Prenosimo njegov članak u celini:
Ukupno 163 ili, prema poslednjem popisu, 134 ili, prema trećim izvorima, samo 121 Rus živi u Nišu, ali je, kako tvrde iz tamošnjeg GIK-a, Ruska stranka (RUS) tamo, iako je od sedam kandidata imala tek jedno ime i prezime koje bi moglo da „vuče“ na rusko, osvojila čak 1.224 glasa. „Rus“, odbornik, Tihomir Perić se vika, do juče član Šešeljevih radikala, tas na vagi u formiranju buduće niške vlasti, ne govori ruski, a svoj „zlatni glas“ već je preneo u vlasništvo Srpske napredne stranke, s tendencijom da to i presudi ko će – dosadašnja vlast ili opozicija – da formira novu vlast!
Uoči izbora dve hiljade dvadeset i druge toj stranci je bio osporen status stranke nacionalne manjine. Razumljivo, jer se, u to vreme, Ruska stranka inatila s režimom, protiveći se vojnoj neutralnosti Srbije i tražeći pristupanje Srbije Organizaciji dogovora za kolektivnu bezbednost (ODKB).
RIK je tada tvrdio da RUS „ne zastupa interese ruske nacionalne manjine“, što je verovatno i odgovaralo fakticitetu. Jer, ni tada ni danas, to, definitivno, nisu (bili) ni neki novi pridošli Rusi (i Ukrajinci), ali ni potomci starih Rusa belogardejaca, već, pre, nekakve lažne „baćuške“, fantomska ruska stranka, možda stvarno rusofili ili putinofili ili, pre će biti, vučićoljubi, šta li već, ali Rusi, svakako, ne…?
Inače, ta deklarativno proruska / proputinovska stranka osnovana još pre 11 godina i učestvovala je više puta na izborima u statusu „pozitivne diskriminacije“ koja vredi za stranke nacionalnih manjina. Pravi Rusi, bilo ovdašnji ili iz Rusije, bili su i tada, kao i danas, pravi raritet na listi RUS-a, jer je tek pokoji stvarno bio i upisan u poseban spisak ruske nacionalne manjine koji se koristi za izbore za savete nacionalnih manjina. Zbog toga se dve hiljade dvadeset i druge, kao „ruska lista“ umesto Ruske stranke, na izbore „prošvercovao“ Ruski manjinski savez (sa Pokretom Grka i Bihaljijem iz „Levijatana“ u koaliciji).
RIK se tada pozvao na svoje pravo da, kada sumnja da postoji intencija podnosioca izborne liste da izigra zakon kako bi učestovao na izborima uz uslove pozitivne diskriminacije, da mu taj status uskrati.
Međutim, na izborima (parlamentarnim i lokalnim) dve hiljade i dvadeset i treće, kao i na lokalnim pre nekoliko dana, ta „intencija da se izigra zakon“, izbornim komisijama, po nečijem nalogu odozgo – nije zasmetala, kada je o Ruskoj stranci reč. Kao što, na onim krnjim izborima dve hiljade i dvadesete, to što se Mađari u Vranju broje na prste jedne ruke, nije smetalo jednoj stranci mađarske nacionalne manjine da tamo obezbedi nezapamćenu „podršku“ za svoju listu.
Tako je, već na parlamentarnim izborima dve hiljade i dvadeset i treće, uz pomoć „prirodnog cenzusa“ za manjine, iako je u celoj Srbiji osvojila samo 11369 glasova i mada je ispod cenzusa i bez ijednog mandata ostalo nekoliko konvencionalnih političkih stranaka sa 33, 45, 55, pa čak i sa više od 105 hiljada glasova (!), Ruska stranka, u liku svog predsednika Slobodana Nikolića, dobila – narodnog poslanika i parlamentarni status! Nikolić je Šapčanin, nekada je vodio udruženje koje se bavilo uvozom „ruskih (i ukrajinskih) nevesti“ za ovdašnje tržište neženja, a vodio je i Društvo srpsko-ruskog prijateljstva „Vladimir Putin“.
U Beogradu je RUS „uspela“, među prvima, već do sedamnaestog aprila, da skupi dovoljno potpisa podrške, pa je osvojila i 8000 glasova (iako popisni podaci kažu da samo 4800 Rusa u Beogradu ima pravo glasa) i – jedan odbornički mandat u Skupštini grada! I na Novom Beogradu, gde živi ukupno 1070 Rusa, „Rusi“ bi mogli da stignu do odborničkog mesta, jer su navodno osvojili 1700 glasova, iako imaju samo jedno rusko ime na listi – a taj jedan odbornik, „naš Rus“, mogao bi da presudi ko će biti vlast u najvećoj (beo)gradskoj opštini.
