Piše: Cvijetin Milivojević
Da malo obnovimo gradivo: gde smo ono stali 2. juna i kakva nas sve svetla budućnost čeka nakon što su građani širom Srbije, na lokalnim (?!) izborima glasali za predsednika Republike i, kako to videlisti, uvek iznova, vole da kažu, „za bolji život“ koji može da otpočne tek od ovog krnjeg trijumfa, jer se, ne znam zašto, prethodnih 12 godina vladavine istog tog čoveka, u istoriji neonaprednjaštva, ne računa?
Poljski filozof i, počev od šezdesetih godina prošlog veka, čuveni politički emigrant Lešek Kolakovski tvrdio je („Nevolje s đavolom“, Logistika, Beograd, 2007) da, „u onoj meri u kojoj je politika čista borba za vlast, ona je po definiciji, u hrišćanskim kategorijama, domen đavola“, zato što oslobađa naš libido dominandi kao razrastajući nagon, s obzirom na vlastito razrastanje, te nema nikakve druge ciljeve osim sebe“. Dok su „žudnja za vlašću i borba za vlast opšta stvar, a ne pitanje totalitarnih tendencija“, pošto „većina despotskih režima u istoriji i nije bila totalitarna“. U prilog tome, Kolakovski je postavio i pitalicu – šta mislite, ko je rekao: „Imaćemo slobodu, čim se oslobodimo neprijatelja slobode“?
. . .
Novi vetrovi dunuli su sa Andrićevog venca i iz Nemanjine, posle trijumfa na lokalnim izborima na kojima su videlisti, uz „malu pomoć prijatelja“ (američkog ambasadora), dobili utakmicu, za koju su sami priredili prigodna pravila, a onda i sami sudili i presudili narodnoj volji.
Litijum, dakle, ne da može, nego – mora!
Mora odmah i kompromis sa Kosovom, nego šta, Ustav Srbije možeš da okačiš mačku o rep – tako nekako reče predsednik Vlade, a to je ono telo koje, po tom Ustavu, „vodi unutrašnju i spoljnu politiku“. I još pojasni kako „veliki narodi i velike države, nisu to zbog svoje teritorije, već zbog svoje odgovornosti da traže mir“.
Nemačku, kao glavnog sponzora Rezolucije o Srebrenici, naš Vrhovnik je, samo mesec dana posle glasanja na Ist riveru, promovisao u „garanta bezopasnog rudarenja litijuma“, čime je, još jednom, samoponištio suverenitet zemlje na čijem je čelu! Uz „ekskluzivu“, kakvu samo on zna da odvali: „Oko litijuma će se u budućnosti, kao do sada oko nafte, voditi ratovi!
U međuvremenu, kao grom iz vedra neba, odjeknula je vest u londonskom „Fajnenšel tajmsu“ (što je preneo i jedan od najpopularnijih ruskih Telegram kanala, Ridovka) da „Srbija neprimetno povećava prodaju granata Zapadu, što u krajnjem ishodu ojačavu odbrambenu sposobnost Ukrajine“. I ne samo to: FT tvrdi da je, od početka rata u Ukrajini, Srbija, preko trećih lica i zemalja, isporučila Ukrajini municiju vrednu 800 miliona evra!
Iako, Vrhovnik, kao papagaj, ponavlja da se Srbija u tom ratu „ne svrstava ni na jednu stranu“, on ovih dana, pritešnjen tim dokazima, priznaje da je Srbija „imala mnogo ugovora sa Amerikancima, Špancima, Česima i drugima, a šta oni s tim rade je, na kraju krajeva, njihova stvar, a čak i da znam, to se mene ne tiče“.
