Piše: Cvijetin Milivojević
Da li je Deklaracija Svesrpskog sabora ili bar onaj njen deo koji se tiče Republike Srpske (RS) u koliziji sa Ustavom Bosne i Hercegovine (BiH) i Dejtonskim mirovnim sporazumom, kao što tvrde bosanski („bezhercegovački“) unionisti?
Evo, i prvih, najkonkretnijih posledica Deklaracije Svesrpskog sabora, odnosno nedavne Dodikove posete Putinu. Političko Sarajevo već godinama opstruiše tzv. Istočnu gasnu interkonekciju (dok za Južnu koja iz Hrvatske ulazi kroz hercegovačke kantone s hrvatskom većinom, ne dozvoljava upravljanje iz Mostara) iz Srbije ka BiH, iako je gasifikacija u nadležnosti entiteta. Juče je, prilikom otpočinjanja radova na gasifikaciji istoka RS (od koje će koristi imati i federalni deo Sarajeva i okoline), najavljeno da uskoro kreće i gradnja magistralnog gasovoda od Beograda do Banjaluke koji će finansirati „Srbijagas“.
Neće se više čekati na saglasnost centralne vlasti BiH za prelaz nove fasne cevi preko Drine, već će se „ići stranom Republike Srpske od već postojećeg gasnog ulaza iz Srbije, kod Šepka, pa prema Banjaluci, sa cevovodom, uglavnom, uz trasu autoputa (od koga će vajde imati i cela Federacija BiH) Beograd – Bijeljina – Banjaluka“.
To je ona lepa posledica. A manje lepa stiže, naravno, iz Vašingtona. Novi paket sankcija Dodiku i „onima koji mu omogućavaju da iskorištava narod RS za vlastitu korist“, najavilo je Ministarstvo finansija SAD. Sve, kao, zbog korupcije (a svi ostali političari u BiH i ostatku tzv. Zapadnog Balkana, valjda, nekoruptivni i nevini k'o francuske sobarice), a u stvari zbog „ustrajnih nastojanja predsednika RS da naruši regionalne mirovne okvire koji su doneli stabilnost i sigurnost BiH“ i zato što je Dodik i dalje, po časnom Vašingtonu, „destabilizirajući akter u regiji, a njegov nedavni predlog o razdruživanju RS od BiH nastavlja njegovu očito antidejtonsku aktivnost i preti miru i stabilnosti regije“, te „napadom na ustavni okvir BiH Dodik ugrožava budućnost zemlje“ u, pazite sad – ne evropskim integracijama, nego „u euroatlantskim integracijama“, tj. članstvu u NATO čemu se, inače, protive Republika Srpska i Srbi kao jedan od tri konstitutivna naroda.
A Amerikanci, protivno njihovoj volji, žele da ih silom usreće!
. . .
Vlade Srbije i Srpske su, 8. juna, na Prvom svesrpskom saboru pod nazivom "Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska", usvojile nacrt Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda.
U uvodu se naglašava činjenica da Ustav Republike Srpske u preambuli izražava opredeljenost RS za potpuno poštovanje i dosledno primenjivanje Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH, kojim se nedvosmisleno prihvata, potvrđuje i garantuje ustavno-pravni položaj RS, kao jednog od dva entiteta koji čine BiH.
Ta činjenica, kao i opredeljenje Srbije i Srpske za članstvom u EU, ali i očuvanje vojne neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze, smatra se zajedničkim opredeljenjem i Srbije i Srpske. U tom smislu podseća se da je, još 26.9.2006, u skladu sa članom 3. tačka 2a Ustava BiH, zaključen Sporazum o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srpske i Republike Srbije.
Vratimo se zato za trenutak Ustavu BiH. U članu III (nadležnosti i odnosi između institucija BiH i entiteta), tačka 2 (nadležnosti entiteta) piše: „Entiteti imaju pravo da uspostavljaju posebne paralelne odnose sa susednim državama, u skladu sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom BiH“. Takođe, stoji i da: „Svaki entitet može takođe sklapati sporazume sa državama i međunarodnim organizacijama uz saglasnost Parlamentarne skupštine. Parlamentarna skupština može zakonom predvideti da za određene vrste sporazuma takva saglasnost nije potrebna.“
. . .
Zanimljivo je da je do ovakve odredbe Ustava BiH, došlo upravo zaslugom SAD!