Potpise za kandidaturu bez problema su „prikupili“ i u „gradu Vere Pavladoljske“, Valjevu (gde živi samo 34 Rusa!), Čačku, Novom Sadu, niškim gradskim opštinama Pantelej, Palilula i Medijana… Tajna besproblematičnog „prikupljanja“ potpisa (isključivo kod opštinskih overitelja, bez obaveznog prisustva „potpisnika“!) za „Ruse“, prema prvom „Rusu“ Srbije Nikoliću, leži u tome da „građani Srbije vole Rusiju“, a i zato što su sada – za razliku od dve hiljade i dvadesete, kada su bili za ODKB „okrenuti Evropskoj uniji“!
Sad zamislite da se na, nije nemoguće, ponovljenim izborima u Nišu pojavi i stranka ukrajinske (ili rusinske) nacionalne manjine, pa da se na izborni teren na Nišavi prenese pravi front sa Dnjepra i iz Donbasa?
A taj cirkuzant koji je smislio ovu maškaradu sa Rusima, zapravo, mrzi ne samo Ruse nego i one dve trećine Srba koji su, ne iz interesa, nego iz srca, iskreni rusoljubi. Zašto li ćuti ruska ambasada, zašto ćuti ekselencija Bocan Harčenko?
. . .
Zakon o političkim strankama, u članu 3, političku stranku nacionalne manjine definiše kao „političku stranku čije je delovanje posebno usmereno na predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine i zaštitu i unapređenje prava pripadnika te nacionalne manjine u skladu sa ustavom, zakonom i međunarodnim standardima, uređeno osnivačkim aktom, programom i statutom političke stranke“.
Izbornom listom nacionalne manjine trebalo bi da se smatra izborna lista za koju je izborna komisija utvrdila da je „osnovni cilj njenog podnošenja predstavljanje i zastupanje interesa nacionalne manjine, kao i zaštita i poboljšanje prava pripadnika nacionalne manjine, u skladu sa međunarodnim pravnim standardima“.
Izborna komisija ima pravo i da odbije predlog da se nekoj izbornoj listi odredi položaj liste nacionalne manjine, a do takve odluke će doći ako je nosilac liste ili kandidat na toj listi „član neke druge političke stranke koja nije politička stranka nacionalne manjine ili ako se utvrde druge okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na nameru da se izigra zakon.“
Tako, kao nekada Egipćani i Aškalije sa KiM (bili su čak i u srpskoj delegaciji za pregovore u Rambujeu, uoči NATO agresije na Srbiju) što su, tako bi danas o budućnosti Savskog venca, trebalo da odlučuju, recimo, manjinske liste Slovaka (iako tek 21 Slovak živi u toj opštini) i Grka (mada nema nijednog registrovanog Grka), sve pod brendom neke „Zelene stranke“.
Procenite sami da li se u sve to i koliko uklapa naš RUS.
“Postoji čuveni „srpski meridijan“ koji prolazi kroz „Ikeu“ i deli Srbiju na severni i južni deo. Na tom severnom delu imate sunca, veze lepo funkcionišu, velike zgrade, uređene prostorije, imate besplatne vrtiće, besplatne udžbenike. A onda imate jug gde ne postoji ništa, gde je beda, tuga, jad i čemer. E, vidite, ja se borim za ljude na jugu koji su potpuno zaboravljeni i potisnuti” – izjavio je jedan od junaka poslednjih lokalnih izbora dr Dragan Milić, uz usklik „Niš Nišlijama“ i zavet: „Nikada više neka nevidljiva ruka iz Beograda neće upravljati Nišlijama“.
E, upravo na to sam mislio kada sam (a da me nisu ni pitali za predizborni savet) predložio opoziciji da Vučiću ne ruši smeška, tj. projekat „Skok u budućnost“ (EKSPO i pripadajući mu nacionalni stadioni i ina sajmišta i vašarišta „od javnog interesa“) – već da ga prosto dislocira u Niš, na jugoistok tog odumirućeg i, od ljudi, sve praznijeg dela Srbije. Pa, ako je to stvarno „razvojni impuls“, kao što Vrhovnik tvrdi, da od toga imaju koristi oni kojima je taj „razvoj“ i najpotrebniji.
