Piše: Slobodan Reljić
Rezolucije jesu ćorci. Ali bole. One pokazuju šta bi neki hteli da urade kad bi mogli, a pošto ne mogu – čine što mogu da jave šta misle.
Naravno, pošto su rezolucije politički instrumenti, tu istorija služi i uvek će biti interpretirana na način kakav treba političkim izvođačima. Jači koristi rezoluciju kao bič. Slabiji kao kamenčić u tuđoj cipeli.
Govorimo o rezoluciji „pismenom zaključku, odluci; rešenju na kraju neke skupštine u kome se iznosi raspoloženje i mišljenje učesnika i formulišu zahtevi“. Komplementarno ovom je i tehničko značenje iste reči (lat. resolutio) koje se odnosi na vaš ekran – da l’ televizora, da l’ računara, da l’ mobilnog – o oštrini slike, gde se rezolucija meri brojem elemenata tzv. piksela po inču; i imate rezoluciju a ako je više elemenata – visoku rezoluciju.
Dakle, koliko imate „piksela“ u nekoj skupštini toliko vam je rezolucija visoka. U ovom vremenu raskola, raspadanja i gubitka orjentacije – gde su ljudski mozgovi i sloboda ukoričeni elektronskim glasanjima – rezolucije sve manje imaju veze s činjenicama iz realnosti na koje bi htele da se odnose, a sve više sa – glasanjem u skladu s potrebama „naših“ u ovom trenutku.
Kako na svetskom planu, tako i u našim malim okupiranim mislionicama u kojima je sloboda zlo neopisano. Kako je lepo kad možete da radite ono što vam kažu, a ne da se svakodnevno rvete s primitivnim narodom koga „nagovaraju“ da radi za one druge.
Tako smo se mi u ovom času, u političkom prostoru koje su zapadne sile označile za Zapadni Balkan, susreli sa dve rezolucije – onom o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN u NJujorku i Rezolucijom o Jasenovcu u Skupštini Crne Gore u Podgorici. U oba slučaja se pokazalo da o genocidu nema nikavih kriterijuma i tvrdih činjenica, sem potrebe vašingtonske administracije, koja sebe još uvek doživljava upraviteljem sveta, da održava (okupacioni, neokolonijalni) poredak koji je uspostavila pre nego što je počela da očigledno proklizava i gubi moć.
Sam gubitak moći samo je deo problema. Veći gubitak je što to – i okupirani i američki kapoi u proširenom konc-logoru – počinju da osećaju. I da govore o tome. Sve glasnije. Pa, iako bojažljivo, počinju da se ponašaju shodno novim uslovima. Postaju neposlušni, kao đaci kad shvate pred kraj godine koji učitelj više nije važan.
Jeste, ova „demokratska“ imperija je posejala svoje loklne namesnike posvuda i oni se još uvek održavaju na površini, ali talasi se podižu, vetrovi ogoljuju i besmisao i bespomoćnost.
Kad je u Crnoj Gori postalo nepodnošljivo prednjačenje anticrnogorske „elite“ pri onom glasanju u Ujedinjenim nacijama usledio je razuman kontraudar. Odjednom je tom narodu postalo jasno da se Noam Čomski nije šalio kad je svojevremeno oglasio da Amerika zna za „žrtve prvog reda“ i „žrtve drugog reda“. I da se to pravilo – politički upotrebljava.
Tako se žrtve iračke i srpske (ko se seća bombardovanja, zna da oni nisu izuzimali ni živa bića u Crnoj Gori) dece, Americi „isplate“ kako reče Medlin Olbrajt na TV, da će stradanje američkih satelita biti osuđeno i kažnjeno ako je to politički korisno, a ugrožavanje američkih špijuna i ubica je – nedopustivo. Sad reprizu možete gledati u Gazi.
Taj princip, u razmerama koji mogu da primene, prihvataju svi američki sateliti.
Hrvatski sabornici, koji sebe u dobrovoljnom ropstvu Zapadu doživljavaju kao „jednakije“ od podgoričkih parlamentaraca, odmah su predložili da se oni tamo koji ne misle kao oni – kazne. Rob mora biti rob, a ne da dopušta da ga neko skrene s puta i na tren.
„Uputio sam zaključak da se Vlada Hrvatske obaveže da crnogorske zastupnike proglasi persona non grata zbog instrumentalizacije sećanja na žrtve Jasenovca u svrhu ostvarivanja ciljeva politike srpskog sveta, nastavka velikosrpske politike iz 90-ih godina“, zagrmeo je Miro Bulj, iz Mosta, što je valjda građanskije od HDZ. Građansko na Balkanu znači ropsko bez ostatka.
