Pravda

Piše: Cvijetin Milivojević

Jedan od pionira modernog političkog marketinga u Francuskoj Žak Segela je, na osnovu iskustva iz mnogih kampanja koje je vodio (Fransoa Miteran, Lionel Žospen, Ehud Barak, Franc Vranicki, ali i Jožef Antal, Janez Drnovšek, Aleksandar Kvašnjevski, Željo Želev, pa, delimično, i Boris Jeljcin itd) zaključio dve važne stvari: Birači glasaju za čoveka, a ne za partiju i glasaju za budućnost, a ne za prošlost.
Pravilo važi i za aktuelnu svedržavnu, opštegrađansku i svesrpsku kampanju „uterivanja ljubavi, nade i vere“ Srbima u litijum kao „rudu svih ruda“ („na početku bejaše“, ni reč, ni Bog, već litijum), Sveti mineral, Sveti Gral. Sveti, a naš – o čemu sam pisao u kolumni „Biblijska propaganda litijuma“ (4. jul 2024). 

Dakle, čovek (a ne partija) kome se veruje je, veli volonterski, praktično, i promoter privatne multinacionalne kompanije koja bi da eksploatiše litijum u Srbiji. 

A sam litijum je mineral budućnosti – a jok prošlosti, k'o što je zlato bilo nekad i k'o što je nafta, kao „crno zlato“, bila, evo, do juče. Kao što reče Promoter, „oko litijuma će se u budućnosti voditi ratovi, kao što su se vodili i vode oko nafte“.
I zato, najpodesnije za obe verujuće Srbije: o rođenju svetoga Jovana Krstitelja, o Ivanjdanu, a pošto istog datuma pada i Dan (komunističkog) ustanka protiv fašizma, Čovek Budućnosti, posle podužeg vremena inaćenja sa Nišlijama, zapucao čak za Niš, da tamo najavi neku tamo daleku budućnost – železničku obilaznicu oko Niša i dan kada će leteći vozovi, s litijumskim baterijama, nadletati i obletati, a ne saletati centar grada na Nišavi! Dok se, iza brega valja pokušaj da se, o istom trošku, tom vizitom nastavi relativizovanje poraza Vrhovnikovih naprednjaka u trećem, po broju stanovnika, gradu Srbije, a fokus javnosti odvrati od pozornosti na zapad i prestonicu zemlje u kojima ne miruju „zarobljenici prošlosti“, „neprijatelji prosperiteta“, a naročito „napretka“, isti oni povampireni retrogardi što su, krajem 19. veka, plašili narod železnicom, kako to lepo, odnekle, po običaju, istrgnu iz konteksta, naš prenačitani predsednik, kao, svih građana. 
.   .   .
U celu tarapanu je uleteo i londonski „Fajnenšel tajms“ koji je, vrlo simptomatično, u kratkom periodu, objavio tri, po našeg predsednika, blagonaklona teksta, što bi nas baš prijatno iznenadilo da se, pored jednog, u kome se konstatuje Vučićeva „cik-cak“ spoljna politika između Istoka i Zapada, u preostala dva ne hvali njegova kooperativnost i predusretljivost prema atlantskim partnerima u pogledu eksploatacije litijuma u Srbiji i izvoza srpske municije za potrebe ukrajinske vojske.  Poruka između redova: sadašnji vladalac Srbije je još i dobar i konstruktivan, kakvi bi mogli da dođu umesto njega.
S obzirom da je sve paralelno zaličilo na matricu kampanje za, upravo okončane, francuske parlamentarne izbore, ali i, sada već, početak indoktrinacije za litijum kao, autentično, srpski Sveti, a naš, prizivam kao argument još neke natuknice iz knjige pomenutog Žaka Segele,

