Piše: Igor Ivanović
U istoriji svih naroda postoji uzvišena tradicija da se na najvažnijim lokalititima, najčešće u prestonici države, postave spomen-obeležja ličnostima koje su simbolizovale istoriju ili kulturu tih naroda. U prestonom gradu Madridu, na Trgu Španije, nalazi se monumentalni spomenik svetskom piscu Migelu de Servantesu, u čijem podnožju se, ispred pravougaonog jezera, nalaze statue njegovih književnih junaka Don Kihota i Sanča Panse.
Ruska carica Katarina Druga je u Sankt Peterburgu podigla spomenik njenom dedi i prvom ruskom imperatoru Petru Velikom, statua nazvana „Bronzani konjanik” i danas dominira Senatskim trgom tadašnje ruske prestonice. Pored Berlina i još nekoliko nemačkih gradova koji imaju spomenik Otu fon Bizmarku, u Hamburgu je, od belog granita, postavljeno najveće obeležje „gvozdenog kancelara”, u centru Sent Pauli distrikta.
U centralnom Londonu, na Trafalgar skveru, nalazi se Nelsonov stub; američka prestonica je ukrašena monumentalnim spomenikom DŽordžu Vašingtonu; u Parizu je ispod čuvene kupole „Palate invalida” smešten „Napoleonov sarkofag”, kao spomen-grobnica Napoleona Prvog Bonaparte. Sva ova mesta – kao i mnoga druga slična – u sebi spajaju duhovno i pragmatično. Ona su mesta sakralnog, ali i turističkog hodočašća, ponos istorije naroda i gradova u kojima se nalaze.
I Srbija, i Beograd kao njena prestonica, naravno da imaju slična obeležja iz bogate prošlosti: spomenik Knezu Mihailu (u žargonu: „kod konja”), spomenik Stefanu Nemanji, Karađorđev park, Andrićev Venac, Trg Nikole Pašića, Aerodrom „Nikola Tesla”, i slično.
U srpskoj istoriji ključnu ulogu ima Srpska pravoslavna crkva (SPC), pa su zbog toga njeni hramovi, crkve i manastiri najveća kulturna i sakralna riznica srpskog naroda: Studenica, Žiča, LJubostinja, Ravanica, Visoki Dečani, Manasija, Tumane, Ćelije, Mileševa, Gračanica, Hilandar, Prohor Pčinjski, Ostrog, i još mnogi, mnogi drugi… U njima su pohranjene mošti najvećih srpskih svetitelja i vladara.
U prestonom Beogradu nalazi se najveći pravoslavni hram na Balkanu „Hram Svetog Save” – posvećen našem najvećem duhovniku – čije mošti su po predanju spalili Turci, osim ruke i jednog prsta, koje danas čuva SPC. Pored ovog hrama, u Beogradu se nalazi još mnogo drugih vrednih pravoslavno-istorijskih bogomolja, između ostalih i Saborna crkva (Svetog Arhangela Mihaila), kao i kalemegdanska crkva Ružica i, neposredno pored nje, Kapela Svete Petke.
I upravo na ovom potezu, na Kalemegdanu, na šetalištu koje se duž reke pruža između Saborne crkve na Kosančićevom vencu sa jedne strane, i Kapele Svete Petke sa druge, na pola puta smeštena je priča kroz koju se opuštenim korakom kreće naš ulični šetač…
Kalemegdanski simboli
Ko je bar jednom prošetao Kalemegdanskim parkom u Beogradu, bilo da je reč o domaćem šetaču ili strancu, opušteno hodajući paralelno sa Savom prema njenom ušću, u pravcu od Velikog stepeništa prema kalemegdanskom Pobedniku, shvatio je da se kreće verovatno najlepšom stazom u prestonici. I ne samo da je jedna od najlepših, jer se sa njene leve strane, preko reke, pruža izuzetan pogled na Novi Beograd i Zemun, a sa desne je opkoljena stoletnim zidovima Kalemegdanske tvrđave, nego je i put najvećeg istorijskog značaja.
