Piše: Branko Veljković
Samozvani, opet svojom nakaradnom željom izdvojeni, razgovarao sam neki dan sa tvojim bratom blizancem. Bio je tužan. Pričao mi je kako si zalutao, obnevideo, pobesneo. Ponovo mi je ispričao sve o svim tvojim strahovima, o tvojoj nutrini i bezizlazu koji te je zaposeo... Kaže da se tako ponekada zagleda u tebe dok lebdiš u svojim deluzijama i tada prepoznaje stranca koji te je zaposeo. Ćute se tada njih dvojica, znaju se iz milion bitaka. Onda smo zajedno gledali tvoje snove i tvoje košmare. Pitao me je mogu li da ti opet kažem gde je, ko je i šta je ugaoni kamen koga opet tako bezočno i hulno pominješ... Rekoh da ću učiniti to. I sad ću ti reći.
Počeću od najstarijeg, onog jedinorođenog i prvorođenog, Sina doslovnog, jedinog Sina od jedinog Oca.
„Reče im Isus: Zar niste nikada čitali u Pismu: kamen koji odbaciše zidari, taj postade glava od ugla, to bi od Gospoda i divno je u očima našim. Zato vam kažem da će se od vas uzeti Carstvo Božije, i daće se narodu koji donosi plodove njegove. I ko padne na ovaj kamen, razbiće se, a na koga on padne, satrće ga. I čuvši prvosveštenici i fariseji priče njegove, razumeše da o njima govori“.
Ugaoni kamen je samo onaj koji je bio na samom početku. Od njega je sve počelo. I taj životvorni ugaoni kamen nije ni ekonomija, ni zemlja, ni hram, ni bilo koji čovek ikada. Niko i ništa od pobrojanih nije stvarao. Ugaoni kamen nije materijalan. „Jer je svaki dom sazidan od nekoga, a onaj koji je sve sazidao jeste Bog“. Samo je Bog stvarao. Otac je sve kroz Sina stvorio. Kada su ga odbacili, kao što je napisano, zidari su Boga odbacili i počeli da zidaju nešto drugo za nekog drugog.
Taj dan ste, a izabrali ste subotu jer „Sin Čovečiji je gospodar i od subote“, ti i purpurni žreci isti kao i oni davni željni žrtvovanja, ti rečenim a oni svojim ćutanjem i tim žrečkim oni jadno veruju dovoljno perfidnim, proglasili „ekonomiju za naš ugaoni kamen“! Rekao si: „Sve što imamo danas imamo zahvaljući ekonomiji“.
Valja sada narodu reći šta ste to svi vi zapravo uradili.
Vi ste se tako odrekli duhovnog ugaonog kamena ovog naroda i svakom čoveku date duhovnosti i javnom zakletvom prepustili ste sebe materijalnom, carstvu sotoninom, jer je „njemu predano“ a vi od tog carstva samo prašinu skupljate dok po prašini gamižete.
Vi ste se predali a namera vam je bila da predate i sve nas.
Ali, Bogu hvala, ne ide to tako.
„I izvede ga đavo na goru visoku i pokaza mu sva carstva ovoga sveta za tren oka. I reče mu đavo: tebi ću dati svu vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome hoću dajem je. Ti, dakle, ako se pokloniš preda mnom, biće sva tvoja. I odgovarajući Isus reče mu: Gospodu Bogu svojemu klanjaj se, i njemu jedinome služi“.
Popeli su te samozvani purpurni žreci na tu za tebe skrojenu nisku goru, pokazali ti carstva materijalna i ti, obnevideo, prihvatio si ih. Ponovo si se poklonio najniže što možeš a kažem ti, takva „nizina“ je stvarno retko viđena.
Da si bar ovaj put na tom tragikomičnom pijestalu skovanom za potrošene ti rekao NE, vratio bi se u Sili i Snazi. Prvi put bi stvarno video i osetio šta je Sila. Učinjenim si postao i ostao samo još jedan samozvanac, isti kao i svi ti pored tebe i svi oni pre tebe,... Pepeo,... Ništa....
