Piše: Slobodan Reljić

Ima skoro dve decenije (kraj juna 2007) kako je Milorad Ekmečić dokazivao istorijske i strateške osnove Republike Srpske. „U istorijskom pogledu, (Republika Srpska) je ostatak ostataka srpskog etničkog prostora zapadno od Drine, sveden na minimum, koji je i sam ugrožen zbog stalno novih pretnji da SAD još nisu našle konačnu formulu odnosa sa budućom Rusijom.”

Da, Rusije tada nije bilo kao nekog jasnog partnera. Lakše je bilo biti rusoskeptik. I držati se „evropskog puta” bez ikakvih misaonih napora. Jedino što je ličilo na Rusiju iz istorije – i Rusiju kakvu sad svet gleda – bio je jedan govor ruskog predsednika 10. februara 2007. u Minhenu. Na toj 43. minhenskoj konferencija o bezbednosti prvi put su zvali predsednika Rusije.

„Vladimir Putin je u balskoj dvorani luksuznog hotela ‘Bajeriše hof’, koji je za ovu priliku pretvoren u pravo utvrđenje – 250 učesnika konferencije čuvalo je 3.500 policajaca – u pravom smislu šokirao slušaoce, neuobičajenom otvorenošću i žestokom kritičnošću.”

Putinovo upozorenje

Da se ruski predsednik spremio, postajalo je jasno kad je rekao da neće „koristiti uobičajene floskule, govoriće ono što misli.” Ali, Zapadu i jesu najnepoželjniji ruski predsednici koji misle, pa je posle govora „zadovoljni Putin, pomalo šeretski, konstatovao pred novinarima: ponekad se mora govoriti jasno i direktno.”

Da podsetimo, važno je, Putin se „obrušio na politiku jedine supersile – što je bilo previše očigledno i kad je nije direktno spominjao – koja je ‘prekardašila sve granice’ militarizacijom međunarodnih odnosa, i to da se sve češće poseže za jednostranom i nelegitimnom upotrebom sile, koja umesto rešenja samo stvara izvore novih tragedija i napetosti.”

Insistirajući da „ni NATO, ni EU” ne mogu da zamene UN, Putin je podložio „čitavu listu gorućih problema, uz upozorenje da se nijedan od njih ne može rešiti mimo i bez njegove zemlje – od sukoba na Bliskom istoku, preko Irana do Kosova i Metohije.” I tu je upozorenje zbog izlaska NATO na ruske granice, iako je generalni sekretar organizacije obećavao „da se zapadna vojna alijansa neće širiti preko i izvan istočnih granica ujedinjene Nemačke”.

Ne valja, rekao im je, što Amerikanci planiraju „da razmeste raketna i radarska postrojenja u okviru problematičnog antiraketnog štita („Rat zvezda”) u Poljskoj i Češkoj.” I onda, kao finale, malo duhovitosti: „Kamenje iz Berlinskog zida je odavno postalo suvenir, ne terajte nas na nove podele i podizanje novih zidova!”

Nećemo ovde da ponavljamo sva uzbuđenja slušalaca koje je Putin „zabrinuo i razočarao”, ali ostaje da je američki odgovor bio „da Rusija ne može biti partner Zapada ako ne deli ‘zapadne vrednosti’” – što je značilo: ko ne deli uslove američke hegemonije i ne poštuje njena pravila – može da bude samo neprijatelj. Ruska poruka da je to „alarm, a ne konfrontacija” nije uzimana ozbiljno.

„Nepopravljivi saveznici”

Od tog puta ka „konačnoj formuli odnosa sa budućom Rusijom” zavisiće „stabilnost, krhkost položaja i postojanje Republike Srpske”, rekao je Ekmečić pola godine kasnije. I onda je obrazlagao da „treba uzeti u obzir i činjenicu da su strateški interesi SAD vrlo rastegljiv pojam.”

Radi se o beskrajnim improvizacijama u kojima se, s jedne strane, čini sve „da se ne dozvoli stvaranje muslimanske države u Bosni – ali će sve napore ulagati da iskorišćavaju takve zahteve – koji im, kao zapeta puška, uvek stoje na raspolaganju da otvaraju rane nestabilnosti srpskog naroda u svetu budućnosti.” U svom obuzdavanju islama Amerikanci su „u stanju da mobilišu podršku 50 muslimanskih članica UN i zapadna sredstva informisanja za stalno nova otvaranja kriza na području bivše Jugoslavije.”

Malo koga je to tako grubo pogađalo kao Srbe – od Krajine u Hrvatskoj, preko Bosne i Hercegovine do Kosova Metohije, pa sve do Beograda. „Danas se preko pitanja prava srpskog naroda na demokratsku državu – koja im po tradicionalnom poimanju demokratije i međunarodnog prava pripadaju – vodi bitka između Zapada, koji predvode SAD, i ostatka sveta.”

Tad još nije bilo potpuno izvesno da SAD neće biti središte sveta i da će se „roditi jedno novo stanje popuštanja u kome će se stvoriti novi sistem odnosa”. Danas se to zna, ali se i dalje „kao pre 1914. godine – preko srpske kože – rešava pitanje hoće li diplomatija biti u stanju da na miran način stvori novi sistem odnosa i podjednake odgovornosti svake velike sile, ili će doći do velikog ratnog pustošenja, koje će čovečanstvo unazaditi više nego svi ratovi od početka sveta do danas”.

