Piše: Vladimir Dimitrijević
POTONULE NADE
Kada je izbila Februarska revolucija 1917. godine, Srbima nije bilo lako, jer je sa prestola otišao veliki pokrovitelj malog, ali hrabrog, balkanskog naroda, Car Mučenik Nikolaj Drugi Romanov. Istoričar Bogumil Hrabak istakao je da je pad ruske monarhije označio krah nade da će njihova država, koja će nastati posle Prvog svetskog rata, imati čisto srpski karakter. Ministar spoljnih poslova republikanske Rusije, Miljukov, bio je izrazito projugoslovenski orijentisan, i umnogome je podržavao Bugare. Srpska politička elita je bila zbunjena onim što se desilo, a najpametniji su shvatili da je obaranje Cara Nikolaja plod ozbiljne međunarodne zavere. Srpski diplomata Jovan Jovanović-Pižon je u svom dnevniku 4. marta 1917. zapisao da se Englezi hvale „da su oni izazvali revoluciju u Rusiji i pripremili je. ‘Mi smo nekoliko puta opominjali cara na opasnost što nemački uticaj preotima maha, a on nije slušao, i eto šta mu se slučilo’, govorio je jedan od uticaja Englez.“ Zabeležio je i 6. marta 1917. da su uglavnom
„Englezi zadovoljni s događajima u Rusiji“;
„Govore svuda da su i Englezi i Francuzi umešani u revoluciju“.
OPREZ U FEBRUARU 1917.
Ipak, Srbi u Rusiji su se izričito čuvali da ne naprave neku kardinalnu grešku zbog novonastalih okolnosti. S obzirom da su februarski revolucionari ostali u ratu na strani Saveznika, Nikola Pašić je nastojavao na tome da se saradnja s Rusima produži.
Komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Rusiji, đeneral Mihailo Živković, pisao je srpskom ministru vojske na Krf i poslaniku u Petrograd: „Povodom ruske revolucije objavio sam Korpusu shodnim naredbama da mi nemamo ni pravo ni dužnosti mešati se u unutarnje stvari bratskog nam ruskog naroda, čiji smo mi gosti“. Srpski poslanik u Petrogradu, Miroslav Spalajković, pisao je: „U ovoj neizvesnosti mi moramo biti oprezni, sačuvati simpatije svih ovdašnjih političkih struja /…/
Naše nije mešati se u ruske unutrašnje stvari i u smislu toga dajem neprestano saveta ovdašnjim Srbima“. Čak i kad su boljševici došli na vlast, srpska politička elita je nastojala da ih pridobije za oslobodilačku misiju Srbije, a Nikola Pašić je preko socijaldemokrata iz svog naroda pokušao da ostvari izvesni uticaj među boljševicima. Ali, kada su boljševici sa Nemcima potpisali sramni mir u Brest – Litovsku, okrenuvši leđa savezničkim državama, odnosi su počeli da se hlade, da bi kasnije postali neprijateljski.
REČ MIROSLAVA SPALAJKOVIĆA
Srpski diplomata koji se zatekao u revolucionarnoj Rusiji, Miroslav Spalajković, najburnije je reagovao kad su boljševici okrenuli leđa savezničkoj borbi. Istoričar Milorad Ekmečić u knjizi Ratni ciljevi Srbije 1914, o njemu, sa izvesnom ironijom, kaže: “Bio je među ređim diplomatama koji će u opštu istoriju svjetske diplomatije ući po zlu glasu, pošto je kasnije na prvom Lenjinovom prijemu za strane diplomate skočio nervozno sa stolice i pljunuo u lice šefu mlade sovjetske države, nazivajući ga njemačkim špijunom /…/ Na osjetljivom diplomatskom mjestu 1914, on je išao sa sigurnošću s kojom se pijanac vraća iz krčme kući – sve je jasno vidio do slijedećeg ugla. Cijeli put može biti kretanje u krugu, ali do slijedećeg ugla on jasno vidi.“
Zašto je Spalajković tako reagovao? Zato što se, kao Srbin, osetio izdanim i prevarenim. On će kasnije pisati: “Već sva nesreća, koju su Lenjin i ruski komunisti naneli Rusiji, bila bi dovoljan razlog za svakog razumnog člana našeg naroda da bude nepomirljiv protivnik tih internacionalnih avanturista i nepijatelja ruskog naroda. Ali za takvo naše držanje prema njima postoji, specijalno za nas Srbe, još i jedan drugi razlog, koji nisam naveo u svom govoru. Zbog Lenjina, i samo zbog njega, patnje srpskoga naroda u toku prošloga rata produžene su za čitavu godinu dana više, nego što bi to bilo da nije bilo Lenjina i njegovog bezumnog eksperimentisanja sa Rusijom. Zaista, posle naše Golgote 1915 – 1916 godine, sva naša očekivanja bila su upravljena u Rusiju. Samo tako smo i mogli, sa mučeničkom rezignacijom, sačuvati veru u budućnost. I ta nas je vera držala sve do pred kraj 1917. godine. U to vreme je izvršen boljševički prevrat, a ubrzo za njim zaključen i mir u Brest-Litovsku. Ruskoga fronta je nestalo, a s njim i naše nade u Rusiju. Prvi i neposredni rezultat za srpski narod od demonske radnje Lenjinove u 1917. godini bio je – produženje robovanja i stradanja našega naroda do kraja 1918. godine.“ Sećajući se revolucionarnog ludila kome je prisustvovao, Spalajković je pisao: “Najbolje ću ukratko izložiti moja posmatranja i suđenja o preživljenim događajima ako iznesem utisak, koji me nije ostavljao ni u jednom trenutku revolucije. Pred mojim očima je stalno bila slika kaveza u kome su bili zatvoreni zverovi.
