Piše: Branko Veljković
Koliko god glumatala širinu, laž je zapravo, kao i otac laži što je, nesrećna, klaustrofobična i dušebolna. Laž ne trpi prisustvo Istine i kada Istina dođe, laž se sklupča, uznemiri, počne da vrišti a često i okrutno podivlja i onda kao besna zmija sikće i pobegne u zagrljaj drugih laži. I lažova. Tu se laž dobro oseća. Trune i dobro se oseća. Svoja među svojima.
Zato spoznajte reči raspetog čoveka, jedinorođenog sina, koji posta Put, Istina i Život, „Sin ljubljeni, onaj u kome je sva milina“, onaj raspeti i sveti – „Spoznajte Istinu i Istina će vas osloboditi“. To se odnosi na Istinu o Bogu a ne na sve ove puke svetovne istine trivijalnog, zemaljskog, materijalnog sveta. Svet u kome živimo od pada je voljom palog i njegovih palih slugana pretrpan lažima i to malo istine koju čovek može za života da vidi, shvati i razume opterećuje činenjica da smo kao ljudi u svojim istinama omeđeni svojim čulima, percepcijama i promislima te otuda, čak i u dobroj nameri a bez dovoljno duše, imamo toliko različitih istina o istim stvarima među svima nama. Jednostavno, čovek meša Istinu i percepciju. Zato su sve ljudske istine vazda bile istine sa više lica, jer i gospodar ovog sveta ima bezbroj lica sa kojima ljude zavodi i vara, a Božija Istina je jedina koja nema lice i naličje, jedinstvena je baš kao i Lice Boga. Čoveku koji je traži ta istina dolazi kroz Molitvu, jer Molitva je razgovor sa Bogom. Lična. Moja. Vaša. Uvek i svuda moguća i poželjna. Uvek blagorodna. Molitva!
Samo toj, Božijoj, Istini se treba radovati jer je ona konačno ishodište za ljude koji Istinu traže. Sa druge strane, „ljudi koji „nose“ dva lica, pre ili kasnije zaborave koje im je pravo“, a takvih je sve više i više jer živimo u vreme kada je višeličje poželjno ili čak u prihvaćenom nakaradnom i obavezno. Tada počinje pakao, jer pakao nije ona Danteova izmišljotina ili Direrova vizija već je pakao svako odsustvo Boga. Kad god su ljudi masovno zaboravljali Boga ceo svet se pretvarao u pakao. Tada su narodi nestajali, kontinenti tonuli. A u odsustvu Boga pali čovek olako pristaje na sve. Pogledajte oko sebe i u sebe. Kakvi smo svi mi to ljudi postali kad nas umesto Božije reči u tabore ujedinjuje krv prosuta po stratištima i borilištima?
Svi ljudi su nekome anđeli a nekome demoni. Borba je u nama.
Stoga, kao i pravde, konačne Istine nema u materijalnom svetu. Jedina Istina ka kojoj treba da idemo je Istina o Bogu. Hrist je svojom krvlju otkupio naše grehe i dao nam priliku da se vratimo Izvoru gde se nalazi život i sva Istina koja nam je potrebna. Na tom Izvoru nema laži, iluzija, nepravde, bola i plača. Na tom izvoru su Božija Istina, ljubav i pravda. A centar Božije ljubavi nije ni jedna država, ni jedna organizacija ili ma kakva druga zemaljska tvorevina, već isključivo - čovek ! Zato pali može da prevrće planine i narode, upliće ljude u nekakve megalomanije i iluzije, truje epohe i deli kojekakva znanja, pravi idole i kreacije, ali i njegov krajnji cilj je opet i samo – čovek i čovekova duša. Sve ostalo što mislimo da postoji pali već ima.
A tebi, samozvani, rekao sam ti.
Za početak, nije u redu da sav taj narod podvodiš stranim službama i proglašavaš ih za strane agente i špijune. Nisu čestiti Dragan sa šajkačom i pesnikinja sa snagom cele Šumadije pajali po trećerazrednim podrumima i raportirali po detašmanima stranih službi nego si ti to činio. Ti si išao da se pomoliš u centrali MI6 i još si se hvalio sa tim a ne taj sa šajkačom iz Šumadije. Ti si se „zato što sam pametan“ grlio sa Šrederom, Klintonom, Blerom, i svim ostalim „milosrdnim“ strancima. Tebi je taj Bler savetnik baš kao što je i tvom sabratu Kurti VS Kurti, i oni ga hvale i dižu mu spomenik baš kao što ga i ti hvališ. Ti ideš na intimne večere kod „ekselencija“ Fergusona i Hila i svih drugih „ekselencija“ kad god ti tako narede. Na tvojim izborima svi oni su „posmatrači“ u Beogradu i gle čuda baš u Čačku. Ti i tvoji satrapi razvaliste i rasprodadoste sve po Srbiji i za vek koji sledi a ne Dragan i pesnikinja. Ti tvoje dilindare moraš da disciplinuješ mafijaškim metodama kao tupavog bizona što si kaznio objavljivanjem podataka o delu imovine i to samo zato što je naprasno poželeo da se „depolitizuje“ i ogradi od tebe. Tako si po kazni od bizona napravio litijum-prvoborca. Dragan i pesnikinja takve stvari ne rade.
Ti i tvoji držite po stranim bankama novac otet od svih Dragana i svih pesnika ove zemlje. Ti kažeš da si kontrolor svih službi Srbije i vrhovni komandant svega i svačega i ti određuješ kako će taj „bezbednosni resurs“ da se koristi, koga treba obrađivati a koga ne, a ne čestiti Dragan i pesnikinja. Šta to uopšte Dragan i pesnikinja mogu da odaju i koga uopšte interesuje koliko imaju zemlje pod detelinom ili koliko mleka daju njihove krave?
Nema stranog špijuna koji kroz tvoj kabinet nije prodefilovao, nema institucije u Srbiji koja nije preplavljena stranim delegacijama, savetnicima, softverima i pravilnicima. Lom stranaca si „naturalizovao“ i poređao po državnoj adminsitarciji i ti imaš taj đon od obraza da u nekoga upreš prstom da je strani agent!
Ti si porod tih stranih podruma i mraka a ne Dragan i pesnikinja. Zato ti tako stalno mračiš a oni su sa svetla zato tako i sijaju.
Sve i da ima nekakvih tajni koje bi strane službe tražile po Srbiji one svakako nisu kod Dragana i pesnikinje već mogu biti samo kod tebe.
I što je najvažnije, dobri Dragan i divna pesnikinja nisu izdajnici svog roda, a ti samozvani, jesi li?
Ako tako nastaviš a sva je prilika da si se ti toliko uplašio pa drugačije više i ne umeš, može lako da ispadne da su za Srbe u Srbiji i sve te tvoje srbske službe postale strane a to se onda neće dobro završiti. Bivalo je to i ranije i nije bilo dobro.