Kako? Da bi zaustavili građanski rat koji je besneo između vojnih i paravojnih formacija Muslimana (Armija BiH) i Hrvata (Hrvatsko vijeće obrane) i da ih ujedine u zajednički front protiv Vojske Republike Srpske, Vašington je naterao premijera krnje RBiH (nisu ga priznavali Srbi i Hrvati) Harisa Silajdžića, ministra spoljnih poslova Hrvatske Matu Granića i predsednika (hrvatske republike) Herceg-Bosne Krešimira Zubaka da, 1. marta 1994. godine, u zgradi Stejt departmenta, potpišu "Predstojeći sporazum o savezu Hrvata i Muslimana (oni se još se nisu bili samoprozvali Bošnjacima) u Federaciji Bosne i Hercegovine". Tada je potpisan i preliminarni sporazum o konfederaciji između (muslimansko-hrvatske) Federacije BiH i Republike Hrvatske, što će 17 dana kasnije, u Beloj kući, parafirati i Alija Izetbegović i Franjo Tuđman.
Ta činjenica biće presudna da i u Ustav (nove, zajedničke) BiH, Dejtonskim sporazumom s kraja 1995, bude ugrađena odredba po kojoj oba entiteta, i Federacija BiH i Republika Srpska, imaju pravo na uspostavljanje specijalnih paralelnih veza sa susednim državama.
Okvirni sporazum za Federaciju BiH, iz 1994. je, takođe, predviđao decentralizovanu unutrašnju strukturu i FBiH (i buduće BiH), tako da se „područja s većinskim bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom u Republici BiH i Federaciji BiH urede kao federalne jedinice s jednakim pravima i odgovornostima“. Hrvatska i muslimanska strana u BiH su se tada, na insistiranje SAD, „složile o uspostavi jedinstvenog vojnog zapovedništva vojske Federacije“, s tim da se „vojne snage obe strane (muslimanske i hrvatske) odmah razdvoje jedna od druge, s ciljem povlačenja na sigurnu udaljenost koju treba navesti u vojnom sporazumu“.
Paralelno su Tuđman i Izetbegović potpisali i Sporazum o utemeljenjeu konfederacije Republike Hrvatske i Federacije BiH. On je predvideo formiranje „carinske unije, monetarne unije i odbrambenih dogovora radi usklađivanja odbrambenih politika i uspostavljanje zajedničkih stožera“ RH i FBiH.
Konfederacija je zaživela samo na vojnom planu, putem vojnog savezništva Hrvata i Bošnjaka, tokom 1994. i 1995. godine. U punom kapacitetu nije zaživela jer je, prema Vašingtonskom sporazumu, bilo predviđena da FBiH bude država (!) koja će „teritoriju proširiti oslobađanjem (!) krajeva pod srpskom kontrolom ili mirovnim pridobivanjem Srba u Federaciju“.
Poslednjih godina, međutim, iz Vašingtona se ponovo sugeriše „neophodnost trajnog dogovora Hrvata i Bošnjaka“, a sve radi „suprotstavljanja malignom ruskom uticaju na rukovodstvo Srba u BiH“.
. . .
Da li Deklaracija Svesrpskog sabora „ruši dejtonski mirovni okvir“, ako to već, prethodno, nisu učinili sporazumi o specijalnim paralelnim vezama Srbije i Srpske iz 2001. i 2006. godine?
Tadašnji predsednici (Boris Tadić i Dragan Čavić), odnosno premijeri Srbije i Srpske (Vojislav Koštunica i Milorad Dodik) potpisali su 26. septembra 2006, u Banjaluci, Sporazum o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske. Opet, pozivajući se na Opšti okvirni sporazum za mir u BiH i njegove anekse, ističući poštovanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti BiH, ali i „priznavanje podele nadležnosti između BiH, kao države, i njenih entiteta, kao što je to definisano Ustavom BiH“.
Uspostavljanje specijalnih paralelnih odnosa predvidelo je: razvoj institucionalnih i svih drugih oblika saradnje u okviru opštih političkih i privrednih uslova, uz uvažavanje posebnih interesa, kao i razvoj transparentne saradnje njihovih izvršnih, zakonodavnih i drugih institucija. U tu svrhu osnovano je Veće za saradnju Republike Srbije i Republike Srpske koje čine predsednik i predsednik Vlade Srbije, te predsednik i predsednik Vlade Srpske.
Unapređivanje saradnje, prema Sporazumu, podrazumeva sledeće oblasti: privreda i korišćenje privrednih resursa; planiranje; zakonodavstvo; privatizacija i denacionalizacija; nauka i tehnologija; obrazovanje, kultura i sport; zdravstvo i socijalna politika; turizam i zaštita okoline; informisanje; zaštita sloboda i prava građana u skladu s najvišim međunarodnim priznatim standardima; suzbijanje kriminala.
Takođe je naglašeno, da potpisivanjem ovog sporazuma prestaje da važi Sporazum o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Republike Srpske koji je potpisan 5. marta 2001. godine u Banja Luci.