Upravo ova Beogradska tvrđava i njene nekadašnje kapije grada, koje su se prostirale mnogo dalje od samog utvrđenja, kriju tajnu nastanka srpske države pamteći herojstva vojvode Vase Čarapića i vožda Karađorđa. Pamte ove kamene zidine još od vremena dolaska Sina Božjeg na ovaj svet, kao nemi svedoci vekova u kojima su se borile za večnu prevlast mnoge imperije sa Istoka i Zapada. I zbilja, šetajući ovom uzvišenom stazom, čovek brzo i lako shvata da lebdi između prošlih stoleća i savremene epohe, da se kreće obuzet lepotom, spokojem i značajem. Isti osećaj ispunio je i našeg uličnog šetača.
I onda, tačno na pola puta, kada našem uličnom šetaču pozlaćeni krst Saborne crkve ostane nevidljiv iza leđa, a statua Pobednika sa Gornjeg grada mu se prikaže ispred očiju u punom sjaju, pogled mu spontano odluta udesno, ispod samog bedema Beogradske tvrđave. I on, onda, na možda najvažnijem mestu u prestonici, ugleda četiri bronzana poprsja redom položena na zajedničkom postamentu od belog mermera. Naš slučajni ulični šetač vidi četiri spomenika sa ljudskim likovima. A kada samo malo priđe bliže, on vidi i njihova grobna mesta?!
Tada shvata da se nalazi ispred grobnice, na kojoj je postavljena realna figuracija ukopanih osoba! Prvo što se slučajni šetač upita, sasvim logično i prirodno: o kome se radi? Ko su ti velikani čiji se spomenici nalaze potpuno izdvojeni od svih ostalih kalemegdanskih obeležja, na najznačajnijoj i najistaknutijoj koti?! I još su na ovom mestu sahranjeni, mimo bilo kakve prakse ili urbanističke kulture?! Čime su ove četiri osobe toliko zadužile srpski narod, srpsku istoriju ili srpsku kulturu?! Možda se radi o svetsko-istorijskim veličinama koje su se ironijom sudbine upokojile u Srbiji, pa se naša država ovako odužuje čovečanstvu?!
I kada se naš ulični šetač, privučen učtivom radoznalošću, popne na mermerni plato i priđe bliže grobnici ovih velikana, videće na njenom centralnom delu ugravirani natpis: „Smrt fašizmu – sloboda narodu”. Ako on nije živeo na ovim prostorima u doba vladavine jugotitoizma, biće prilično zbunjen. Mnogo nelogičnosti će naš ulični šetač uočiti i mnoga pitanja će sam sebi postaviti, samo na osnovu zdravog razuma.
Ako je reč o grobnici a ne samo o spomeniku, i ako su prve dve reči na grobnom natpisu „smrt fašizmu”, onda je tu, verovatno, pokopan upravo – fašizam?! Ili su njegovi udarni predstavnici položeni u ove grobove?! O kom „fašizmu” je reč? U Srbiji, odnosno u Beogradu, tokom Drugog svetskog rata, okupatori su bili nacisti! Sami su sebe nazivali nacional-socijalistima, nikako fašistima. Upravo su u logorima u Jajincima, na Starom sajmištu i na Banjici streljali Jevreje, Rome i Srbe u ime nacional-socijalističke (nacističke), a ne fašističke ideologije.
Očigledno je da su nacisti tokom sopstvenog istorijskog trajanja insistirali na ideološkoj odrednici „socijalizam” kada su opisivali njihovu ideologiju; očigledno je da je i jugotitoistička država sebe nazvala „socijalističkom”: zvaničan naziv od 1963. godine pa do raspada je bio Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija! Ali, sve ove nedoumice biće ubrzo potisnute za našeg uličnog šetača, jer će njegovo iznenađenje uskoro prerasti u ozlojeđenu začuđenost, kada postane svestan o čijim grobnicama se radi.