To reče pošto je, prethodno, doskora desetrostrukog rezidencijalnog i nerezistencijalnog srpskog kapućehaju (šefovao je istovremeno u 10 embahada Srbije: SAD, Sveta Lucija, Antigva i Barbuda, Surinam, Belize, Komonvelt Dominika, Sent Kits i Nevis, Kolumbija, Barbados, Sent Vinset i Grenacini, te Karipska zajednica), kao novog ministra diplomatije, za „sefte“, poslao, radi slikanja sa Zelenskim, na tzv. Mirovnu konferenciju o Ukrajini, bez prisustva Rusije. Gde je Srbija, po nalogu „kolektivnog Zapada“, glasala za, još jednu „osudu ruske agresije“ i podržala „princip suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalnog integriteta svih država, uključujući i Ukrajinu“, uz napomenu da pisci te deklaracije podrazumevaju da je ta država i „Republika Kosovo“, ali, na žalost, ne i Republika Srbija…
Da li to „predsednik svih građana Srbije“, najnovijom kampanjom podilaženja, ulagivanja i nuđenja srpskog suvereniteta, vraća uslugu „kolektivnom Zapadu“ koji mu je, direktnim mešanjem u unutrašnjopolitička pitanja Srbije, omogućio pobedu njegove stranke na minulim lokalnim izborima?
A najbolji komentar te izborne „pobede“ - nad protivnikom kome su bile vezane i ruke i noge, a glavni sudija u ringu (ekselencija Hil) dodatno lupao čvrge opoziciji – kao i postizborne „aklimatizacije“ pobednika, dali su, za nepoverovati, Niče i le Bon, još pre vek i po, i Makijaveli, ima tome pet stoleća.
. . .
Gistav le Bon je, još 1895, zajednice pozvane da izaberu nosioce izvesnih funkcija nazvao „biračkim gomilama“ čije su preovlađujuće karakteristike: slaba sposobnost za razmišljanje, odsustvo kritičkog duha, nadražljivost, lakovernost. Zbog toga se u njihovim odlukama može otkriti uticaj vođa i uloga činilaca poput tvrđenja, ponavljanja, prestiža kandidata i zaražljivosti.
Birač se – piše le Bon u knjizi „Psihologija gomile“ (Algoritam, Bg, 2018; prvo izdanje iz 1895) - drži onoga koji laska njegovim požudama i njegovoj sujeti i zato ga „treba pretrpati najpreteranijim ulagivanjima i ne ustručavati se učiniti mu najfantastičnija obećanja“, na sva usta izgrditi i žigosati biračeve lične „neprijatelje“ (gazde i slično). Takođe, kada je reč o protivkandidatu, „valja gledati da se on smoždi, učvršćujući tvrđenjem, ponavljanjem i zaražljivošću da je on poslednja hulja i da je opšte poznato kako je on počinio više zlodela“, a nema potrebe za to tražiti ili nuditi i nekakve dokaze. A ako protivnik loše poznaje psihologiju, on će pokušati da se opravda argumentima (umesto da se ograniči da na takva tvrđenja odgovori drugim tvrđenjima), i od tada on neće imati nikakva izgleda na pobedu...“
Kada je reč o vođama gomila, Gistav le Bon tvrdi da je, najčešće, „sam vođ prvo bio vođen“, „on sam bio je hipnotisan nekom idejom, kojoj je potom postao apostol“: „Vođe često nisu ljudi misaoni, ali su ljudi od akcije. Oni obično nisu vidoviti, pošto predviđanje uopšte vodi ka sumnji i sputava rad. Oni se regrutuju poglavito iz redova živčanih, razdražljivih, duševno poluobolelih, koji dodiruju granice ludila. Ma kako da je apsurdna ideja koju brane ili cilj kojem teže, svako se razlaganje otupi naspram njihova ubeđenja. Prezrenje i progon njih ne dotiču, i samo ih više draže. Lični interes, porodica – sve se žrtvuje. I sam nagon ka samoodržanju kod njih je uništen toliko da jedina nagrada koju oni žele da dobiju jeste da postanu mučenici...“
Vođ može katkad biti inteligenan i učen; no, to mu je uopšte – smatra le Bon – „pre od štete, no od koristi“: „Iznoseći zamršenost stvari, puštajući da se sve objasni i razume, inteligentnost čini čoveka blažim i veoma otupljuje jačinu i žustrinu ubeđenja nužne apostolima. Velike vođe sviju vekova, a naročito oni iz Revolucije, behu bedno ograničeni i baš oni koji behu najograničeniji vršili su najveći uticaj... Strašno je katkad i pomisliti na moć koju jednom čoveku sa prestižom daje silno ubeđenje udruženo sa krajnjom skučenošću duha. Ali se, međutim, moraju steći ti uslovi, pa da se ne zna za prepreke i da se ume proturiti svoja volja. U tim energičnim i ubeđenim gomile instinktivno poznaju gospodara, kojeg one uvek trebaju...“
. . .