A baš dokazana liberalka (krem građanskog) i nekadašnja ministarka vanjskih i evropskih poslova Hrvatske Vesne Pusić objavljuje da se „podnošenje rezolucije o Jasenovcu u crnogorskoj skupštini već reflektuje na evropski put Crne Gore, bez obzira na Hrvatsku i da to pokazuje da je Crna Gora neka vrsta političkog vazala Srbije“. „To je već očito“, rekla je Pusić. Kao što je očito da žrtve Jasenovca – nisu važne po sebi.
A nije važno ni što srpski političari, koji su deo te iste velike igre, nisu dopustili da se u Narodnoj skupštini Srbije krajem decembra 2021. donese slična rezolucija. Hrvati i danas misle da je „srpski parlament prije tri godine na tajanstven način i bez objašnjenja odbacio jedan ovakav prijedlog. Logorašica Jasenovca i najstarija članica parlamenta Smilja Tišma je tada, kao članica vladajuće većine i Dačićevog SPS-a, predložila i obrazložila tekst deklaracije. Kolege su je s govornice ispratili jednodušnim, snažnim aplauzom, ali je na glasanju njen prijedlog dobio tek 30 glasova. NJih 113 je bilo protiv (?!).“ (sajt Hrvatsko nebo)
Zašto tako? Nije rečeno, ali razumelo se – „da se ne bi ugrozio evropski put“ i da se ne bi nervirale komšije.
Ali – kad je došao čas da Srbi treba da budu „genocidan narod“ a po prijavi negenocidnih Nemaca – podrazumevalo se da je baš to „evropski put“ – i da komšije „znaju“ da su Srbi „genocidani“ a Nemci vekovni pravednici koji ni mrava nisu zgazili.
Nije pomoglo ni to što politički sistem u Srbiji održava Muzej genocida koji se godinama bavi smanjenjem broja žrtava u Jasenovcu (valjda zbog komšija a i nekih viših sila iz Jerusalema), u razmerama u kojime bi i hrvatski „otac nacije“, ban Tuđman, mogao biti prevaziđen, a dojučerašnji direktor Muzeja – toliko je stradao – da je sad dogurao do ministra u vladi Srbije. Ima neka tajna veza, ili šta drugo… Čućemo nekad.
Ovo je mala bara i krokodili, mali su – ali velikih apetita, jedu ostatke ostataka.
Dojučerašnji premijer Crne Gore Dritan Abazović će reći „ja smatram da je u Jasenovcu počinjen genocid“, ali ima razloga da se to ne kaže rezolucijom. Jasno, sve je dobro dok se američki ambasador ne oglasi.
Sadašnji premijer će za briselski Politiko (nešto kao Borba u ono vreme kad je SFRJ bila kon-federacija), reći „to nam šteti, definitivno nam ne pomaže“, jer osuđivati „zločine hrvatskih fašista baca senke na nade Crne Gore da će se pridružiti Evropskoj uniji“!?
Kao u onim vicevima iz ludnice – koji se danas, zbog tzv. inkluzivnosti, ne smeju pričati glasno. A onda sledi objašnjavanje vica. To je nekad bilo bez veze, a danas je obavezni deo. Ne sme se dopustiti da se vic razume drugačije nego što treba.
„Iskreno, Pandorina kutija rezolucija je otvorena rezolucijom o Sreberenici“, ispovediće se pogođeni Spajić. „Ovo nije naša glavna politika, ovo je digresija.“
A glavna politika je – kad Hrvatska osudi rezoluciju njegove skupštine – da Spajić kaže kako je „potpuno saglasan sa željom Hrvatske da region ne povlači nazad u istoriju“.
Hrvatska koja je nastala na istorijskim iskopinama – neodvisne države Hrvatske, iz 1941? Kad se pokazalo da denacifikacije nije bilo. Ali toga smo postali svesni kad je pokazano u Ukrajini. Ali za mnoge je već prošao.
I zna se… Ko sumnja ko je krivac?
„Postoji ruski narativ u Crnoj Gori da Evropska unija i zapadni svet podržavaju nacističku i fašističku istoriju“, što valjda ni dobri Spajić ne može poreći, ali – jebeš istinu! – jer bi „da je njegova vlada glasala protiv rezolucije, to bilo iskorišćeno protiv njega“.