„Izborna vrtoglavica“ (“La vertige des urnes”, izvornik Flammarion, 2000; Clio, Beograd, 2009).
Veli on da se glasa i: za ideju, a ne za ideologiju; za spektakl, a ne za banalnost; za sebe, a ne za kandidata; za istinito, a ne za lažno; za sudbinu, a ne za banalnost; za vrednost, a ne za funkciju; za aktivno, a ne za pasivno; za pobednika, a ne za luzera.
Dakle, tako građani rezonuju, sad je manje bitno da li je, na primer, reč o izborima za predsednika Republike Francuske ili nadolazećem referendumu o tome da li treba ili ne da se ekspoloatiše litijum u Srbiji.
.   .   .
Za Srbiju koja bi, kao nekad „Zemlja košarke“, kroz indoktrinaciju iz svih raspoloživih propagandnih oruža i oružja, u futuru prvom trebalo da postane „Zemlja jadarita (litijuma i bora“), još su poučnija takozvana „tri pravila drugog kruga ubistvenog finiša“, kada kandidati veruju da se, u tih nedelju-dve, olučuje o njihovoj sudbini. A Žak Segela je govorio da ga je njegov najpoznatiji klijent, nekadašnji predsednik Francuske Fransoa Miteran, naučio da se „pobeda dobija u prvom krugu“. 

Pred drugi krug, uvodi se princip „biranja manjeg zla“ i vrši mobilizacija u korist politike koja, ako ne donosi boljitak, makar ne škodi. 
Dakle, „u prvom krugu eliminišemo, u drugom biramo“. Što znači da sve snage moraju da se koncentrišu na pokazivanje svoje razlike u odnosu na rivala (šta sam to ja što nije moj protivnik; šta to ja mislim, a šta on ne misli; šta ću ja da uradim šta on neće). 

„U prvom krugu delimo, u drugom sakupljamo“: Srbija je sada u drugom krugu propagande za litijum, što je za vrhovnog komandanta indoktrinacije signal da je, „posle mobilizacije svog tabora, vreme za okupljanje cele zemlje“. Dostojanstvenost, vizija, nadahnuće, sve se to, kao  teren pragmatizma, napušta zbog sveopšte mobilizacije prvog, drugog i trećeg poziva. 

A onda, nadajmo se pre nekog, ne dao Bog, Danteovog kruga, kad se pobeda politike „litijum nema alternativu“ na obzorju već bude nazirala, uslediće i primena trećeg pravila: „U prvom krugu se borimo. U drugom krugu smo pobednik“. To je onaj trenutak kada glavni subjekt navlači pobedničku tuniku i zauzima pobednički stav, kada je presto (trijumf) na pomolu, kada bi svako dalje agitovanje ličilo na slabost, jer je narod već izabrao pravu, litiumsku stranu.
.   .   .
Kao najveće zlo, i uoči minulog drugog kruga parlamentarnih izbora u Francuskoj, po običaju, identifikovan je relativni pobednik prvog kruga - Nacionalno okupljanje.

Izborni inženjering obavljen je odmah nakon prvog kruga. Makronovi „centristi“ su sklopili pakt s levičarima raznih „skretanja“ da podrže jedni druge, odustajući u drugom krugu u  korist bolje plasiranog kandidata, a sve da bi se napravila brana „desnim ekstremistima“ Marin le Pen i Žordanu Bareli. To je, u zbiru, pošto je reč o većinskom izbornom sistemu, donelo mnogo više mandata „ujedinjenoj levici“ i Makronovim „liberalima“, ali je i poguralo manje desničarske formacije.

Protiv Nacionalnog okušljanja se udružilo „kuso“ i „repato“, pa, imajući u vidu i milione glasača imigranata, iskreno uplašenih „baukom“ Le Penovih, jasno je zašto je rezultat ovakav kakav je: „pobedilo je manje zlo“.

Mada u svemu tome ima ozbiljna doza licemerja, ali i jedna količina nerasuđivanja, kao u slučaju najboljeg francuskog fudbalera Mbapea koji je pozvao da se glasa protiv Marin le Pen i njenih koji ne vole imigrante, iako je glas za levicu baš tog Mbapea doveo u opasnost da sutra na svoje bogatstvo plaća porez od 90 odsto, što predlaže Melanšon.

Da paradoks bude potpun, Le Pen je suverenista („ Francuska Francuzima!“), ali i francuski „ekstremni“ levičari su – suverenisti! A francuska levica  na gomili: to vam je liberalni kapitalizam + Melanšon koji je za Francusku van NATO + „žuti prsluci“ + anarhisti + komunisti!

