Piše: Igor Ivanović

Na osnovu naslova ovoga teksta, logično bi bilo pomisliti da se pitanje o daljem smislu fudbala odnosi na srpski fudbal, zbog novog debakla reprezentacije na međunarodnim prvenstvima. Pitanje je, međutim, šireg karaktera i odnosi se na „fudbal uopšte”, odnosno na „fudbal sam po sebi”. Jer, ako se ispostavi da se fudbal neumitno bliži graničnom, egzistencijalnom stanju – onda i neuspesi reprezentacije Srbije više nisu tragična već nihilistička pojava – što za našeg selektora i funkcionere u FSS nije opravdanje, jer oni ovu filosofsku dilemu nisu spoznali. Zašto se onda taj  „fudbal sam po sebi”, na strukturalnom nivou kosi sa samim smislom?

Moja generacija otkad zna za sebe živi uz fudbal i pamtimi ga od najranijeg detinjstva, kada su početkom 1970-ih u tadašnjoj Jugoslaviji  još igrali DŽaja i Bleki u Zvezdi, Moca i Bjeka u Partizanu, Cico Kranjčar i Drago Vabec u Dinamu, Jure i Šure u Hajduku, Pape u Sarajevu i Škilja u Želji, Vasil Ringov u Vardaru i Brane Oblak u Olimpiji… Pamtimo i priče starijih sa beogradskih poljana i tribina o onim generacijama fudbalera koje su igrale pre našeg rođenja. Sa ushićenjem smo slušali njihova imena: Rajko Mitić, Stjepan Bobek, Slaven Zambata, Dragoslav Šekularac, Vladimir Beara, Bernard Vukas, Miloš Milutinović, Toza  Veselinović, Asim Ferhatović… Pamtimo i kako smo sa životnom strašću čekali Mundijale svake četvrte godine, i navijali budilnike da tokom noći gledamo prenose utakmica iz Južne Amerike.

Kako smo se samo radovali retkim prenosima međunarodnih utakmica na televiziji: Kup šampiona, Kup kupova i Kup EUFA… Pamtimo dobro, iako smo bili samo klinci, sva ta magična imena: Pele, Garinča, Faketi, Benenbauer, Puškaš, Kigen, Di Stefano, Best, Kroif, Euzebio… Neke pamtimo po čuvenju, neke iz sličica, a neke smo gledali i uživo i preko TV-a, ali pamtimo ih dobro sve. One fudbalere koji su igrali u 1980-im i 1990-im godinama prošlog veka – dakle sa kojima smo na neki način bili vršnjaci – na njih više gledamo kao „svoje”, bez obzira gde su igrali i živeli. Naši životi su bili srodni sa njihovom magijom: Maradona, Romario, Bađo, Mateus, Ronaldo, Platini, Kantona… I nismo zbog toga ni fanatici, ni izuzeci, ni incidenti: mi smo samo obični navijači onih generacija koje su živele zbog fudbala.

Bogovi stadiona i igre

I taj fudbal, ta igra bez koje naš život ne bi imao puni smisao, bio je potuno drugačiji u odnosu na ovaj današnji. Bio je fudbal predgrađa i periferija sa kojih smo mi dolazili, fudbal za koga je živela planetarna margina, fudbal radničke i uličarske klase. Bile su to utakmice za koje smo nedeljama štedeli od užine i žickali ispred škole da se nekako dokopamo karte kod tapkaroša, a na stadione odlazili tri sata pre „prvog sudijinog zvižduka”. Nabijeni na „severu” ili „jugu” poput sardina u konzervi, često ne dodirujući betonske tribine oslonjeni u vazduhu jedan drugome na ramenima, talasi su nas bacali posle postignutog gola kao što košava nosi bačene fišeke od semenki. Ako bi izgubili, nedeljama bi u agoniji sanjali reprizu poraza.

Kako su samo bili teški odlasci u školu dan posle poraza u „večitom derbiju”… Onda kada vas ona druga navijačka strana, oni vaši smrtni neprijatelji poput Vilotića u drami „Radovan Treći”, brižno i učtivo upita „kako se osećate, da li je svu u redu?”. Fudbaleri su bili naši bogovi, ali bogovi od naše tvari, od isti krvi i istog mesa. Mi smo pamtili i prepričavali svaki njihov potez, ali nas nije interesovalo gde se oblače, koja kola voze i na kojoj lokaciji su se uselili u novi stan. Oni su za nas bili bogovi stadiona i igre, a ne lažni idoli popularne kulture.

