Piše: Vladimir Dimitrijević
Nedavno su tri naša ugledna naučnika ( Milo Lompar, Miloš Ković i Milomir Stepić ), jasno rekli: Vatikan je neprijatelj Srba i svih srpskih interesa, i papa nema šta da traži u nas, bez obzira na sve svoje osmehe i dodvoravanja. Glasno i jasno.
Pored istorijskih razloga za odbacivanje papinih lažnih zagrljaja, postoje i oni dublji, duhovni. Papa je jeretik.
Sveti Justin Ćelijski je o tome jasno govorio:“Svoj stav prema jereticima, Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko Svetih Apostola i Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog Predanja, jedinstvenog i neizmenljivog. Po tome stavu: pravoslavnima je zabranjeno svako molitveno opštenje i druženje sa jereticima. Jer, kakav udeo ima pravda s bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima videlo s tamom? ili kako se slaže Hristos s Velijarom? ili kakav udeo ima verni s nevernikom? (2Kor.6,14-15). Svetih Apostola Pravilo 45 naređuje: „Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako im pak dopusti, kao kliricima, da što rade, neka se svrgne“.
Ovaj sveti Kanon Svetih Apostola ne određuje kakvo bogosluženje, nego zabranjuje svako zajedničko moljenje, ma i pojedinačno sa jereticima. A na ekumenskim zajedničkim molitvama zar ne dolazi i do nečeg krupnijeg i grupnijeg? Laodikijskog Sabora pravilo 32. naređuje: „ne treba od jeretika primati blagoslov, jer je to pre bezumlje negoli blagoslov”. A na zajedničkim ekumenskim susretima i samoljenjima zar ne biva da blagosiljaju jeretici: rimokatolički biskupi i fratri, protestantski pastori, pa čak i žene?!
Ova, i sva, po ovome pitanju, ostala pravila Svetih Apostola i Svetih Otaca važila su ne samo za drevna vremena nego ona u punoj meri važe i za sve nas, sadašnje pravoslavne hrišćane. Važe nesumnjivo i za naš stav prema rimokatolicima i protestantima. Jer rimokatolicizam je mnogostruka jeres, a o protestantizmu i da ne govorimo. Nije li još Sveti Sava u njegovo vreme, pre sedam i po vekova, nazivao rimokatolicizam „latinska jeres“. A koliko je od tada novih dogmata papa izmislio i „nepogrešivo“ odogmatio! Nema sumnje, sa dogmatom o nepogrešivosti pape rimokatolicizam je postao svejeres. A mnogohvaljeni II Vatikanski Koncil ni u pogledu te čudovišne svejeresi ništa nije izmenio nego ju je naprotiv, potvrdio. Stoga, ako smo pravoslavni, i želimo ostati pravoslavni, onda stav Svetoga Save, Svetog Marka Efeskog, Svetog Kozme Etolskog, Svetog Jovana Kronštatskog, i ostalih svetih Ispovednika i Mučenika i Novomučenika Pravoslvne Crkve, mora biti i naš stav prema rimokatolicima i protestantima, od kojih ni jedni ni drugi ne veruju pravilno i pravoslavno u dva osnovna dogmata hrišćanska: u Svetu Trojicu i u Crkvu.“
Tako nas uči naš veliki svetac, otac Justin Ćelijski.
SAGLASJE OTACA
Od ekumenista na pravoslavnom Istoku se često čuje da rimokatolici nisu nikakvi jeretici, jer ih nijedan Vaseljenski sabor kao takve nije osudio. A to je besmislica. Jer, poslednji Vaseljenski sabor, Sedmi, održan je u VIII veku, dok su Istok i zapad bili pravoslavni. Međutim, od kada je Rim odstupio od Istine koja je Hristos, svi pravoslavni sveci smatrali su papiste jereticima. To je jednoglasna saglasnost Otaca, pravi “consensus patrum”.
Još Sveti Fotije Carigradski, navodeći sva novačenja Rima, veli da, čak i nema istih, “dovoljna bi bila sama ona navedena njihova hula protiv Duha Svetoga (filioque, nap. V. D.), ili bolje reći protiv vascele Svete Trojice, da ih podvrgnemo hiljadama anatema”.