Nije se desilo,...
Ovako, guje nastavljaju da vladaju u ime svog oca, gospodara svih guja.
Loša priča se nikada nije poboljšala besomučnim ponavlanjem, zapisa jedan od režisera.
Zato je između vas i nas grm koji gori. Ta neugasiva vatra koja nas sve čeka, vas plaši i satire a nas greje i raduje.
Sam Bog i svi ispod njega, ti odabranim možda i konačno među najnižima i ja sasvim obični među svim tim divnim običnima, svi mi znamo da to iz tvojih usta nije bila puka metafora već iznuđena, ponovna, bizarna samopotvrda. Sebe si stavio na pijesatal samog Tvorca jer u tvom umu punom deluzija ti si „kralj“ svega pa i naše ekonomije.
Opet bi da se igraš sa neizrecivim. Opet si poverovao da tvoja reč menja i da je tvoja namera zakon. Da si čitao šta ti je rečeno da čitaš znao bi da je „jaka hrana za savršene, čija su čula navikom izvežbana za razlikovanje dobra i zla“ a ti si, sa svim tim namerama, (ne)delima i ta tri odela koja si taj dan glupavo presvlačio, još uvek na mleku, „neiskusan u znanju pravednosti“ sve i da si pravednosti željan, a nisi.
Sve što si uradio je da si se samo u ime svoje opet odrekao ljudskosti.
Misliš da si tako dokazao vernost tom hramu iz koga si ti ispuzao?
Kakva greška samozvani. Kad je neko stvarno jak onda mu ne treba samopotvrda, čak ni u očima hramskih nadzornika. Opet si sam sebe vratio u bezbukvaroviće. Zar ne razumeš – kad god si pokušao da povratiš kontrolu, izgubio si je. Možda bi imao više uspeha da je malo manje želiš.
Ove „poruke“ sada možeš da čuješ i u trivijalnim TV serijama. Šalim se sada naravno, serije možda jesu trivijalne ali poruke nisu. Nemoj da pokušavaš ovo da razumeš.
Ali ovo ćeš moći da shvatiš. Kada je pesnik pitao režisera – „Ko je bre bio taj majmun koji je ušao u tenak, na koga si mislio?“. Režiser, sasvim opušteno, objasnio je – „Ceo vrh a i poneko ispod“.
Šta misliš samozvani, koji si ti u tom živopisnom kadru ?
Zarad cirkusa koji si poželeo dobio si i jutarnje molepstvije, prag inicijacije od onih zalutalih koji kao ti što si, onih koji nikada neće preko tri stepenika doći do slamnatih jaslica i zato u prizidini čekaju svoju konačnu platu skamenjeni od straha i širom otvorenih očiju. Ti si oboleo od vlasti a oni od majbaha, zato se vama obolelima isti raduje i vodi vas kao vi što vodite ove što im kosku bacite a oni za koskom onda trče.
Saučestvovaše u tu subotu svi postrojeni žreci. Za njih evo opet njima znanih a od njih i prezrenih svetih reči jedinorođenoga – „I odgovori mu Isus govoreći: Pisano je: ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči Božijoj“. Odbaciše i ovi fariseji reč Božiju zarad purpunih privilegija. Neka ih. „Jao vama pismoznalci, fariseji. Vi ste spolja kao okrečeni grobovi a iznutra puni svakakve truleži i nečistote“. Zbog vas je Hristos rekao učenicima – „Slušajte fariseje, oni znaju Sveto Pismo ali ne činite ono što oni čine“.