I eto, da se malo zabavljamo, ja predlažem da svi građani Srbije koliko sutra ujutru, kao i ti što si, podnesu zahtev tajnoj policiji da im, kao tebi što je, izda potvrdu da nisu agetni britanske službe. Eto, baš britanske. Baš kao ti što si „slučajno“ od svih službi koje uz pomoć tebe i svih tvojih, rastaču ono malo što su u predhodnim rastakanjima propustili, izabrao baš britansku.
Baš zbog svega ovoga, malo zbog tvog zelenomuvskog karaktera, malo zbog potreba vremena ali valjda si do sada shvatio da si ti na samom dnu onog kazana sa borščom koji se krčka. Zapravo, svojim izborom u svetu bez Istine, ti si to dno. Tu se negde kotrljaš, kao ono zrno graška što ga je pominjao pesnik – „U boršču je najgore biti grašak, nikada ne znaš kada će da te izvuku,...“.
I ni po čemu ti kao jedan sitni, uplašeni graškić nisi poseban ni drugačiji od svih tih miliona sličnih tebi. Iako sam ovu reč već nekom prilikom negde citirao učiniću to sada opet - kada je Dostojevski tražio način da krene snagom Tolstoja gledao je uplašen oko sebe spoznajnim očima i u ime svog gospodara i svih „zlih duhova“ sa kojima je opštio, objasnio je o kakvim se milionima radi – „Nas je mnogo, mnogoo. Nisu samo naši oni što ubijaju i pale, naši su advokati, državni službenici, tužioci, đaci, činovnici, književnici, kritičari, glumci, generali. Nas je mnogo, jer svuda je neizmerna taština i pohlepa divlja“.
Zmaju moj, tako je kako je Dostojevski rekao a rekao je jer je video.
Zato valja da čovek ovlada vidom a ne da ono što vidi ovlada njim.
I od svih tih miliona istih po taštini i pohlepi, ambiciji i dušobolji, kako si ti, samozvani, umislio da će kazandžija za kim toliko patiš uopšte da te primeti?
Zašto da te primeti?
Od svega o čemu buncaš, jedino je tvoja frustracija stvarno velika. Da ti je želja ljudska, bio bi barem jedna velika tužna željana. Ovako, toliko se trudiš da te kazandžija primeti a on i dalje samo sumanuto vitla i vrti svojom kutlačom kao ona dama kosom i sipa gnev, gnoj i neizdrž dok ga ti hraniš samim sobom. Đubri kazandžija đubrivo đubretom sačinjenim od takvih kao što si ti za sve takve kao što si ti. Reciklirano đubrivo sa političkih smetlišta. Svi su sabijeni u svoju klaustrofobičnu deluziju izbezumljeni od očaja što toliko ljudi sad razume i vidi ih. A kad postanu vidljivi onda i nestanu. LJudi kada sve ovo jednom shvate onda se više ne ponašaju kako im strah nalaže već kako ih sloboda vodi. To je onaj momenat kada nešto može da bude i malo i veliko i samo u jednom trenutku istovremeno i malo i veliko a da postoji može samo kada neko pogleda u to. Danas se to zbog čovekove opsednutosti kojekakvim naukama zove kvantna fizika a od vremena kada je za ljudske duše pisana Božija Knjiga to je Otkrivenje Jovanovo.
I eto, kad ljudi jednog dana prestanu da vide sve te samozvance, kad prestanu da gledaju u taj mali neodrživi deo stvarnosti u kome oni misle da postoje i gde misle da su bitni, svi samozvanci nestaće.
Kazandžija to sve zna, zato ih i ne pamti.
Kazandžija im čak ni ime ne zna. Ali im zato zna nadimak. Jedan nadimak za sve njih.
I tu je pesnik bio u pravu.
Režiser i pesnik gledali su Šuleta garmiševca kako se mrljavi po nekom belom događaju. Pesnik, želim mu da o ljubavi piše bar još onoliko koliko je cveće Majakovskog putovalo do divne Tatjane Jakovljeve, optimistično je Šuletu dodelio par složenih rečenica, u dobroj veri da će ih Šuca sa pašnjaka razumeti – „Ti si, što se mene tiče, čovek koji nema ime“. Šule, navikao da pesnika blati kad misli da pesnik nije tu, besan kada bi bes pred pesnikom smeo da ima, odgovori dubokoumno – „Što?“. Pesnik mu onda reče – „Pa zato što se čoveku ime treba davati posle smrti, svako bi onda dobio ime koje zaslužuje“. Šule, već osokoljen da mu sleduje neko zvučno ime iz panteona slavnih imena, reče – „Pa dobro, uvaženi pesniče, a kad bi sad umro, koje bi ja ime dobio“. Pesnik, još uvek čovečan prema Šuletovim „visinama“ onda odluči da završi ovaj dijalog – „Ne brini, kad se to bude desilo, ja ću ti to zapisati“. Prošlo je par ministarskih ciklusa dok Šuletu nisu objasnili šta mu je pesnik rekao i ko će tu koga da zapiše i po kom redu će Herman da deli novčiće. Pesnik je, nešto kasnije, pojasnio radoznalom režiseru na šta je mislio – „Ja sam čovek pristojan, ti bi mu verovatno rekao da je splačina, a ja bih mu dao neko ljepše ime – blavor recimo,...!“.
I to je, dragi moji prijatelji, prva odrednica za sve političare – blavori !
Druga je – izdajnici !
Treća je – neljudi !
Ne verujte političarima.
Ako imate nekoga, a siguran sam da svi još uvek imamo, da i danas živi planinu umesto svog ovog smoga i neljudskosti, pitajte ga šta to znači – blavor! Ono kad za nekoga treba reći sve u jednoj reči, ono kad vam je to sve toliko ogavno da vam i opisni pridevi teško padaju. Tako je nastala reč – blavor.
Zato Herman nikada nije zamerio kazandžiji na svom tom boršču i na tom vitlanju nad kazanom i u kazanu. Svi ti blavori iz kazana od prvog do poslednjeg su svojom voljom tražili da u kazanu budu. Ono što kazandžija ne prašta to je pokušaj da se izvrda obećeno i dogovoreno. Videli ste, čak i trivijalni samozvani graščić to ne može da oprosti svojim bizonima pa ih kažnjava, neke ovako, neke onako. Jednostavno, kazandžija ne voli da bude razočaran. Posebno ga nerviraju oni koji misle da mogu da ga nadmudre, njega, oca svih nadmudrivanja. Eto i u deluzijama
samozvanog samo on može da bude „zato što sam pametan“ a svi drugi mogu da budu ili bizoni ili Bokan – Kokan i Mali Mare Pate promoteri zelenomuvskog karektera. U svetu kazandžije ko je tražio da bude crv mora svarno da bude crv a on će uredno da isplati šta je obećao, funkcije, slava, srebrnjaci, titule, činovi, zvanja, teniski reket, šta god. Kazandžija zna da je univerzum prepun alternativa ali samo izbor opredeljuje put. Da bi zavarao lakoverne izmislio je sudbinu ali, zapravo, izbor je ono što i on mora da poštuje, jer je i on imao izbor !