Jednoga dana svi su zverovi pobegli iz kaveza, jer su ih ludaci ili zločinci pustili da izađu. I sad bi trebalo vratiti zverove u kavez; što je vrlo teško, ili ih poubijati, što je nemoguće, jer ih ima mnogo. U tome je tragika svake revolucije, a naročito ruske. Celo pitanje se svodi na to koliko se mogu pripitomiti zverovi. Istorija je to utvrdila svaki put kad su bile oborene ili uništene sve prepreke, koje predstavlja država sa svojim ustanovama i koje jedine sprečavaju ljudsku masu, da izađe iz najviše organizacije zajedničkog života, države, da bi se vratila u primitivno stanje, anarhiju. Specifički karakter ruske revolucije pokazuje se u svoj svojoj ozbiljnosti, naročito za vreme boljševičke periode, zbog toga što su se organskom anarhizmu nerazdvojnom rasi dadali elementi kriminaliteta i atavičkog alkoholizma. Ti elementi, koji postoje uostalom svuda, dobijaju u Rusiji naročitu snagu s obzirom na ogromno njeno stanovništvo i duboko neznanje njenih masa. Iz sviju tih razloga, ruska revolucija je bila samo opšti delirium tremens, u toku koga je nemoguće konstatovati normalno i razumno delo. Ona je još u početku izašla iz koloseka. Iz političke revolucije ona se izrodila u društvenu revoluciju, i pored spoljnjeg rata koji je stavljao u pitanje i sam život naroda. Možda je bilo trenutka u kome je bilo moguće zadržati vratolomni trk Rusije ka svome vlastitom uništenju o dati događajima pravac shodniji zdravom razumu i stvarnim interesima naroda? To je bilo u junu mesecu 1917. kada je Kerenskibio na vrhuncu svoje popularnosti, a Lenjin i Trocki od sviju i svuda prezreni. Onda je bilo moguće učiniti boljševizam nemoćnim i onemogućiti ga da škodi Rusiji. Ali Kerenski nije bio na visini zadatka. To se događa uvek kad šef države ili vlade nema bitne osobine, kaja se sastoji u čvrstoj volji, sposobnoj da donese jasne i energične odluke kad treba zaštititi najviše interese naroda. Treba zabeležiti zajedničku karakterističnu crtu svima doktrinarima i političarima ruske revolucije; ona proizlazi iz psihologije rase i sastoji se u nekoj vrsti neravnoteže između raznih psihičkih sposobnosti. To ja nazivam ograničnim anarhizmom čije su manifestacije: intelektualna utopija, moralni misticizam ili neotpornost zlu, rasipanje u ekonomskom polju, hipertrofija artističkog osećanja, atrofija političkog smisla i nesaznavanje stvarnog interesa. Taj organski anarhizam završava se u duši ruskog revolucionara – iz vremena Černiševskog kao iz vremena Tolstoja i Gorkog – nihilizmom, koji je, u političkom i društvenom smislu, tako reći istovetan, naročito po svojoj prihičkoj genezi, shvatanju nirvane u metafizičkom i moralnom smislu/…/“
Spalajković ustvrdio da bolješvizam čak nije ni socijalizam jer, po njegovom mišljenju, „pozitivni socijalizam teži ostvarenju jednakosti ekonomskih uslova putem bogatstva, dok boljševizam teži to da postigne putem bede. Boljševizam, ili ruski maksimalizam, ima za cilj rušilačke udarce svoje sekire, rušenje prirodnih društvenih činjenica, kao porodica, rad i pravo sopstvenosti koje iz rada proističe. On se trudi, da uništi glavnu društvenu vezu, koja služi kao prirodna osnovica zajedničkom životu. On sačinjava dakle potpunu negativnu i anti-društvenu doktrinu. Zbog toga su socijalističke partije u Rusiji, bez izuzetka, neumoljivi neprijatelji boljševika, i obratno.“ O vođi boljševičkog prevrata Spalajković piše: “Lenjin je zao duh ruskog socijalizma. NJega preziru drugi socijalisti utoliko višešto on ima izvrsnih osobina da zadobije neobrazovanu masu, dejstvujući na neke njene nagone. Ali treba dodati da su njega izvesno pomogle prilike, kao notorna nesposobnost njegovih protivnika, suviše veliki politički i moralni kredit, koji su ruski političari kao i saveznički dali ruskoj revoluciji, i najzad, čitav niz političkih i vojih grešaka koje se izgleda još ne iscrpljuju.“ Ipak, Spalajković je verovao u preporod Rusije: „Da, blagodareći snazi i mladosti svoga organizma, neiscrpnim materijalnim i moralnim svojim izvorima, Rusija će uskoro izaći iz kritične faze bolesti, koja bi, za svaki drugi narodni organizam, bila verovatno smrtna. Budućnost pripada ruskom narodu. U to ja nikako ne sumnjam. Ovo ubeđenje jedno je od najdubljih koja su stvorena u poslednje vreme. Ono je slično ubeđenju koje se stvara pored uzglavlja bolesnika, koji vam je drag i čiji tok bolesti pratite sa strahom od prvoga dana do trenutka kada se može sa sigurnošću utvrditi pobeda životne snage organizma i skorašnje nestajanje bolesnih klica, uništenje glavnog njihovog ognjišta.“
REAGOVANJE SRPSKE VOJSKE