Fridrih Niče je, još 1888, uviđao da je „na svetu više idola nego realnosti“.
Kada je reč o „volji ka moći“, Niče je naročito apostrofirao „moć koja nema više potrebe da se dokazuje“, i zato ona čak i – „prezire da se ikome dopada, odgovara preko volje, ne oseća nikakvog svedoka oko sebe; živi bez svesti da ima opoziciju, odmara se u sebi, postaje fatalistička, zakon među zakonima, govori o sebi kao velikom stilu“.
Žeđ za jakim verovanjem nije – prema Ničeu - dokaz da jaka vera tu postoji nego je pre dokaz da je odsutna, jer tek „kad imate jaku veru, možete sebi da dozvolite luksuz da sumnjate: za to ste onda dovoljno sigurni, dovoljno čvrsti, dovoljno spregnuti s njom“.
U knjizi „Suton idola ili kako filozofirati čekićem“ (Službeni glasnik, Beograd, 2020; izvornik, Lajpcig, 1922), Niče postavlja „četiri pitanja savesti“ kandidatima za moćnike:
„Prednjačiš? Ti si kao pastir? Ili kao izuzetak? Treći slučaj je da si begunac... Prvo pitanje savesti.
Da li si stvaran? Ili si glumac? Zastupaš drugog ili zastupaš sebe? Najzad, možda ti samo naprosto oponašaš glumca... Drugo pitanje savesti.
Da li si ti neko ko gleda ili neko ko pipa? Ili si od onih koji odvraćaju pogled i drže se na odstojanju?... Treće pitanje savesti.
Hoćeš li da ideš zajedno sa drugima ili da prednjačiš? Ili ćeš da ideš postrani, sam za sebe?... Moraš da znaš šta hoćeš i da to hoćeš. Četvrto pitanje savesti.“
. . .
Nikolo Makijaveli je, još početkom 16. veka, u panegiriku Medičijevima, vladarima Firence, zaključio da onaj koji vlada „može ili stvoriti jaku državu ili spasiti sopstvenu dušu, ali, oboje zajedno najčešće nije moguće“.
U spisu „Vladalac“ (Kosmos izdavaštvo, Bg, Nova knjiga, Pg, 2017), Makijaveli je pisao da običan građanin može da dođe na vlast u svojoj otadžbini, ne preko zločina i drugih teških nepravdi, već - uz pomoć svojih sugrađana, jer „narod, ne mogavši da se izbori s velikašima, stane na stranu jednog čoveka i učini ga vladaocem da bi ga ugled ovog zaštitio“:
„Onaj koga narod digne na presto, sam je na tom mestu i nema nikog ili gotovo nikog u njegovom okruženju ko nije spreman da mu se potčini. Težnje su naroda daleko časnije od težnji velikaša: ovi bi da ugnjetavaju, a oni tek da ne budu ugnjetavani. Stoga, onaj koga narod dovede na vlast treba da zadrži prijatelja u narodu, što samo po sebi nije teško jer jedino što narod traži, jeste da ne bude ugnjetavan. Vladaocu je potrebno da ima narod za prijatelja; u protivnom, iz nevolja neće izvući živu glavu... Kada vlast na narodu temelji srčani vladalac, sposoban da upravlja ljudima, vladalac kome nevolje ne teraju strah u kosti već im se spremno suprostavlja i jačinom svoga duha i čvrstinom poretka hrabri sav narod, toga ovaj nikad neće izdati, pa će se temelji ovakva vladaoca pokazati kao postojani...“
Makijaveli nije imao ni dilemu da li je bolje da vladaoca vole ili da ga se plaše:
„Da bi podanici bili složni i odani njemu, vladalac ne treba da se brine ako ga prati glas surovog. Naime, njegovih nekoliko svireposti daleko su milosrdnije od postupaka onih koji iz silnog milosrđa dopuste da se dignu neredi koji sobom nose pokolj i pljačku…