Pre nego što pročita imena tih ukopanih velikana i tako sazna o kojim se to srpskim divovima radi, naš ulični šetač će preživeti pravu moždanu oluju. U delićima realnih sekundi sevaće munje njegovih misli, pitaće se grozničavo ko mogu biti ovi monumentalni Srbi ili svetski geniji, da im je ukazana takva večna čast?!
Moždana oluja
Koliko god da je naš ulični šetač obrazovan ili informisan (za ovo drugo u eri interneta potreban je samo prosečan mobilni aparat), biće mu jasno da nije reč o Svetom Savi, koji nema grob jer su Turci njegove mošti spalili na Vračaru. Prisetiće se da nisu u pitanje grobnice Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića, jer se njihovi grobovi nalaze nedaleko od ovoga mesta, ispred glavnog portala Saborne crkve. Odmah će povezati da su u unutrašnjosti ove uzvišene bogomolje nalaze grobnice kneževa Miloša i Mihaila Obranovića, dakle ne radi se ni o njima.
U deliću sekunde, možda će se naš ulični šetač zaključiti da se ispred njega na Kalemegdanu nalaze grobovi Karađorđa ili njegovih dinastičkih potomaka, ali će se odmah potom prisetiti da su svi sahranjeni u mauzoleju hrama Svetog Đorđa na Oplencu. Zbilja, ko bi mogao biti? O čijim grobovima se radi? Stefan Nemanja, Dušan Silni, kralj Milutun, Stefan Dečanski, Stefan Uroš? Možda su ukopane neke od vladarki Srbije poput Jelene Anžujske, kneginje Milice ili despotice Jerine? A možda se radi o ravnoapostolskim ženama, kao što su Sveta Petka ili monahinja Jefimija?
Niko od svih njih, sigurno niko nije – zaključiće naš radoznali ulični šetač – jer su svi pokopani u pravoslavnim manastirima čiji su bili zaštitnici ili ktitori. Isto važi i za Ava Justina, vladiku Nikolaja, mitropolita Amfilohija i patrijarha Pavla. Nije ni Vasa Čarapić, jer je po njegovoj želji koju je izrekao na samrti bratu Tanasiju, sahranjen u manastiru Rakovica. Nije ni prvi upravitelj Beograda, despot Stefan Lazarević koji je 1405. godine izabrao ovaj grad za njegovu prestonicu, jer se oko postojanja njegovih mošti spore manastiri Manasija kod Despotovca i Koporin kod Velike Plane.
Sigurno nisu ni Andrić, Crnjanski, Meša Selimović ili Bora Stanković. NJegoš je na visokom Lovćenu, Dučić na brežuljku Crkvina iznad Trebinja, Uroš Predić u ravnom Orlovatu, Desanka u brdovitoj Brankovini, a na Novom groblju u Beogradu nalaze se grobovi Milana Rakića, Stevana Sremca, Đure Jakšića, Branislava Nušića, Mike Alasa, Jovana Cvijića, Nikole Pašića, Jovana Ristića, Slobodana Jovanovića, kao i herojine Milunke Savić… Možda četiri bronzana poprsja predstavljaju Teslu, Pupina, Milutina Milankovića i Ruđera Boškovića?
Ništa od toga – njihovi grobovi rasuti su po belom svetu. Kosti Save Šumanovića i Dragiše Vasića bačene su po neznanim i neopevanim jamama. Možda se naš radoznali ulični šetač našao ispred grobova osoba koje su bili stranci, a koje su toliko zadužile srpski narod koji im se ovako odužuje: Engleskinja Flora Sandes, Holanđanka Žana Merkus, Švajcarac Arčibald Rajs ili Rus Nikolaj Rajevski? Opet ništa. Novi promašaj. I samo jedan, jedini tren pre nego što je naš radoznali šetač uspeo da pročita imena sahranjenih u grobnici na Kalemegdanu, bio je siguran da se najzad setio o kome se radi! Četiri muška poprsja, stroga i realistična, na ovome uzvišenom mestu, moraju biti četiri srpske vojvode iz Velikog stradalačkog rata: Živojin Mišić, Radomir Putnik, Petar Bojović i Stepa Stepanović. Ko drugi?!