Zato samozvani znam sve tvoje snove i sve tvoje košmare. Ako tako nastaviš ti nikada nećeš moći da iz nemira zamračenog dosegneš vidike nepomračenog. Znam kada ti je dato da kožom osetiš pod od svetla i mraka a ta simbioza koja je tada stvorena nije pravljena zato da bi je graškić kao što si ti kidao kad mu se prohte. Zato je i tvoje kuvanje tako dugo trajalo jer na tom putu trebalo je da u tebi ne ostane ni trag čovečnosti, da ti se satre svaka pomisao na pokajanje, a pokajanje je do zadnjeg daha moguć povratak Bogu. Jer čak i za tebe, takvog, važi tetelestai, „svršeno je“, „plaćeno je u potpunosti“. Do tog momenta šta god da jesi, ti više nisi a od tog momenta šta god da jesi, bićeš zauvek. Izbor je tvoj.
Kod tebe je to kuvanje lako išlo još od one novobeogradske ujdurme zbog koje si morao do paljanske kotline. A da si knjige stvarno pročitao znao bi da i dok su te tri vladara rase gospodara gledala kako se polako stapaš sa prašinom dobro su procenili koliko tvoje krčkanje u boršču treba da traje i to nema baš nikakve veze sa onim tvojim zapamćenim - „Zato što sam pametan“. A ipak, iako tebe obnevidelog lagano vode kroz mrkli mrak, njih trojica žive neko svoje svetlo jer „čak i najcrnji moraju da se hrane svetlom“. Nekad, možda, objasniću ti koja je prava priroda tog svetla i tvog mraka jer smrt jeste iskustvo koje može da utiče na čoveka. Do kraja ovog ciklusa shvatićeš sa kim razgovaram kada se tebi obraćam. Shvatićeš čije oči vidim kada tebe gledam u oči i razumećeš da si ti samo jedan od privida. Preuzeo je kontrolu nad tobom ali želi i tvoju dušu za života tvojim izborom da preuzme. Prostor koji je stvoren sa njim će se završiti, isto važi i za tebe ako na kraju odabereš njega. Tako se prekida krug zla. Ti znaš da je sve što sam rekao Istina, jer iako ti živiš u laži ja sam te
naučio gde se nalazi Istina.
Sada je vreme za priču o vesnicima.
Postoje vesnici proleća ali i vesnici zime. Treba ih samo znati videti.
Nepostojani vladari nepostojećih dinastija vazda su bili skloni improvizaciji. Čudni su ti samozvanici. Iako svi do jednog znaju iz kojih brloga su birani oni ipak vremenom stvarno poveruju u svoje uloge. Zato su upućeni stvarali vidljive i manje vidljive mehanizme za kontrolu i usmeravanje zalutalih samozvanaca. Tokom druge polovine 19. veka u Srbiji je od strane tadašnjeg trijumvirata stvorena organizacija „Narodna kraljevina“, sačinjena od 12 ljudi koji nisu bili deo vlasti. Za to vreme prikladno, sa narodom su komunicirali periodičnim Objavama, tek na par godina po neka. I da bi tadašnjim bezbukvarovićima bilo jasno šta čitaju i sa kim komuniciraju uvek su u svojim Objavama pominjali samo jedan dan u nedelji, njegovim imenom. I tada su, kao i sada, bezbukvarovići tragično sporo shvatali. Zato je, puno decenija kasnije, u svoj toj dramatičnoj „oskudici ljudi“, povodom formiranja ove stranke koju narod sa razlogom zove – sekta, režiser rekao mladome Nikolici, trostrukom besedniku, ministru povratniku – „U tvom svetu samo je mesec ponekada pun, sve ostalo je prazno“. I stvarno je prazno. I kod Nikolice i oko Nikolice. Ništa.
Constantinus Magnus ili Konstantin Veliki, čovek za koga je odlučeno da se spominje kao jedan od najznačajnijih vladara u istoriji, rimski car, na svom putu od Naisa do Nikomedije izvršavao je sve zadatke zbog kojih je određen da bude Cezar na zapadu priznat za avgusta. Kada je pripreman za dodeljenu mu ulogu prvo što je naučio bilo je da nikada, ali nikada, ne dovodi u pitanje reč svog Publiusa. Konstantin je to bezpogovorno poštovao. Publijus se onda pobrinuo da Konstantin „dosanja“ krst pod kojim će ratovati i „nebeske bitke“ zbog kojih će institucionalizovani hrišćanski monoteizam dobiti prostor da iz „šatora od propovedi“ pređe u hramove sa kasicama pored ikona, prodavnicama pored ulaznih vrata i purpurnim mantijašima u mercedesima. Ali taj Konstantin imao je jednog stvarnog Publijusa i to je bila mera tog vremena. Danas, ovaj „naš“ samozvani ima prajdarku, devetara cokulića, Nikolicu prazne glave, purpurnog REM matijaša, Malog Mareta Patea, krdo bizona i koliko god hoćete sličnih njima. Zato imamo „glavnog“ samozvanog koji se igra spoljne politike i citira ludog Boleta i ne može dalje od toga da dobaci. „Naš vodič“ – Mevlana po farsiju, pesnik tek od kada je postao mistik, svedok kako Šemsedin dolazi i odlazi, gledajući neke samozvance svog vremena rekao je – „Smrt hiljadu sposobnih ljudi ne pravi toliko štete kao kada jedna budala postane gospodar“. A mi, poštovani moji prijatelji, imamo panteon samozvanih budala vekovima. Svi se samo međusobno smenjuju po principu „televisia presenta“ kako reče pesnik jer „neka se narod ne brine, pobediće onaj koga narod voli“.
Iz tih razloga je odlučeno da svi oni zajedno „ne mogu da rastu“ i da se „drže u dolini“. I opet im je, kada su zbog toga počeli da se bune, na sve to inženjer lepo rekao – „A zašto se ljutite braćo, dolina presudno čini da se stvori utisak o veličini vrhova. To je jedini način da ne izgubite želju da se penjete“.
Trijumvirat druge polovine 19. veka nastavio je započeti rad prvog trijumvirata. Nakon Saula Desančića, Antonija Veljkovića i Josipa Poletanovića došli su Maruan Mažuranić, filozof i istoričar, Pjer Malinić, pravnik, hemičar i inženjer i Sergej Glas, geograf, filolog i istoričar umetnosti. Po uputstvima primljenim od prvog trijumvirata ova nova trojka imala je zadatak da stvori kadrove za politički, društveni, ekonomski, kulturni i svaki drugi život Srbije na prelazu između 19. i 20. veka. Oni su kreirali sve ljude od značaja za pravljenje slike tog vremena.
Trijumvirati su nam dali dva veka istorije i sve te „istorijske figure“ a život je živeo u međuvremenu. Da bi početak sreo svoj kraj mora se nešto dešavati i u međuvremenu. LJudi to međuvreme vide kao svoj životni i radni vek. Stvoreni ram je na ovom svetu po volji palog apsolutna kategorija i postoji samo po odobrenju ali ne i volji Boga. Međutim, unutar samog rama kerberi se stvarno bore do smrti jer sve mora da izgleda realno i stvarno. U suprotnom, narod bi shvatio koliko je sve čime su nam otrovali duše, zatrpali umove i svakodnevnicu besmisleno i prozaično. Po znanju inženjera, da bi ste uvideli, to izgleda ovako – „Mnoge grupacije koje smo mi stvarali, to je ovo što sada zovu pro zapadno, pro-istočno, su se toliko zanele u svojim bitkama da su zaista pomislili da neko treba da pobedi“.