A iz tog prethodnog, skoro identičnog, sporazuma koji su, 5. marta 2001, potpisali predsednici SRJ Vojislav Koštunica i Srpske Mirko Šarović, u novom tekstu iz 2006, izbačena je samo „saradnja u oblasti odbrane, na potpuno transparentan način“. To zato što je, u međuvremenu, silom NATO-a, entitetima oduzeto pravo na vlastite vojske koje su imali po slovu Dejtonskog sporazuma. Upravo ono što je jedino, u punom kapacitetu, i zaživelo u praksi iz onog sporazuma o konfederaciji između Hrvatske i Federacije BiH?!
. . .
Dakle, uglavnom su to oblasti saradnje koje predviđa i Deklaracija Svesrpskog sabora.
Novo je da se sada jasno naglašava da je Srbija „potpisnik i zaštitnik Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH, da permanentno nadgleda procese u BiH u cilju zaštite prava Republike Srpske i konstitutivnog srpskog naroda“, uz podsećanje da je Sporazumom od 29. avgusta 1995. godine Srpska ovlastila SRJ (čiji međunarodnopravni identitet nastavlja Republika Srbija) da u njeno ime i za njen račun potpiše mirovni sporazum u Dejtonu i Parizu.
Novo je i da Svesrpski sabor Srbije i Srpske konstituiše Nacionalni savet srpskog naroda, koga, osim predstavnika iz Srbije, čine i predsednik, premijer i predsednik Skupštine Republike Srpske, kao i predstavnik Senata Srpske i predsednik Akademije nauka i umetnosti Srpske.
Novo je da Svesrpski sabor utvrđuje da je naziv (srpskog) naroda jedan i da ga je nemoguće menjati, zbog čega odbacuje razne nametane prefikse (poput „bosanski Srbi“, „Srbijanci“ i sl) koji su dodavani ispred imenice „Srbi“.
Nije novo to da Sabor „poziva međunarodne aktere da se vrate poštovanju slova Dejtonskog mirovnog sporazuma“, ali jeste to da se „od Srbije, u skladu sa statusom potpisnika Dejtonskog mirovnog sporazuma, očekuje da internacionalizuje problem urušavanja Dejtonskog sporazuma sa zahtevom da se isti primenjuje u obliku u kojem je i potpisan od strane svih“.
Nije novo ni to da se naglašava da je RS jedinstven i nedeljiv ustavnopravni subjekt koji samostalno obavlja svoje ustavotvorne, zakonodavne, izvršne i sudske funkcije u skladu sa Ustavom BiH - Aneksom IV Dejtonskog mirovnog sporazuma i čija teritorija ne može biti otuđena mimo Ustava i zakona RS, kao i da „BiH predstavlja isključivo Predsedništvo na bazi konsenzusa (i instituta zaštite vitalnog nacionalnog i entitetskog interesa), a ne pojedinci uzurpirajući nadležnosti funkcija koje obavljaju“.
Novo je samo to da se, na Saboru, osim Vlade Srpske, sada i Vlada Srbije očitovala da „smatra neprimerenim postavljanje visokog predstavnika u BiH suprotno Aneksu X Dejtonskog sporazuma, kojim je propisano da je za imenovanje visokog predstavnika potrebna saglasnost strana ugovornica, kao i odgovarajuća rezolucija Saveta bezbednosti UN“.
Novo je to da će Srpska, od sada, osim 9. januara, kao Dana nastanka RS (praznika koji su političko Sarajevo i stranci iz Ustavnog suda BiH proglasili „neustavnim“ jer „pada“ na Svetog Stefana), zajedno sa Srbijom, obeležavati i 15. septembar kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave u sećanje na proboj Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu, ali i 15. Februar (Sretenje) i kao Dan državnosti Srpske. Kao i to da će ubuduće himna “Bože pravde” biti ne samo himna Srbije nego i svesrpska himna, a dvoglavi orao Nemanjića nacionalni svesrpski grb.
Nije novo da Svesrpski sabor izražava pijetet prema svim žrtvama stradalim tokom rata u BiH, kao i svim žrtvama postradalim u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije niti da ne podržava Rezoluciju o Srebrenici jer je karakteriše kao „pokušaj kolektivnog okrivljavanja celog srpskog naroda, koji je neprihvatljiv i ne može biti sproveden u delo“. Sabor poziva rukovodstva Srbije i Srpske da „doprinesu rasvetljavanju istorijskih činjenica u vezi sa događajima devedesetih godina, a posebno kada je reč o događajima u Srebrenici i okolini od 1992. do 1995. godine“.
Novo je i to da je Svesrpski sabor, i Srbiji i Srpskoj, preporučio „dodatno internacionalizovanje teme stradanja Srba i genocida koji je izvršen nad Srbima, sa posebnim naglaskom na stradanje dece u posebnim jedinstvenim logorima za decu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, kao i masovnim stratištima i nebrojenim jamama u hercegovačkom i dinarskom kršu, kozaračkim i drugim selima širom današnje RS, Srbije, Federacije BiH i Hrvatske“.