Znajući vas i čekajući vas iza zadnjeg praga svih vremena, poučen Hristovim učenjem, zbog vas je i Apostol ljudima rekao: „Takvi ljudi su lažni apostoli, nepošteni radnici, koji se prerušavaju u Hristove apostole. Ništa čudno; čak se i sam Satana prerušava u anđela svetlosti. Isto tako nije neobično da se njegove sluge pretvaraju u službenike pravednosti. Ali na kraju će dobiti što su svojim delima zaslužili“... „Mi smo se odrekli sramnih, tajnih stvari; ne ponašamo se lukavo, niti izvrćemo Božiju reč, nego otvoreno objavljujemo Istinu, preporučujemo sebe savesti svakog čoveka pred Bogom. A ako je Radosna vest koju objavljujemo zastrta, zastrta je za one koji propadaju. NJima je Bog ovog sveta zaslepio nevernički um, da im ne zasvetli svetlost Radosne vesti o slavi Hristovoj, koji je slika Boga“.
Ako si se ikada pitao sada ću da ti kažem, zato samozavni postojite i ti i purpurni fariseji. Zahvaljući tebi i takvima svi koji su osećali da taj zatvor postoji a nisu znali kako da pobegnu iz njega sada znaju i gde je zatvor i ko je ključar. Zahvaljući tebi ljudi sada mogu da vide u šta demon može čoveka da premetne. Perfidna igra na granici spoznajnog koju tvoj gazda igra eonima raspada se u paramparčad kada neko kao ti, tako očigledno i pre vremena za koje misle da je njihovo, pokaže šta je i kome pripada. Sada ste svi prepokriveni vidljivim i ta prekrivka od svetla vas guši, rastvara i rastače. Sada ljudi jasno vide robove tog gospodara. A taj gospodar svoje robove ne razrešava za zemaljskog života.
U Božijoj milosti to bi ti porobljeni mogli za života da učine sami i da se pokajanjem oslobode, jer je pokajanje zapravo povratak kao što je i greh zapravo pad, pad i propadanje u svakakvu nečistoću. Pokajanje je povratak Bogu, padneš pa se povratiš. Bog ti to želi i tome se raduje. Ja ti to želim i radovao bih se.
Ali ne. Ti si odabrao ono drugo. Pa si još poverovao da si baš ti položio pečat na ceo narod na taj subotnji dan. Kako si samo budalast. Da si stvarno zver a ne samo zverski nakot to bi onda stvarno bio žig zveri,... Ovako, ostaje ti iluzija da si što se tiče onih koji su te napravili baš ti učinio da je sa ovim rodom gotovo. Onoliki su se trudili a eto baš ti si u tome uspeo. Tvoj čin je čin koji bi po tom naumu trebalo da obaveže svakog preminulog, živog i još uvek nerođenog ovog naroda.
Bogu hvala, to tako ipak ne ide.
A onda si za potrebe tog svog cirkusa za jutro posle molebana naručio i onu „junačku“ odu besramu u kojoj prizivaš „plač majki koje čekaju svoje sinove“! Bezdušno, kao i sve što činiš, kao da ova srbska Majka nije i previše sinova oplakala. I kad već citiraš ludog crnogrujavog Boleta i „talas slobode koji se širi Jevorpom“, koji ludi Bole jeste prava mera svekolike srbske politike, možda se sećaš kad su majke plakale a ti dobio samo „dvoiposobni ćador“ za zasluge u podgrevanju jezovite balkanske rapsodije.
Istina je, bio si jako vredan, zaslužio si više.