Fudbal je magična igra upravo zbog masa koje u njemu učestvuju, zbog velikih stadiona u kojima se na zelenim travnatim tepisima simulira rat. Zato je fudbal trebao ljudima, jer je uvek bolje da slavimo bogove stadiona umesto bogova rata. I nigde kao u fudbalu navijačke mase ne učestvuju u igri, zapravo bez njih nema ni igre. Fudbal pred praznim tribinama je igra bez smisla, kao igra bez lopte. Ne postoji ni približno ni jedan drugi sport u kome je uloga publike tako značajna kao u fudbalu. Fudbal je jedini sport koji slabijem daje pristojne šanse da se „zatvori” i odigra nerešeno, ako nije u stanju da pobedi. Zbog toga je fudbal najpravedniji sport! I zbog toga su u njemu veoma bitni disciplina, borbenost i taktika: više nego u bilo kojem drugom sportu.

Ali taj fudbal, ta magična igra našeg detinjstva, mladosti i sazrevanja, bio je pravedan baš na tom svetskom nivou. Davao je šanse svim slabijim širom planete. U tom periodu je još uvek postojala „gvozdena zavesa” i svi istočni igrači su skoro čitavu karijeru provodili u sopstvenoj državi. Zato su njihova prvenstva bila jaka, a njihovi klubovi su u mnogo čemu bili konkurentni sa zapadnim. U našoj tadašnjoj državi Jugoslaviji važilo je pravilo da nijedan fudbaler ne sme da napusti igranje u našoj saveznoj ligi pre napunjenih 28 godina života. Zato je naše fudbalsko prvenstvo bilo veoma jako. A na Zapadu je važilo univerzalno pravilo da nijedan klub ne sme da ima u igri više od dva stranca, koje je kasnije promenjeno u dozvolu za igranje tri stranca. Pošto nije postojala EU, pod strancem se podrazumevao svako ko nije iz matične države. Zbog svega prethodnog, taj magični fudbal nije bio samo pravedan, već je bio i različit!

Korporacijski komunizam

Sva nacionalna prvenstva su se razlikovala već na prvi pogled, jedno od drugog. A i sami klubovi su se vizuelno razlikovali unutar tih prvenstava, ne samo po boji dresova. Istočni fudbal je imao svoje jasne razlike od zapadnog, a unutar istočnih prvenstava uočljiva je bila diferencijacija. Nemački fudbal je bio „nemački” na prvi pogled, svako ko je voleo fudbal jasno je razumeo filosofiju „španskog” fudbala, italijansko prvenstvo je odisalo „žabarskim” stilom, engleska liga je gajila poseban „ostrvski” stil.. I tako redom, u svakoj pojedinačnoj državi, u svakom njenom klubu.

Stadioni su bili različiti u arhitektonskom smislu i reklame na njima su bili oglasi nacionalnih kompanija, oprema fudbalera je bila oprema koju su kreirale nacionalne kompanije u tim državama, lopte su bile različite među državnim šampionatima, navijačke mase su imale sopstvene identitete (iako su skoro svi kopirali „engleski” ili „italijanski” stil podrške klubu), a po samom izgledu fudbalera odmah je bilo jasno o kom prvenstvu se radi.

I ono što je najbitnije, svaka nacionalna liga je gajila sopstveni stil igre, a klubovi sa najdužim tradicijama su često posedovali prepoznatljiv stil unutar tih nacionalnih prvenstava. Pamtimo dobro šta je nekada značio „nemački ritam igre”, šta je predstavljao „engleski fudbal” dugih lopti i skokova, kako su stajale italijanske defanzivne linije nazvane „katanaćo”, kako se rađao holandski „totalni fudbal”, kako je bila tvrda „ruska škola fudbala”, kako su poletno na terenu igrali sambu Brazilci… Pamtimo i koliko se razlikovao stil igre Juventusa od stila igre Bajerna, koliko je drugačije igrao Liverpul od Reala, kakva je samo bila različitost između fudbala koji je igrao Ajaks od fudbala koji je igrao Porto.

I kod nas je svako imao svoj prepoznatljiv stil: Zvezda je igrala lepršavo, Hajduk brzo, Partizan strpljivo, a Dinamo organizovano. A onda je, nekako neprimetno došla evrounijatska ideja u fudbal, uvodeći nova pravila. Novac je poništio sve prethodne dogovore i konvencije i doveo neobuzdani protok slobodnog tržišta. A slobodno tržište je u fudbalu na evropskom nivou (a u dobroj meri i na planetarnom), umesto novog bogatstva u različitosti, sasvim suprotno od toga, donelo „korporacijski komunizam”! Danas je sve u fudbalu isto!