Srpski oficiri i vojska u Rusiji bili su duboko razočarani revolucijom. Vojni izaslanik u Rusiji, Lontkijević, duboko je žalio zbog promene koja se desila. Otišao je da se pozdravi sa Carem Nikolajem: „Zahvalio sam Caru za sve što je učinio za Srbiju i Srpsku vojsku. Car mi reče, da je uvek imao iskrene simpatije za bratski srpski narod; da se nada da će pravda pobediti i srpski narod ostvariti svoje ideale. Reče, da su prilike takve, da je smatrao za potrebno odreći se prestola u želji, da se rat dovede do pobedonosnog kraja. Molio me predati NJ. Kr. Visočanstvu Prestolonasledniku NJegov pozdrav sa nadom, da će Rusija i saveznici, ispuniti svoj dug i svoje obećanje prema Srbiji. Takođe se interesovao za naš korpus i molio predati mu NJegov pozdrav. Ja sam još jednom zahvalio Caru, dodajući da srpski narod neće nikad zaboraviti 1914. godinu, kada je ruski Car digao svoj moćan glas u zaštitu Srbije. Zahvalivši mi za službu, Car mi pruži ruku sa rečima: ‘Milostivi Bog neka zaštiti Srpski narod’“. Već pomenuti general Dobrovoljačkog korpusa formiranog u Rusiji, Mihailo Živković, svedočio je: „Car Nikola, koji je bio veliki prijatelj našeg naroda, i svagda ukazivao naročite simpatije prema Dobrovoljačkom korpusu želeo je da se Korpus što pre formira. Careva želja je bila u to doba zapovest, i da se samo njemu dodvore ruski su ćenerali – mislim naročito na đenerala Marska, načelnika štaba Odeskog vojnog okruga – preticali u predusretljivosti i ljubaznosti prema nama; kao što će posle pada Carevog skinuti sasvim obrazinu, praviti nam na svakom koraku pakosti i truditi se da rasture Korpus“. Živković je znao da je revolucija slomila rusku vojsku, koja je, pod Carem, bila spremna za herojsku ofanzivu. On kaže: „Duboko je uverenje i moje i svih koji su znali i gledali ove pripreme da bi nova ruska ofanziva probila nemačke brane kao bujica i za kratko vreme potopila centralne sile. Rat bi bio svršen još 1917. godine, i to sa drukčijim rezultatima i naročito mnogo povoljnije po nas /…/ Sve je to sprečilo izbijanje ruske revolucije i još više rđavodirigovanje njome. /…/ Revolucija u Petrogradu je zadala toliko jada i muka našem bratskom narodu Rusima i kojom zbog toga što je izvršena u najnezgodnije vreme – u toku vojne – koristili su se naši neprijatelji.“
Doktor jedne od srpskih jedinica, Rus, koji je bio boljševički špijun, javljao je o raspoloženju Srba dobrovoljaca prema revoluciji: „Hapšenje sadašnjeg velikog pokrovitelja i zaštitnika ideje Velike Srbije, najveća nesreća je za nas i za srpski narod. I ko je uhapsio našeg pokrovitelja? ‘To je šljam – Savet radničkih i vojničkih deputata; uskoro ćemo mu pokazati. U tom đubretu, (t.j. Sovjetu radničkih i vojničkih deputata) se nalazi 3000 špijuna’, vikao je načelnik štaba Prve divizije Belić“. Jedna bolničarka Dobrovoljačkog korpusa je izjavila: „Mi Srbi smo padom cara Nikole izgubili jedinog i glavnog prijatelja srpskog ujedinjenja u Rusiji“.
UTISCI STANISLAVA VINAVERA
Stanislav Vinaver, rođak jednog od vođa kadeta u Februarskoj revoluciji, bio je u Rusiji, po zadatku svoje otadžbine, baš kad se revolucija odvijala. Iako je bio protiv boljševičkog terora, on nije voleo ni pokret belih, smatrajući ih reakcionarima koji bi da uspostave stari poredak. U knjizi „Ruske povorke“ Vinaver je jasan:“Ja boljševike mrzim iz sve duše što su uveli monopol na slobodu, na ideale, na socijalizam, na bunt – i stvorili svoje krvavo i fantastično carstvo na najstrašnijoj, najužasnijoj laži: da je bunt, da je revolt, da je proleterska diktatura, da je baš socijalizam – ona karikatura, onaj njihov krvaviužas, koji danas istrebljuje stotine hiljada ljudi.“ I dodavao je, iako je bio za demokratsku revoluciju iz februara 1917:„Sva je Sovjetska Rusija danas jedno užasno ostrvo Lenjina, Trockoga, Gorkoga, Petersa, Lacisa, Djeržinskoga. Pod njihovim strašnim testerama i noževima stvara se, nasilno, krvavo, divljački svirepo, neki nov, budući čovek. No, zverovi su počeli da se bune, i uskoro će možda fanatični i učeni vršilac krvavih opita da bude divljački premlaćen od strane sopstvenih zverova.“
Koliko god se boljševici trudili da preporode Rusiju, ono što je krvlju počelo, ne može dobro okonačti: „Ja moram samo da naglasim, da svi ti napori, ma koliko bili veliki, i sjajni, i divni, ne mogu dati ni deseti deo onoga što bi pružao običan život, kada bi bio moguć u slobodnim uslovima, kada su ljudi siti, kada se može nabaviti, bez ikakvih napora, hartija i pisaljka, kada se mogu kupiti žice za violinu, kada se može lako i prosto doći do nota, knjiga i udžbenika. Svega toga kod boljševika nema…“ Kao istinski srpski rodoljub, Vinaver će kasnije uočiti posledice revolucije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada tvrdi da su mnogi Hrvati postajali boljševici da bi mogli da mrze Srbe koje je Kominterna proglasila hegemonim narodom. U svom tekstu „Beograd i g. Krleža/Zagonetka g. Krleže“ pisao je 1924. godine o maskiranoj srbofobiji autora „Povratka Filipa Latinovića“. Naime, Krleža je, tih dana, lamentirajući nad tužnim sudbinama Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, i navodno grdeći srpsku buržoaziju, pisao o Beogradu punom potomaka „provalnika i konjokradica“ koji su sada „ekselencije i diplomate“, gradu koji je snašla „poplava smećai hohštaplera“. Vinaver je krležijansko prenemaganje rendgenski dijagnostifikovao: “Prilikom svoga boravka u Rusiji, u ruskoj revoluciji, primetio sam vrlo čudnovatu činjenicu. Oni Hrvati koji su bili
najzagriženiji frankovci, koji su, usled pogrešnog vaspitanja, mrzeli Srbe kao kugu, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. NJihov komunizam je bio samo i jedino mržnja na Srbe, koji, još veoma zagrejani nacionalizmom, ne imađahu vremena za svečovečansku evoluciju“. Takav, frankovački „komunizam“ Vinaver uočava i kod Krleže, koji ne dokazuje da je „cela buržoaska kultura ropska i gadna, već da je Srbija i Beograd, da su oni gadni“. I dodaje Vinaver: “Sve ono zbog čega socialistioptužuju buržoaziju, buržoaski sistem, sve to g. Krleža ističe kao specialitet Beograda“.
