Uoči gradskih izbora u Novom Sadu, postavilo se pitanje da li možda oživljava vojvođanski separatizam?
U ujedinjenoj opoziciji, koja se nalazila na mestu 11 glasačkog listića u Novom Sadu, bila je i Liga socijaldemokrata Vojvodine – notorna separatistička stranka (o kojoj sam detaljno pisao ovde 215-217). Zbog toga je premijer i mogao za ovu listu da ironično kaže kako je „suštinski njihov kandidat Gruhonjić”.
Nezavisna država Vojvodina
S druge pak strane, na mestu broj sedam pojavio se Aleksandar Odžić i njegova lista „Novi Sad Glavni grad Vojvodine – Pokret Autonomija”. Odžić je, u odnosu na Čanka, manje poznati autonomaški ekstremista, ali ništa manje otrovan. Dok je bio u pokrajinskoj skupštini, kao predsednik Vojvođanske partije, uživao je snažnu Gruhonjićevu podršku.
Da, Odžić hoće Nezavisnu državu Vojvodinu, koja bi odmah otvorila pitanje granice sa ostatkom Srbije: „Sava i Dunav su prirodne i istorijske granice teritorijalnog identiteta Vojvodine, pa samim tim i jedan značajan deo južnih granica zapadne civilizacije”.
Vojvodina je Zapad, Srbija je Orijent. Zato kulturrasisti – Odžić i Gruhonjić – i hoće tzv. vojvođansku naciju. A glavno što su pripadnici te zapadne nadkulture uradili uoči izbora bilo je da skinu i bace zastavu Vojvodine Srpske.
Bravo, majstori!
I kako su prošle ove dve liste? Odžić je uzeo tek 0,8% – dakle, toliko su se njegove otrovne koještarije primile u Novom Sadu. Međutim, Ujedinjena opozicija („Udruženi za slobodni Novi Sad”), dobila je 24%, a predsednica GO NS LSV za Novi Sad Maja Mrnuštik – kao četvrta na listi – izabrana je za odbornicu.
Setimo se da je LSV na pokrajinskim izborima 2023. predvodila „vojvođansku koaliciju”, koja je dobila svega 2,3% glasova. Tako je LSV ispala iz skupštine APV, pa se tada zaključilo da je „LSV sišla sa glavne političke scene”.
Međutim, sada je LSV, upravo zahvaljujući tome što je – nejasno iz kojih razloga – pozvana u Ujedinjenu opoziciju, opet uspela da se vrati na mala vrata na političku pozornicu Novog Sada. Ma bravo, majstori, odlično vam ide…
Ovo nije prvi put da „beogradske stranke” – iz tuposti ili naivnosti – pumpaju vojvođanske secesioniste. Najgori slučaj desio se 2000, kada im je praktično prepuštena sva vlast u AP Vojvodini.
Milošević je pao 5. oktobra, a 8. oktobra je bio drugi krug pokrajinskih izbora. U takvoj atmosferi, DOS je počistio stranke „starog režima”: od 120 mesta u skupštini, koalicija SPS i JUL osvojla je samo dva mesta, a SRS ni jedno.
Međutim, DOS je predizbornim sporazumom prepustio – ne zna se zašto – polovinu svojih poslanika u Pokrajinskoj skupštini tzv. autohtonim vojvođanskim strankama: LSV, SVM, RDSV, KV, DZVM, DSHV i HNS. Kako je i vojvođanski DS naginjao autonomaštvu, napravljena je hiperautonomaška koalicija DS, LSV i SVM.
Ova koalicija imala je nadpolovičnu većinu u skupštini APV, iako je njen realni udeo u biračkom telu bio daleko ispod toga. Recimo, LSV je sa osam odsto podrške birača imao 20 odsto pokrajinskih poslanika.
Čanak je postao predsednik skupštine, te je takva skupština do 2004. uspela da načini ozbiljnu i dugoročnu štetu državi Srbiji. Tzv. Čankova zastava Vojvodine je jedan od tih štetočinskih repova koji se do danas vuku po severu naše zemlje.
Paktiranje sa izdajnicima
Razumem ideju objedinjavanja opozicije, ali i u tome valjda ima neke granice. Novi Sad nije Valjevo, pa da lokalna pitanja nemaju previše veze s državnim. Kada Dinko Gruhonjić kaže da je na delu „(č)etnifikacija ‘srpske Atine’”, koja se, između ostalog, vrši i tako što se „markira teritorija crkvama građenim u raško-vizantijskom stilu”, onda izgradnja crkve na Limanu i njen izgled prestaju da budu lokalno i postaju opšte pitanje.
Kada Gruhonjić, takođe, kaže da se u Srbiji vodi takva državna politika da „nijedna teritorija, niti jedan ozbiljniji događaj, od fudbalskih i košarkaških utakmica u Beogradu, do Egzita ne sme ostati nezagađen, nekontaminiran zadahom ‘srpskog sveta’”, zbog čega „Vojvodina danas dobrim delom izgleda kao pustinja”, onda je jasno da sa stranačkim izdancima takve ideologije ne može biti paktiranja čak ni na gradskom, pa ni na opštinskom nivou.
Ali, Maja Mrnuštik, predsednica GO LSV sada je odbornica u gradskoj skupštini, pa ćemo i odatle slušati njene izjave kako je „paljenje lomača” na Badnji dan „teror nad Novosađanima”, kako to „nije u skladu sa novosadskom multikulturalnošću”, te kako Novi Sad „ne pamti ovo što nam se dešava u poslednjih nekoliko godina”.
I sa takvom politikom naša opozicija se nada da će na izborima da dobije Vučića? Kako da ne…
ĐILAS PROZIVA HILA: Više Vam nisu bitni izveštaji ODIHR-a?
Izvor: Standard.rs