Potencijalni novi francuski premijer Žan-Lik Melanšon, čija je leva koalicija Novi narodni front (Melanšonova stranka, krajnje leva Nepokorena Francuska, najjača je stranka te koalicije), osvojila najviše mesta u Narodnoj skupštini, obećavao je povećanje minimalnih plata na 1.600 evra, ograničavanje cene osnovnih životnih namirnica, struje, gasa, goriva, ukidanje Makronove penzione reforme (starosna granica sa 62 dignuta na 64 godine)... Insitut Montenje je izračunao da bi ta obećanja državu koštala dodatnih 179 milijardi evra godišnje, što i nije toliko strašno, ako se imaju dodatna izdvajanja za „NATO potrebe“, tj. finansiranje rata u Ukrajini.  

Inače, srećni gubitnik je poznat i po tome što je: simpatizer Uga Čaveza i Fidela Kastra; što govori o zlu „ekstremnih tržišta koja transformišu bedu i patnju u zlato i novac“ i o Francuskoj kao zemlji „sa ogromnim, ali loše raspoređenim, bogatstvom“; što je magazin „Ekspres“ nazvao „fašističkim“, a novinara „Monda“ - „reformisanim ubicom i muzom CIA“; što je kazao da „ne veruje u izabrani narod“, niti da je „bilo koji narod superiorniji od drugog“, zbog čega je optuživan za antisemitizam; što je 2014. podržavao aneksiju Krima, govoreći da su „krimske luke ključne za rusku bezbednost“ i da je Ukrajina bila pod uticajem neonacista, ali je osudio rusku agresiju 2023, s tim da je razlog za nju nalazio i u „sve većem približavanju NATO-a Rusiji“ i provivio se isporukama oružja Kijevu; što želi da Francuska izađe iz NATO-a, protivi se konceptu ujedinjene evropske vojske i zagovara pacifističku Francusku; što je podržavalac Palestine i kritičar Izraela kao „kolonijalne države“; što je isticao da je „nezavisnost Kosova protivzakonit akt“; a digao je i glas protiv  nepoštovanja koje je Makron pokazao našem Vrhovniku na pariskom obeležavanju 100 godina pobede  u Prvom, te pohvalio oba srpska pokreta otpora u Drugom svetskom ratu.

Sve što je Melanšon govorio, reklo bi se, prija srpskom uhu k'o da je to sama Marin le Pen izgovorila.
Zato je vrlo realno da bi, u drugom krugu, na predsedničkim izborima u Francuskoj 2027, izbor mogao da bude između Le Penove i Melanšona, „između zlog i goreg“ – tim scenarijem Francuzima prete Makronovi centristi, ukoliko sutra ne bude formirana vlada po njihovoj volji. 
Takve poruke šalje (i od njih podršku ište) i naš Vrhovnik svojim zapadnim podržavaocima, tvrdeći da jedino on,  kao branik, stoji između nacionalnih ekstremista i „ovih fanatika koji bi bez ponosa i čuvanja srpskih interesa“  u EU i NATO ili BRIKS i ODKB, svejedno, po svaku cenu...
.   .   .
A zašto je francusko „ujedinjenje protiv nadolazećeg zla“, poučno za naš slučaj? Vrhovnikov, u nastajanju, Pokret za narod i državu; Vučićeva „keč ol“ lista protiv nacionalne i proevropske opozicije; Vrhovnikova koaliciona lista za lokalne izbore „AV –Beograd/Srbija sutra“; ujedinjenje za „Rio tinto“, a protiv neprijatelja rudarenja; ujedinjenje protiv onih što bi, kao, da ometaju „napredak Srbije“, ujedinjenje za, ujedinjenje protiv.... Sve su to modlice za isti tip kolača: pod izgovorom jedinstva protiv nazatka, borbe protiv stvarnih i imaginarnih neprijatelja i ujedinjenja protiv svih zala ovog sveta - grozničavo stezanje svih dizgina vlasti.
Je li iskopavanje litijuma (uz standardno, odustajanje od Kosova) najnoviji uslov za potencijalni nastavak puta ka u EU? Pa, ne reče li i onaj Amerikanac: „Ovaj projekat (Jadar) je važan za EU!“ i "Za Srbiju je to put ka EU!“.  A isto zbore i Englezi i Nemci.
Da li to ponovo nešto dajemo evroatlantizmu, a zauzvrat ne dobijamo ništa, osim garancije za opstanak na vlasti oligarhije koja nas vodi već 12 godina? A šta smo to, prethodno, dobili za 12-godišnje (iz)davanje Kosova i Metohije? Ništa, čak ni „mesec od papira“ u vidu nekakve

„Zajednice srpskih opština“!