Narodni heroji?
Kako se samo naš smeli i radoznali šetač postideo kada je pročitao imena četvoro ljudi koja su ugravirana na Kalemegdanskoj grobnici, i kada je shvatio da sigurno nikada nije čuo za neke od njih, a da o preostalima skoro da ne zna ništa. Jer kako ne osetiti veliku sramotu kada jedva da ste čuli za ove srpske velikane, sahranjene na poseban način, na mestu u prestonici koje se dodeljuje samo najvećima?!
Onima koji bi, logično, po značaju i delu morali da uveliko nadmaše sve srpske velikane pobrojane u prethodnom pasusu (kao i sve druge slučajno nepobrojane, a takođe gorostasne!). O, kako se samo naš ulični šetač osetio neukim i neobrazovanim! Da bi bio siguran da zbog šoka nije pogrešio, dva puta je polako pročitao njihova imena redom, sleva nadesno: Moša Pijade, Ivo Lola Ribar, Đuro Đaković i Ivan Milutinović.
Ako je naš radoznali ulični šetač rođen posle smrti „najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, i ako je učio školu u kojoj po učionicama nije obavezno visila slika Josipa Broza, morao bi da se isključivo putem pisane literature informiše o Kalemegdanskoj grobnici koju je posetio, kao i osobama koje su tamo sahranjene. Prvo što bi naučio bilo je da se nalazio ispred „Grobnice narodnih heroja na Kalemegdanu” – kako glasi zvaničan naziv – koja je izgrađena 1948. godine, a koje je odlukom Skupštine grada Beograda iz 1983. godine utvrđena za spomenik kulture.
Dakle, tokom „zlatnih 1980-ih”, odnosno tokom „Periklovog perioda jugoslovenske (srpske) demokratije” (kako mnogi u javnosti nazivaju ovaj istorijski period), donešena je odluka o podizanju ove grobnice na najviši kulturni nivo! I ako su u njoj sahranjene osobe od najvišeg kulturnog ili istorijskog značaja za srpski narod – ova odluka bi imala logično opravdanje; ali, ako u njoj nisu sahranjene osobe takvog značaja – ova odluka bi bila samo još jedna politička sramota na štetu srpskog naroda.
Drugo što bi naš zbunjeni šetač saznao nakon istraživanja bilo bi da nijedan od ukopane četvorke iz ove grobnice nije Srbin! Tamo su verovatno pokopana dva Hrvata, jedan Jevrejin i jedan Crnogorac: kažemo „verovatno” zato što ove osobe nisu umirale u istom društvenom sistemu i pod istim uslovima nacionalnog izjašnjavanja, pa je njihovu etničku pripadnost moguće utvrditi prvenstveno na osnovu rodnog identiteta. Naročiti je teško retroaktivno odrediti da li je u tom peridu neko ko je rođen u Crnoj Gori sebe smatrao „Srbinom” ili „Crnogorcem”, u periodu velike fluidnosti ovih pojmova.
Takođe treba podvući da su mnogi „srpski Jevreji” imali podjednak dvojni identitet, kao i paraleni srpski i jevrejski patriotizam. Ipak, ono što je našem sve zbunjenijem šetaču postalo jasno, bilo je da su svi pokopani bili komunisti, jugosloveni na titoistički način (protivnici ideologije jugo-monarhizma!), kao i da nisu povezani direktnom zajedničkom sudbinom, iako su se sudbinski putevi ukrštali nekima od njih.
Nisu čak ni pokopani u isto vreme: Lola Ribar i Ivan Milutinović 1948. godine, Đuro Đaković dve decenije posle pogibje kada su mu preneseni posmrtni ostaci, a Moša tek 1957. godine; nisu svi ubijeni u ratnim ili mirnodopskim obračunima (Moša je umro prirodnom smrću u starosti, a Ivan Milutinović se utopio kao neplivač posle brodske nesreće); nisu živeli i radili u istim mestima i nisu čak svi imali veze sa Beogradom, bar u nekom periodu života (Đuro Đaković jedva da je u životu čestito posetio Beograd); nisu bili ni približno sličnog obrazovanja (Lola je završio Pravni fakultet u Beogradu i upisao Filozofski fakultet u Beogradu, a Đuro je bio neškolovan i bio je metalski radnik); dakle, da zaključimo: sem ideologije njih ništa zajedničko ne vezuje.