Za tih 200 godina te tačke koja se kreće, ceo ovaj narod kao i svi drugi narodi, nikada nisu spoznali granice za narod skrojenog rama već besomučno troše sami sebe u stradanjima verujući u sve te izmišljene i nametnute varijetete. Karađorđevići, Obrenovići, komunisti i rojalisti, demokrate i naprednjaci, radikali i socijalisti, bizoni i purpurne mantije i svi drugi do danas, ušli su u svu tu istoriju sa punim saznanjem kakvi su im zadaci i koliko će da traju. Svi su jednostavno prihvatili i izvršili svoja naređenja. I danas, ako već morate da gledate dnevnike i te njihove „vesti“, sve što treba da znate je da svi ti samozvanci odlično znaju šta su prihvatili, šta rade i za koga rade.
Ne učestvujte u tome !
Ne verujte političarima !
Ako su vam istorijske analogije draže i tako lakše uviđate dobro je da sagledate kako je propaganda osmišljena i delovala za vreme 1. svetskog rata. Rođeni pa opet rođeni Ribnikar je sasvim „slučajno“ svoju „Politiku“ na vreme izmestio baš u Solun, naravno ne preko samo za narod osmišljene Albanske pogibelji, već uredno vozilima preko Niša i Skoplja i tada je nastala serija novinskih izdanja u kojima je pisano o životu izbegličke Vlade, Krfu, životu Srba u Solunu. Zapravo ogroman deo svedočanstava o tom vremenu „dobijamo“ isključivo iz arhiva tog časopisa. I kada čitate novine i biltene iz tog vremena imaćete utisak da vam je sve jasno i da su vam svi procesi jasni a zapravo to su samo „konfabulacije gospodina Ribnikara“, kako reče inženjer. Jednostavno, nije tako bilo. Ribnikar je stvorio idealizovanu sliku za potrebe tadašnje političke „elite“ i stvaranje uslova da se od mladog muželožnika Aleksandra Karađorđevića stvori „ujedinitelj“, tvorac izmišljene Jugoslavije a zapravo ubica Srbije. Naslućujete li istorijsku analogiju sa današnjim vremenom i procesima? Ribnikar je držao „živom“ već dogovorenu smrt Srbije jer su svi ti Srbi koji su ginuli stradali za slobodu Srbije a ne za stvaranje nekakve Jugoslavije kao što i danas niko sem bizona pod pretnjom razgaćenja ne bi ginuo za „Otvoreni Balkan“ ili za Rio Tinto kada bi to neko obznanio kao ratni cilj.
Zamislite ako bi neko za sto godina sagledavao stanje u Srbiji na osnovu snimaka današnjih ljubičastih televizija, milion intervjua samozvanog i njegovih zelenomuvaca i preseka današnje tabloidne štampe. Šta bi na osnovu toga taj „analitičar“ mogao da zna o tome šta se stvarno dešava u Srbiji danas? Pored ubeđenja da je majstor kolektivne manipulacije u ovome što sam vam sad napisao leži tajna sve te umobolne prisutnosi samozvanog u javnoj sferi. Jednostavno, želi da „istina“ koja sledi bude samo ono što je on proživeo, „uradio“, „napravio“,... Od izmišljenog huliganstva, preko najboljeg studenta i londonskih šrafova, do Hrama Svetog Save koji je on sagradio – „Ponavljam ne obnovio, već sagradio“, kako sam reče. Na žalost i na ovom primeru možete da vidite koliko su svi oni zapravo umobolni a kad god na površini tinja bolest uma, po dubini plamti bolest duše.
Zato, ne verujte političarima.
Suštinski, pomenuta „Narodna kraljevina“ je jasno dala do znanja da u slučaju da kralj postane loš, tiranin, a zapravo jednostavno neposlušan, uvek i lako može da ga promeni. Na Kralja Milana Obrenovića je tako organizovan atentat upozorenja i „ilustracije“ dok je bio u poljskom nužniku ali tako da nema smrtnih posledica. Puna svest o stvarnim nosiocima vlasti u Srbiji naterala ga je da posle tog pokušaja atentata napusti Srbiju a ženidba sina Aleksandra Obrenovića sa Dragom Mašin je bio samo nesuvisli izgovor pred narodom. Milan je shvatio na taj, teži, način. Za vreme koje je dolazilo od strane istih, stvorena je jedna mnogo ekstremnija organizacija sa lobanjom i kostima i vrlo konkretnim ciljevima – „Ujedinjenje ili smrt“, poznatija kao „Crna Ruka“, sa vođama savršeno odabranim prema njihovim karakterima i predviđenim zadacima.
Neki su učili na najteži način.
Car Nikolaj je 1899. godine sazvao Hašku mirovnu konferenciju na kojoj je u ime kralja Aleksandra Obrenovića boravio njegov glavni sekretar Vojislav Veljković. Kada se Veljković vratio, smislom i rečnikom visokog stepena spoznaje informisao je svog kralja da je „veliki govorio velike mudrosti“ i da „barut mora biti suv, a sablje naoštrene“. Kralj Aleksandar je, suprotno kasnijim malicioznim i primitivnim političkim interpretacijama, zapravo bio ozbiljan intelektualac svog vremena ali ovu poruku nije dobro razumeo. Mislio je da se rečeno odnosi na ceo narod i turbulentne događaje za koje su svi znali da dolaze sa novim vekom. Pogrešio je. Odnosilo se na njega lično. Nije imao svoju sablju i svoj pištolj, uzdao se u druge.
Nije razumeo ni zašto bi neko imao protiv da na srbskom dvoru, posle kneginje Milice, prvi put bude neka srbkinja. Tri godine pre ubistva kralj Aleksandar je organizovao venčanje sa svojom izabranicom, Dragom Mašin. Na svadbu je bio pozvan i ruski car Nikolaj II Aleksandrovič i to kao kum, što je zbog političkih razloga ruskog cara dovelo u neprijatnu situaciju, te ne samo da je odbio da lično dođe već nije poslao ni nekog od svojih rođaka ili ikoga iz Moskve. Na svadbu je, kao predstavnik cara, došao tadašnji ruski veleposlanik u Beogradu. Izverziranim diplomatskim tonom izrecitovao je - „Vi znate kako je ruski car privržen Srbiji i vašem visočanstvu...“. Mladoženja je ovaj put znao šta to znači. Srbski vladar bez milosti ruskog cara ne može dugo da traje. Tako je to u Srbiji ali iznenadili bi ste se gde je još na svetu takođe tako.
Herman je polako širio krila nad Srbijom. Ruska vrata bila su zavorena još par godina ranije. Ostali su samo vesnici i kazandžija.
