Piše: Miša Đurković
Vučić je naravno strancima odradio još jedan vrlo važan posao. Ni Mile se nije bunio koliko vidimo, odjebavajući i referendum koji je sam raspisao i godine borbe i sukoba sa Šmitom. U svetlu svega što se dešavalo i načina na koji se okončalo, zaista se treba zapitati kako će se završiti drugi veliki spor koji je AV počeo da rešava i da „pomaže“ Srpskoj. To je spor oko imovine, odnosno oko toga ko je titular, imovine, a Boga mi i državnosti. Nasuprot svemu što piše u Dejtonu i što je tamo dogovoreno i nasuprot silnim tumačenjima koje je pisao Slavko Mitrović, Amerikanci jasno tvrde da ih zabole za Dejton i da imovina mora da pripadne državi što je po njima sad Bosna i Hercegovina, uprkos slovu Dejtona. Ko prati njihovu sudsku praksu zna da oni tako tretiraju i sopstveni ustav, međunarodne konvencije itd dakle kao „živu materiju“ koja „evoluira“. O tome sam pisao u nizu članaka i knjiga, nažalost jedini kod nas, ali pošto imam status državnog neprijatelja i u Srpskoj i u Srbiji, ko će to da čita ili ne daj Bože da me za nešto konsultuje…
Da skratim, bojim se da će AV odraditi strancima i pitanje imovine isto tako kao što im je završio pitanje odstupanja Srpske od proslave Svetog Stefana kao Dana državnosti. Kristofer Hil ima naravno puno razloga da hvali našeg predsednika. U isto vreme, on je sve to na fantastična način zamaskirao srbovanjem do koske sa sve deklaracijom u milion tačaka, ljubljenjem na Rači itd. Čak i pismeniji ljudi su me zvali oduševljeni pitajući da li je ovo zaista početak ujedinjenja Srbije i Srpske. Na Kosovo svi zaboraviše…
Ovaj spektakl desio se nakon što je pre toga još jednom prošao ivicom žileta i uspeo da odbrani sve uključujući i Niš i nekoliko problematičnih opština u Beogradu kao što su Vračar i Stari Grad. Sećate se da sam najavio ovde da nikome neće dati ništa. Ovog puta je radio preko fantomskim strančica, lažnih grupa građana itd. Evo čeka se još da Bastać prelomi u mozgu i da podršku na Starom Gradu i uspeh je potpun. Dakle poraz takozvane opozicije je takav i toliki da posle ovoga zaista više nemaju nikakav legitimitet da se bave ovim poslom. Ako ste godinu dana posle Ribnikara uspeli da izgubite čak i centralne beogradske opštine, i ako ste uspeli da izgubite Niš gde naprednjaci nisu mogli jedni druge očima da gledaju, onda ste stvarno običan privezak Vučićeve vlasti. Novi Sad je kao to smo najavljivali odrađen operacijom Dinko koja je bila uspešna i preko svih moji očekivanja.
Obrni okreni, ako je 17. decembra uništena takozvana nacionalna opozicija, posle ovih izbora ni ono što je ostalo više nema mnogo smisla. Uzgred, ispod radara je prošla i činjenica da je propao Boškov pokušaj da promene krenu sa lokala. Lista Dveri sa njim dobila je pet posto u Čačku.
Kao i 1997 imamo situaciju da je nezadovoljstvo ljudi ogromno, a da simulakrumi opozicije nemaju nikakvog poverenje. Posle političke smrti Viole fon Kramon, ovi mučenici koji su joj išli na poklonjenje su u još većem problemu. Svima je jasno da mora da se iznova rekonstruiše i popunjava opozicioni prostor, ali je pitanje odakle. Uz to ovi što su sada opozicija, ali i vlast na sve načine će gledati da opstruiraju pojavu novih ljudi i novih pokreta. Vidi se već kako faktički vučićevi mediji počinju da brane SSP, Mariniku i sadašnju opoziciju. NJihovi tabloidi rokaju isključivo po Savi i Nestoru, dakle onima koji su sada pokazali neki potencijal za uspon. Biće vrlo zanimljivo šta će se dešavati na opozicionoj sceni i kompletnom opozicionom prostoru gde sada imamo simulaciju opozicionih medija, nedeljnika, nvo-a itd.
S druge strane, vremena više nema. Dok gledamo slike kako se devastirani prostor spušta na samu ivicu Majdanpeka, ubrzano teku infrastrukturne pripreme za početak rada Rio Tinta. Osim stalne propagande i navodne studije „nezavisnih naučnika“ o navodnoj neštetnosti tih iskopina, država završava železnicu i putne pravce do tog dela Srbije. Budu li zaista počeli da rade, jedan od najlepših delova Srbije, bezbednosno strateški važan biće pretvoren u pustinju. No još veći problem od toga je apsolutni raspad bilo kakvog poretka, autoriteta i institucija. Da ne bude zabune mislim da to nije propratni efekat već planirani sistem. Svi su izgubili bilo kakvo poverenje da mogu institucionalnim putem da reše bilo kakav problem i da dobiju neku pravdu i zadovoljenje. Sve se svodi na čistu silu i poznavanje čoveka. Objašnjava mi taksista neki dan kako su shvatili da viš ne smeju da prijavljuju probleme koje imaju sa navijačima policiji, jer se to završi tako što policija javi narečnim navijačima pa vam oni zakucaju na vrata… Pre neki dan smo pri ulasku u Beograd, na penjanju kod Grocke prvi put videli da se masovno zaobilaze vozila preko druge i treće trake. Čista divljina.
Vrhunac je naravno ova tragedija u školama koja se dešava tačno godinu dana od Ribnikara. Roditelji, koji su naravno po pravilu deo nove elite, bahati, jaki i samouvereni idu da tuku nastavnike, ali i učiteljice, nezadovoljni zaključenim ocenama. To više nije incident, već pravilo i to ne uključuje verbalno vređanje, pretnje ili guranje, već ozbiljne fizičke povrede, lupanje glave o beton itd. Odgovor je naravno, „Pa šta, za to ste glasali“.
LJudi, ne može ovako verujte mi. Kao što ne može ni da se tako bezočno zadužuje zemlja i gura u ruke belosvetskih špekulanata, koji nekom magijom čine da i pored trideset posto niže potražnje i prodaje, cene stanova i dalje rastu. To smo sve imali u Titovo vreme i debelo smo platili devedesetih godina. Bojim se da ćemo platiti ponovo
Zbog svega toga, Ukinimo kuću cveća!
Ostale tekstove Miše Đurkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
