Piše: Nebojša Jevrić
Prašnjavom džadom prema Đavoljoj varoši vukao se autobus sa studentima Rudarsko geološkog fakulteta.
Iza njih, u „stojadinu“, trojica asistenata.
Nosili su kameru i snimali predele kroz koje su prolazili.
Flaša je išla od ruke do ruke, a mladići dobro raspoloženi. Razveselila ih mučenica.
Prošli su Kuršumliju i negde pred Đavoljom varoši shvatiše da se baterija na kameri istrošila. Da je moraju napuniti.
Zaustaviše se pred kućom na osami, sa velikim dvorištem.
U dvorištu su u grupicama sedeli muškarci i žene u crnini.
Svaka žena je između noga držala sekiru.
Dok su prilazili kući prođe im jeza kroz kičmu. Đavolja varoš, ljudi u crnini, žene sa sekirama…
„Šta se događa ovde, ljudi?“
„Čekamo na red kod doktora!“
To ih još više začudi. Na plotu zakukureka petao. I on crn.
Zakucaše na vrata .
„Slobodno“ zameketa glas, ni muški ni ženski.
Za stolom prepunim kesama sa čajevima i teglicama sa mastima sedeo je prosed mušarac koji je očito imao višak ženskih hormona. Debeo, ćosav, lica belog kao klica od krompira. U jednu nogu hrom.
Ustade mešajući pregojenim guzovima, krenu da im pruži belu neradničku ručicu ali kad vide kameru, dreknu na njih:
„Nema snimanja! No,no!“ i zapreti prstićem.
„Nećemo da snimamo nego ako možemo da dopunimo bateriju od kamere. Vodimo studente u Đavolju varoš. Mi smo asistenti.“
Dok se kamera punila ponudi ih rakijom.
„A od čega lečite?“ upitaše radoznalo.
„Lečim od neplodnosti!“
„Ima dosta naroda?“
„Ima, ima dosta pacijenata. Ne postizavam!“
„A čime lečite?“
„Evo ovim čajevima. Mesec dana mora žena da pije ovi čaj. A muški ovaj od napnikura.“
„A sekire, šta će im sekira“
„Mesec dana dok pije čaj mora žensko da mokri na oštricu od sekire.“
Momci se začuđeno zgledaše.
„Asistenti, kažete?“
„Jeste!“
„I šta vi radite?“
„Zanosimo jaja profesoru u krivini!“
To mu se dopade.
„Dobri ste momci ali ja asistente više ne primam. Dosta su mi ovi moji.“
„Imate asistente?“
„Naravno da imam. I dobro ih hranim i plaćam. Med i orasi, lešnici. Pršut.“
Utom iz sobe izađe žena sa sekirom, popravljajući maramu, a za njom brkata delija sa Radan planine zakopčavajući se. Iz druge sobe za njima izađoše drugi asistent i mladica u crnom, smijuljeći se.
„Ako ne pomognu čajevi tu su asistenti!“
„I koliki vam je procenat izlečenja?“
„Pedeset- pedeset. Ako je do muškraca to završe asistenti.“
„Ovo su vam kolege : asistenti.“ upozna ih „doktor“.
„Kad čuju da žene dolaze kod mene sa sekirom, u crnoj odeći, muževi su sigurni da će umeti da odbrane čast. Naravno i crna marama je obavezna. Ko će u mene ovakvog posumnjati? A za asistente ne znaju.“
Baterija se napuni.
„Kako li je tek u Đavoljoj varoši?“
Izvor: In4s.net