Neke činjenice tek danas postaju zaista razumljive. Kao ova: „Tuđman je u martu 1993, na sastanku sa Alijom Izetbegovićem, saopštio da su američki stratezi procenjivali da bi, u slučaju komplikacija sa Rusijom, došlo do srpskog gerilskog rata i da američka armija procenjuje da bi za gušenje takvog ustanka bilo potrebno ne 100.000 američkih vojnika, nego celih pola miliona.”

Učilo se, bogami, od Hitlerovih vojnih stratega, koji su učestvovali u stvaranju NATO. I planiralo se da se „na Balkanu stvori bezbedna zona koja neće ponoviti iskustvo Drugog svetskog rata, gde je gerilski rat vezao veliki broj divizija Sila Osovine”. Obratite pažnju: dok se Slobodan Milošević proglašava Hitlerom a Srbi fašistima – demokratska Amerika misli o svom „putu na Istok” (Rusija, naravno) – a svoje saveznike iz Drugog svetskog rata procenjuje kao nepopravljive.

Buđenje nove Rusije

Svako ko danas, posle Ukrajine – gde su planeri, takođe, maksimalno koristili Hitlerove planove i ideološki oslonac – to ne vidi u balkanskim odnosima – ili živi u zabludi ili veruje da bi mu to moglo biti od koristi. I podizati buduće međunarodne odnose srpske države bez toga na umu – zaludan je i krajnje opasan posao. Srbima se na Zapadu ne veruje. Što i ne treba uzimati kao loše.

Dakle, ovde se ne radi o tome šta mi mislimo o američkom uratku na tlu bivše Jugoslavije i Balkana, mi stojimo pred politikom koja izmišlja stvarnost, a onda – prema tim realnostima „unutrašnjih lobija koji stvaraju fiktivnu sliku virtuelnih američkih strateških interesa” – izvodi akcije i tome prilagođava stvarnost. Zato tu nikakve činjenice nisu od značaja.

Tako su Srbi koji su u BiH otkad postoji Bosna – okupatori. Tako su zločini muslimanske vojske u Srebrenici – zaštićenoj zoni UN – „oslobodilačke operacije”, ali je grubi srpski odgovor „genocid”.

Evropljani se, ipak, u američkom bespuću, podsećaju nekih istorijskih osnova. Ali, u pojednostavljenom tumačenju. Ekmečić navodi neke primere, koji potvrđuju onu čuvenu rečenicu iz poznatog pisma Vilija Vimera svom kancelaru Šrederu (2000) da je „Srbija trajno isključena iz evropskog razvoja” (OVDE).

Na primer, „kancelar Kol je slovenačkom političaru Peterleu objašnjavao da će njegova vlada pomagati Sloveniju jer ona pripada zapadnoj civilizaciji”. To nije ni cela „hrvatska teritorija, a posebno ne i Bosna i Hercegovina.”

Kada je nemački ministar spoljnih poslova Genšer, pre jugoslovenske krize, „crtao granice ‘zemalja jezgra’ buduće Evropske zajednice, onda je granica bila u sredini Dalmacije, a Bosna i Hercegovina smeštena izvan tih granica, u čijem je središtu bila Nemačka. To su tačne granice Londonskog pakta iz 1915. (Tajnog pakta sila Antante sa Italijom, kojim je, između ostalog, Srbiji nuđena Velika Srbija, sa delom Dalmacije u njenom sastavu, prim. ured.)

Ali, te granice „tvrdog jezgra” EU, pre nego što je ona stvorena, nisu prešle u njegove planove posle raspadanja Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. „On je tada, bez sumnje, delio ubeđenja osnivača njegove stranke – Fridriha Naumana – iz 1916. da je Srbija, po svojoj prirodi, ‘remetilac mira’. On je taj termin stvorio.” (Ekmečić)

Kako god, ali, rešenja srpske jednačine nema bez – Rusije. Kao što ga nije bilo u Novom veku. „Za Rusiju je Balkan uvek bio prostor na kome se ona potvrđivala kao velika sila, ili je upravo tu gubila taj status.” Tako je tzv. Istočno pitanje (1683-1922), „akcija protiv Osmanlijskog carstva, ili u njegovu korist, zavisila od prethodnog usaglašavanja interesa i političkih postupaka zapadnih država sa Rusijom”.

Nakratko je to isključeno kad se Rusija pojavila kao SSSR, ali već u Drugom svetskom ratu Rusi su sedeli za stolom kao glavni igrač – i dobili Balkan na Jalti. Sad je opet nastupila pauza, kad se SSSR razgrađivao, a Rusija sa Jeljcinom pala na niske grane.

Nova Rusija – koja je otvorenih očiju gledala kako je rasturana Jugoslavija i kako su kažnjavani Srbi – učila je o odnosu Zapada prema onima koje oni ne smatraju svojim. I naučila. U Ukrajini je odlučila da zaustavi primenu zapadne samovolje. Posle toga svet se definitivno menja – ubrzano. A nama ostaje da se uključimo aktivno.

„Budi promena koju želiš da vidiš u svetu”, govorio je Gandi. On je primerom pokazao da to ima smisla.

Izvor: Standard,rs