Kao i to da će Srbija i Srpska „ujedinjeno negovati istorijsko pamćenje i čuvati uspomenu na srpske žrtve pale za slobodu u svim ratovima, obeležavati i sećati se žrtava palih u Prvom svetskom ratu, žrtava genocida koji je izvršen nad Srbima u Drugom svetskom ratu i žrtava u ratovima devedesetih godina prošlog veka“.
Novo je i da će Srbija i Srpska zajednički izgraditi dva monumentalna spomen kompleksa posvećena očuvanju istine o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu, u Donjoj Gradini i Beogradu, koji će da svedoče veličini žrtve slobodarskog srpskog naroda podnesene u borbi protiv fašizma, nacizma i ustaštva“, i da će ti memorijali da postanu mesta hodočašća i da se uvrste u plan đačkih i studentskih ekskurzija škola i fakulteta Srbije i Srpske.
Takođe, opet u skladu sa Sporazumom o specijalnim i paralelnim vezama iz 2001. i 2006, Svesrpski sabor podstiče Srbiju i Srpsku da „dalje razvijaju zajednički ekonomski, kulturni, socijalni, sportski i duhovni prostor“, kao i „sačinjavanje zajedničkog i ujedinjenog plana infrastrukturnih projekata Srbije i Srpske kojim će se detaljno urediti i planirati potencijalno važni projekti, kao što su izgradnja autoputa Banjaluka – Beograd, izgradnja gasovoda kroz Srpsku, izgradnja aerodroma u Trebinju i gradnja zajedničkih hidroelektrana.
Pogotovo se „rušenjem Dejtona“ ne može smatrati konstatacija iz tačke 23 ove deklaracije, koja kaže da je „RS zadovoljna visokim stepenom autonomije definisanim Dejtonskim mirovnim sporazumom, te stoga insistira na suštinskom i formalnom provođenju Dejtonskog sporazuma, kao međunarodnog ugovora koji ne može da se menja jednostrano ili putem intervencionizma, te da zato RS može, u meri u kojoj oceni kao celishodno, da aktivira sve nadležnosti koje su prema Dejtonskom sporazumu predviđene kao nadležnosti entiteta“.
U tom pravcu ide i poslednja tačka Deklaracije Svesrpskog sabora kojom se „državni organi srpskog naroda“ pozivaju da „narodima u okruženju ponude sporazum o istorijskom pomirenju, trajnom miru i razvoju“.
. . .
A onda, kao šlag na tortu, još malo „mudre spoljne politike miroljubive aktivne koegzistencije“ našega Vrha Vrhova.
Proteklog vikenda je, naime, u švajcarskom letovalištu Burgenštok, na zahtev Kijeva, organizovana Mirovna konferencija za Ukrajinu, na koju Rusija nije bila ni pozvana. U Švajcarskoj je i naš Marko Ledeni Đurić slušao kako Kanađanin DŽastin Trudo uzvikuje „Slava Ukrajini“, ali je i „video Pinkija“ - čuj „video“, slikao se sa Zelenskim - a Srbija je potpisala još jednu deklaraciju protiv Rusije, iako je, od prisutne 93 zemlje, njih 13 odbilo da to učini: ne samo članice BRIKS, kao što su Brazil, Indija i Južnoafrička Republika, već i Ujedinjeni Arapski Emirati, Jermenija, Bahrein, Vatikan, Indonezija, Libija, Meksiko, Saudijska Arabija, Slovačka i Tajland.
No, biće da ni to nije bilo dovoljno. I „to ovoj priči daje čudan kraj“. Predsedavajući Predsedništva BiH Denis Bećirović je, „u ime BiH“ (naravno, bez odluke tog kolektivnog predstavništva tri konstitutivna naroda), iskoristio Mirovnu konferenciji o Ukrajini da optuži „BH-entitet RS za podrivanje Dejtona uz pomoć Rusije, tako što proruske snage u BiH ugrožavaju mir i prete stabilnosti BiH i regije Zapadnog Balkana".
A Srbija je, za to vreme, još jednom glasno podržala „princip suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalnog integriteta svih država, uključujući i Ukrajinu“, a pisci deklaracije podrazumevaju da je ta država i „Republika Kosovo“, ali, na žalost, ne i Republika Srbija. No, nema veze, „kad je beg bio cicija“, ima se, može se, važno je da naša diplomatija ugodi našim „zapadnim prijateljima“, pardon, „partnerima“.
GOREO KIJEV NOĆAS! Žestoki vazdušni napadi ruske armije, deo grada nema struju
Izvor: Pravda.rs