Ubistvo kralja pripremano je i u kući Đorđa Genčića, a oficirima je dozvoljeno da misle da su oni ključan faktor u onome što je usledilo. Tu zabludu je kasnije većina atentatora platila životom. Uostalom, kada su oficiri u pitanju, narativ vojne obuke i usvojene vojne doktrine podrazumevao je spoznaju da „život oficira vredi za zemlju samo onda kada život da za otadžbinu“. Svi generali koji su pravljeni za potrebe planiranih i dogovorenih ratova s početka 20. veka znali su to. Tako su i komandovali. Tako se i ginulo. Rusku verziju ove doktrine na bojnom polju objasnio je general Osterman-Tolstoj kada je gotovo potpuno opkoljen od strane Napoleonovih trupa na pitanje svojih oficira šta sada da rade, smireno odgovorio – „Ništa ne treba da radimo. Samo da stojimo i da umremo“.
Na jednom sastanku u Genčićevoj vili, uvaženi gost iz Švajcarske obavestio je egzaltirane zaverenike da njihova ideja da Srbija nakon atentata postane republika nije izvodljiva jer „ne znaju Srbi još uvek ni za šta drugo osim monarhije, ali za 40 godina može“. Tako je i bilo. Na pitanje ko će onda biti kralj, gost je odgovorio – „Pa imamo mi kralja“. Kao što to zapravo uvek i biva, iznenađujuće velik broj ljudi je znao šta se sprema.
Kada je neposredno pred atentat na jednom prijemu Genčić prišao Nikoli Pašiću ne bi li mu rekao nešto oko atentata koji se priprema, Pašić mu je lakonski odgovorio – „Mirišem neku oluju, moram malo da se sklonim. Bronhije su mi slabe“. Za vreme ubistva bio je na odmoru u Splitu, tada skijanje nije bilo u modi.
Tadašnji ministar unutrašnjih dela Boža Maršićanin dva dana pred atentat bukvalno je otrčao do kralja da ga obavesti o svojim saznanjima o pripremi atentata, zamolio ga je da se skloni, da preživi. Boža je kasnije svedočio da je kralj bio neuobičajeno hladan, neko bi rekao i nezaintesovan za sopstvenu sudbinu, a zapravo je znao da je došlo vreme da se sprovede ono što je dogovoreno. Maršićaninu je odgovorio – „Neće moji oficiri da izdaju svog kralja!“, kao da takva rečenica ima ikakvog realnog smisla u takvim okolnostima. Rekao je to samo da bi nešto rekao.
Neposredno pred samo ubistvo do kralja je došao i vesnik, ruski veleposlanik. Saopštio mu je da će se u narednih par sati dogoditi atentat na njega. Razumeo je kralj odakle dolazi ta potreba ruskog veleposlanika da neposredno pred pogubljenje saopšti takvu vest. Znao je kako taj svet funkcioniše.
Kralj je sačekao svoje ubice jer za njega nije moglo drugačije.
Veleposlanici i vesnici su u dogovoreno vreme sa terase obližnje ambasade gledali masakr i pili čaj.
Brutalno i ritualno je ubijen u noći između 28. i 29. maja 1903. godine na isti dan kada je u Košutnjaku ubijen knez Mihajlo Obrenović 1868. godine. Knez Mihajlo će ostati zapamćen kao čovek koji je hteo da usvoji tada mladog Petra Karađorđevića, da ga postavi za prestolonaslednika i da tako reši problem zavađenih dinastija, podeljenog naroda i nasledstva. Petar je kao mladić u to vreme živeo u Parizu. Ovoj ideji usprotivila se, naravno, naša „prijateljica“ Francuska, trivijalna geografska kategorija koja je samo zbog dodeljenih nadležnosti dobila i „Savez nezavisnih frankofonskih država“ i Srbiju kao svoju zonu uticaja. Srbija nikada nije bila francuska kolonija ali dugo nije bila ni država pa nam je dodeljen „tutor“ u vidu Francuske. Svo to izvikano francusko svetlo je samo luč britanske baklje i otuda potiče sav taj galimatijas stranih uticaja u Srbiji. Naravno tu su i sveprisutni petrogradski hodnici i „Tajni krug spoznaje“ ali su oni za sve njih i dalje „zagonetka u enigmi koja je umotana u tajnu“.
U svakom slučaju, mir u Srbiji nije opcija ni onda baš kao ni sada. Knez Mihajlo je onda usvojio Milana Obrenovića, sina svog brata od strica, Miloša. Istorija je mogla da nastavi da neometano teče u predviđenom stravičnom toku.
Zajedno sa svojom suprugom, Dragom Mašin, kralj je prvo izrešetan kuršumima a nakon toga iskasapljen sabljama i bajonetima. Tela su bačena sa terase u dvorište. Kasnijom obdukcijom koju je izvršio Eduard dr. Mihel, jedno vreme lični lekar Kralja Aleksandra i patolog, jedan od osnivača medicinskog fakulteta u Beogradu, prebrojane su sve rane i povrede. Izbrojao ih je na stotine,...
Te noći, Srbija je zapravo potonula u građanski rat koji je trajao nekoliko sati. Pobijene su na desetine oficira i uglednih ljudi za koje su pučisti smatrali da bi mogli da prave probleme. Ubijali su ih na kućnim pragovima ali, dogovorno, članove porodice nisu dirali.
Nakon što je kralj ubijen, već obavešten o tome da su Rusi neposredno pred ubistvo obavestili kralja o tome da se sprema atentat, britanski veleposlanik je pitao ruskog veleposlanika – „Ako ste već to sve znali, zašto to niste zaustavili?“. Ruski veleposlnik mu je odgovorio – „Pa nismo to uradili zato što vi niste sprečili“. Strašna je spoznaja šta rečeno zapravo znači.
Neposredno nakon ubistva britanci su povukli veleposlanika iz Beograda. Puni diplomatski odnosi obnovljeni su tek 1905. godine.
Kralj Petar Karađorđević nije učestvovao u pripremi atentata ali je bio obavešten o njemu. Znao je šta se sprema kao i da je on određen da bude novi kralj Srbije. O tome ga je na Ženevskom jezeru obavestio David Veljković. Kralj Petar je insistirao da on ni na koji način ne bude povezan sa ubistvom i ubicama i toj želji je udovoljeno ali nije mogao da izbegne političku i ličnu cenu za ono na šta je pristao. Kralj Petar je razumeo da rat između dve srbske dinastije nema puno veze sa ličnim ambicijama dve dinastije već sa potrebom onih koji su pravili obe dinastije da se seme zla i sukoba u Srba učini sveprisutnim i trajnim. Dalje od te spoznaje nikada nije smeo da ide.
Mladi Aleksandar Karađorđević, sin kralja Petra, školovao se u Ženevi a potom u vojnoj školi u Petrogradu. Za vreme jedne liturgije, baš u momentu dok je u tišini i mislima učio kako da spaja horizonte, prišla mu je jedna starija gospođa lakog hoda sa licem koje je uzalud pokušao da zapamti. Rekla mu je – „Ti si carević, kralj, ali ćeš stradati“. Petrogradski hodnici su prvo ponudili a mnogo godina kasnije i došli po svoje. Mladi Karađorđević je pristao...