Izbori širom Srbije su pokazali da ulazimo u nešto što je, još odavno, trebalo da bude karakteristika lokalnih izbora, da grupe (i udruženja) građana na lokalu ostvaruju bolje rezultate nego konvencionalna opozicija. Na decembarskim izborima odskočila je GG profesora Nestorovića (sada je na beogradskim izborima, pod sloganom „Doktori za Beograd“ i mladim ginekologom Antonijevićem kao kandidatom za gradonačelnika, još i popravila taj rezultat za više od tri odsto); ovoga puta su bljesnule grupe oko Save Manojlovića i doktora Milića, u Čačku je uzletela GG oko Ivana Ćalovića, u Gornjem Milanovcu „Uzinat“ itd. Od bojkota nacionalnog opozicionog bloka Novi DSS – POKS ovajdile su se, posebno u Beogradu, Manojlovićeva i Nestorovićeva lista.
Lista dr Milića ostvarila je u Naisu bolji rezultat nego tradicionalna opozicija, zato što su digli glas protiv „nevidljive ruke iz Beograda“, a u kampanji su se bavili isključivo lokalnim pitanjima.
Manojlović je, pak, na ove izbore izašao uvidevši „međuprostor“ koji je ostao raspadom „Srbije protiv nasilja“; nagrađen je za svoj prethodni građanski aktivizam, pa je pokupio i glasove, pozivom na bojkot nezadovoljnih, bivših simpatizera Đilasovog dela bivše SPN.
Ovaj „bum“ grupa građana može da se shvati i kao poslednja opomena konvencionalnoj opoziciji (ali i vlasti!) da građani mogu da prihvate „igru velike politike“ na parlamentarnim i predsedničkim, ali da to ne žele da gledaju i na lokalu. Na lokalnim izborima ne možete da vodite referendumsku kampanju, „za“ i „protiv“ Vučića, već morate da se bavite rešavanjem konkretnih, komunalnih i životnih problema građana.
Sve to otvara i dilemu opravdanosti i samog postojanja konvencionalne opozicije na lokalu, ako ona nije u stanju da prepoznaje i otvara teme od interesa lokalne zajednice.
Izlaznost na lokalnim izborima drugog juna bila je mala zato što je jedan deo bivše „Srbije protiv nasilja“ bojkotovao izbore; tokom kampanje tinjao je sukob unutar opozicije u vezi s (ne)bojkotom koji je zbunio opozicione glasače; inicijativa „Proglas“ nije podržala i nije pozvala na izbore, već prepustila građanima da „sami odluče“; zato što su lokalni izbori sami po sebi manje atraktivni od parlamentarnih i predsedničkih; zato što su građani umorni od izbora, jer smo prethodne imali u decembru, ali najviše zato što je manja izlaznost odgovarala režimu pošto ima disciplinovano biračko telo, a sve je (čak i eSPeeS) bilo spakovano na zajedničku režimsku listu, zbog čega je vlast, navodno u ime opozicije, vodila lažnu pro-bojkot gerila kampanju, sa pozivom opozicionim glasačima da ne izlaze na izbore…
U članu 4 („sloboda glasanja“) Zakona o izboru narodnih poslanika piše: „Birač je slobodan da odluči hoće li glasati i kako će glasati. Niko nema pravo da sprečava ili primorava birača da glasa, da ga poziva na odgovornost zbog toga što je glasao ili što nije glasao i da od njega traži da se izjasni za koga je glasao ili zašto nije glasao.“
Tu garanciju, takođe u članu 4, prepisuje i Zakon o izboru predsednika Republike.
Potpuno istovetan je i sadržaj člana 4 Zakona o lokalnim izborima!
Zakon o izboru narodnih poslanika, takođe, zabranjuje razne oblike „botovanja“, pritiska na birače i pokušaja „korumpiranja“ glasača u izbornom danu i za vreme izborne tišine.
Član 6: „… Zabranjeno je 48 časova pre dana glasanja i na dan glasanja do zatvaranja biračkih mesta da se u medijima i na javnim skupovima objavljuju procene rezultata izbora, javno predstavljaju kandidati na izborima za narodne poslanike i njihovi izborni programi i pozivaju birači da glasaju, odnosno da ne glasaju za određene izborne liste…“
Član 170: „… Novčanom kaznom kazniće se za prekršaj pravno lice (i odgovorno lice) koje 48 časova pre dana glasanja i na dan glasanja do zatvaranja biračkih mesta u medijima i na javnim skupovima objavi procenu rezultata izbora, javno predstavlja kandidate na izborima i njihove izborne programe i poziva birače da glasaju, odnosno ne glasaju za određene izborne liste…“
Otkud onda, od Beogradske arene, prošlog decembra, preko Sportsko rekreativnog centra „Banjica“, do Novosadskog sajma, Centra za socijalni rad u Gornjem Milanovcu i sličnih javnih ustanova, ovoga puta, nešto što se, pod firmom nekakvog stranačkog „kol centra“, aktivira i „proizvodi glasove“, iako je zabranjeno da se to čini – baš na sam dan izbora?