Nagrada za genocid
Zato je njihov izbor za ukop u ovoj zajedničkoj grobnici u najmanju ruku čudan, jer iste kriterijume su zadovoljili skoro svi poginuli u komunističko-partizanskom pokretu. Zašto baš njih četvorica – pitao se naš sluđeni šetač, da bi mu na trenutak, samo na trenutak i ni treptaj duže prošla kroz glavu misao: „Možda baš zato što nisu Srbi?” Iako sve više sluđen, ipak je naš ulični šetač odbacio ovu podmuklu pomisao, jer je procenio da nije realna mogućnost da se nešto ovako dogodi. A možda je naš sluđeni šetač bio samo naivni šetač?!
Logično, posle svega je naš sluđeni šetač krenuo dalje sa istraživanjem u pravcu saznanja o kojim se ukopanim komunistima radi, čime su to oni toliko zadužili srpski narod da im se grobovi nalaze u sred Kalemegdanskog šetališta, i da ih obilaze nove generacije srpske dece skoro pola veka posle smrti „druga Tita”. Ukratko, saznao je sledeće:
Đuro Đaković je bio Hrvat (sinove je nazvao Stjepan i Josip), koji je rođen u nekadašnjoj Austrougarskoj, a današnjoj Hrvatskoj. Kao mladi radnik metalac, od početka se priključio radničkom pokretu. Više puta je pritvaran zbog sindikalnog delovanja. Skoro čitav život je proveo na teritoriji današnje Hrvatske i Bosne, povremeno je boravio u Moskvi kao delegat na kongresima Kominterne. Bio je veoma aktivan na pripremi Četvrtog kongresa Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), održanog u novembru 1928. godine u Drezdenu, na kome je izabran za organizacionog sekretara Centralnog komiteta KPJ.
Dakle, bio je aktivni učesnik i jedan od kreatora Drezdenskog kongresa, na kome su donešeni izrazito antisrpski zaključci. Posledica ovog kongresa je stvaranje mnogih novih naroda i država na srpskim teritorijama, kao i pomoć u stvaranju njihovih crkava, uprkos činjenici da je komunizam bio radikalno ateistička ideologija. Skoro svi istraživači su saglasni da je Drezdenski kongres pripremio idejni temelj za mnoge buduće srpske nesreće.
Đuro Đaković je stradao 1929. godine kod Dravograda u današnjoj Sloveniji, upucan je od strane pogranične policije prilikom pokušaja begstva, kako glasi zvaničan izveštaj. Komunisti ovu verziju nisu nikada prihvatili, već su tvrdili da su dvojica žandarma hladnokrvno ubili Đuru Đakovića i Nikolu Hećimovića.
Moša Pijade je srpski sefardski Jevrej. Rođeni Beograđanin, studirao je slikarstvo i bavio se novinarstvom. Veći deo života je proveo u zatvorima zbog političkih aktivnosti. Na potpisu sporazuma između komunista sa jedne strane i ustaša sa druge strane, sačinjenom 1935. godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, stoje potpisi Moše Pijade i Mileta Budaka. Pošto ovaj dokument nije sačuvan u originalu, postojala su neka tumačenja da se radi o propagandi Nedićeve vlade tokom rata. Međutim, dnevnik Slavka Kvaternika (zamenika poglavara Pavelića) koji je pohranjen u legatu Vicka Krstulovića, potvrđuje postojanje ovog sporazuma.