MILOŠ MOSKOVLJEVIĆ O REVOLUCIJI
Mladi srpski naučnik Miloš Moskovljević, kasnije aktivista pokreta levih zemljoradnika, takođe je prisustvovao revolucionarnim vrenjima u Rusiji. On je u to vreme vodio dnevnik, iz koga se jasno vidi kakav je haos vladao u negda moćnoj zemlji:“Broj novčanica prelazi 15 milijardi rubalja, više čak nego za vreme Francuske revolucije. Ako ovako ekonomsko rastrojstvo i nemoć potraje njena finansijska moć neće se moći dići ni posle rata, jer su fabrike uništene i prestale da rade, i neće moći podmirivati potrebe u industrijskim proizvodima, koji će se morati dovoziti, za što treba plaćati zlatom (sad je zlatna rezerva spala na 1.200.000.000 rubalja, a neće se imati šta izvoziti, jer je zemlja napuštena i zaparložena, te za dugo vremena jedva će moći sebe sama ishranjivati).“ Moskovljević je bio zapanjen diletantizmom februarskih revolucionara, koji su smatrali višepartijski sistem panacejom koja će rešiti sve društvene probleme. Pitao se kako se može, propagandom od dva – tri meseca, “toliko nastojavati na suverenitetu i volji naroda”, “kako se može oslanjati na njegovo mišljenje” jer
narod “neće da glasa, ne zna kako da glasa, niti poznaje partije i njihove programe”. On jeshvatio da će narod podleći dejstvu “rđavih, demagoških agitatora, koji ugađaju njegovim najnižim instiktima”, pa će glasati “za ono što može doneti propast zemlji”. Partijska demokratija u zemlji u kojoj takvog sistema nije bilo značila je, po Moskovljeviću, “dati detetu oštar nož da se igra s njim”. Partijski čelnici “ne mogu da se slože i nađu načina da izvuku zemlju na pravi put”, nadajući se da će to da, pukim glasanjem, “učine tamne mase naroda”. Posle svega, u haosu koji dolazi, uočio je Moskovljević, nastupiće diktatura. Štrajkovi su razdirali zemlju, i nikog nije bilo briga za opšti interes. Moskovljević beleži da je naročito bio štetan štrajk na železnici: “Egoistični klasni interesi odgurnuli su u stranu primordijalne interese cele zemlje; železničari su kao drumski razbojnici. Napali na celu zemlju, samo da je opljačkaju i sebe zadovolje, ne obzirući se na grozne prilike u kojima se ona nahodi, i noćas su otpočeli štrajk.” Videći da boljševici sve čine da Rusiju
liše slobode misli i odlučivanja, on je slutio kakve će to posledice imati. U doba dvovlašća Privremene vlada i petrogradskog Sovjeta, boljševička demagogija je u punom jeku, o čemu Moskovljević piše: “Trocki s jedne strane govori kako vlada pošto-poto gleda da odloži Ustavotvornu skupštinu, zato ide u Moskvu da ne bi bila pod uticajem sovjeta, a s druge strane opet govori kako se mora sazvati Kongres sovjeta da zameni Ustavotvornu skupštiny, koja se neće moći sazvati zbog vojno-političkih prilika”. To jest, boljševici, po Moskovljeviću, “na sve
moguće načine gledaju da ometu Ustavotvornu skupštinu”. Glavni cilj boljševika je da Rusija ne ostane u antinemačkom frontu, pa zato “gledaju da što više ocrne vladu i onemoguće Skupštinu, da se dokopaju vlasti, i dočekaju svoga prijatelja Viljema” (nemačkog cara, nap. V.D.)Iako je mislio da su Lenjin, Trocki i družina diletanti, Moskovljević je ipak video da su oni sposobni da izvedu prevrat. Udnevniku piše da su “pošto su pripremili teren u pukovima, u toku noći i danas postali ospodari situacije: zauzeli stanice (Finsku i Moskovsku), Narodnu banku, Telegraf, Telefon, Marijin dvorac, odakle su izbacili Predparlament”. S tim u vezi, on je u dnevniku 25. oktobra zabeležio: “Pa ipak se desi ono o čemu se već toliko dana govori, čega su se svi plašili, ali nisu verovali da će da se ostvari – danas, na dan Kongresa sovjeta boljševiki su uzeli vlast u svoje ruke; sve skoro mirno, bez krvi, jer je nisu imali od koga uzeti, pošto vlasti skoro nije ni bilo./…/ Krstarica `Aurora` stoji u Nevi. Po ulicama mirno, nešto manje sveta; retko kad prođe vojnička patrola,bog bi je znao čija. Oko podne su bile izlepljene boljševičke plakate, gde javljaju da će uskoro vlast preći u njihove ruke, pozivaju građane da budu mirni, a oni obećavaju da će strogo održavati red i čuvati od nasilja i grabeži. Uopšte organizovali su se dobro i mnogo obećavaju: brz i koristan demokratski mir, seljacima zemlju, radnicima kontrolu nad industrijom. Glavni im je štab Smoljni, gde ima mnogo vojske i mitraljeza, a Zimnji dvor je vladin, ali pojedine trupe koje su bile verne vladi, čim su videli da boljševiki pridobijaju pretežnost, odmah su prešli njima. Takav je Rus – pokaži mu silu, pesnicu odmah je uz tebe!