Pominješ i „braću“ u tom naručenom spevu ali na tom putu, samozvani, nema braće i sestara. A i osećaju braća kojima se nadaš da se to tvoje „brat za brata“ iz pesmice lako može pretvoriti u „brat protiv brata“. DŽaba ti i onaj deo „uz komandanta“ jer u tom tvom „generalštabu“ deluzija sede bivši Srbi, bivši ljudi, večiti dezerteri, devetari cokulići, muželožnici i prajdarke, narko-dileri i narko-zavisnici, silikoni koji govore i žreci koji ćute, priučeni ministri i jedno Pašićevo potomče. Nema tu ni borca ni oficira a sasvim izvesno nema ni komandanta. Razumem da bi ti voleo da imaš društvo na tom tvom putu, da jedni drugima „salivate“ strah i da se držite za rukice kada padne mrak ali od kad je rađanja na tom putu svako ko je Boga odbacio je sam pa ćeš tako i ti biti sam. I sam pali zna da kada se Sin Čovečiji vrati na zemlju i on će, pali, tada na zemlji biti potpuno sam. To je onda taj konačni zatvor iz koga će svi sa dušom već otići u beztruležno a pali će onda ostati sasvim sam, okružen pepelom onih koji su odabrali njega. Sam sebi ključar, sam sebi osuđenik i sam sebi rob i gospodar. A onda i za njega dolazi kraj, jer je stvoren a ne rođen i tako stvoren kraj svoj ima. Odneće ga besmislenost, samoća i umrle deluzije. Prepoznaješ li analogiju ?
Braća koju pominješ ako išta znaju bar to znaju. Zato i oklevaju. Ne možeš da se ljutiš na njih. Oni slute da ćeš svojim ludostima da satreš sav njihov svet. Ti si odlučio da svima javno daš do znanja da ti ne oklevaš, da si silan i jak. Kao i do sada, šta si izmolio to si od guja i dobio a svi znaju čime si platio jer njih srebrnjaci ne zanimaju. Pozornica kraja vremena i postoji zato da svaki glumac dovrši svoju rolu. A rekao sam ti, ti nisi zidar već samo drug član kome su mračni znalci toliko pomutili to malo svesti da si poverovao u sopstveni igrokaz. To i jeste suština deluzija – oboleli čovek poveruje da su stvarne. Baš takav im je sad i trebao, zato si ti tu.
Reći ću ti i ovo - nikada ga nećeš videti iako mu se diviš i nudiš. Slagali su te. Šta ćeš mu ? On za tebe nije dostižan a ti njemu nisi potreban. Uostalom, ti ne bi izdržao ni izbledeli trag njegovog daha a ne njegovo prisustvo. On traži legion za duhovne bitke jer je i on duhovno biće a ne trivijalne gospodare nameštenih glasačkih kutija, partijskih kol-centara i plaćenih „oratora“ sa megafon-tribina. NJemu trebaju satirači naroda a ne masovne ubice. NJemu trebaju stvarni gospodari haosa a to je surova igra kontrole i balansa koju ti ne razumeš niti razumeš gde se ta bitka odvija. Sve što znaš je da se dešava. Bez tih spoznaja haos satire. Pročitao si i to u onim knjigama, zar ne? Otuda ta tvoja besomučna potreba da sebe predstaviš kao tvorca haosa i onog koji haos ume da razreši. Ali klanica u predgrađu Beograda, ubice sa naplatnih rampi, otimanje dece od roditelja i deca koja nestaju, seća li se neko male Danke, sveopšti raspad i devastacija, beznađe, izdaja, izdaja, izdaja i rat koji najavljuješ i dalje nisu haos. To su samo zločini koje može da razreši i čvrsta vera i običan ljudski krivični zakon.
Haos o kome ti pričam je elementarni, kreira se silama koje su ti neshvatljive a razrešava se snagom koje si se ti odrekao.
I taman kada si pomislio i predstavio da si sve predvideo onaj koji šalje pošalje ti onog dečaka sa zastavom u Beču sa tebi i sada celom narodu znanom porukom. I nije problem u poruci, jer ti i jesi kreirao sliku u javnosti o najgorem sebi da bi mogao da se pokažeš kao najbolji, trivijalna pi-ar igra na nivou nekog pripravnika u medijskoj industriji, već je problem u trenutnom rastakanju svega što si „postigao“ kad se tako nešto od tebe neplanirano dogodi. Nemaš kontrolu! Lažeš da si ovladao! Poništio te je jedan dečak sa zastavom i to baš u Beču.