Ovaj jalovi i nemaštoviti trend uniformnosti u fudbalu uočljiv je na svakom koraku. Preciznije: uočljiv je jer se nema šta uočiti. Sve je tako impotentno isto! Isti stadioni širom zapadnih liga, i iste reklame svuda po tim stadionima; ista oprema fudbalera, jer ih sve oblači nekoliko brendova; ista procentualna zastupljenost crnih, tamnoputih i belih fudbalera, i iste frizure i tetovaže kod svih njih; isti stilovi igre u svakom klubu svake lige, i ista škola fudbala kod svih njih; ista socijalna struktura svih navijačkih publika, i ista komunikacija kojom se pruža podrška klubu; i na kraju: novofomirane super-lige koje su iznad državnih prvenstava, i kojima se dodatno poravnavaju sve identiteske razlike među klubovima i nacionalnim šampionatima.

Ovaj jasno uočljiv pravac „korporacijskog komunizma” u zapadnom fudbalu proterao je sa stadiona periferijsku marginu, radničku klasu i gradske uličare. Evropski fudbal je postao zabava „srednje klase”, umesto da bude „zabava za sirotinju”. Postao je „fensi” sport kome više ne trebaju huligani na tribinama, već „selfi” publika. Fudbal danas privlači publiku kojoj je važnije koje brendove garderobe kupuju i koje satove nose na rukama fudbaleri, nego da li znaju da odigraju „štiklu” iz trka. Važnije im je kojom mašinom se dovezao fudbaler do stadiona, nego koliko je puta uklizao na utakmici. Takva publika sve više prati fudbal kao „rialiti” program, ne samo kao borbu na terenu, već i kao celodnevnu zabavu u kojoj je pojednako bitno sa kojom starletom se zabavlja njen omiljeni golgeter, isto kao i koliko je puta zatresao mrežu protivnika.

Evropska fudbalska publika sve više liči na NBA američku publiku kada dođe na stadion: jede hamburgere, pije koka-kolu i pivo, i lupa savijenim novinama po dlanovima u znak podrške. Uz sve ovo, đuska na tribinama po taktu sa oficijelnih zvučnika, i masovno pravi selfije. I ta ista „fensi” publika se sve više takmiči među sobom, u modnim brendovima i satovima na rukama. I na kraju, dolazimo do neizbežne bolesti svakog „korporacijskog komunizma”: sa jedne strane sve je isto, a sa druge strane toga „istoga” mora biti beskonačno. Da li danas postoji jedan sat u bilo kom danu u godini, kada na ekranu nema prenosa bilo koje fudbalske utakmice? Kako sa ushićenjem čekati i radovati se prenosu utakmice kada konačno dođe, kada on postoji 24 časa 365 dana? I konačno, zašto bi neko drhteći uživao u nečemu što postaje neizlečivo isto, i ima ga premnogo?

U slavu profita

Zbog ovakvih nacionalnih prvenstava i zbog Uefinih liga (Liga šampiona, Liga Evrope i Liga konfederacije), strast za Mundijalom sve više postaje besmislena. Svetsko prvenstvo prestaje da bude bogati svet različitog, već nova rapriza onog što je svakodnevno i uniformisano. U okviru evropskog fudbala, zamišljeno je da prestižno i najskuplje takmičenje bude „Liga šampiona”. Ona je sigurno najbesmislenije takmičenje, kod koga su mutirale sve urođene fabričke bolesti „korporacijskog komunizma”. Ona je lažno nazvana „Liga šampiona”, jer se u njoj u manjem broju takmiče šampioni nacionalnih prvenstava, a u većem ekipe koje su plasirane od drugog do četvrtog mesta.

Liga je pravljena za interese nekoliko bolesno bogatih klubova, iako ima formu demokratskog pogleda na fudbal, gde kobajagi „svako ima šansu”. Suštinski, svi učesnici služe da daju legitimitet nekolicini klubova u diskretnom vlasništvu mega-korporacija, kao i da im proizvedu gotove fudbalere. Od svih fudbalskih takmičenja, „Liga šampiona” se najdalje odmakla od izvorne istorijske fudbalske publike, od ubogih masa i gradske sirotinje. Ona vremenom sve više postaje takmičenje više srednje klase i bogatog sveta. Liga šampiona je „fensi” takmičenje u kome je sve isto ili veoma slično, beskonačni niz istih utakmica koje se igraju u slavu profita, klupski Mundijal koji se igra svaki dan umesto svake četiri godine.