Briselu, razumeš li ti išta o krstu na kojem je ovaj vaš pravednik raspet!? Dao bi on narod (danas za demokratiju nigde narod nije potreban), ali narod, njegov narod je – …voćka čudnovata, ne slomi ga al’ zube polomi! Zna on i da je taj vladika Gorskog vijenca politički nekorektan i da ga treba u podrum, ali ne može se sve izbrisati, na ovom nivou razvoja tehnologije. Valjda će nekad i ovim primitivnim i živim prostorima – zavladati veštačka inteligencija. Ali Brisel kasni.
I tako – u crnogorskoj porodici i školi se učilo da je „junaštvo kada sebe branim od drugoga, a čojstvo je kada drugoga branim od sebe“, ali u današnjoj Crnoj Gori (a i, da ne bude zabune, drugim državama Zapadnog Balkana!) najbolje bi bilo da se te misli Marka Miljanova Popović Drekalovića ispišu na kineskom da ih više niko ovde ne može čitati.
Kinezi bi već znali šta bi s njima.
I da se Logika izbaci iz svih školskih programa. Jer, kako bi se to moglo normalizoavti – glasam za rezoluciju o Srbrenici gde mi, nekim olbrajtovskim činjenicama, daju do znanja da sam izvršio genocid, a nedopustivo je – i da mislim da je neuporediv ljudski zločin, Jasenovac – bar isto to. Čovek mora da je prošao ozbiljne škole da bi to mogao shvatiti. Hegel ne bi mogao!
Kako sam došao do tog pomračenja uma? Pa, tako što me na kraju „evropskog puta“ čekaju Nemci (savremeni Nemci kojima je logika izbrisana iz mozga) koji najbolje znaju materiju i najpouzdanije je da oni budu mera stvari. I nije mi teško da ja budem „genocidan“ – a oni znaju zašto njih nećemo tako zvati. Doduše, dok Amerikanci ne jave drugačije. To je najviši logički zakon.
A oni koji se sećaju onog „Vidovdane, moj očinji vide“, relikti su prošlosti, s kojim ćemo se spajić-klasa obračunati. Komunisti nisu uspeli, ali liberali su jači na tim poslovima.
Jeste, uvek ćemo razumeti zašto su pametni Amerikanci tražili da im izdajnici predaju Slobodana Miloševića na Vidovdan, ali nikad nama – koji ispunjavamo poglavlja i nadamo se da će nas kao umorne pse pripustiti u Evropsku uniju 2028, 2030. ili 2035. – neće biti jasno zašto su se našli neki koji hoće da se Rezolucija o Jasenovcu donese na taj dan koji je naš usud.
Nema dana, niti bitke koje mi danas ne treba da prodamo za 100 evra, a da se i ne razmišlja kad je u pitanju neko poglavlje na putu u EU.
Što lošije vesti stižu o EU, to je ona nama „milija i država“. To je naše čojstvo i junaštvo, to je naše „stići i uteći i na strašnu mjestu postajati“. I danas se kaže „ne bojim se nikoga do Boga“, jer se zna da Boga nema i da je tu Šarl Mišel… A kad taj natčovek otkaže dvodnevnu posetu Crnoj Gori – zbog čega god, to je grom.
Zato može postavljati pitanje trebaju li nama svima na Zapadnom Balkanu ovako razumne reči: „S dubokim saosećanjem prema žrtvama genocida u Jasenovcu tokom 1941-1945. godine, uvažavajući da će 2025. biti 80. godišnjica od ovog užasnog zločina, a prepoznajući da je 22. aprila 1945. logor smrti Jasenovac bio rasformiran i na taj dan poslednji preostali zatvorenici ubijeni, Skupština Crne Gore je vođena poveljom Ujedinjenih nacija, Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, odlučuje da posveti posebnu pažnju komemoraciji i osudi zločine počinjene u tom logoru smrti.“
I neka nama činjenica o onome što se događalo. Ko zna koliko će se moći ovako bespametno i neobavezno ovim baviti daleka Amerika. Bajden nas se, priznaju u oni, više neće moći setiti, a i ovi drugi imaće važnija posla. Rezolucija će biti, ali sve manje onih sa visokom rezolucijom.
Sve više piksela će im trebati za druge slike. Ej, kolike su Azija, Afrika, Južna Amerika!
Izvor: Sveosrpskoj.com