Razumeš li odakle je došao taj dečak sa zastavom i prigodnom parolom ?
Drag mi je pesnik, inače bih te uputio da njega pitaš ko je stvarno gospodar i kamena i ptica i koga ptica posluša pa se i u sam kamen samoukleše. On je to video, jer u „U meni si više od mene. Kako da ti se zahavlim?“. Ti bi pitao a pesnik bi te gledao. Šta da ti kaže? Sad kada je konačno postao niko, šta da kaže nekome ko još uvek misli da je – neko.
Drag mi je i pesak ako je od Boga ali ne i onaj sačinjen od atoma raspalih duša, ali da umeš da neoštećen gledaš u ogledala i da želiš tiho da putuješ dao bih ti hiljade adresa gde su se reči lomile da bar nešto naučiš, poput, recimo, one adrese sa onim toplim peskom na slanom priobalju. Tada su režiser, Dragoš iz onog Senata koji Senat sada ti i spajdermen od Kastela sada hoćete da u krvi rastočite i omanja četa talijana raspravljali o „neraščišćenim računima između zmije i čoveka“. I taj konobar koji je tu služio i samo slušajući „magistrirao“ zna onoliko više od tebe. Ali džaba,... Ti si od lektire „uspeo“ da za sebe napraviš slikovnice.
A taj kome služiš to materijalno za koje te je tako lako kupio i on sam prezire. Misli o tebi isto što i ti misliš o svim tim nesrećnicima koje kupuješ za predizbornu hiljadarku. Pitaj purpurne, znaju oni o čemu ti pričam. Među njima je jedan koji baš zna. Zato i misli i sve čini da mu žezlo sa dve zmije dodele ali se i on zapravo plaši i svesno „propušta prilike“. NJemu šaptač šapuće pa onda i on šapuće - nije još vreme! Tragično, kao da svi vi išta znate o vremenu.
Onda si osmislio i onaj otužni, teatralni politički predgovor u kome priviđaš samog sebe u uniformi. Slutim, obući ćeš je uskoro jer već si je skrojio a verujem i onoliko puta pred ogledalom isprobao. Mogao bih i tajne ogledala da ti otkrijem, da ti objasnim šta si zapravo video, ali nije vreme. Rekao bih da će tu lekciju da ti očita meštar svih ogledala.
Biće to jedna čista i ispeglana uniforma, grbovima okićena i malo proširena gde treba da prikrije ženske kukove, atrofirano mlohavo telo i ginekomastične grudi. Lako mi je za ginekomastiju ali ne znam samo kako će ta uniforma da sakrije sve tvoje histerične metamorfoze i skupo-vinske halucinacije. Poistovetio si se svi znamo sa svojim nedosanjanim, sve do bipolarnosti. Doduše, vodile su tebe tvoje deluzije i na druga zdravim ljudima nepoznata i daleka mesta. Bio si i žrtva i spasilac i plesač i glumac i Tut i rob, Pilat i nepomjanik, Lolek i Bolek, Tom i DŽeri... Pa bi sada da budeš i u uniformi, valjda kao što je ono skoro devetar cokulić umislio da se presvlačenjem postaje vojnik a u tvom slučaju odmah, naravno, generalisimus. Ali treba da znaš da je uniforma samo jedan od začina u boršču i zapravo nikada nije bila na nekoj preteranoj ceni posebno kad je navlače „super-heroji“ salonskih ratova i junaci od paučine. I tu je pesnik rekao istinu. Kuvari boršča „kuvaju borčš da bi sve strpali u njega jer zapravo ne znaju šta rade“ a zapalo im je da rade. A dodaću, neće se pesnik ljutiti, posledično, u taj boršč, oni uredno strpaju i sve one sa kojima ne znaju šta da rade a moraju da postoje i puste onda da se to tako krčka. Eto gde si. U boršču na dnu lonca sa tom svojom ginekomastijom, uniformom, celom svojom falangom i krčkaš se.