Tokom Drugog svetskog rata, po mišljenju skoro svih istoričara, Moši se kao glavnokomandujućem na tom terenu, pripisuje ogromna krivica za genocid nad srpskim narodom u Crnoj Gori i Hercegovini tokom 1942. godine. Optužuju ga kao glavnog ideologa „pasjeg groblja”, jer su partizani koje je on predvodio, na Badnji dan 1942. godine u Tarinom lugu kod Kolašina, toljagama i maljevima ubili 373 nevinih Srba – od kojih su neki bili deca, a neki „solunci” iz Velikog rata. Tada mu je srpski narod u Crnoj Gori ispevao pesmu, gde ga je nazvao „đavo u vidu čoveka”.
Moša Pijade se smatra najaktivnijim učesnikom i glavnim kreatorom odluka na Drugom zasedanju AVNOJ-a, kojima je potvrđen anti-srpski kontinuitet Drezdenskog kongresa. Ovim odlukama su verifikovani novi narodi i nove države na srpskim teritorijama kroz republike u budućoj socijalističkoj Jugoslaviji. Tada je Hrvatska – kao država koje je u ratu sprovodila monstruozni genocid nad Srbima, Romima i Jevrejima – nagrađena lavovskim udelom na Jadranskoj obali, dok je Srbija – putem autonomnih pokrajina na njenoj teritoriji – platila cenu što je jedina imala čak dva oslobodilačka pokreta, i što je dala preko milion žrtava! Dakle, sa pozicija istorijske nauke, nesporna je mračna uloga koju je imao Moša Pijade u genocidu nad srpskim civilima tokom rata, kao i u realizaciji odluka AVNOJ-a iz novembra 1943. godine.
Ivan Milutinović je bio Crnogorac (Jugosloven, Srbin?), rodom iz sela Stijena Piperska, nedaleko od Podgorice. NJegov rođeni ujak je bio dr Vukašin Marković, koji je ostavio na njega ključni uticaj u formiranju komunističko-revolucionarnog svetonazora. Vukašin Marković je bio Lenjinov lični prijatelj i učesnik Oktobarske revolucije (puča?!) na najvišem nivou. Ivan Milutinović je studirao Pravni fakultet u Beogradu, ali ga nije završio jer je zbog političkog delovanja veći deo života proveo po zatvorima, odakle i poznaje Mošu Pijade.
Tokom rata, identično sa krivicom Moše Pijade, i Ivanu Milutinoviću se pripisuje komanda uloga u velikim zločinima nad srpskim narodom u Crnoj Gori i Hercegovini tokom 1942. godine, koje su partizani kasnije priznali kao „lijeva skretanja”. Ivan Milutinović je predvodio 11 crnogorskih delegata na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, održanom 29. i 30. novembra 1943. godine, kada su potvrđene i precizirane odluke Drezdenskog kongresa. Svi partizani-crnogorski delegati su jednoglasno podržali ove odluke, a sam Ivan Milutinović je – kao član radnog predsedništva – učestvovao i u njihovom kreiranju.
Podsećamo, tada je hrvatski narod nagrađen za genocid koji je počinio nad srpskim narodom u NDH, a srpski narod je kažnjen zato što je delovao oslobodilački protiv nacista, kao i zato što je dao ogromne ljudske žrtve! Srbija je dobila tzv. „avnojevske granice” sa autonomnim pokrajinama unutar sebe – koje je samo ona imala od svih šest novoformiranih republika – a koje su kasnije zapečaćene u kontinuitetu iz Drezdena kroz Ustav SFRJ iz 1974. godine. Tako je noseća parola Drezdenskog kongresa KPJ koja glasi: „slaba Srbija – jaka Jugoslavija”, prvo potvrđena na Drugom zasedanju AVNOJ-a, a konačno verifikovana Ustavom iz 1974. godine.