“ Između dva svetska rata, Moskovljević sarađuje sa Dragoljubom Jovanovićem i levim zemljoradnicima, a posle rata sa Titom i novom vlašću u Jugoslaviji, ali, kao i Dragoljub Jovanović, brzo biva odstranjen, jer su Broz i njegovi saradnici dosledni učenici Lenjina i družine, koji su koristili „saputnike“ dok mogu, a onda ih puštali niz vodu. Povodom pedesetogodišnjice revolucije u Rusiji, Moskovljević je u svom dnevniku zapisao: “Kao prisutnik revolucije u Petrogradu nisam se mogao složiti s radom boljševika, kao što se nisam složio niti se slažem s radom njihovih učenika – naših komunista.“
PREVRAT I POSLEDICE: SVEDOČENJE RADOJA JANKOVIĆA
U GOSTIMA KOD CARA NIKOLAJA
U dragocenoj ediciji „Srbija 1914 – 1918“, koju uređuje Zoran Kolundžija, a saizdavači su joj RTS i novosadski „Prometej“, objavljena je dnevničko – memoarska knjiga Radoja M. Jankovića „U vihoru Oktobarske revolucije (1916-1918)“. Na osnovu arhivske građe, predate na čuvanje Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“, knjigu je, ozbiljno i odgovorno, kako samo višedecenijsko iskustvo ume, priredila Danica Otašević. Srpski oficir Radoje Janković, blizak organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“, nosilac niza značajnih nacionalnih zadataka balkanskih i Prvog svetskog rata, bio je poslat u Rusiju 1916, da uruči odličja koje je Caru Nikolaju poslao prestolonaslednik Aleksandar, i da učestvuje u propagandi za srpsku stvar. Uključiće se i u formiranju Srpske dobrovoljačke divizije u Odesi. Dok je boravio u Rusiji, vodio je dnevnik, dragoceni izvor informacija za razumevanje epohe. Sin Milivoja, kafedžije i radikalskog simpatizera, i majke Milke, svešteničke kćeri, Janković je rođen u Čačku 1879. godine. O rodnom kraju je govorio:“Smatram da je taj kraj jezgro našeg naroda. Taj kraj je slemenjača naše narodne kuće. To je stožer naše države u svakom pogledu. Čačani su žustri, ubojni, prijateljski, plemeniti, odvažni, trezveni. To potiče iz plemenitosti čitavog ovog kraja gde sam naučio divni jezik i krasno pevanje.“Vojnu akademiju završio je 1900. Kao mlad oficir, bio je u službi Aleksandra Obrenovića. Učestvovao je u Majskom prevratu 1903; junak je balkanskih i Prvog svetskog rata; branio je Apisa od optužbi, lutao Evropom i svetom, da bi, po povratku u otadžbinu, završio na robiji kao „apisovac“. Pošto ga je pomilovao, kralj Aleksandar Karađorđević šalje Jankovića kao diplomatu u SAD, gde, pored značajnog doprinosa u konsolidaciji naše dijaspore, on igra važnu ulogu u osnivanju prve eparhije SPC na severnoameričkom kontinentu. NJegova supruga Natuška ( iz poznate jevrejske kuće Kalmića iz Beograda, koju su nacisti skoro istrebili u Drugom svetskom ratu ) pomirila je Teslu i Pupina, koji je bio na samrti. Po povratku u Jugoslaviju, kao čovek od poverenja Milana Stojadinovića, Janković postaje naš diplomatski predstavnik u Albaniji, u rangu ministra, baš kao Ivo Andrić u Berlinu. Zadobio je poverenje kralja Ahmeda Zogua i uspostavio avionsku liniju Beograd – Tirana. Na Musolinijev zahtev je penzionisan: duče je smatrao da Kraljevina Jugoslavija u Albaniji ne sme biti uticajnija od Italije. Posle nastanka Banovine Hrvatske, sa već ostrakizovanim Milanom Stojadinovićem, Janković stvara Srpsku radikalnu stranku, koja biva ugušena zbog „velikosrpstva“. Nemački okupatori ga, kao sumnjivog, hapse,ali ga, već bolesnog i iznemoglog, puštaju da umre kod kuće, što se i dešava 1943. godine. Bio je, 1911, stari svat na venčanju svog školskog druga, pesnika Disa. Sretao je, uz Lenjina i Trockog, i Benita Musolinija, ali i američke predsednike Vilsona i Ruzvelta. Prijateljevao je, pored Pupina i Tesle, i sa Dučićem, Crnjanskim, Rakićem, Rastkom Petrovićem, Ivanom Meštrovićem. Bavio se književnošću i publicistikom. Na engleskom je ( namenivši je američkom izdavaču) dao snažnu kritiku sovjetskogeksperimenta, još uvek neobjavljenu. Štampao je dramu Na mukama i knjige pripovedaka Dani i godine i Drumom i sokakom. Nosilac je ordenaBelog orla V stepena (1916), Svetog Save III i IV stepena (1914), Zlatne medalje za revnosnun službu (1914), Jugoslovenske krune V stepena (1932), ordena Sv. Save I stepena (1936), itd.