Muljevito je, mračno je, svi oko tebe već naveliko histerišu a neko van boršča uredno sve podgreva i dodaje nepoznate začine, a to nisi ti.
Toliko si nisko u svetu „drugova članova“ da te nisu udostojili ni da ti istinito kažu ko su lokalni kuvari a ni ko je sledeći glavni začin.
Ništa ti ne govore. Živiš, vegetiraš u boršču.
I to sam ti napisao – za razumevanje apsurda morao bi da znaš da zauzmeš stajnu tačku van apsurda. Ovako, ti si samo još jedan trivijani deo apsurda, u tvom slučaju – boršča.
I sada, kad se kaleidoskop konačno zavrti niko više neće znati šta će da ispadne. Rekoh ti, mulj kad se podigne nikada se više ne vraća tamo gde je bio. „A kada se menja sveštenstvo, mora se promeniti i Zakon“. Znaš li šta to znači ?
Zato je svaki tvoj zagrljaj Judin zagrljaj. Taj deo oko kreiranja ogavnog tebe si odlično izveo, zato su ti i dali taj prostor na granici ljudskosti. Odavno neko nije tako zdušno pljuvao sam sebe i sve svoje i odavno nekoga narod nije toliko i tako intenzivno prezirao. Zato si oko sebe okupio najgore, najogavnije, zato si im podelio kese srebrnjaka, skupocene automobile, funkcije, titule, pozicije i opozicije i javni prostor da glupostima i nakaradnim sablažnjuju narod. Mogao si za svoj „tim“ da odabereš i vredne, učinkovite, normalne ili barem uljudne, ali ne, ti si odabrao i okupio one najgore. I što su svi oni gori to narod tebe više mrzi. To si i želeo. Tako su te naučili i savetovali, baš prema tvojoj meri. To je hrana u koju ti veruješ jer od toga živi onaj koga hraniš. A uskoro će svi ti koje si grlio i u čelo ljubio da sve to shvate i uvideće gde taj put vodi. Sve si ih svojim zagrljajem obeležio. Zavladaće golema panika.
Shvatiće da si od svih njih napravio meso za bes naroda a narodu si dao žrtve za iskaljivanje besa. Ti veruješ da si stvorio dva nepomirljiva pola za košmar koji su ti rekli da ti je potreban i sad čekaš da pokreneš užas. Tako ti vidiš kreiranje haosa koji si se ponudio da stvoriš i onda „slavobitno“ razrešiš.
Zato, prekini, stani, zaustavi se pre nego što užas postane sve što jesi. Ne narod, ne mi, ti !
Sa druge strane svih tvojih košmara, divna Srbija koja zbog sve te armade tvojih sledbenika a svi do zadnjeg samo nakazni epigoni one iste prve guje, uvek je morala da u grudima uz samo srce krije i čuva sve prosvetljene ali ih sada zbog tebe konačno ima sasvim dovoljno i po Božijem krvotoku sada su posejani svuda po horizontu. Gledaćeš ih kad budeš bar vidom ovladao i ako njihov pogled budeš mogao još uvek da izdržiš.
Prepoznaćeš ih tako što i pored svega što im činiš oni sve više u uzvišenom miru isijavaju ka Bogu. Ti i tvoji, ubijate nadu, ubijate veru ali sve je više ljudi koji znaju da je taj zatvor zapravo vaš a ne njihov. I kad svi slobodni, kao što jesu slobodni, jednostavno izšetaju iz tog apsa od svih tih vaših i tvojih košmara, ko će onda ostati kao jedini stanovnik tog zatvora ?
Potreban je lom duše da bi se ubio čovek.
Potrebno je da nemaš dušu da bi ubio čitav jedan narod.
Ali, Bogu hvala, to ipak tako ne ide.
Izvor:Pravda.rs
