Piše: Petr Davidov
-Data izjava je jednostavno pozorište apsurda u kome estonski političari igraju uloge, pokušavajući, verovatno, da izazovu simpatije kod vlasnika ove ustanove. Borba protiv Ruske Crkve i ruske kulture postala je neka vrsta mentalnog narkotika sa kojim pokušavaju da nahrane estonskog birača kako bi, on, zaboravio na realne probleme.
Ja ću, sa moje strane, dodati: kao što moje drugove u Estoniji, a, takođe, i mene već nekoliko godina progone i kažnjavaju svemogućim kaznama (meni je potpuno zabranjen ulazak u ovu republiku), samo zato što smo pravoslavni i što imamo drskosti da sarađujemo sa pravoslavnim izdanjima u Rusiji. Sloboda govora u jako voljenoj Evropskoj uniji! I, uopšte sloboda. S jedne strane je smešno, a s druge strane se prisećate žalosnih scena iz događaja.
Crkva, generalno, smeta u životu, pa je poželjno, blago rečeno, neutralisati je (čitaj-ubiti): baš takve optužbe su odlikovale, u prošlom veku, boljševički režim u Rusiji, a zatim i u Jugoslaviji kada se vršio krvavi progon nad „kontrarevolucionarnim zaverenicima“ i nad „antisovjetskoj ćeliji crkvenjaka“. „Narod je za mir, Crkva je za rat“ i td. Zameniti pojmove, ono što je crno nazvati belim, i napred u pobedu, danas, jedinog ispravnog učenja. Sve je poznato do samog bola. Čudno je samo što Estonija, po rečima njenih političara, teži da se oslobodi od komunističkog nasleđa, pa nesebično, ako ne i samoubilački, isto to usvaja. A, istovremeno, oslobađa se od hrišćanskog nasleđa. U Estoniji nema spomenika Lenjinu, ali Lenjinove metode žive i cvetaju. Gde je tu logika? Nema logike: demencije ima, a logika je nula.
Kako se za takve neutralizatore završava pokušaj ubijanja Crkve? Nama je to poznato, naučili smo to u proteklih dva milenijuma: bezbožnici polude, njihova imena se ili zaboravljaju ili postaju sinonimi za ludilo, bezčašće, sramotu, a Crkva se iznova rađa iz pepela, sećajući se reči svoga Osnovatelja: “...sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla je neće nadvladati“ (Mt.16:18). Ovde se vidi, obična, hrišćanska stvarnost. Odnosno, obično čudo, bez ikakve demencije.
Ostale tekstove ovog autora možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda/Prevod: Dragan Nikolić