SA KERENSKIM
Kada je izbila revolucija koja je svrgla imperatora, Janković je i dalje bio u Rusiji. Ipak, vlada februarskih prevratnika srpske
oficire uzima u zaštitu, kao saveznike. Iako je Radoje Janković u to vreme najviše uznemiren zbog suđenja Apisu i drugovima, pokušavajući da interveniše u njihovu korist, on ipak prati šta se zbiva u najvećoj zemlji na svetu, pa već jula 1917. beleži da uhapšenog cara Nikolaja odvode negde u unutrašnjost. Izvesno vreme, sretao se sa vođom Februarske revolucije, Kerenskim, koga ovako opisuje:“Kerenski je koračao brzo, nosio je neku improvizovanu uniformu u znak glavnokomandujućeg vojskom. Palac desne ruke zadenut za bluzu, čizme žute, šapka nešto nesrazmerna koja ga je činila komičnim. NJegov glas je tenor, piskav, krešteći. Kad govori on kara, praska, preti. Crvenilo mu udari u ionako crveno lice, obliva ga znoj i bes. Govori krećući se. Iskoračujući napred, povlačeći se nazad i okrećući se oko sebe. NJegovo oko seva: žile su mu na vratu nabrekle, on šišti, sikće. Reklo bi se da će da zaplače. Kerenski glumi. Beseda je morala biti napisana i više puta pročitana. NJegov jezik ne zapinje. NJega služi reč i to reč smišljena i dobra. NJegove fraze su sočne i pune državničke sadržine. Kerenski sepredstavlja kao glavnokomandujući, kao diktator i „tavarišč“. Ovaj čovek koji je imao najveću popularnost i svu vlast u Rusiji nije je nikadupotrebio. On nije osetio šta je boljševizam on nije ni znao ni odmerio šta je u suštini ruska revolucija. On je jedva 25. oktobra 1917. tražio od Sovjeta republike dozvolu da pohapsi boljševike. Sutradan boljševici su ga tresnuli o ledinu, pohapsili vladu, a njega naterali u bekstvo u Evropu.“ Nekoliko godina kasnije, u naknadnom zapisu, Janković Kerenskog naziva „najvećim i najfatalnijim fanfaronom kakvog je istorija zabeležila”.
SRBI KAO REVOLUCIONARI
Pisac dnevnika, u skladu sa uputstvima srpske Vlade, nastoji da održi savezničke veze sa Rusima, bez obzira na prevrat koji se desio. Shvatajući da treba spasavati što se spasiti može, naši oficiri u Rusiji čak usvajaju revolucionarni diskurs Februara, tvrdeći da je srpski narod, koji oslobađa Južne Slovene, takođe činilac revolucije. Na velikom skupu revolucionara 20. septembra 1917. u Aleksandrijskom teatru Srbi su posebno pozdravljeni: „Sve će dati, do poslednjeg čoveka, da nas pomognu”, beleži Janković u svom dnevniku obećanja koja je dobio. Izlazi za govornicu i kaže: „Niko toliko ne oseća revoluciju Rusije kao Srbi i Jugosloveni jer su trpeli zulume i trpe. No nadamo se da će ruskarevolucija dobro svršiti i da će na kraju krajeva pomoći dobrovoljce, da kad se pređu Karpati – pođu na oslobođenje sviju zemalja i zasnuju jugoslovensku republiku kao učenici ruske revolucije”.
TROCKI I SRBI
I kad boljševici pobede, nada ga ne napušta. Janković se, u ime interesa Srbije, sreće sa raznim ličnostima boljševičke revolucije. Među njima je i Trocki, koga ovakoopisuje:“Belo lice, duga kosa. Veliko čelo. Mačije oko. Šorave usne. Crni tanki obešeni brkovi. Špicasta brada. Naočari. Ton govora pun, mek bariton. Bez osmejka. Hladan, diktirajući ton. Nešto poze. Umoran. Ipak siguran u ono što hoće. Zna kud ide. Neće u polemiku. Političar. Diplomata, diskretan i zbiljan. Ko zna koliko kuražan? Kad je rekao: „Ako saveznici neće mir uz nas, onda ćemo praviti mir s Nemcima, što će biti najgora stvar za sve“, on preti. Moja brošura o Solunskoj aferi bila kod Trockog na reviziji. Odobrena za štampu na engleskom i ruskom jeziku.“ Lenjinova desna ruka kaže da je „bolji separatni mir na račun Rusije, nego rat do pobede na račun Rusije“, najavljujući time buduće pregovore u Brest – Litovsku, kada Lenjin kapitulira pred Nemcima da sproveo unutrašnji obračun sa „belima“. Kada je Janković drugom prilikom pitao Trockog šta će biti sa Srbijom, ovaj mu je, doktrinerski, kao da nijeznao da je mala balkanska zemlja pod strašnom austrougarskom okupacijom, a njena vlast i vojska u u izbeglištvu, rekao:„Podigniterevoluciju”. Kao fanatik „permanentne revolucije“, na pitanje o oslobađanju Bosne i Hercegovine, Trocki kaže:“Da Bosna bude slobodna treba osloboditi i Indiju“, na šta Janković, videći da su Srbi ostavljeni na cedilu, kaže:“Jadna Bosna. Jadni mi!“
REVOLUCIJA KAO HAOS