Da bi se još kao princ upoznao sa sve četri faze putovanja 1910. g. došao mu je stomačni tifus. Prošao je put od bola u zglobovima, preko opšte infekcije do teških grčeva, visoke telesne temperature, buncanja i hodnika koji gledaju u njega i on u njih. Lekari koji su ga lečili znali su na šta je mladi princ pristao a znali su i da je za telesnu ljubav prihvatio svoj pol. U to vreme lekari su još uvek razumeli odnos između fizičkih oboljenja i duhovnih nakaradnosti. Znali su gde stvarna bolest tinja.
Puno godina kasnije i vojna i civilna služba tadašnje Jugoslavije raspolagala je sa pouzdanim podacima da se na kralja Aleksandra Karađorđevića priprema atentat. Jedan od ključnih saradnika tadašnje službe, Vladimir Maček, potonji hrvatski poglavnik, vrbovan u Beogradu kao klasična dvojna kombinacija a zapravo naređenjem iz inostranstva stavljen u poziciju da ga prate i štite sve službe koje deluju na ovim prostorima, u više navrata je informisao o toku priprema za atentat. Preko svojih doušnika u tadašnjim službama ali i u VMRO o predstojećem atentatu bio je upoznat i Rada Pašić ali je svojim „izvorima“ jasno dao do znanja da je on „lojalan svom kralju“ ali da je u duši „ipak trgovac“. Zapravo, kao i kod njegovog imenjaka tri decenije ranije, svi su znali šta se sprema. Kralj Aleksandar Karađorđević, oboleo od niza teških bolesti koje bi danas bile svrstane pod generički pojam – AIDS, znao je šta mu se sprema. Znao je dan, vreme i mesto. Testament je napisao gotovo 6 meseci pre ubistva. Bio je svestan da je njegova porodica još za njegovog života već podeljena na nepomirljive frakcije te da jednu od frakcija vodi knez Pavle Karađorđević za koga je bila određena dvostruka uloga – jedan deo naroda je trebalo da na njega gleda kao na izdajnika a drugi kao na čoveka koji je pokušao da spase Srbiju sporazumom sa Nemcima. Pavle je takođe znao za atentat koji se sprema. Umesto sporog umiranja od teških bolesti, kralj je pristao na metak. Za pogibelj određeni kralj poželeo je da bar njegova smrt bude dostojna istorijska kategorija. U trenutku ubistva imao je 48 kila. Ono što se dogodilo je da je egzekucija kralja bila kusur u igri i odnosima između ostrašćenih secesionista i moćnika koji su ih držali pod kontrolom. Između njih je stvoren odnos duga koji je garantovao poslušnost secesionista u krupnim igrama koje su se spremale. O opasnostima koje prete kralju je govorio čak i njegov lični astrolog. Pred odlazak u Marselj kralj je svojoj supruzi kraljici Mariji ostavio svoj masonski prsten koji do tada nikada nije skidao sa ruke. Shvatio je, odrekao se i pred egzekuciju poželeo je pokajanje. U prvom atentatu u istoriji koji je snimljen filmskom kamerom a koji je snimak posle sa suđenja volšebno nestao, pored kralja, stradalo je još petoro ljudi a među njima i francuski ministar unutrašnjih poslova. Tadašnja francuska služba odlično je znala šta se sprema. Zapravo, učinili su sve da atentat uspe. Iz protokla je naprasno izbačen blindirani automobil i zamenjen je otvorenim vozilom, kolona se zbog konjičkog eskadrona u pratnji kretala jako sporo a pravog obezbeđenja i obaveštajnog „pokrivanja“ i pored jasnih informacija o pripremama za atentat, nije bilo.
Iako je istorija ceo taj događaj zabeležila kao Marseljski atentat u pitanju su zapravo bila dva atentata spojena u jedan događaj. Bartu je određen da strada zbog previranja u francuskoj i prema kasnijim saznanjima Bartua je tokom samog atentata lakše ranio metak sa bakarnom košuljicom od 8 mm a koji metak nije bio podesan ni za jedan od pištolja sa kojima je pucao glavni atentator Černozemski Vlado, pripadnik unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije – VMRO. Metak tih karakteristika koristila je u to vreme francuska policija. Kasnije, pravdali su se da je Bartua pogodio zalutali metak u opštem metežu koji je nastao. Bartu je bio samo lakše ranjen u desnu nadlakticu i prebačen je u obližnju bolnicu Božij dom, gde je tokom operacije naprasno preminuo. Ako ga je stvarno pogodio „zalutali“ metak, onda ga je definitivno ubio naručeni hirurg. Sa druge strane, teško ranjeni francuski general Žozef Žorž prebačen je u bolnicu Mišel Levi, gde je uspešno operisan i preživeo je. Jednostavno, Bartu je taj dan morao da umre. Francuska unutrašnja politika rešila se ministra koji „nije razumeo potrebe vremena“ a francuska istorija dobila je svog „stradalnika“ ne bi li se pred narodom i istorijom opravdala činjenica da je na teritorije Francuske ubijen kralj jedne prijateljske zemlje. Eto, i oni su prineli svoju žrtvu uz kralja.
Kralj Aleksandar i ministar Bartu dobili su i posmrtne maske izlivene sa njihovih mrtvih lica neposredno nakon atentata. Morbidna poruka za one koji dolaze.
Oba ubijena srbska kralja imali su za kuma ruskog cara. Obrenoviću je kum bio ruski car Aleksandar II, a Karađorđeviću je kum bio ruski car Aleksandar III. Obojica su, svaki u svojim političkim okolnostima, nakon niza pogrešnih poteza posebno u spoljnoj politici, pokušali da učine nešto za države kojima su upravljali. Obojica, iako su svesno tome pripadali, nisu razumeli kakve su im zapravo uloge dodeljene. Obojica su ritualno ubijena. Iza obojice je ostalo krvavo zaveštanje i previše nerešenih odnosa koji su u vremenima koja su usledila bila povod za podele, ubijanja, ratove, stradanja. I do danas se u politici Jugoslavije a sada i Srbije ama baš ništa nije promenilo.
U krilu integralnog jugoslovenstva, koje je „stvarao“ i u koje je verovao ubijeni Aleksandar Karađorđević, brižljivo je gajena i negovana jedna nova politička snaga – komunistička partija Jugoslavije. Progoni, hapšenja i zabrane ove političke organizacije bili su rezervisani samo za neupućene ili za mlade kadrove. Jednostavno, kao i danas što je, većina „progona“ političkih lidera su samo banalni, fingirani događaji bez ikakvog utemeljenja u stvarnosti. Ključni ljudi KPJ su zapravo brižljivo negovani i obučavani za vreme i uloge koje su im dodeljene. Krvni i ideološki potomci nosioca tih uloga na ovom prostoru neometano deluju i danas.