Sad bi da dajemo jadarit (u paketu ide i omiljavanje NATO-u isporukom municije Ukrajini), opet, u zamenu za ostavljanje na miru ove naše vlasti od strane zapadnih centara moći.
A kao šlag na tortu, pre nekoliko dana, najavljena je besplatna konverzija tri miliona kvadrata zemljišta u Majdanpeku i Boru, i za istočne strane investitore, namenski, za širenje rudokopa, inostranog vlasnika „Zi đin“.
.   .   .
 „Pokret za blanko podršku Vučiću bilo šta o bilo čemu da on odluči o litijumu“ (ili Srpski savez radnog / raseljenog naroda; skraćeno: SSRN) uveliko je monologom zakoračio u navodni dijalog o opravdanosti eksploatacije litijuma. Uz „četam haus“ pravilo: „Biće diskusija o litijumu u kojoj će dominirati argumenti, a ne prazne reči tipa „Ne damo Jadar i Rađevinu!“

A onda su u gradu na Nišavi usledila i „prigodna“ hapšenja, kako su izvestili Vrhovnikovi trbuhozborci, „ove“ i „one“ mafije, od prosvetne do kolokvijalne. Čisto da se pokaže da Vrh Vrhova, za sada, ne razmišlja o odstupanju sa vrha Niša, jednako kao ni od litijuma... 
Predstavnici Saveza ekooloških organizacija Srbije (SEOS) broje dane do Svetog Pantelejmona, do kada su Vrhu Vrhova postavili ultimatum da usvoji zakonsku zabranu geoloških istraživanja i eksploatacije litijuma i bora.  Generalnu probu (kratkotrajnu blokadu pruge Loznica – Mali Zvornik)  za ono što, u suprotnom, može da se dešava širom Srbije, već su održali. Režim je, još na startu, izgubio živce i naredio prva privođenja. 

Vrhovnikova Tajnica i dalje postojano, kano klisurina, stoji na izrečenoj notornoj bedastoći: „Mi imamo kao i Nemačka rezerve litijuma, a Nemačka je mnogo pametnija od Srbije i Nemačka će biti zemlja koja će proizvoditi litijum?!"
Još svašta nešto čuli smo i druge nedelje viktimizacija Srbije njenom litijumizacijom, ali i dalje ne čusmo čije li su to dve službe koje Srbiji „ne dozvoljavaju da postane vodeća zemlja“, a litijumu u Srbiji sreću kvare! Da se te „dve zapadne službe“ koje sprečavaju vaskrs Srbije uz pomoć kopanja litijuma, koliko sutra, ne preimenuju u – rusku i kinesku?

Ne čusmo još ni zašto zemlja koja ima 27 puta više rezervi litijuma od Srbije, još nije otpočela eksploataciju?! Samo razumesmo nemačku kapućehaju u Beogradu Anke Konrad da je srpski litijum neophodan, potreban i važan za razvoj EU i Nemačke i da, pošto je već tako, „ta sirovina mora biti raspoloživa“! Zato i mi, kao kredibilni partneri, treba najhitnije da podržimo Nemce da odmah počnu, makar sa, navodno bezbednim, izdvajanjem litijum hidroksida iz geotermalne vode u svojoj otadžbini.  

Danas, nije nemoguće, da se o litijumu (pozitivno?) izjasne i „večne zavetnice tišine“, „bosonoge sestre karmelićanke“ iz ustavno-zaustavnog suda koje poslušno ćute o svemu što ne ide u prilog Vrhu Vrhova, a zbore samo o onome što može da potpomogne izvršnoj grani vlasti. A tek to bi moglo da zaboli.

NEMAČKA ĆE PRAVITI RAKETE KOJE ĆE MOĆI DA GAĐAJU RUSIJU: Ovo nikako ne sluti na dobro

Izvor: Pravda, 11.7.2024