Posle dolaska Lenjina na vlast, Janković prati novi tok događaja. On piše da palata ruskih careva nije oštećena u borbi, nego su je opljačkali revolucionari. „Nagrnuli su u podrume da isprobaju vina od sto godina doneta sa Krima i Besarabije. Pijani oni su prošetali po gornjim odajama gde su gospostovali tirani i gde se do oktobra baškario Kerenski. Boljševici su poštedeli dvor spolja, ali su ga razorili iznutra. Najbogatiji dvor, najluksuznije odaje, najdragocenije zbirke umetničkih proizvoda izgaženi su nogama pijanih vojnika Crvene garde onda kada odcarizma nije bilo ni traga; kad je cela carska porodica bila u strašnom Sibiru; kad su svi veliki kneževi bili pohapšeni i prognani”… U dečjim odajama „ormani sa igračkama, pajaci, konjići, kola, loptice, sve je to masakrirano i nasilno zdrobljeno. Sa stoličica i ormana zguljena je svilena tkanina i odneta. U sobi ruskog prestolonaslednika radilo je neko ekonomsko odeljenje Kerenskog. On je kriv što je ova riznica bogatstva oštećena. NJegovislužbenici bili su prvi koji su načeli narodnu svojinu u dvoru”, piše Radoje Janković optužujući Kerenskog da je od mnogih prostorija u Petrogradu „našao da je najbolje zasedati po dvorcu gde je svaka sitnica mamila”. Kerenski je uz to voleo da se „baškari po carskim odajama, svira na pijaninu ruskeromanse i deklamuje Puškina”. Janković je pisao o haosu koji je nastupio u Rusiji:“Naši ljudi? Ništa! Spalajković nemoćan kod revolucionara. NJemu Pašić poslao pre 15 dana depešu: „Smatram za dužnost da vam javim da sam naredio Gavriloviću da odmah krene. Naređujem vam da mu odmah predate dužnost itd.“Jadna Srbija. Rusi je i ne pominju. Boljševici sipaju dekrete. Teror. Optužili Šrajdera. U Moskvi ranjen Brusilov. Pogromi, krađe. Duhonjin ( pišu jutrošnje novine) odbija da predloži primirje Nemcima. Kaže: „To može jedino centralna vlada da naredi“. Određen na njegovo mesto proporščik Krilenko (Glavnokomandujući! Provokacija). Trocki gura sve u sunovrat. Gde mu je odstupnica kad se izvrši demobilizacija. Došao amo Radek. Referisao. U Severnoj armiji glad. Banke ne daju boljševicima novac. Biće puškaranja i ubistava. U Stavci Černov. Govori se o novoj vladi tamo: Černov – Cereteli itd. O Kerenskom ni glasa. Svi su za mir! Šta će Rumunija? Šta ćemo mi? Jadna Srbija!... Hoćemo li moći uz Englesku? „Engleska je glupa“, kaže Pelisije./.../ Šta hoće Lenjin i Trocki? Da izvedu delenje Rusije? Sumnjivo je da oni veruju u socijalističku revoluciju u Nemačkoj. Oni hoće više gospodarstva u ovoj velikoj carevini da se ne bi carizam vratio u svoj svojoj grubosti. To se poklapa sa namerama Nemačke. Da se to i u Nemačkoj primeni, treba tući Nemačku na bojištu. Rusiju tuku Lenjin i Trocki dezerterstvom vojske, oskudnim sredstvima, glađu i dugim ratovanjem.“
RAST CENA
Janković opisuje i strašni porast cena koji je slamao državu:“Fizionomija varoši: sitan vlažan sneg. Masa naroda. Saone, kupovne. Nema elektrike. Rublja leti. Ipak ima svega. Funta ajvara (400 gr.) 30 rubalja. Funta slanine 8 rubalja, funta sira 8-9 rubalja. Hleba malo. U „kantonu“ večera ( supa, riba, šunka u sosu, sladoled, kafa) 20 rubalja. Cipele 220 rubalja. Stare poderane cipele 50-80 rubalja. Novine svaki čas menjaju nazive (zatvaraju ih), menjaju i format i boju papira. Za najmanju vožnju gde se u miru plaćalo 40 kopejki traže 5 rubalja, 10 rubalja ako je rđavo vreme. Pud ovsa ( 16 kila) 35 rubalja. Potkovati konja u sve četiri 25 rubalja. Gde ste ranije davali bakšiša 10 kopejki sad date rublju – bez hvala. Šešir štofani 70 rubalja ( pre tri meseca bio 30 rubalja). Govori se da će 100 rubalja posle zaključenja mira vredeti 60 rubalja i manje. Čaša čaja ranije 5 kopejki do 10, sada 75 – 1,50 rublji. Kafa u kafani 2 rublje (ranije 10-15 kop.) Porcija šećera (tri parčeta) 0,50-0,60 kop. Kolač jedan suh, bez putera, neukusan - 2 rublje. U Beogradu ga pre rata niko ne bi smeo ponuditi da proda. U operi (predstava Šaljapina) 10 red, fotelja u parteru, mesto 14 rubalja; I red do IV 30 rubalja mesto. Jedne rukavice kožne (bez vune unutra) 25 rubalja. Tuce marama 140 rubalja. Par odela 700 rubalja (sako).“I narod je polako tonuo u tamu prevrata.
JANKOVIĆ O LENJINU
Radoje Janković je sretao i Lenjina, koji je,po njemu, bio otrovan marksizmom, pukiprofesionalni prevratnik:“Vladimir Iljič Uljanov nije bio veliki čovek. On je bio samo revolucionar. Imao sam priliku da 1917. i 1918. godine slušam Lenjinove govore. Svi njegovi govori, sve njegovo obilato pisanje imali su karakter ne velike duhovne, već revolucionarne delatnosti. Brže no iko,smelije no iko, nekompromisnije no iko, Lenjin je težio primeni integralnog marksizma u ruskoj revoluciji. Lenjin je bio pasionirani, rođeni revolucionar, za njega je revolucija radi revolucije bila životna vizija. Lenjin je bio heroj jedne imaginarne reforme sprovođene u mukama i krvi jednog seljačkog naroda, da bise
konačno utvrdilo da su marksizam i komunizam smišljeni protivnici slobodnog duhovnog čoveka. Sovjetski komesari smatrali su Rusiju poslednjom brigom. Oni su videli svetsku revoluciju. NJima je svetlost dolazila jedino iz marksizma.“ Godine koje su došle potvrdile su uvide Radoja Jankovića.