Kraj 20. veka i višepartijski sistem iznedrio je prostor u kome su stvorena dva nacionalna „krila“ od kojih je napravljena regrutna baza za sva potonja regrutovanja po nacionalnom osnovu. Post komunističke generacije političara uspešno su raspoređene po svim novonastalim partijama. Lideri partija i pokreta odlično su znali da se u Srbiji namerno prave dva nepomirljiva politička pravca pod istom „nacionalnom“ kapom a koji treba da „očuvaju“ prostor za sva dalja razračunavanja i podele.
Zadivljujuća je ta „moć“ transformacije. Kako što su se 90tih komunisti masovno „prebrcnuli“ u pravoslavce slavskog tipa tako je i samozvani od nacionaliste sa setom tupih kašika naprasno postao hokus-pokus-proukro-prorus-probrit-profranc- probajden-promurat-volimbler-obožavammerkel-grlimšreder-nisammajkemioskar- volimlitijum- ... (nastavi niz) političar.
Po dubini dešavanja, manje više svi su znali da je za kraj 20. i početak 21. veka već određen politički ali i vremenski okvir koji je trebao „da teče“. Sve između, pa i strašna stradanja i opšta devastacija, služili su samo zato da se nečim popuni predviđeno vreme i prostor. Svi politički činioci na ovim prostorima su pristali na to.
Svi do jednoga.
Predsednik Republike Srbije i kasnije Savezne Republike Jugoslavije, Slobodan Milošević je u jednom momentu, takođe svestan svega rečenog, pokušao da svom sagovorniku iz administracije SAD, da do znanja da je spreman da učini sve što treba samo da mu kažu šta to oni očekuju od njega. Čak je ispred sagovornika stavio prazan papir i rekao – „Napišite mi šta treba da uradimo da bi nas ostavili na miru“. Dobio je ciničan osmeh i ponižavjući odgovor – „Gospodine predsedniče, ne ide to tako. Vi treba stalno da anticipirate šta mi to želimo i da nam činite i pre nego što vam kažemo šta treba da radite“. Nakon toga je i Milošević dobio svoje nove-stare vesnike. To su bili Igor Ivanov i Andrej Kozirjev. I to je bilo vreme katastrofalno loših poteza u međunarodnoj politici ali vesnici su mimo toga znali kakav je plan određen za Miloševića. Rečeno je i Miloševiću. Dobio je garancije da će mu porodica ostati na sigurnom i materijalno obezbeđena kao i prostor da tokom suđenja u Hagu govori ono što želi o svom vremenu.
Nakon Slobodana Miloševića i potonji premijer Srbije Zoran Đinđić, svako iz svog političkog ugla, razumeli su kakve su posledice po sudbinu naroda imale tragično loše odluke ubijenih kraljeva. Đinđić je javno govorio o tome da je stvaranjem kraljevine SHS i Jugoslavije uništena srbska nacionalna misao. Zapravo, Đinđić je bio nacionalista a ne građanista i kao takav bio je deo tih isprojektovanih srbskih podela. Đinđić je u svojim političkim okolnostima, takođe potpuno svestan svega rečenog, pokušao nešto drugo.
Premijer Đinđić je u okolnostima u kojima je bio predložio svojim „prijateljima“ iz inostranstva da kažu šta sve to Srbija treba u narednim decenijama da uradi po pitanju Kosova i da se, ako to već sve tako mora da bude, jednom i u nizu brzih i konkretnih poteza to sve reši i da ceo narod onda krene da se razvija neometano. I ako je tako nešto na nivou političkog teoretisanja u nekim zatvorenim krugovima možda i moglo da bude dozvoljeno u javnom diskursu od strane premijera toga nije smelo da bude. Posle nekoliko javnih istupa u kojima je govorio o njegovim „prijateljima“ koji bi trebalo da razumeju šta on hoće i da ako to ne razumeju „onda mu nisu prijatelji“, zapečaćena je njegova sudbina. I Đinđić je neposredno pred ubistvo dobijao jasne i precizne podatke o tome ko i zašto namerava da ga ubije. Petrogradski vesnici su i njemu rekli šta se sprema i ko sve u tome učestvuje. Drugo, odlično je poznavao mentalitet i taj večiti zelenomuvski karekter svih svojih najbližih saradnika i razumeo je sve „signale“ koje je od njih dobijao. Zato je neposredno pred ubistvo i odlučio da ih sve skloni od sebe.
Kao i kod pobijenih kraljeva tako i u vreme ubistva premijera Đinđića, neutvrđeno veliki broj ljudi je zapravo znao šta se sprema. Na sam dan ubistva neki su otišli na skijanje, neki na vanredne „zadatke“ a neki avioni volšebno nisu poleteli ka Beogradu dok su neki drugi sleteli. Taj dan, Đinđić je trebalo da se sretne sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Švedske, Ilvom Anom Marijom Lind za koju se ispostavilo da je bila jedna od onih koji nisu znali šta se sprema. Kada je gospođa Lind shvatila šta se dogodilo, počela je da histeriše i da diže nepredviđeno veliku gungulu ne zbog samog ubistva jednog premijera već zbog toga što njoj niko nije rekao šta se sprema i kako je uopšte
moguće da se ona nađe u takvoj situaciji !
Anu Lind je 10. septembra 2003. g. nožem teško ranio Mijailo Mijailović, poreklom iz Srbije. Preminula je sutradan u lokalnoj bolnici od posledica ranjavanja.
Porodica ubijenog premijera je takođe dobila sve obećane materijalne i sve druge garancije. Rečeno je, dan nakon ubistva lično potvrdio tadašnji državni sekretar SAD, Kolin Luter Pauel. Iz istih motiva, brigu za bezbednost porodice pokazao je i tadašnji austrijski premijer Volfang Šisel.
Inženjer je o ubistvima važnih ličnosti rekao ovako – „Kada je odlučeno da kralj treba da putuje, niko to nije sprečavao, samo se pravio mehanizam za kontrolu okruženja a ne sprečavanje pogubljenja“.
Srbiji jednostavo nije dozvoljeno da se u bilo kom foramtu politički pa potom i ekonomski stabilizuje. Za Srbiju je određeno dugo i bolno stradanje. Zapravo, doslednosti radi, za nestajanje je određen srbski narod a ne geografski pojam Srbija. Srbija, po njima, može da postoji i bez Srba baš kao što svedočimo da i Evropa može da postoji bez evropljana.
Novi očevi stvoriće čak i Novu Ameriku a za Novu Srbiju oca nema i neće ga biti ako ga sami ne porodimo.
Mimo svih drugih tragičnih karakteristika svih tih samozvanaca i naravno činjenice da je politika alat stvoren od nepomjanika protiv a ne za čoveka, jasno je da Srbijom vekovima upravljaju političari koji ne razumeju dubinu procesa i nemaju dovoljan stepen spoznaje da shvate čemu sve to zapravo služi. Jednostavno, pored svih tih ličnih umobolija i dušobolja, oni nemaju svest o duhovnom vojištu na kome se odvija ključna bitka.