Vučić je rekao da nema ničeg lošeg što „njegovi“ imaju kol centar. I to je tačno, partijski kol centri su postojali i devedesetih, ali oni smeju da rade isključivo u vreme kada nije izborna tišina i iskljuvio da komuniciraju sa „bankom sigurnih glasova“, a ne da korumpiraju i pritiskaju birače na izborni dan.
Jasno je da je način na koji su radili ti bot centri u izbornom danu protivzakonit, a još gore je ako su se oni, osim pozivanja „sigurnih glasača“, bavili još nečim, što je tek razlog da od prekjuče budu razaslate sve moguće krivične prijave i inicijative tužilaštvima i slično. Jer, kol centar bi imao pravo da poziva samo svoje birače koji su baza sigurnih glasova, a ne mene ili vas, i pritom se prave naivni, kao, „pa, mi vas vodimo kao siguran glas“. Ko to sme da vodi nečiji dosije, a da nije policija ili BIA ili tužilaštvo?
Podsećanja radi, u poznu jesen hiljadu devesto devedeset i šeste, baš su iz Niša krenule demonstracije protiv izborne krađe na lokalnim izborima kada su tamošnji socijalisti i julovci, izborni poraz pokušali da prekroje u pobedu tako što su na zapisnike sa biračkih mesta na kojima je pobedila opozicija odlagali mastan burek, pa onda, zbog umašćenog zapisnika, poništavali rezultate izbora. Režiser te krađe zvao se dr M. Ilić.
Dr Milić se danas zove čovek koji, 28 godina docnije, u istom gradu, stoji na čelu bitke protiv naknadnog prekrajanja, prepravljanja, brisanja i dopisivanja nekih novih zapisnika.
Izbori su, za njega, „završeni voljom građana koji su pokazali da SNS više nema većinu, jer je 3332 glasa više pobeda, a ne poraz“ i najavio da opozicija ne bi učestvovala na novim, ponovljenim izborima, ako bi ih bilo. „Besmisleno je da organizujete stalno izbore, da se igramo klikera nećemo. Budite ozbiljni, nemojte na Nišu da polomite zube i da zbog Niša izgubite vlast u celoj Srbiji. Pokažite da ste vitezovi i priznajte da ste izgubili“, rekao je, uz obećanje, da „nećemo podleći pritiscima i podmetačinama da izađemo da demonstriramo, da pošalju neke svoje ljude u kapuljačama, da bacaju kamenice, da se raskrvare niške glave“. I najavio da će u gradskoj opštini Medijana, gde je opozicija dobila 6000 glasova više od vlasti, odmah biti formirana (opoziciona) vlast.
Savo Manojlović je p(r)ozvao sve kolege iz „izlazeće“ i „bojkot“ opozicije sa izbora od drugog juna, parlamentarne da se povuku iz Narodne skupštine Srbije i beogradskog parlamenta, a ove koji su učestvovali na poslednjim lokalnim izborima, da ne prihvate mandate sa lokalnih izbora u Nišu, Novom Beogradu i slično.I da izlazak iz institucija kombinuju sa građanskom neposlušnošću. Iz oba pola bivše Srbije protiv nasilja dobio je odgovor u stilu da prava opozicija ultimatume treba da postavlja političkom protivniku Vučiću, a ne opozicija opoziciji.
Od nedelje uveče u opoziciji „odjavljuju“ jedni druge, „izlazeći“ iz konvencionalne „bojkotaše“ i obrnuto, kriveći jedni druge za (ne)izlazak pod Vučićevim „nemogućim“ izbornim uslovima; „bojkotaši“ i „izlazeći“, složno, opanjkavaju Savu; dr Milić leči od revolucionarnog virusa „izlazeće“, ali i Savu, dok profesor Nestorović tihuje .
Opozicija se, za sada, u Nišu okrenula isključivo pravnoj borbi za očuvanje pobede. Događaji prestižu jedan drugi.
Hoće li neko iz opozicije, „pod strašnim batinama i mučenjima“, kao one komunističke ilegalke i ilegalci u partizanskim filmovima, ipak, pokleknuti, kapitulirati i „izdati drugove“, a za sebe pribaviti nekakvu „slobodu“ i sinekuru?
