istorijskog nasleđa srpskog naroda na njegovom kulturnom prostoru; izučavanje običaja, folklora, književnosti, umetnosti i komunikacione kulture srpskog naroda; prava na informisanje na srpskom jeziku; upotrebu srpskih nacionalnih simbola i njihovo isticanje na javnim mestima; obeležavanje srpskih nacionalnih praznika i drugih prava koja utiču ili bi mogla uticati na očuvanje i negovanje srpske kulture i srpskog nacionalnog identiteta;
da Srbija i Srpska ujedinjeno neguju istorijsko pamćenje i čuvaju uspomenu na srpske žrtve pale za slobodu u svim ratovima, posebno je važno ujedinjeno i jedinstveno obeležavati i sećati se žrtava palih u Prvom svetskom ratu, žrtava genocida koji je izvršen nad Srbima u Drugom svetskom ratu i žrtava u ratovima devedesetih godina prošlog veka;
dodatno internacionalizovanje teme stradanja Srba u NDH, potrebno je svetu predstaviti enormno stradanje i genocid koji je izvršen nad Srbima u sistemu logora NDH, sa posebnim naglaskom na stradanje dece u posebnim i u svetu jedinstvenim logorima smrti za decu Jastrebarsko, Sisak, Đakovo i Stara Gradiška. Logori i masovna stratišta i gubilišta Jasenovac, Donja Gradina, Sajmište, Banjica, Sremska Mitrovica, Kragujevac, Gospić, Jadovno, Pag, Jablanac, Mlaka, Slana, Zenica, Sarajevo, Vlasenica, Višegrad, Paklenica, Prebilovci, nebrojene jame u hercegovačkom i dinarskom kršu, kozaračka i druga srpska sela širom današnje Srpske, Srbije, Federacije BiH i Hrvatske bila su samo neka od mesta u kojima su vršeni svirepi zločini i masovna ubistva srpskog naroda;
ujedinjena namera Srbije i Srpske da zajednički izgrade monumentalna spomen zdanja posvećena očuvanju istine o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu u Donjoj Gradini (RS) i Beogradu; ta dva monumentalna spomen kompleksa treba da svedoče o veličini žrtve slobodarskog srpskog naroda podnesene u borbi protiv fašizma, nacizma i ustaštva; treba da postanu mesta hodočašća i da se uvrste u plan đačkih i studentskih ekskurzija škola i fakulteta Srbije i Srpske;
Srbija i Srpska da objedine ponude usluga, investicija i resursa u oblastima energetike, rudarstva, turizma, poljoprivrede, bankarstva, finansija i platnog sistema, zdravstva, obrazovanja, saobraćaja i veza i drugim oblastima od nacionalnog značaja radi zajedničkog nastupa na domaćim i stranim tržištima.
sačinjavanje zajedničkog i ujedinjenog plana infrastrukturnih projekata Srbije i Srpske kojim će se detaljno urediti i planirati potencijalno važni projekti; zajedničke aktivnosti Srbije i Srpske na izgradnji autoputa Banjaluka – Beograd, gasovoda kroz Srpsku, aerodroma u Trebinju, kao i na izgradnji zajedničkih hidroelektrana.“
I, tako je Rubikon, s obe strane, pređen. Unitaristi u BiH zaigrali su, pre svega, na američku i nemačku kartu, a Srpska je gotovo sve žetone uložila na ruske boje. Ako prizovemo istorijski nauk: pa i u Moksvi (1944) i na Jalti (1945) Staljin i Čerčil su dogovorili da zapadni (britanski) i sovjetski (ruski) uticaj u novoj Jugoslaviji bude podeljen „fifti – fifti“, a linija te podele trebalo je da ide Bosnom i Herdegovinom.
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