Za sve ljude važi da su nezahvalni i nestalni, da se izdaju za ono što nisu, da su kukavice i lakomi na novac. Dok god si dobar prema njima, u potpunosti su uz tebe – nude ti svoju krv, imanje, život i decu, ali onda kad za tim nema potrebe. No, samo nek' nevolja pritisne, i odmah će te napustiti. Propast čeka onog vladaoca koji se, bezrezervno verujući u njihova obećanja, nije još nekako obezbedio. Zato su prijateljstva koja se stiču novcem, a ne veličinom i plemenitošću duha, zapravo roba na prodaju, pa u nuždi čovek ne može na njih da se osloni. LJudi su skloniji da povrede onog ko zaslužuje ljubav nego onog ko izaziva strah jer se ljubav zasniva na obavezi koja, usled ljudske pokvarenosti, prestaje da važi onog trenutka kada lična korist uđe u igru. Strah, s druge strane, ne nestaje lako, jer se ljudi stalno plaše kazne...“
Navodeći primer tadašnjeg kralja Španije, Ferdinanda od Aragonije, koji je stalno preduzimao nove ratne pohode, što je uvek iznova oduševljavalo i zapanjivalo njegove podanike čije su sve misli bile usmerene na to, Makijaveli je je zaključio da, na taj način, „mir nikada nije trajao dovoljno dugo da bi ljudi mogli da se udruže protiv kralja“.
A kada je reč o spoljnoj politici uspešnog vladaoca, i tu je Makijaveli, pre pola milenijuma, imao, i danas upotrebljiv savet:
„Vladaoca još cene ako je uistinu prijatelj ili neprijatelj, što će reći, ako neštedimice pomaže nekog protiv nekog drugog. Uvek je korisnije ovako postupati nego biti uzdržan. Naime, ako dvojica susednih moćnika zarate jedan protiv drugoga, oni su ili toliko jaki da se po završetku sukoba moraš plašiti pobednika, ili nisu. Uvek je bolje da jednog podržiš i boriš se na njegovoj strani. Ako to ne uradiš, u prvom ćeš slučaju uvek završiti kao plen pobednika i to na veliko zadovoljstvo i radost onoga koji je izgubio, te nemaš ničeg čime bi se odbranio niti ikog kome bi se obratio. Pobednik, naime, ne želi sumnjive prijatelje koji ne pritiču u pomoć kad nevolja pritisne; gubitnik s druge strane, neće da te primi jer mu nisi došao s oružjem u rukama onda kad je on bio u neprilici... Uvek je bilo da onaj ko ti nije prijatelj od tebe traži da ne uđeš u rat, a onaj ko to jeste, da se latiš oružja. Da bi izbegli trenutne opasnosti, nepromišljeni vladari najčešće se odlučuju za uzdržanost, zbog čega u velikom broju slučajeva i propadaju. Međutim, kada odvažno pristaneš uz jednu od sukobljenih strana, pobedi li onaj koga si pomagao, iako je jak i ti zavisiš od njegove milosti, on je u obavezi prema tebi i vas sad veže međusobna odanost...“
. . .
A dok premijer nudi "kompromis", k'o da mu ga je babo ostavio, za Kosovo, Predsednik U Sve Se Meša (PUSSM), iz Brisela čak, gde je, navodno po ovlašćenju tog premijera, otišao da pregovara o tom eventualnom (ne)davanju Kosova – morao je, za potrebe svojih, večito krvi žednih, dvorskih dezinformativnih medija, da udari po nesrećnom Piksiju, kome, izgleda, ni njegovi japanski mentori neće moći da pomognu.
„Jeste, sve je to sport, samo smo mi puno para dali za taj sport“, bio je poslovično preteći zagonetan PUSSM, iz čega se može zaključiti da bi budući nacionalni fudbalski stadion, još u toku izgradnje, ipak moga da se preprojektuje u džinovski ring ili, još bolje, tatami, jer nam, mnogo bolje od nogometa, ide i tekvondo, i džudo, i rvanje u oba stila, i karate i tome slično.
. . .
Odgovor na pitalicu s početka teksta: rekao je to, nakon višestranačkih izbora održanih 1933. godine, tek izabrani, legalni i legitimni, kancelar Nemačke.
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