Ako fudbal sve manje kao takav ima smisla – i ako je Liga šampiona veliko ogledalo takvog apsurda – ima li ikakvih šansi za ovu „najvažniju sporednu stvar na svetu”? Sa ushićenjem možemo reći da postoje šanse, ali one sigurno nisu na evropskom kontinentu! Fudbal ima svoj najdublji smisao u Južnoj Americi! Stadioni u Argentini, Brazilu, Urugvaju – kao i u svim ostalim državama ovog kontinenta – ispunjeni su većinski pravom fudbalskom publikom, pridošlom iz favela. Taj fudbal je igra strasti kako fudbal jedino može da postoji, borba na terenu je na „život i smrt”, na tribinama je primordijalni trans čovekove praprirode.

Oni su jednostavno više ljudi od evropske publike, zato su neuporedivo više navijači. Atmosfera na finalu „Lige šampiona” u Evropi je u poređenju sa bilo kojim argentinskim derbijem – čisto pozorište. Pobeda u bilo kojem derbiju u Argentini (derbi „River – Boka” je samo jedan od desetak!), navijačima donosi sreću koju nikakav novac u privatnom životu ne može zameniti! Onima koji su izgubili, nikakvo bogatstvo ne može pomoći da im prestane tuga. Zato pratite južnoamerički fudbal jer je u njemu sve nesavršeno, upravo onoliko koliko je čovek kao biće nesavršen. To je fudbal po meri običnog čoveka. A takmičenje za pravog ljubitelja fudbala sigurno nije evropska-monopol „Liga šampiona”, već je to južnoamerički „Kopa Libertadores”!

Šta mi plaćamo?

Počeli smo ovaj tekst sa pominjanjem srpskogfudbala, bio bi red da kažemo nekoliko reči o njemu. Nema mnogo svrhe iznositi kritiku na igru i plasman naše reprezentacije na tekućem Evropskom prvenstvu, jer se već danima celokupna javnost time bavi. Ali, postoje neke činjenice na koje treba podsetiti. Dragan DŽajić je aktuelni predsednik Fudbalskog saveza Srbije (FSS). U periodu optužbi protiv njega za malverzacije, primio je 2008. godine državljanstvo Crne Gore, za vreme najsnažnije vladavine režima Mila Đukanovića (OVDE). Onog istog režima koji je prvo falsifikovao referendum o nezavisnosti samo dve godine pre nego što je DŽajić postao njihov državljanin. Zatim je taj isti režim Mila Đukanovića – falsifikujući istoriju Crne Gore izbacio iz konstitutivnosti srpski narod – krenuo sa zabranom srpskog jezika i srpske zastave, da bi na kraju pokušao da otme imovinu i svetinje od Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.

Gde je bio Dragan DŽajić za to vreme, kako se odredio prema litijama srpskog naroda u Crnoj Gori? Ćutao je, naravno, kao i većina poznatog sveta u Srbiji. Čisto da se ne zameri narko-dilerskom režimu, ali i njegovim zapadnim sponzorima. U krajnjem slučaju, to je lično pravo i lični izbor Dragana DŽajića. Ali, ključno pitanje glasi: da li takva osoba može biti prvi čovek fudbalske organizacije države Srbije? One države koju je stvarao baš taj srpski narod, onaj kome je režim koji je DŽaji dodelio „montenigrinski” pasoš, pokušao da otme dedovinu i svetinje? Predsednik Dragan DŽajić bi morao da zna da je za vreme aktuelnog Evropskog prvenstva u fudbalu, srpski narod u Crnoj Gori navijao baš za reprezentaciju Srbije, a „montenigrini” su navijali upravo protiv nje! Zatim bi i naša medijska javnost morala da pokaže malo više odvažnosti i samopoštovanja.

Za početak, medijska javnost bi trebala da promeni diskurs i da „stručnjacima” i „stratezima” naziva osobe pravih zanimanja: one koje operišu ljudske mozgove ili koje grade autoputeve, i to najčešće za malo bolju platu od prosečne. Odmah zatim, da ove stručno-strateške epitete prestane da dodeljuju najčešće polupismenim fudbalskim trenerima ili menadžerima, čija basnosnovna primanja vređaju dostojanstvo običnog čoveka. Onda bi ta naša medijska javnost mogla da krene u pravcu hrabrog istraživačkog novinarstva. Tako bi mogli da saznamo koliko su naši fudbalski funkcioneri od milionskih primanja koja se dobili, pomogli recimo, višečlane porodice u Srbiji koje žive po šupama i budžacima. Sa druge strane, mogli bi da saznamo koliko koštaju brendirane tašne i satovi njihovih supruga, a da ne govorimo o njihovim automobilima. Kada već od naše sirotinje njima krvavo plaćamo našim parama njihov neuspeh, da bar imamo utehu da se neki dinar vratio toj istoj sirotinji.

RUSIJA UZVRAĆA UDARAC! Postavićete rakete i mi ćemo uraditi isto

Izvor: Novi Standard