Za potrebe političke artikulacije tog procesa u tekućem vremenu određen je aktuelni samozvani i njegova kiklop partija. Koliko god to možda bilo čudno partija na vlasti je zapravo metamorfoza ili ako hoćete metastaza komunističke partije. Ona funkcioniše po principima KPJ u i svom diskursu ima sve frakcije koje je u skladu sa potrebama svog vremena imala i KPJ. Tako partija na vlasti ima svoje frakcije prozapadnog i proistočnog tipa, čak i pro- kineskog, leve i desne, tvrde i meke, narodne i građanske, prosilikonske i prooskarovske, pro-bizon-litijum i protiv-litijumske ... Sve političke pozicije koje Srbija danas može da ima su pokrivene ili apsorbovane u okviru struktura partije na vlasti. U takvom slučaju sve duševne bolesti samozvanca koji stvarno poveruje da je na vrhu te strukture mogu da se odraze na ceo narod. Spolja, to izgleda kao da se samozvani i njegovi zelenomuvci bore sami protiv sebe ali ako sagledate ove procese po dubini videćete da se na taj način zapravo pokriva ceo politički spektar i tako, posledično, lako upravlja celim prostorom. Jer „najlakše je upravljati onima koji misle da sa njima niko ne upravlja“. U ovakvoj organizaciji vlasti sve druge političke partije su zapravo izgubile svoj smisao i u javnom kontekstu ih kao potpuno po njega bezopasne političke formacije održava upravo samozvani, zarad privida demokratičnosti i višepartijskog sistema. Zapravo, kao i u vreme KPJ, Srbija živi jednopartijski politički sistem što je ništa drugo nego prikrivena diktatura.
Ako vas interesuju dublje paralele onda treba da znate da su politički sistemi u narativu i javnoj praksi ustrojeni po principu i ugledu na mnogobožački panteon grčkih bogova. Kao što u grčkom panteonu postoji vrhovni bog Zevs i mnogo drugih bogova sa svojim „moćima“ i „ovlašćenjima“, tako i u političkom sistemu postoji „vrhovna vlast“ koja je oličena u premijeru ili predsedniku i svi ti „mali bogovi“ koje zovemo ministrima sa svojim nadležnostima tj ministarstvima. U nakaradnim društvima, kao što je ovo naše, svi oni se upravo tako i ponašaju, kao nedodirljivi, „posebni“, „moćni“, „večiti“ i nezamenljivi mali bogovi. Kada su u pitanju političke partije kao što su komunističke, fašističke ili nacističke, opisana struktura je još očiglednija. Isto se ponašaju i recimo generali i purpurni mantijaši u svojim OOUR-ovima. I tako se onda upravlja, delegiranjem vlasti sa vrhovnog ka nižim činiocima vlasti. Jasno vam je da čak i po tim principima narod niko nikada ništa nije pitao. Sve se rešava samo po jednom smeru - odozgo na dole.
I zato, ne verujte političarima!
Da bi to sve tako trajalo sve što treba da radi aktuelni samozvani je da anticipira šta to od njega zaduženi stranci žele i da to avansno u nedogled čini ili poklanja. Bar on to tako vidi te tako i čini. Trudi se da ne ponovi greške Miloševića i Đinđića. Ono što ni on još uvek ne razume je da plan „mera i radnji“ prevazilazi puku izdaju, organizovani kriminal i uništenje države i naroda. Kad je narod neverujući, knez ovog sveta može to da uzme i bez njega. Zato samozvani iznova i iznova stalno greši. Nije shvatio sa kim je odlučio da se takmiči a po prirodi i karaktetu je samo još jedan uplašeni bezbukvarović.
Zato, samozvani, od značaja je da razumeš. Niko od prosvećenih od tebe ne očekuje žrtvu jer ti nemaš duhovni kapacitet za uzvišene žrtve. Uostalom, ti si sa potpuno drugog kraja duhovnog spektra. Tu gde si ti to nije žrtva, već naplata duga. Dakle, ne komuniciraš sa uzvišenim bićem već sa čaušima od izvršitelja. Svi koji nešto znaju, znaju da se tako i sa takvima kao što si ti ništa dobro ne postiže a u zlu ionako ne oskudevamo. Srbiji ne treba 1868., 1903., 1934., 2003... Nikom sa i malo duše to stvarno ne treba. Zato, svi samozvanici koji se nude za „žrtvu“ džaba se nude!
Uostalom, ovo što je rečeno već poništava to što je ponuđeno. Besmisleno je.
I otuda ovo što sledi.
Zbog oseke ljudi koji su zapravo samo rođeni kao ljudi, tek, skoro bi od kada smo od trijumvirata novog vremena za vreme potpune otvorenosti koje sledi, dobili sveštenika. Dodeljen jer je rekoše dostojan a dostojan je da bi mogao da bude dodeljen. On u svom i prihvaćenom misli da može Ime Istinitoga zameniti imenom lažnoga. Tako i govori. Zato će na kraju vremena u svim hramovima iz usta svih tih dvoličnih i licemernih purpurnih fariseja zvoniti ime Istinitoga, jer im je tako dozvoljeno, a prikriće se ime od njih pozvanoga, da bi pozvani mogao da dođe. Jer i on dolazi samo kada ga čovek slobodnom voljom pozove a koga čovek saziva taj mu onda i dođe. Za one koji to odaberu to će biti prvo onaj lažni a onda onaj stvarni. Mali rog i svi mali rogovi i taj jedan jedini veliki rog, vrhovni nepoznati ali Bogu znani. Od pada Adamovog, cela istorija, sve što znamo, mislimo da znamo i ne znamo, svo znanje i sva nauka, sva politika i druge iluzije, sve što smo ikada kao zbir svih želja svih rođenih ljudi poželeli, dodirnuli ili mislili da posedujemo, postojalo je samo zato da bi se upriličio taj, jedan jedini trenutak. Nikada niko i ništa zapravo nije bilo bitno spram tog cilja palog. Zbog tog cilja postoji – istorija.
I svi političari i vladari iz tog boršča i tog kazana, u paničnom strahu od kazandžijine kutlače, od kada je vladara i vladanja prizivaju i traže da im se taj ukaže dok sazivaju skup „svih kneževina i vlasti...“,... „o svetlosti“,...
Svi samozvanci od početka vremena čine isto.
Svi samozvanci od početka vremena proćiće isto.
Sve da bi Adam postao Bog, Adamova slabost da postane „žrtva“ koja je data da bi ljudi mogli biti ljudi, jer, od palog tako prevarno dato, ljudi su ljudi samo onda kada mogu da uživaju te da bi onda u zagrljaju palog ljudi Boga zamenili za uživanje i obećanu, lažnu, „večnost“. Da se onda, posledično, u novom dobu sav greh zaboravi i da krivica u tom luciferijanskom zaboravu nestane. Kao da je zaborav pred Bogom moguć, kao da oprost ima veze sa ljudskim sećanjem, kao da pali može da odlučuje o zločinu i kazni ili o pokajanju. Poslednja i najveća obmana palog.
I sve to ljudi čine i u tome učestvuju svojom voljom.
Ne učestvujte u tome!
I zato je dodeljen sveštenik.
A sveštenik je dobio Heramana.
Izvor: Pravda.rs