Veoma važnu ulogu u ovom antisrpskom činu imali su i Moša Pijade i Ivan Milutinović. Kasnije je Ivan Milutinović pokušao da se opravda zbog ovoga, kada je sredinom jula 1944. godine u Kolašinu održao govor koji je završio rečima: „Drugovi, ko nije dobar Crnogorac taj nije ni dobar Srbin… Crnogorci i Srbijanci su narod jednog plemena”. Očigledna je namera ovih reči Ivana Miltunovića da, putem demogoškog agitovanja, otvori vrata budućem etničkom razdvajanju unutar srpskog nacionalnog korpusa. Samim tim, on uvodi termin „Srbijanci” umesto Srbi, da bi tako na podmukao način suzio sve što je srpsko na ono što je srbijansko.
Stradao je pod čudnim okolnostima na samom kraju rata, utopio se kao neplivač u brodskoj nesreći na Dunavu kod Beograda. Mnogi smatraju da je Ivan Milutinović bio žrtva atentata naručenog od strane Broza, na način na koji je „drug Tito” uklonio i mnoge njegove saborce, bilo komuniste, bilo partizane.
Ivo Lola Ribar je bio Hrvat rođen u Zagrebu, koji potiče iz ugledne intelektualne porodice, što se i za njega sigurno može reći. NJegov originalni nadimak nije Lola, već je Lolo, skovan tokom njegovog detinjstva u Zagrebu u duhu hrvatskog izgovora. Lola gimnaziju završava u Beogradu, a neko vreme studira u Parizu i Ženevi. Vraća se u Beograd 1935. godine i upisuje Pravni fakultet.
Iako nesumnjivo hrvatske nacionalnosti, Lola nije bio antisrpski orijentisan, verenica mu je bila Sloboda Trajković, Srpkinja rođena u Vrnjačkoj Banji, koja je nesrećno završila život u nacističkom logoru na Banjici. Čak bi mogli da kažemo da je Lola imao puno simpatija za srpski narod, za razliku od ostale trojice pokopanih u zajedničkoj grobnici na Kalemegdanu.
Ako bi za pogibju Ivana Milutinovića mogli da stavimo znak pitanja da li je u pitanju nesrećni slučaj ili atentat, za nasilnu smrt Ive Lole Ribara ne bi mogli da imamo nikakvih dilema. Formalno, ubijen je samo dva dana pre Drugog zasedanja AVNOJ-a na Glamočkom polju hicima iz ustaškog aviona, kada se spremao da se ukrca u avion za Kairo kao šef Prve vojne misije NOV i POJ.
Suštinski, Lola je žrtva sopstvenog partizanskog pokreta koji ga je potkazao neprijateljima. Po kasnijim svedočenjima i dokumentima, direktni nalogodavac za izdaju Lole Ribara je prvi čovek hrvatskih komunista Andrija Hebrang, koji je ovo nedelo organizovao u saradnji sa Stevom Krajačićem i Vladimirom Bakarićem.
Ova trojka je rukovodila hrvatskim komunističkim pokretom i tesno sarađivala sa ministrom Nezavisne države Hrvatske Budakom. Tako Hebrang preko ustaških obaveštajaca, ubačenih u partizanske redove – braće Rekvijen i Ludviga Luja Čačića – doznaje za Lolin let u Kairo (ova trojica po prethodnom dogovoru o svemu obaveštavaju Hebranga). U konspirativnoj akciji nazvanoj „Trojanski konj”, pred samo poletanje Lolinog aviona, iznenada se pojavljuje neprijateljski avion „Hensel”, koji otvara smrtonosnu vatru na Lolu Ribara. Tako za Kairo umesto Lole, odlazi poverljivi Brozov čovek Vladimir Velebit, takođe Zagrebčanin.
Braća Rekvijen su ubijena na Visu početkom 1944. godine kao vrlo nezgodni svedoci, a Ludviga Luja Čačića ubija Stevo Krajačić 1952. godine iz istih razloga. Broz priznaje u razgovorima sa Josipom Kopiničem na ostrvu Vanga, neposredno pred smrt 1979. godine, da je Lola potkazan i da mu je nameštena pogibja, ali za to optužuje Hebranga. Vicko Krstulović, prvi komandant partizanske Devete divizije NOVJ, u memorima piše povodom Loline pogibje: „…Otišao je najpametniji čovjek iz naših redova…” Ove reči objašnjavaju pravi razlog Lolinog ubistva.