A Sveti Teodosije Pečerski, već u XI veku, poručuje knezu Izjaslavu: “Veru latinsku ne primajte, niti običaje Latina držite, i od pričešća njihovog bežite i karaktera im se gnušajte. Vera je Latina naopaka i zakon njihov nečist, oni ikone ne celivaju i mesa u postu jedu, služe na beskvasnom hlebu. Mnoštvom jeresi svojih svu su zemlju obeščastili…”
Patrijarh Grigorije II Kiparski ( 13. vek) osuđuje unijatu Jovana Veka i sve filiokviste, i kaže: “Sin nije, ili sam, ili sa Ocem uzrok postojanja Duha (…) Izbegavamo i odsecamo od zajednice one koji pogrešno podržavaju veru koja je veoma bogohulna, i one koji misle i govore izopačeno (D. Ap. 20, 30), i ovekovečuju ono što je bilo najsmutnije i nepodnošljivo za slušanje”.
A Josif Vrijenije piše u XIV veku, pismo Nikiti, svešteniku sa Rodosa, koji ga pita da li papisti imaju Sv. Tajne: “Saglasno svim Svetim Ocima, da smatraš italijanske sveštenike raščinjenima, a pre svega njihovog starešinu (papu). Svetinje koje oni služe i obavljaju da smatraš onako svetim i savršenim kao svetinje obavljane od naših raščinjenih sveštenika”.
I Sveti Grigorije Palama u tom istom veku poručuje papistima: “Sve dok budete govorili da Duh Sveti ishodi i od Sina, mi vas nećemo primiti, niti opštiti sa vama”.
A Sveti Marko Efeski u XV veku, kaže: “Latini nisu samo raskolnici, nego i jeretici. (…) Mi smo odbacili Latine, ni zbog čega drugog, nego zbog činjenice da su jeretici. Zato je potpuno pogrešno sjedinjavati se sa njima”.
A Sveti Maksim Grk kaže da u svojim delima “razobličava” svaku latinsku jeres i svaku judejsku i mnogobožačku hulu”.
A kada su poljski papisti izveli na sud Prepodobno mučenika Atanasija Brestskog, on im reče: “Ono što sam na Sejmu govorio pred milostivim kraljem, i znajte kao suštu istinu da, ako je ne istrebite u svom kraljevstvu, i Pravoslavnu Crkvu od Istoka ne ostavite na miru, navući ćete na sebe gnev Božji!“
A Sveti Kozma Etolski u to vreme govoraše Grcima da papu za sve treba da krive; jer je on neprijatelj pravoslavnih.
U 18. veku, slavni filokalista, Sveti Pajsije Veličkovski, kaže da “Latini nisu hrišćani”.
U 19. stoleću, Sveti Filaret Moskovski je govorio da je papizam “sličan plodu, čiji se omotač hrišćanske crkvenosti, nasleđen od davnina, postepeno raspada, da bi otkrio njihovu antihrišćansku srž”.
Sveti Ignatije (Brjančaninov) je pisao da je “papa – idol papista”, pa je “zbog te užasne zablude, Božija blagodat odstupila od papista: oni su verni samo sebi i satani – tvorcu i ocu svih jeresi, između ostalih i papizma”.
Sveti Teofan Zatvornik je upozoravao da “verovati na latinski način – znači odvojiti se od Crkve”, a Sveti Amvrosije Optinski da je “Rimska crkva otpala od Pravoslavlja”.
Povodom učenja da je papa – glava Crkve, Sveti Jovan Kronštatski je rekao da je time “papstvo palo u hulu na Duha Svetoga.“
A u 20. veku, Sveti Nekatarije Eginski veli da je odvajanje Zapada od Istoka nastalo kad je papa sebi hteo da prisvoji vlast u Crkvi, čime “ponižava i sramoti Crkvu Hristovu, jer joj oduzima blagodat Presvetoga Duha”.
UMESTO ZAKLJUČKA
Jednom rečju, svi od veka Sveti Oci znali su da je papizam jeres. A koji sablažnjavaju pravoslavne, a pri tome tvrde da su ekumenisti puni ljubavi, neka se čuvaju da ih Oci ne izobliče na Sudu Božjem, kao one koji su se pravili mudrijima od Bogom prosvetljenih učitelja Crkve Gospodnje.
I zato, sa Svetim Justinom Ćelijskim, znamo da su tri glavna pada u istoriji roda ljudskog: Adamov, Judin i papin, a sa Svetim Aleksandrom Nevskim ponavljamo ono što je ovaj blagoverni knez rekao papinim izaslanicima, upozorivši ih da se pravoslavni drže Svetog Predanja: “Od vas učenja ne primamo i reči vaše ne slušamo”.Mi, pravoslavni Srbi, morem krvi smo platili svoju odanost Crkvi od Istoka. To se nikada, a naročito danas, ne sme i ne može zaboraviti.
Izvor: Iskra