OBRAČUN SA MARKSIZMOM
Prošavši, neposredno i sa živim zanimanjem, kroz prve dane boljševičke revolucije, koju je dnevnički pratio, i, na osnovu dugodogodišeg životnog i diplomatskog iskustva, duboko pojmivši šta je osnovni cilj novog totalirizma maskiranog u priču o „skoku iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ ( Fridrih Engels ), Radoje Janković, srpskioficir, diplomata i pisac, pristupio je pisanju jedne knjige, svedočantva obračuna sa ideologijom čijem je inkariniranju prisustovao u vihoru boljševičkog prevrata. Rukopis Radoja Jankovića, pod naslovom „Revolucija“, nastajao je ( a to zaključujemo po kratkom zapisu priloženom uz isti, iz pera njegove kćeri Vukosave ) od 1925. do 1935. godine, kao obračun sa „Marksom,Lenjinom, komunizmom i tragičnim posledicama ovog eksperimenta“. Pisan je i na srpskom i na engleskom. Ipak, nikad nije objavljen, mada bi i danas bio značajan doprinos za razmatranje istorije srpske kritike marksističke ideologije. Na početku svoje knjige, Radoje Janković sa žaljenjem ističe da su kontakti demokratskih vlada i biznisa sa Sovjetskim Savezom izbrisali raniju sliku o boljševičkoj revoluciji. Zaboravljene su strašne reči Trockog i zločini protiv verujućih, a haos, glad i besporedak koji su boljševici izazvali izgubili su značaj koji su, u očima slobodnog čovečanstva, nekad imali. Svedočenja o zločinima revolucije uzimaju sekao dosadna, ili kao jeftina kapitalističkapropaganda protiv progresa.ŠTA JE BIO REVOLUCIONARNI TEROR
Istoričar Miloš Timotijević ukazuje na ideološke temelje boljševičkog terora koji je Janković video i u praksi, i protiv kog je bio:“Revolucionarni teror u Sovjetskoj Rusiji zakonski je propisan 5. septembra 1918. godine, kada je Savet narodnih komesara usvojio „Dekret o crvenom teroru“. Tada je zaključeno daobezbeđivanje sovjetske republike od „klasnih neprijatelja“ putem terora jeste „direktna
neophodnost“. Crveni teror je podrazumevao streljanja i izolaciju „neprijatelja“ u koncentracionim logorima, uz objavljivanje njihovih imena. Inicijator revolucionarnog terora bio je sam Lenjin, koji se zalagao za surovo nasilje kao način za postizanje ideološko-političkih ciljeva. Moralni užas terora nije bio sadržan samo u pojedinačnim, grupnim i masovnim ubistvima, već u uspostavljanju državnog sistema nasilja, što je imalo razorni uticaj na ljudsku psihu.Boljševici su na taj način planski širili atmosferu nepoverenja, straha, potkazivanja i terora, čime su ostvarivali ropsku poslušnoststanovništva prema vlastima. Za Lenjina je diktatura bila politički koncept neograničene vlasti koji se ne oslanja na zakon, već na običnusilu. Lav Trocki je u svom delu „Terorizam i komunizam“ javno obznanio veoma promišljenu i surovu političku doktrinu osvajanja i zadržavanja vlasti, koja opravdava nužnost korišćenja otvorenog nasilja (zastrašivanja i ubijanja) prilikom uvođenja i odbrane diktature proletarijata. Trocki je pisao da se onaj ko se odriče terorizma, odriče i samog socijalizma: „Revolucija ’logično’ ne traži terorizam, kao što ona ’logično’ ne traži ni oružani ustanak. Ali, zato traži od revolucionarne klase da ona ostvari svoj cilj svim sredstvima koja su joj na raspolaganju: ako je potrebno oružanim ustankom, ako nema druge – terorom“. Istovremeno Trocki je naglašavao kako je teror nemoćan ako ga primenjuje „reakcija“ protiv klase koja se nalazi u istorijskom usponu. Međutim, teror je bio vrlo delotvoran ako se primenjuje protiv reakcionarne klase koja ne želi da siđe sa vlasti. Trocki je razlikovao „dobar“ i „loš“ teror. Tako je caristički teroru Rusiji bio loš, jer je bio uperen protiv proletera koji su se borili za socijalizam, dok je sovjetski, komunistički teror „dobar“, jer je bio usmeren protiv onih koji su želeli da skrše revoluciju i restauriraju stari kapitalistički poredak.“ Radoje Janković je smatrao da čovečanstvo treba da ide putem evolucije, a ne putemrevolucionarnog terora. Vredi ga čitati i danas.
UMESTO ZAKLJUČKA
Srbi su, od jeseni 1944, ušli u svoj boljševički vihor, i Srbija je izgubila, urevolucionarnom teroru, samo po ustanovljenim podacima, preko šezdeset hiljada ljudi, koji su stradali uglavnom kao ideološki i klasni neprijatelji. Priča se nastavila i posle formalnog pada komuniističkog režima. Autor knjige „OZNA – mač revolucije“, Kosta Nikolić, jednom je rekao:“Odeljenje za zaštitunaroda - Ozna, prva je tajna komunistička policija čija ambicija nikad nije bila da služi društvu već da njime gospodari. Iz nje su nastale sve ostale tajne strukture na teritoriji Jugoslavije. Ozna je formirana samo s jednom zadatkom, da kontroliše vlast u državi i zatose uvek fiksirala iznad sistema. Nikada nije nestala, samo se više puta transformisala, savršeno se prilagođavajući političkim okolnostima. Oznino bratstvo nije ideološko, već interesno. Svejedno im je da li vlada ideologija komunizma, nacionalizma ili evropskih integracija“. Zato je, radi sadašnjosti i budućnosti, potrebno izučiti prošlost u kojoj se nalaze mnogi uzroci današnjeg dana. Ovo je članak koji nas podseća na činjenice vezane za srpsko razumevanje boljševičkog prevrata, čije su se posledice odrazile i na naš narod. Dok se Rusija ne oslobodi Lenjinove mumije, a Beograd Broza ne pošalje u rodni Kumrovec, senke će se, svaki čas, zgušnjavati u veliku tamu nad nama i našim životima.
Izvor: Pravda.rs