Slavljenje okupacije
Posle svega naučenog, naš ulični šetač više nije sluđen već ozlojeđen. Nova saznanja u njemu bude osećaj poniženja i besa. Da li je moguće – pita se ozlojeđeni ulični šetač – da ova grobnica na Kalemegdanu postoji samo da bi se slavila okupacija srpskog naroda od strane Hrvata i Jugotitoista?! Da li je moguće – nastavlja se misaona agonija našeg junaka lagane kalemegdanske šetnje – da svakodnevno šetamo pokraj spomenika ljudi koji su ubijali nevine srpske žrtve?!
Ali, naš ulični šetač nije izuzetak u njegovom čuđenju zbog saznanja koje je stekao tokom opuštene šetnje po Kalemegdau i naknadnog istraživanja. NJegovi zaključci čine pravilo zasnovano na svačijem minimumu zdrave logike i na minimumu poštovanja prema sopstvenom srpskom narodu. Zašto su na jednom od najuzvišenijih mesta srpske istorije i urbanizma, svečano sahranjene ubice srpskog naroda (Moša Pijade i Ivan Milutinović)?! Zašto je njima dvojici – koji stoje iza genocida u Tarinom lugu, gde su toljagama ubijana i srpska deca i gde je razapet leš ubijenog psa na krstu sa natpisom „pasije groblje” – podignuta svečana grobnica?!
Zašto je ovakva čast pružena marginalnom hrvatskom radniku Đuri Đakoviću, kada ih je u Srbiji bilo na hiljade boljih i tragičnijih?! Da li grobno mesto Đure Đakovića služi da Srbe podseća na neprijateljski Drezdenski kongres?! Da li grobno mesto Moše Pijade služi da Srbe podseća na AVNOJ i njegove poražavajuće granice, zbog kojih su ponovo morali da ratuju 1990-ih godina prošlog veka?! Da li grobno mesto Ivana Milutinovića služi da Srbe podseća na „pasja groblja”, gde su im, uz satanistički ritual, pokopana deca?!
Svaki normalan Srbin i Beograđanin ne bi imao ništa protiv spomen-obeležja Loli Ribaru u prestonici, čiji posmrtni ostaci su očigledno „zalutali” u ovu grobnicu na Kalemegdanu, zbog nečijeg viška savesti ili „moralnog” kompromisa. Naravno, taj isti normalni Srbin i Beograđanin – kao, uostalom, i naš ulični šetač – ljutito se čudi zašto se bilo ko sahranjuje van grobalja ili crkvenih poseda. Naročito na uzvišenim mestima poput Kalemegdanske staze.
Zato bi spomen obeležje Loli Ribaru trebalo podići negde na primerenom mestu u prestonici, a njegove posmrtne ostatke premestiti na katoličko groblje u Beogradu. Posmrtne ostatke ostale trojice iz grobnice na Kalemegdau, obavezno treba premestiti na adekvatne lokacije. Đuro Đaković nema nikakav značaj za srpski narod i za Beograd, ali ima i dan -danas bistu na Dorćolu?! Ni on, ni Moša Pijade, ni Ivan Milutinović, ne zaslužuju nikakvo obeležje nigde u Srbiji, a kamoli na Kalemegdanu!
A Vi, poštovani čitaoče, ako ponekad imate višak slobodnog vremena i potrebu za mazohizmom, predlažemo Vam da pratite Kalemegdansku stazu kojoj se lagano kretao naš ulični šetač. Tamo ćete videti spomen-grobnicu koja je podignuta da ponižava srpski narod i da ga podseća na njegovu okupaciju. Ako Vam, i pored svega, ne bude jasno o čemu se radi – onda uhvatite prevoz do Dedinja. A tamo Vas, na najlepšoj padini čeka „Kuća cveća” kao mesto mogućeg ukopa „najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, i kao mauzolej najvećem srpskom neprijatelju od Nemanjića do pamtiveka… Uživajte!
Izvor: Novi Standard