Na jesen slede lokalni izbori u celoj BiH, pa i u Republici Srpskoj. Predsednik Republike Srpske i predsednik Narodne skupštine Srpske u nedelju su glasali na lokalnim izborima u Beogradu. Da li to može da znači da oni neće glasati na lokalnim izborima u Srpskoj, tamo gde je njihov glas mnogo važniji? Da li da brinemo: da se nisu preselili u Beograd, a Srpsku ostavili samu Šmitu? Jesu li najviši funkcioneri Srpske ptice selice da preleću tamo-ovamo, pa da u smiraj leta odlete na zapad, i slete u Banjaluku i Laktaše gde će, takođe, biti lokalnih izbora ili, možda, imaju privilegiju da protivzakonito imaju duplo prebivalište? Ovo što najviši funkcioneri Republike Srpske rade po nalogu Vrhovnika iz Beograda je pokušaj direktne zavade i omraze među Srbima sa dve strane Drine. Otkud nekome odavde ideja da Srbi koji žive izvan Srbije žiteljima Srbije biraju čak i njihovu lokalnu vlast? Jer, da je reč o nekakvoj zaštiti nacionalnog interesa, onda bi režim u Srbiji učinio odavno ono što mu je ustavna obaveza – da obezbedi državljanstva Republike Srbije (time i glasačko pravo na parlamentarnim i predsedničkim, ali ne i na lokalnim izborima u Srbiji) svim Srbima iz Srpske, a ne da ih ucenjuje zahtevajući od njih da, zauzvrat, glasaju na lokalu u Srbiji.
A predsednik svega ovoga ovde što jeste da jeste i što nije da nije, u trideset dva minutnoj simultanci na RTSovom centralnom Dnevniku koji bi, sve skupa, trebalo da, po šesdeset šestoj godišnjoj tradiciji, traje tek 30 minuta, saopštio da je: neverovatna pobeda liste „Aleksandar Vučić – Srbija sutra“, da se takvi rezultati nisu dogodili nikada u istoriji; da je on (predsednik svih građana?) ubedljivo „porazio“ sve one koji su glasali protiv njega ili uopšte nisu glasali, a to čini tek četiri petine građana Srbije, pa se, kao predsednik svih građana, zahvalio samo onoj petini građana koji su glasali za njegovu partijsku listu; da, naravno, nikakvih (izbornih)nepravilnosti nema niti ih je bilo; pozvao svoje stranačke pione u Beogradu da u Beogradu odmah krenu u formiranje vlasti, one svoje u Novom Sadu „da ne žure“, a sve aktere u Nišu da sačekaju i, ako je potrebno, sto puta da se prebroje glasovi, očinski zamerivši svojima što su poranili s trubačima i pripretio, pa obećao, ako drukčije ne mogne da formira vlast po svom ukusu (opet je, kao usput, izrazio „veliko poštovanje dr Miliću“), i „ponovljene izbore“; naveo da su predlozi dela opozicije o neplaćanju poreza, kao vidu građanske neposlušnosti, odraz nemoći…
Pa se onda besprizorno zaklonio iza nadolazećeg osmojunskog „Svesrpskog sabora“, po oprobanom principu optuživši svakog onog „ko je protiv izbornog inženjeringa na lokalnim izborima u Srbiji“, da je taj i takav i protiv Republike Srpske, i protiv KiM u Srbiji, i protiv države Srbije i srpskog naroda.
Istinito je reći o onome što jeste da jeste, a o onome što nije da nije, a netačno kazati o onome što jeste da nije ili o onome što nije da jeste – na toj hipotezi zasniva se Aristotelova teorija korespondencije kao jedna od najstarijih teorija istine. Radi se o tome da bi stvarnost trebalo da ima primat nad nečijim mišljenjem o toj stvarnosti.
A koje je sve istine ovim nastavkom protivzakonitog javnog agitovanja za Srpsku naprednu stranku, ustavni predsednik svih građana Srbije, pokušao da sakrije od građana?
Pokušao je da sakrije da je izlaznost u Beogradu bila samo 46,16 odsto (697680 izašlih birača), odnosno za čak 245000 birača manje u odnosu na decembar prošle godine, kada je izlaznost bila 58,41 odsto i da je takva izlaznost, dobrim delom, i posledila gerila kampanje naprednjaka u cilju obeshrabrivanja izlaska opozicionih birača na birališta!
Hteo je da zabašuri činjenicu da lista što se protivzakonito nazvala njegovim imenom i prezimenom („AV – Beograd sutra“), sa sve eSPeeSom, Palmom, radikalima i Zavetnicima na gomili, skupila samo 388453 glasa, u odnosu na 411910 koliko su imali sedamnaestog decembra!
I najvažnije: da još jednim neregularnim izborima pod njegovom oberkomandom nije izgubila opozicija, već je poražena cela Srbija.
Pročitajte OVDE šta kaže Marinika Tepić o proteklim izborima
Izvor: Srbin.info
